Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— питаше га Јелица. — Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. Јелица му даде стручак босиљка. — Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! — Е, сад би и руже!...
— Е, сад би и руже!... А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. — Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену... Еј, Јело, Јело!
Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. — Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући
— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? — Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не