Црњански, Милош - Лирика Итаке
Држави је тада било потребно перо и хор, који ће певати, како су Дучић, Ракић, Бојић, Јелић, певали. За читалачку публику. Државотворно.
Ћипико, Иво - Приповетке
— Ти, Павле, дакле узора, а? — пита смишљено већ трећи пут Тома Јелић, млад, живолазан човек, и подјарује ватру, само да не гледа у друштво.
Али они из гомиле даве се од пригушена смеха. —Касно је, — јави се Павлова жена. —Ха, жао ти! — једва дочека Тома Јелић. —Да, да јој је жао... Куд се он краде у туђу башту!... —А није ни она на одмет.... —И није, — озбиљно ће Тома.
—Касно је! — понови Павлова жена. Нико јој не одговори, као да не чују. —Оде жени, — вели Тома Јелић. —Боже, ама рећи: зна ли он?... —Е, не зна... —Убио би' је да је моја. —Ја би' је отјерао... —А шта би с дјецом?
Чисто је обезумио: гледа у земљу и не тужи се, као да се предао свом удесу. — Пусти га, Илија, — вели Тома Јелић, а слободно га тужи суду! —Нека га, болан, нека му истече мало оне погане крви! — одговара Илија и мрко гледа преда се.
Женина се сумња набрзо обистини: дођоше позиви, и комшије се на прелу за ствар загрејаше. Тома Јелић, сеоски „Трчало”, како га у селу зову, смисли да би било добро на Павлов се рачун напити и проегленисати, па хоће да
Ћипико, Иво - Пауци
Једнога поподнева разговарао је с оцем о дугу старога Анте Рајића, и чекао да дође Јелић — Американац, јер он му бјеше оцу обећао да ће за старога Анту подмирити дуг. — Све ће враг однијети!
— Биће овај што иде, — рече Иво, обрнувши се к оцу и остаде на вратима. Иво се одмакне и унутра униђе Американац Јелић. Кад га је стари угледао, с натегом се диже и поздрави га срдачно. — Пођи, реци матери да донесе каву! — рече Иву.