Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: — Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! — А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица.
Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... — Јелице, ти заливаш цвеће... Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... — Оно, које и ти... босијок и ружу.
— Јелице, ти заливаш цвеће... Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... — Оно, које и ти... босијок и ружу. — А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим.
Па уједанпут врисне... — Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по
— Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата... И твој је Милисав избављен... — Јелице, ’оћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици.
Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. — Јелице! Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... Јелица се трже и бризну плакати. — Зар и ти, бабо?...
тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: — Јелице!... Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. — Треба путовати! — рече Сремац.
— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока х
Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао... А и ближе је пешак
добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: — Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао.
— рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. — Седи, Јелице!... Ох, како је ово дивно место!... Осећаш ли како липа мирише?... Чујеш ли песму славуја?...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Наједаред се проломи да гора јекну: — Јелице!... Сад играј!... Последњи слог заглуши пуцањ из пиштоља, који се разлеже по лугу...
Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао; сећао се како је узвикнуо: „Јелице!... Сад играј!...” И у његовој се души нешто закува... Нешто чудно, али страшно...
Мисли му се мало задржаше на самом делу... Пред очима му се јави слика Станкова: како безбрижно игра поред Јелице, како јој нешто шапуће на уво, и како се она смешка; затим, како га је он привребао и опалио пиштољ...
— Добро — рече она послушно и извуче своју руку из његове, — Него... стани!... Она стаде. — Је ли, Јелице? Право ми кажи: или волиш мене или њега? Она се зарумене и обори главу. — Ти знаш — прошапута. — А за њега не мариш?
И онда, Јелица опет неће бити његова. То га запрепасти и готово поколеба... Зар да се одрекне Јелице? Па како ће проживети оне дане до смрти?... Е, али како да остави Лазара? Зар да не казни греха његовог?...
— А куда ћеш онда? — У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!... И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!... Она само може моја бити!... — А отац, а мајка?... Он погледа. Врата на кући отворена.
— Онда? — Онда ћу кидисати сама себи!... И што ће ми живот!... Око јој се запалило пламеном. — Хвала ти, Јелице!... Али ја ти велим: нити ће те ко терати, нити сме терати!...
— Јело, рано, хајде вечерај! — Не могу, нано, глава ме боли... 11. ДЕВА Не беше лако Станку растати се од Јелице. Окретао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим.
И у тренутку стојао је пред Јелицом... Она је била толико изненађена да посрте кад га смотри. — Јелице! Јело!... Па је дохвати за обе руке и стаде их стезати и трести. — Откуд ти?!
— Мораш. — Или он мене!... — Како буде!... Јер, упамти! Ако не убијеш ти њега, он ће тебе насигурно!... А што се Јелице тиче... није ништа ни било!... Она је за те прошла!... Збогом!... И оде... Као да су главе погубили у кући Ивановој..
— О, гнездо моје!... О, радости моја! Бабо! Најо! Браћо!... Сви!... И ти, Јелице, и ви децо!... Овамо! И кад сви приђоше, он се диже, погледа их и рече: — Чули сте једну моју заклетву.
— рече. Она ништа не одговори... Али он виде како јој поигравају румене уснице. — Не да нам бог!... Знаш ли, Јелице, да сам те жељан!... Мени букну образи само кад те видим!... Та мени се није дало ни да те милујем!...
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
(Јелици.) Слуга понизан. ЈЕЛИЦА: Збогом! БАТИЋ (одлази). МАРКО: Виш, Јелице, овај није из румана, ал је зато опет красан дечко. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, кад би се удала у Бечу! МАРКО: Опет она.
ЈЕЛИЦА: Нашу препоруку на господина барона, ми ћемо то за чест примити. МИТА (поклони се и отиде). МАРКО: Бога ти, Јелице, шта је то? ЈЕЛИЦА: Визита, татице. МАРКО: Па како човек може непознатом доћи у визиту? ЈЕЛИЦА: Тако је обичај.
МАРКО: А, и ви сте од књига! То сте се рђаво на мене намерили, него ево моје Јелице, од ње нећете моћи утећи. Збогом! Разговарајте се док ја неки посао свршим. (Полази.) АЛЕКСА: Слуга нижајши. 6.
Свет је велики, и Батић ће увек наћи прилику себи, особито што моја Јелица неће зато скочити у бунар. А, Јелице? ЈЕЛИЦА: О, заиста не, љубезни татице. МАРКО: Та, богме, теби да је какав из румана. Но ништа. А шта ћемо с прстеном?
Биће Батићу жао, али шта ћу му. Свет је широк — господин барон, учините ми љубов и позабавите се код моје Јелице, док се не вратим. АЛЕКСА: Ја за особено шчастије примам. 8.
да свашта зна, да је тако учтив, паметан... чудо заиста! (Јелици, која долази.) Како ти се допада тај барон, Јелице? ЈЕЛИЦА: Ах, татице, канда га је нека цауберин родила! Усред Беча нема њему равна!
МАРКО: Господине, ја не знам шта ћу да мислим. Јелице, оди мало у другу собу. ЈЕЛИЦА: Господин барон, ентѕцхулдіген Ѕіе ауф еінен Аугенбліцк!
АЛЕКСА: да, апропо! (Нешто му шапне на уво.) добро позорствуј! МИТА: Нимало се не старајте. (Оде.) МАРКО: дакле, Јелице, не оклевај, већ гледај те справљај дарове. Прстен мора јошт довечер бити. ЈЕЛИЦА: Ја се вашој вољи радо покопавам...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице, сестре Тодора од Сталаћа. Она је била удата за Јована Путника, чији је син, Гаврило, био генерал у војсци Марије
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Јер сељаци испод горе Јелице Мисле да су бистри као пчелице, И да није чудо што је Весела У престоници дичној нашој успела.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Зашто иђе са Срдарином свакога дана прико воде? — Дундак запјева поскочки: „Тијо, лако, кметице, Тијо, лако, Јелице, Срдарева душице, Наша једра кметице...“ — Муч! — викну млинар. — Зашта „муч“? Кога да се бојим? — Букара!
— И тако разложећи Бакоња успје да му Срдар одобри намјеру и да му обећа да ће се заузети код Јелице. Углавише како ће.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
То је, фрајлице, оно што се искорењавати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Али ах! Сад ми пада на памет; моје галантерије и воспитаније моје, господична Јелице, нигди нема. Љубезна фрајлице! Ја се сад сећам да ви таки кашљете како ко о лули и спомене.
Колико њи и данас поред прозора фрајле Јелице своју фину чоју носе, који праведно рећи могу: омніа меа мецум порто! (сво моје богатство са собом носим).
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад госпођа пред пивницу дошла, ал' пивница пуна јаничара: папучама пију вино ладно а у здравље Јелице госпође, с покој душе Пријезде војводе.
Та нека те турски цар не паше!“ Па отиде госпођи у дворе, па госпођу привати за руку: „О Јелице, госпођо разумна, или волиш са мном погинути, ил' Турчину бити љуба верна?
Јелицу, своју милу сеју; оне јадне порез састављале, ал' га нико да однесе нема, јер га Арап приватити неће без Јелице, лијепе ђевојке.
Проговара Јелица ђевојка: „О мој брате, болестан дојчине, нису твоји двори прокапали, но су сузе Јелице сестрице“. Тад говори болестан Дојчине: „Што је, селе, ако бога знадеш!
смо јадне саме састављале, и ми јесмо порез саставиле, ал' га нико однијети нема, јер га Арап приватити неће без Јелице, баш твоје сестрице; а чу ли ме, болестан Дојчине, ја не могу љубит Арапина, чу ли, брате, за живота твога!
Па дозивље сестрицу Јелицу: „О Јелице, моја мила сејо, донеси ми једну крпу платна, утегни ме, селе, од бедара, од бедара до витих ребара, да се моје кости