Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Па ипак, та разлика није по својој природи чисто лингвистичка. Ништа нас ни у једном ни у другом језичком систему не наводи да кажемо управо четрдесет или управо сто ногу. Али нас зато наводи култура.
Лингвисти све ове јединице посматрају као засебан систем у језичком систему, као неку врсту језика у језику. Зато познавање граматике и речника страног језика није довољно да бисмо
Око средине века Караџићев нови књижевни језик прихваћен је и у Хрватској. Лингвистичким разлозима у прилог језичком јединству са новоштокавским језгром – који су са чисто научнога становишта неспорни – касније су се придружили и
Свакоме је од нас, пре свега, јасно да се почетак нове српске књижевности у суштини подудара с језичком реформом Вука Караџића, па се као родоначелник нове српске лирике редовно узима Бранко Радичевић.
у крајњој линији, није ништа друго но изграђени систем вредности, као што је језик систем знакова, у београдскоме језичком и књижевноме кругу формирала су се јасна, оштра и у примени јединствена вредносна мерила.
Сада је, изгледа, бар делимице разјашњено шта је уопште навело Матића – јер сигурно није само чиста жеља за језичком игром – да склапа говорне низове према обрасцу који је крајње очигледан и елементаран у следећем стиху из песме
Тај „основни тон“, „композиција“, „звукови стихова“ које тек треба испунити конкретном језичком материјом – припадају облику песме, облику који као да у почетку сам собом значи и у извесном смислу има самониклу,
и свеколики књижевни семиотички систем, долази након природнога језика и непосредно је с њим повезана: ту је много шта језичком мером измерено, а и сам се природни језик донекле обликује и обликујући проверава. У поезији, у тзв.
У њима се, као и на гласовноме језичком плану, може да прати оно скровито и реверзибилно превођење сликовне/гласовне материје у семантику на коме се људски
смисао који реч у песми добија одмеравају према основноме значењу и стилским сазначењима те исте речи у савременоме језичком стању; особени смисао речи у Попиној песми, међутим, настаје и као узајамно просијавање старијих значењских наслага у
сачињене не одјекују неопходним (за поезију неопходним) сазначењима и значењским преливима у нашем неприкосновеноме „језичком осећању“.
Довољно је да се за тренутак сетимо како су они у језичком градиву секли двочлане једанаестерце и дванаестерце, као и како су их онда уклапали у строфе.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
говор - кад би постојао сам за се - довољна заменица он; тек у ауторовоме неуправном говору - заправо у његовоме језичком посредовању, а оно се може упоредити са погледом окренутим напоље, према читаоцу - појављује се њен отац.
Ако, наиме, аутор приповеда роман, очекујемо да ће то чинити на језичком стандарду (на „правилном” књижевном језику) свога времена.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сви прави писци добро знају да се потпуно може завладати само једном једином језичком доменом, — ако се чак ваљано завлада и њоме, — и да је свакоме правом писцу и та једна потпуно довољна, а до те мере
да објашњава не само своју некадашњу сарадњу на Даници илирској, него и своју сумњичаву опрезност према вуковском језичком и правописном радикализму; јер не знам како би се друкчије могли објаснити и овакви његови стихови у песми са
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
У својим каснијим радовима Караџић је одредио нов став према црквенословенском језичком наслеђу. Оно се смело задржати само у најнужнијој мери, и то стриктно прилагођено гласовној и обличкој структури
века имало статус књижевног језика у Загребу. Оваква хрватска језичка политика, често праћена изјавама о језичком, па и етничком јединству Хрвата и Срба, створила је нову констелацију у српскохрватском језичком простору: ијекавска
праћена изјавама о језичком, па и етничком јединству Хрвата и Срба, створила је нову констелацију у српскохрватском језичком простору: ијекавска верзија караџићевског књижевног језика учврстила се крајем 19.
То су славни романи о Тројанском рату и о Александру Македонском, који се на српском језичком простору усвајају на стваралачки начин уз коришћење развијене епске поетике, што представља поредно сведочанство о