Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш... А јеси ли ми што реграције донео?... — Јесам, учитељу. — Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!...
— упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: — Јесам, господине! — И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо?
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” — „Не верујете? Стан'те мало.” Надме се колико игда може, пак пита: „Јесам ли?” |— „Јеси луда! Та ниси слепа, погледај на се, пак на јуне!
А игуман, дичећи се, пита намесника: јесам ли му како одговорио? „Мајде! (отвешта онај) имаће гди год дође шта повједати.
„Јесам, како не би” — одговори: — „Иштем кућа терем-тете..." — „А шта то значи, оче Мако?” — „Што значи? Зар не разумете?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?
А што ме питаш за Јакова и Црнога Ђорђа, јесам и̓ чуо али и̓ не знам”. — А Бијуклић: „А зар ти мене не познајеш?” Кажем ја, да га нигда видно нисам, нити га познајем.
” — „Ја сам Србин из Србије”. — Одма дуну, угаси свећу, и рече: „Ви сте Ненадовић?” — Кажем: „Јесам”. — (Већ је он чуо и знао да сам ја очô у Русију). Пита ме каква је надежда. Кажем да је прилична.
” — Види краљ да га је краљица познала, пак онда у̓ити (уфати) краљицу за прси, потеже ̓анђар, да убоде, и рече: „Баш јесам краљ и видим да ћу погинути, али и ти нећеш живити”. — Краљица повиче: „Дур, дур (стој, стој)! књигоноша не има зарара.
Извесно је да Срби много неправо трпе, и трпити морају до времена, вас пак уверавам да сам ваш пријатељ био, и јесам, да сам вас помагао барутом, оловом, топовима, ̓раном, советима добрим, словом и делом, све сам оно чинио што се годе
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И не упита се с њим, него одмах поче: — Ама, Стеване, јеси ли ти кмет овде? Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако... А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено.
— Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца. — Јесам, господине! — одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат. — И ти ћеш са мном...
— Де, Страхиња, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си. — Вала, и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и седе међу њих. — А одакле тако? — упита кмет. — Од куће...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Нећемо тако! — повикаше са свију страна. — Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети. – Пазите, јесам ли на мети? Све живо застаде. Јелица, као да је прозрела Лазареву намеру, пребледе као смрт...
Још ће, осем свега, начинити Станка и лоповом... Он поже главу и рече: — Јесам, разумео сам. — Ви̓ш — рече Крушка — како се бринем за те!... — Видим, и... хвала ти!
Јеси утувио? — Јесам, не бери бриге! Кад ти хоћеш, ја ћу се и заклети, а толи лагати! — Али кад лажеш — пази!... Немој да те ухвате!
— Јеси рвач? — упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос увређен. — Јесам — одговори Станко. — Ходи!... Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори.
Дакле, кад већ видиш Турчина, узео си га чак и на око, опет не пали док му не викнеш: стој!... Јеси упамтио? — Јесам, харамбашо. — Сад... сваки на своје место и... тајац!... Хајдуци се понамешташе. — Пазите!... Кад викнем: „Јуриш”!
Заврзан исука јатаган, па се загледа у оне шаре исписане по њему. — Зеко! — рече. — Чујем. — Јеси писмен? — Јесам, у длане!... А што питаш? — Мишљах писмен си, те да прочиташ ова турска слова. Ја мислим да овде пише име бегово.
— Не замери што ћу те питати! — Шта? — Јеси ли ти јуче ступио у дружину? — Јесам. — Је ли то тебе оцрнио побратим? Станку сену око и букнуше образи чим се сети Лазара. — Откуд ти то знаш?
” И опет га обузе као неки стид. Он је осећао да има греха на души, али је хтео да то сам пред собом оправда. „Ја јесам разговарао с Турчином, па и казао му да поп и кмет врче на њега, али то је био само разговор...
Субаша те сасвим заборавио. Кад ја дођох данас па запитах, рекоше ми да те се нису ни сећали!... Јеси ли гледан? — Јесам!... — прошапта сиромах. — Сад ћу ти донети ручка мало... — И воде... воде... — шаптао је Алекса. — Добро, добро...
Твој Станко није крив. Ако си ти украо — то је и он! — рече и озбиљно погледа Алексу. — Па ти рече... — Ја јесам рекао, али није!... Ја сам морао рећи! — Морао?... А ко те терао?... — Онај коме се може. — Турчин? — Он...
— Којекуде... Па шта си радио код Турака? — упита га Вожд. — Хтео сам сазнати шта намеравају. — Па јеси сазнао? — Јесам... Сутра зором креће Кулин сву силу на тебе. Он ће ударити овуда друмом, јер му је намера продрети до Београда...
Ја сам у памети замишљао само тебе... па јако... хоћу да то чујем из твојих уста!... Јеси ме пожелела? — Јесам!... — Много?... — Као травка росе! — рече она, а румен јој облева лице...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син?... — Јесам, господин-капетане! — рече војник, састављајући ногу и штаку, и дотакнувши се по војнички капе.
Господствено се устури, диже главу у таван и накриви је мало: — Видиш, синко, сам си је изабрао! Јесам ли ти ја казао ни дела, ни немој? — Ниси, не дај боже! Свему сам сâм крив. Ђеди поново полете брада носу.
Ја сам у свима тим разговорима налазио нова и нова својства која су ме толико привлачила да не знам јесам ли довољно искрен кад ти кажем да се нисам заљубио (ѕіт веніа вербо!)15 Ну нашто све то? Игра, луда игра!
Она окрете главе од мене. — Ја... ја... — поче загушљиво и преста. Мени помрче свест. Ама јесам ли ја будала? — питах се. Куд сам загазио? Дођосмо пред нашу кућу и ћутећки прођосмо је.
Најмања ситница наједи ме, да дођем кô скорпија. Јуче сам хтео да лупам Макса. Не знам јесам ли ти причао да сам се ја још пре месец дана завадио с њиме и да му не називам ни бога.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
га спомињући му из давних времена неке дéре и еведре; а тата се сећа, па само суче задовољно десни брк па вели: »Ал’ и јесам био момак; ај, шта велиш?! Та није ме у три вармеђе било!
Верујте... — Зар је баш никад нисте окусили? — Тааа, није баш да нисам... Јесам, кол’ко се сећам, само као утук, само после шљива... па знате, само у цели да предупредим грозницу...
— Коју бештију? — запита поп Спира уморно. — Та ту твоју »слатку« госпоја-Персу! — Па шта: јесам ли вид’о? — Боже, Спиро, и ти си већ све то заборавио!! — А да! Е, па ниси требала онако на крај срца да будеш!
Настаде мала пауза. — Јуцо... јеси л’ још на пенџеру? — Јесам, мамо! — Отвори мало шалукатре!... У соби је к’о у рерну... врућина ми је. Па запали мало омана...
— Та... не знам, знате — рече поп Ћира и подиже обрве, а доби две озбиљне бразде око ноздрва — јесам ли се, то јест, добро атресир’о и ’оће л’ вредити што вама говорити?
— Па, Петре синко, је л’ то поштено од тебе; дед’ кажи сада ти сам? Јесам ли ја погодио кола и капару дао — ил’ неко други? А? — Пита га поп Ћира стојећи крај кола?
Зато си ти сад и дотер’о до паса! — Ал’ и јесам био ирош, ао, дука му! — рече и лупи о сто. — Нисам се, што кажу, бој’о ни једног бачког ироша, ни пушћ’о га испред
— Доказ је поп Ћира! Ал’ је и повук’о, ха-ха-ха! — Но, фала богу! Јесам ли ти каз’о: остави ти то само мени. — Е, е, баш ти фала.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Баш су сами били. — Јесте л', господине, добили од мене писмо? — Јесам. — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили. — Нисам био у ствари начисто.
И ја то исто мислим. Је л’ вам моје стање познато? — Јесте, ал’ не сасвим. — Чули сте за моју трговину? — Јесам. — Знате да имам две куће? — Знам. — То је што знате; ал’ има што и не знате. — То би’ баш рад чути.
— А јеси л’ приметио како је гледао на Јулку тај Ружичић кад је певао? — Јесам; ал’ јеси л’ видео како је ова на њега гледала кад је певала? То ме највише мучи!
— Шта је Љубо, јеси л’ се ти испавао? — Нисам могао од мисли заспати. — А јесам ли ја дуго спавао? — Тако један сат. — Па кажи ми како ти се тамо код те удовице допада? — Никако!
— Мани се тога Љубо; сад ти мени кажи како сам се ја онде владао? — Добро; ви сте онде добро познати. — Јесам ли имао више у глави? — Јесте, ал’ се није баш јако познавало. — А Макри нисам се ништа замерио?
— Јесте ли немешкиња? — Јесам. Алка рождена от Рогозић, — одговори Алка поносно, — а Рогозићка ми је и то пребацила да мени не пристоји носити вал,
Бабоња лепо прими Јефту. — Господине фишкалу, ја сам тепсију откупио. — Па јесте ли је послали? — Јесам по кочијашу, али не хтеде је примити. Бабоња се мисли.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Истина је, јесам. — Не стидиш се? — Не. — Је л' ти познато да се батерија последњих дана отворено подсмева твоме кукавичлуку?
А је ли тако? Јесам ли ја преображен заиста, осећам ли ону хармонију, онај мир, онај рајски мир „среће што плаче?“ не осећам, ни издалека
Љубав је оно фино лично оплемењавања, она уклања оне прљаве мисли, чини човека бољим. А ја? Јесам ли је оплемењен, јесам ли бољи, волим ли је заиста? Волим ја своју вереницу, то је истина.
Љубав је оно фино лично оплемењавања, она уклања оне прљаве мисли, чини човека бољим. А ја? Јесам ли је оплемењен, јесам ли бољи, волим ли је заиста? Волим ја своју вереницу, то је истина. Али нити сам бољи, нити племенитији.
Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао? Ја, свакако, не знађах шта сам говорио. Ето помисао на тебе пржи ми ум.
Право да ми кажеш, поштења ти.“ А пандур га право гледа у очи: „Јесам, вели, господине, Бога ми мога. Баш кад смо били иза Острвице.
А после, кад мислим да сам пробуђен, понова сам несигуран у оно што видим око себе будан. Ја незнам сигурно јесам ли будан, јер сан се наставља и кад очи крваве отворим.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ПЕТАР: Та шта ме вучете за уво, нисам скот! ЈАЊА: Ко-ј истеко сирћету, проклету пас? ПЕТАР: Та маните ме! Јесам ли вам говорио стотину реди: Господару, купите другу славину, ова се сасвим ојела, биће штете. „Немам новци, синко.
Пропао сум. Ајде нека иди све. Ја видим да је моју планету од гар. Господин нотариус, ви сте моју зет! МИШИЋ: Јесам, и допустите ми да с вами друкчије мало проговорим. Они Чивути, што су вас поарали, уваћени су. ЈАЊА: Што?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Док се само дохватим коња, тркаћу се са њима све до Бачке. Све у круг, да излуде по барама. Неће знати да кажу јесам ли спреда, здесна, слева. Док се само небо оспе звезда коњокрадица.
Теодосије - ЖИТИЈА
скочивши са гроба светога, одмах разумеде да прав стоји на својим ногама, и ужасом чуђаше се, говорећи у себи: — Јесам ли ја Неофит? И ако сам ја, како прав стојим и ходам?
спасење твораше, опомињући се оног што апостол у смерности рече: Христос дође у свет да цпаце грешнике, од којиx први јесам ја. И опет: Који мисли да стоји, нека се пази да не падне.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми!
— Позор, браћо, ево коња мишоловца! — дочека с вреће миш Брашнов. — Сијевај, бјежи, хитај, коњ скаче на миша!!! — Јесам ли ја казао: ко је мој, близу рупе стој! — зачу се из најмрачнијег угла гунђање неког ста-рог миша.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим, доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Јесам ли вам потребан? АЉОША (збуњено): Ја мислим ви дођете, па кад нисте дошли...
ВУКИЦА: Па? Јесам ли јој ја крива? Што се није удала кад је требала? СПАСОЈЕ: Не знам, али она је богата. Додуше, она се носи мишљу да
ВУКИЦА: Молим! (Оде.) ИИИ АНТА, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ: Јеси ли га пронашао? АНТА: Јесам! Није он, знаш, сарадник кога листа или да има свој лист, па да га можеш лако наћи. СПАСОЈЕ: Него?
(Загледа их још једном све редом.) Да, пожурићу, идем, ја идем! (Оде.) XXИ ПРЕЂАШЊИ, без МАРИЋА ИИ АГЕНТ: Јесам ли завршио поверени ми посао? СПАСОЈЕ: Не, још не. Молио бих вас још за једну услугу.
XXИИИ ВУКИЦА, АГНИЈА, ПРЕЂАШЊИ ВУКИЦА (оцу): Јесам ли се много задржала? СПАСОЈЕ: Не, не, тачно си на време дошла. Рекао сам вам, господо, ми настављамо редован живот.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
своју црвену косу, своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као зачуђене очи, мислећи не пита ли се мама понекад јесам ли ја њено дете. Драгана и Јасмина шапућу нешто међу собом а очи су им као кружићи наливени плавим.
Постојавши неколико минута, изађох напоље, опет звиждучући да бих привукао пажњу на себе. И јесам скренуо, тако ми Бога!
- Мислио сам да си на часу! - рекох. - И јесам био на часу, Слободане. Само: између часова постоје одмори. Они трају петнаест минута.
— Могао бих се заљубити у тебе, Рашида! — рекох. — Могао? Ниси ли се већ заљубио, Слободане? — рекла је и додала да јесам, али да то није оно што њу интересује у овом тренутку. — Јеси ли написао писмо, Слободане, или ниси?
Било је то осећање какво понекад имају само богови! - Сада си моја девојка, Рашида! - рекох. - Јесам ли? - она забаци косу наглим, нестрпљивим покретом и насмеја се.
- Сад иди! - потпрашила је тур малецком, па упитала шта је то тако моћно, то што сам урадио, мисли. Јесам ли дошао до оног злата, нешто слично? - Још више! Измлатио сам свог очуха!
У десном се матори кезио у сну. Кревет у коме је спавала Весна нисам могао да видим, али било би свеједно и да јесам. Станика је говорила да је Веснино сељачко рано устајање везано за купљење еритроцита на свежем ваздуху, али то је лаж.
Чујеш ли, на пример, професора енглеског који се прошлог лета удавио у Тиси? - Ја га нисам познавала, Бодо, а и да јесам, он није сахрањен на овом гробљу. Седи, шта скачеш! Игранка почиње тек за сат и по.
Ја сам се осећао као бегунац. Ја сам то био и знао да јесам, само што нисам могао да јој то и објасним. - Ја немам шта да урадим и мени је свеједно.
- Ја немам шта да урадим и мени је свеједно. Ја немам за шта да се ухватим и за шта да се држим. Ја јесам бегунац, Рашида! Реци ми за шта бих могао да се ухватим и држим, но реци?
Рекао си да имаш још латинску и руску граматику и да из руског имаш јединицу. Ниси ли? - Јесам. Али ћу се задовољити овом корњачом овде. Једе ли она још нешто сем граматика?
- То није договор, Рашида! То је наредба и ти си прави Турчин! - Јесам ли ти икад рекла да нисам? Моја баба по мајци била је Туркиња сто на сто.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Било је после ручка. — На здравље ручак, Софро! Јеси л’ за разговор? Господар Софра је још за трпезом седео. — Јесам. Седи, Чамчо. — Сипа му у чашу вино. — Фала, баш сам и ја сад ручао. Јеси л’ јуче имао добра пазара?
— Фала, баш сам и ја сад ручао. Јеси л’ јуче имао добра пазара? Та код тебе увек добро иде. — Фала богу, јесам. Имао сам ноћас и лађара доста у меани, само та врашка деца даме слушају, већ све од посла измичу.
— Јеси л’ пио? — Нисам. — Шта лажеш кад сам кредом забележио докле је било; кажи право, јеси л’ пио? — Јесам. Господар гледа га напреко; Милан стрепи. — Још једаред ако те ухфатим, отераћу те, знаш!
Ниси ли што заборавио? — запита Чамча. — Све је у реду. — Јеси л’ преправио доламу и ћурдију? — Јесам и појас, и самуркалпак. — И чизме са сребрним мамузама? — Јесам, и сребром окован штап.
— Јеси л’ преправио доламу и ћурдију? — Јесам и појас, и самуркалпак. — И чизме са сребрним мамузама? — Јесам, и сребром окован штап.
Јеси л’ повео стиве луле? — Јесам три. — Добро је, без стиве луле није човек господар, особито шљахтец; на то се у Пољској јако гледа.
— запита господар Софра. — Сви су здрави, поздравили те. — А јеси л’ био са мојом Саром? — Јесам, поздравила те. Пита кад ћеш се вратити. — Поздравио сам је, тек сам сад на најбољем путу.
Дакле, опет ти кажем, не оклевај, спреми се. Јеси л ме разумео? — Јесам. — Дакле, кад ћеш полазити? — Могу прекосутра. А колико дуго могу изостати?
Опрости се и оде кући. Састане се са оцем и почну се договарати. — Отац, ти си имао право. — Јесам ли ти казао. — Полачек је страшан католик. — Као ја православан. — Врло ме учтиво примио, ал’ смета му вера.
— Ево добио сам писмо од Полачека. Чита писмо. — Ето видиш, нема ништа, јесам ти казао? — Је л’ могуће да је такав свет? — рече и уздахне. — Е, свако себи вуче. Такав сам и ја.
Шамика се збунио. Одважна, предузетна, Матилда му гледа у зеницу. Шамика у земљу гледа. — Јесте л’ ме разумели? — Јесам, да Лујза к мени ускочи. — Јесте, она ће за вас, ако, устреба, живот жртвовати. Она је одважна, само ако сте ви . . .
Јесте ли ме разумели, амице? — Јесам. — Јуриста све забележи па се опрости. Сутра ће се опет овде састати. Јуриста, радостан, оде у уредништво и све
Црњански, Милош - Сеобе 1
Кад му овај међутим, видевши га оронулог и брижног, потавнелог, рече, мислећи да ће му тиме учинити пријатност: „Дужан јесам и буду и ја даровати што за поминание императорке...
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(Вук, бр. 5222) — Тако ми главе децама! (Радуновић, М., 1988, с. 69) — Печено дијете појео ако јесам! (Драгичевић, Т., 1908, с. 496) — Тако ми се племе не затрло! (Кнежевић, М. В., 1957, с.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Замахнем два-три пута горе-доле, па после исечем и клис из глогове гране. Ископам рупу, само да пробам, мислим, јесам ли још у форми, да нисам случајно заборавио да опалим машком клис у ваздуху, и гле, још сам добар играч клиса — то се,
– Али, како ћу до мора? – Јесте ли ви људи икад били на мору? – Ми нисмо, а ти? – Ја јесам — каже Лука — 1919, у морнарици. – Па, каква је ово окука? – Окука ко окука! Пребрзо си возио, брате...
« »Није могуће да сам већ климактерична«, мисли, »јесам ли заиста већ уградила клима-уређаје!« – Још једну вотку, молим вас — каже келнеру — или, не, боље донесите одмах
— Ви сте рођена глумица! Заиста, изузетно... – Знате, овако шта се овде ретко дешава... — објасни козја брадица. – Јесам ли примљена? — упита млада жена. – Да ли сте примљени? — рече председник пружајући јој руке.
у трпезарију утрчава Љиљана и једним окретом своје нове хаљинице разгрће завесу мржње што дели два завађена човека: —Јесам ли лепа? Обојица се осмехују: веома! То ти је живот, мисли Маки!
— Мислио сам да си у пензији? - рече млади човек келнеру, који је скупљао тањире. — И јесам. Овде су ме примили на испомоћ. Уосталом, шта бих радио ноћу? Већ годинама не могу да спавам. —Шта имате слатко?
ВИКЕНД – Ово ми је последњи пут да сам била у оној проклетој кућерини! – То си рекла и прошлог викенда. – Јесам, и испала сам будала! Али више нећу... – Чекај само да је завршимо: онда ћеш да уживаш! – Да је завршимо?
– Баш ти хвала што си ме упозорила. Сам не бих видео. – Наравно да не би! Умало га ниси лупио! Јесам ли ти казала да не пијеш по подне оно вино? – Попио бих најрадије живу соду, ако већ хоћеш да знаш шта бих попио!
са два разреда гимназије по лед за пиће, и што дворим оног моржа од њеног мужа и трпим његове простачке вицеве... Јесам ли због тога студирала енглеску књижевност, да будем слушкиња у некој кретенској селендри будалама које тек тако
Матавуљ, Симо - УСКОК
Огријешио се јесам о закон, али не намјерно; томе је била крива колико моја зла судбина, толико и бујна младост, а казна је била
— Лијепо, ваистину! Биће мило владици... А да ли си, Јанко, дијете, био кад у рату? — Јесам — рече Јанко. — А гдје? — На Ваграму, у Наполеоновој војсци. Ту падох рањен, па ме ћесаровци нађоше.
— Ене! — учини војник Цеклињанин. — Што? Зар си зебао у нас? — Јесам. Намјерих се једном онамо, баш зими, пред вече у једној од првијех кућа. Примише ме.
— Откуд ви, господине Јанко! Срели сте се с попом, је ли. — Јесам. Знам све! — одговори он веома задихан. — Хвала богу! Како је вама?
— А да ли је који од вас што уснио? — пита вођ. — Јесам ја — рече Крцун Сердарев. — Усних да посјекох Ислам-бега и његову главу натакох на јатаган, па је држим високо и играм
— Јесам, Мирашу! Хтио сам да овдје, пред господарем и пред браством, поновим оно што си поручио, па да се та работа тршава!
— А, кучко, хоћеш ми домазета! Е, нећеш, божја ти вјера. — Јеси ли се помамила, бабо! — рече кнез уставши. — Готово јесам, Драго! дошло ми је да закукам из свег грла! Би ли још кад у Црној Гори да отац пита кћер за кога хоће!?
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
МЛАДОЖЕЊА: Ја најрадије овде проводим време. ПРОВОДАЏИЈА: Е, јесам ли добро, то јест, учинио, што сам вас овамо довео? МЛАДОЖЕЊА: Никад вам нећу моћи довољно благодарити.
Ниси леп, знаш. (Дира га прстом по образу.) МУЖ: Иди, молим те, од мене. ЖЕНА: Кажи ми шта је. МУЖ: Ништа. ЖЕНА: Јесам ли ти ја што крива? МУЖ: Ниси. ЖЕНА: Па зашто си срдит? МУЖ: Та нисам срдит, разумеш ли?
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ГАВРИЛОВИЋ: Добар дан желим. ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли и ви чули да долази. ГАВРИЛОВИЋ: Јесам. СМРДИЋ: Па гди вам је кокарда маџарска? ШЕРБУЛИЋ: Е, он није приденуо ни српску.
ЗЕЛЕНИКА: Слаба штета кад није родољубац да ваља. Пешта и Будим важнија је за нас вјест. ЛЕПРШИЋ: Јесам ли ја казао да морају пропасти. ЗЕЛЕНИЋКА: О, хвала богу кад смо дочекали да и наша влада буде!
СМРДИЋ: Ја не знам да л’ је то тако? ШЕРБУЛИЋ: Баш и кад не би било, ко ће распитивати јесам ли био член, кад моје име међу толикима стоји? СМРДИЋ: То је истина; али знамо ми.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ово реко па одру потеко: Помоз', Боже, па санка поклони — А Бог чуо па ми душу склони. Спавô јесам, али не знам како, Да л' се јесам, да л' се несам макô, Да ли мало, да ли спава дуго, Но да вама нешто кажем друго,
Спавô јесам, али не знам како, Да л' се јесам, да л' се несам макô, Да ли мало, да ли спава дуго, Но да вама нешто кажем друго, Чудан санак ја сам онда снио,
“ — „Кô мислиш, несам, ал' твој дужник јесам!“ Па назад тури своју кабаницу, А онај сав се промени у лицу. „Не бој се, Васо“, Стојан му вељаше, Јер он то
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ајде! Дјед се узе крстити. — О, људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли? — Да шта си него пијан. Да ти ишта знаш, не би се овако љутио и пропињао као јарац.
одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом: — Ђеде, јесам ли ја налик на коња?
— Ђеде, јесам ли? — Хм, види га. Добићеш ти по туру, прислушкивало један. Нијесу још за те таки разговори ... Тако је то било у
Зурио је устакљено у напаст пред собом (јесам ли ја ово опет болестан од „шпањолске“, шта ли је?!), па тако није како треба ни дочуо Вукову измишљотину о томе како
Старац у трену заборавља све своје бриге и мртвоузлице, пипка јесам ли добро покривен и гунђа удобровољено, са злурадим пркосом: — Баш је нас брига и за Јовом и за Гњатијем, нека мељу
— опет понови старац с муком се упињући да дође к себи. — Па зар ти нијеси онај који слика свеце? — Јесам, па шта? — А том истом руком сликаш и коње, а? — Сликам. — Па како то? — Лијепо, брате. Шта ту има необичнога?
А кад се вјечита Аустрија ускоро срондачила као поткопана кула, калајџија је само значајно дигао прст: — Јесам ли ја рекао, а — оде!
— Сакривај краву, јесам ли ти још синоћ казао. Кад виде да нема оваца, ето њих и на краву. — Ма ко ће ти на краву? — с досадом се отреса
Чувши да је о њему ријеч, Василије се обазре спорим говеђим покретом, и то само упола, као да ће рећи: јесам ли ја то нешто начукнуо, а? — Хајде, Василије, хајде, дико моја, учини роду глас, пођи с друговима.
Узалуд се овај отимао и ногатао. — Јовашу, брате! — Аха, Јовашу, је ли! — дрекну момак злурадо. — Јесам ли те ја звао у партизане, а?
Боме, сад нечија стрина меље орахе. — Ово нас, канда, напипаше, гребем им никољданску варицу! — исколачи се Марко. — Јесам ли ја још синоћ говорио да се копају заклони за послугу, а ви, мацани, баш вас брига: Марко говорио, а шаров лајȃ!
— Па шта си урадила, бако? — Јадна ти сам, сасвим сам се збенавила, па нит више знам јесам ли ово ја, нити сам сигурна јесам ли жива.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГА: Ја вређам? Реко си да долазиш са сватовима, а уместо младожење мени показујеш коња! Јесам ли ја теби за спрдњу? Шта значи ова кљусина? Чујем хвалиш се како сад сестру удајеш за бољег!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу нано, страх ме је!... Јесам ли ја то смео? Не! Загрејан, потресен, клицао сам „Напред!“ И пошао сам.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Ти гледај, те распошљи неколико од ови(х) писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу, оно што је с моје стране могуће,
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— јесам, честити царе, — одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у
том, кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: — Зашто тако учини? Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?
Кад дође к царици, она га лепо дочека, па га запита: — Јеси ли ти однео воду од мене? А он јој одговори: — Јесам. Онда га царица запита: — Шта си још? А он одговори: — Нисам ништа. Онда царица измахне шаком те њега по образу.
Онај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: — Јеси ли ти однео воду од мене? Он одговори: — Јесам. Царица га запита: — Шта си још? А он одговори: — Нисам ништа.
Ево оца! Како он дође под шатор, царица и њега запита: — Јеси ли ти однео воду од мене? Он одговори: — Јесам. Она га запита: — Шта си још? А он извади прстен и чарапу па јој рече: — Ето то; и још имаш белегу на колену.
— Нећеш, ђаволе, овамо више! — рече Грбо. — А да нијеси ти Грбо? — пита краљ. — Јесам, — одговори Грбо. Онда настави краљ: — Еј, Грбо ли, Грбо!
Тако је иш'о Грбо неколико дана и дош'о до свога краља. Краљ га упита: — Јеси ли, Грбо, довео ђаволског краља? — Јесам, — одговори Грбо. — Па гдје је? — Ето га у гвозденој кући. Потом краљ упита: — Ко има у кући? Ништа се не чује.
Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати кад чује, о дго нори му: — Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.
шта је то да сам заслужио само један новчић за целу годину дана? Али бог зна јесам ли и толико заслужио. Ево ћу сад да огледам: бацићу овај новчић у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли
На то му џомет рекне: — Јесам ли ја теби казô да ће бити крсмета! — и све му искаже како је у млину чуо. Онда тивтиз рекне џомету: — Џабе ти твоји
Јеси ли питао Усуда? Он му одговори: — Јесам, и Усуд каже: кад славиш крсно име, а ти закољеш најгоре, а да закољеш што најбоље имаш, све би ти се штркљала говеда.
— О, господин обрсте, јесте ли ви то? — запита га војник подругљиво. — Јесам мој синко, него немој ти ложити под твог обрста! — мољаше овај. — Кад нијесте шћели ви мене аванцирати, ја ћу вас!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СОФИЈА (смеши се): Али, ако окупи тући, а ја нисам рада, да се тај обичај уводи. ЈЕВРЕМ: Јесам ли ти казао, да се сила одбија силом? Само му покажи, да штап има два краја, пак ћеш видити, како ће одма ретерирати.
ЛЕПОСАВА: Како ћу ићи, кад немам ни белу аљину? МАКСИМ: Ето, јесам ли казао! СОФИЈА: Пак? Треба јој купити, дакако. МАКСИМ: И на то да се новци троше.
12. СОФИЈА (с еспапом), ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ: Ево је; но, јеси ли купила? СОФИЈА: Јесам, и врло јевтино, Максо; не би се надала. МАКСИМ: Да, гледај да ми тиме замажеш очи. СОФИЈА: Не, заиста, врло јевтино.
СОФИЈА: Ко је тај луд, који дете иште да убије. Ајд збогом! МАКСИМ: Ха, јесам ли казао? Но јошт се може помоћи, ако својевољно пристанеш, да се од мене раставиш. СОФИЈА: Опет друга комендија.
МАКСИМ: Ниси ли ми се у цркви заклела? СОФИЈА: Јесам, али не да изгубим моје поштено име. МАКСИМ: За мужа треба све да учиниш, зато си жена.
СВЕТОЗАР: Изволте. СОФИЈА: Ја нисам тражила да добијем награду, и не знам јесам ли је и заслужила. Но, кад ми је намењена, ја благодарим свима, који су ме удостојили те части.
Дакле: Човек је човеком само через разумну душу. Јеси ли упамтио? МАНОЈЛО: Јесам. ДОКТОР: Душевна је рана у неизмериме дубине крај спустила. МАНОЈЛО: И то знам, само не знам зашто се тако крије.
(Отиде.) МАНОЈЛО (крсти се): О! О! О! да чудна човека! ИСАЈЛО: Јесам ли ти казао? МАНОЈЛО: Оће да ме пење у небо. Куку, мајко, шта нећу јошт доживити! ИСАЈЛО: Такви су доктори!
ИСАЈЛО: Нема. Како сам јутрос наместио собу, тако и сада стоји, а разума ни од корова. ШАЉИВАЦ: Јесам ли вам казао? ИСАЈЛО: Еј, тешко мени, не смем му изићи на очи! МАНОЈЛО (жалостиво): А како ће мене учити без разума?
ДОКТОР: Али гди је трговина слободна? ПУТНИК: Аа, слободно пристаниште. ДОКТОР: Јесте ли били у Праги? ПУТНИК: Јесам, ја сам обишо целу Пољску. ДОКТОР: Ја говорим о златној Праги. ПУТНИК: Молим, то се не зове Прага, него Праг.
Препоручујући се Вашој милостивој учености јесам итд.“ То је велика несрећа, г<осподин> доктор! ДОКТОР: Нека себи припише.
4. ВУЧКО (доноси кафу и метне на астал), <ПРЕЂАШЊЕ> ЉУБА (сипајући кафу, Вучку): Јеси л’ унео ствари? ВУЧКО: Јесам. ЉУБА: Ево, мајка. СТАНИЈА (гледи): Што је ово? ЉУБА: Кафа. СТАНИЈА: Како кафа? Жута. ЉУБА: С млеком.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ПЕЛА, ПРЕЂАШЊА ПЕЛА: Добро вече желим, милостива госпођа (Пољуби јој руку.) СУЛТАНА: Јеси ли ти Сретиница? ПЕЛА: Јесам, милостива госпођо. Добила сам заповест да дођем код вас. СУЛТАНА: Ваљда си чекала лимуне, ниси могла раније доћи?
(Шчепа је, па је веже.) Дед, сад? СУЛТАНА (цичи, отимајући се): Што не могу угурсуза да уморим? СРЕТА: Угурсуза? Јесам ли ја твој муж или угурсуз, а? (Туче је.) СУЛТАНА: Помагајте, помагајте, оће да ме убије!
Лалић, Иван В. - ПИСМО
(23. В 1989) 9 ДОКАЗИ Д окажи, ако можеш, да те нема — То неће бити доказ да ја јесам. Докажи опет, јер доказе све сам Заборавио. Зато трајем, земан.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Не зезам вас, на часну реч! Да само знате колико сте популарни у нашој школи! Улазите максимално у моду, кеве ми! Јесам ли амбициозна? Чекајте да размислим! Мислим да нисам, а опет некако испада као и да јесам.
Јесам ли амбициозна? Чекајте да размислим! Мислим да нисам, а опет некако испада као и да јесам. Моја се амбиција састоји у томе што волим да чаврљам са финим особама. Мислим, да се дружим, и онако ...
џемпер, енглеску блузу, трофејни парабелум, књигу Како се калио челик, кошуљу — комада један, конзерву маргарина ... Јесам ли нешто изоставила?
Чекајући да се врати, размишљала сам о томе јесам ли фригос или нисам? Ту бубу ми је посадио у главу неки шмекер, неки Тика Фијока.
Онако, успут. Лежала сам чекајући Мишелина и мислила о оним стварима. Јесам ли, дакле, фригос, или нисам, питање је сад? Јесам ли заћорена у неког или нешто?
Лежала сам чекајући Мишелина и мислила о оним стварима. Јесам ли, дакле, фригос, или нисам, питање је сад? Јесам ли заћорена у неког или нешто? Најзад, да видимо, Анчи, рекох сама себи, где је тај списак инвентара?
— Њега, на часну реч! — Ти си стварно луд! — И јесам, али ни он неће злостављати нашу девојчицу. То нек одмах избије себи из главе!
тридесетогодишјака постаје потпуно импотентна, јер су се ствари толико искомпликовале да већ и ја сама сумњам помало јесам ли мушко или женско, лезбос или пешкир, фригос или нимфос? Мајке ми!
Сваки хало — нова цртица! Узмимо само овај „бла-бла:, случај! — Хало? — Да? — Ана, јеси ли то ти? — Рецимо да јесам! — Па, како си ми? — А с ким то разговарам? — Зар је то важно? Јесам ли те пробудио? — Ма јок!
— Да? — Ана, јеси ли то ти? — Рецимо да јесам! — Па, како си ми? — А с ким то разговарам? — Зар је то важно? Јесам ли те пробудио? — Ма јок! Откуд бих књавала у три сата ноћу? — Хтео бих да разговарам с тобом ... — А о чему?
„Јесте ли ви тражили телефон?“ — „Јесам“ — промуца он. И шта? Цап — за два минута прикључише му апарат и изгубише се у виду ластиног репа, баш као што су и
Па сад, како ти допада!“ Онда се једноставно наљутите и кажете себи: „Е, кад је тако, нека ме приме овакву каква јесам и квит! Ако свет мисли да живим у неком апартману, нек се убрише!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
КУПИНОВО І МЕЂУМУРЈЕ, ИЗРАВНО Сањам ли се или јесам, или са сна стресам плесан? С мене јутра трипут свићу и освану у небићу.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Не знате ли ви да сте род? МАРКО: То млоги мисле, али нисмо. АЛЕКСА: Јесте ли ви из Пожаревца? МАРКО: Јесам; откуд ви то знате? АЛЕКСА: Молим. Ваш се дед звао, ако се не варам, Милутин. МАРКО: Митар.
АЛЕКСА: Како то? МИТА: Он каже да је рад с господином бароном говорити. АЛЕКСА: А јеси ли му дао трингелт? МИТА: Јесам, онај дукат. АЛЕКСА: Пак шта ће више? МИТА: Он каже да мора с вама говорити. АЛЕКСА: Кад је тако, да идем. (Марку.
АЛЕКСА: Јесам ли ти казао да о таковима стварма никада не приповедаш. МИТА: Господична су били љубопитни. ЈЕЛИЦА: Опростите му,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Тако ти треба! — Мачак ће строго — Чувај се Лисца, јесам ли реко. Још си и главом платити мого, да ти је другар био далеко.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Она начини покрет да се дигне. — Останите још мало. Не дижите се. — Треба да пођем. — Јесам ли вас наљутио? — Не. Зашто? — Не можете да останете још који тренутак? — Морам свакако да идем. Били смо усправни.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
умним лицем питао себе бити ил не бити данас могу да говорим гласно и са стене стојећи између Прометеја и Бала ја јесам Антихрист демон трула муња али сам против рушења овог света!
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Па и јесам, Трифуне! Знаш ли ти шта значи то срез од 52.374 становника? – 52.374 становника, а ја само викнем: „Мирно!” а свих 52.
ПРОКА: Остави, бога ти, Трифуна, нека густира; него реци ти нама, Агатоне, распитивао си се, велиш? АГАТОН: Јесам! ПРОКА: Па јеси ли шта сазнао?
САРКА: И, што каже пријатељ Танасије, ето да ме ко запита: Ти си, Сарка, је ли, близак род покојноме Мати? – Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа? – Не знам! – Колико соба има? – Не знам!
АДВОКАТ: Па њима се, знате, и да опростити, али вама, ви велите да сте човек од закона. АГАТОН: Јесам и, верујте, не бих никад ја то учинио. Где бих се ја огрешио о закон; не дај, боже!
АГАТОН: Посредна си. САРКА: Ја те молим, Агатоне, престани једанпут да ми износиш такве ствари. Ја најбоље знам јесам ли посредна или сам непосредна. АГАТОН: Ама, ти то не разумеш, то је правнички израз.
СИМКА (оде). АДВОКАТ: Али нећете, забога; јесам ли вам рекао: нећете ништа и никад говорити о томе. АГАТОН: Па да, док траје жалост.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Добро је, војници! — поздрави их наредник. — Стараћемо се! — одговорише они сложно, и онда се изви један глас: Јесам ли ти, јелане, говорио, дивна вита јело... Наредник се окрете и пође у шатор. Тада му приђох. — А, ти си тај...
Девојке се пресамитиле преко плота и задиркују уморне војнике. — А је л, болан, јеси л жењен? — Шта ми вреди, јесам, али као да нисам. — А овај — гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар — велиш, дала би.
Виде себе раскопчана, а другови му бришу уста од крви. Он мљасну устима неколико пута, и са страхом завапи: — Јесам ли жив? Војници се смеју, помало усиљено, да би га охрабрили. Вучко покуша да се дигне.
Командир скиде капу, а и ми остали. — Јесте ли известили дивизион да је батерија нађена? — запита Александар. — Јесам... али ситуација је код пешака критична и зато први топ нека увек пали по два метка...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
»Туњав! заиста јесам. А што, зар ја не бих могао бити онако окретан и живахан, као Веља? Не може да се смири на једном месту, врти се на
Само ако то можеш... допуни он после кратког ћутања. — А шта велиш за ово вечерас, јесам ли погрешио ? — Како ?... Напротив! то ти је дужност. Било је већ доцкан кад се Гојко диже и упути к своме селу.
погледа сумануто око себе и очи му застадоше на неком човеку, који се лукаво иза плота осмехиваше, као да вели: »Јесам ли те преварио, а ?... Сад си се уверио«... То беше ћата. Он се обрте и оде низа сокак, снујући даље планове.
Али ко је то могао знати! О, како би то све лепо било, како бих ја била срећна, потпуно срећна... А зар сад нисам? Јесам, јесам... о, те како!... Али ево шта ми срећу мути... Лекар каже... опет ја оно!... Свеједно, и без тога мора бити.
О, како би то све лепо било, како бих ја била срећна, потпуно срећна... А зар сад нисам? Јесам, јесам... о, те како!... Али ево шта ми срећу мути... Лекар каже... опет ја оно!... Свеједно, и без тога мора бити.
— Идеш ли му бар на гроб, јаднику? — Нисам у почетку никако, а летос јесам... често. Стојан му побусао гроб великим зеленим бусењем... Он га је, јадника, и ожалио... А ја... ех!...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 61. Освану звезда на ведром небу, Рабар девојци пред белим двором: “Јеси л’, девојко, пешкир навезла?“ — “Јесам навезла, нисам повезла; Нестало ми је свиле тавлије, Свиле тавлије, и ћулвезије.“ 62.
“ Снаха њему тихо одговара: “Н’јесам расла бора гледајући, Већ твојега брата чекајући!“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
) „Гледај, зликовче, шта ћу сад с тобом да учиним! Ја јесам немоћна жена, слаба и нежна, ал очајање ми даје џиновску снагу!
БЛАГОЈЕ: Немци су избили на Волгу, женска главо! ГИНА: Не мораш зато да попијеш реку ракије! БЛАГОЈЕ: Јесам ја теби једном казо да не звоцаш? ГИНА: Ако звоцам, звоцам за твоје добро!... Ко каже да су избили на Волгу?
СИМКА: Ту су вам лигештули, слободно их користите! А одавде имате и поглед на реку! (Василију) Јесам ли вам показала онај храстов астал испод липе? Тамо можете да ручавате и вечеравате, док је лето!
ГИНА: Ма немој да ти се ја тамо горе попењем! БЛАГОЈЕ: Гино, јеси побеснела? ГИНА: Јесам! Додај ми нешто да убијем курву! СИМКА: Гино, не буди луда!
Ни сакату ногу? БЛАГОЈЕ: Је л ти то мене замишљаш као наказу? ФИЛИП: Ти ниси Ричард! БЛАГОЈЕ: А ко је реко да јесам? ФИЛИП: Ја овде никога од вас не познајем... Ти ниси наказан... а без наказности нема Ричарда! Немаш ни велики нос...
СИМКА: Шта да пије, кад нема шта ни да једе? БЛАГОЈЕ: Нисам ни слово разумео! ГИНА: Мислиш да ја јесам? СИМКА: Он то бунца нешто из разних представа! Каже да чизме треба да се опрасе, да кожух заблеји...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја онда урличем, у ставу мирно, лицем према непријатељу, име. Он ме на нашем језику пита јесам ли Србин. Велим, Србин. Вели, добро је било. Командовао сам знацима и нисам пустио ни гласа. Положај је добро изабран.
Затим ми даје документа и пита ме, узгред, јесам ли Пољак или Србин? Велим, Србин. Он врти главом. Сутрадан, пред вече, возим се колима, као да идем у Иланчу, једном
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!... А ко је терао да игра?... 3ар је то за њу?... Него, дед, да ја њу извучем напоље, па
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
„С половином ћу плате служити” , вели он мени. „Не може да буде” , рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.
Момак уђе и поклони се, а звекнуше му ордени на грудима. — Па јесам ли ја вама, за име бога, говорио да у мом кабинету буде стална темпаратура од шеснаест и по степени, а ето сад опет
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ја. — А јеси знала да је он, кад си оно вриснула? — Јесам. — Па шта си, болан, врискала! Знаш да је он стидљив. — Е јес, да знаш како је то. — Не знам, баш.
— Очију ти, кажи ми. — Кажи ти мене. — Е, па 'оћу, ет'. Кажи сад ти мене. — Али поздраво? — Поздраво. — Е јесам, али ћути! — Је л' ту Миленија? зачу се шапат иза њихових леђа. — Ко си ти? пита Милица. — Ја сам. — Јес' ти, Мићо?
Мени.., онога... то није ваше. А ја сам само хтео.. како ћу рећи... да овај да видим; јесам ли ја код вас онај стари Бурмаз који сам и био... — Јеси, јеси, господине! — повикаше сви у глас. — Добро, браћо.
Ко вас оно 'нако обрука? — Шта, читао си? вели Митар. — Јесам, брате, па не могу да се начудим. Оно се ником досад није десило. — Како ником, болан!
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка!
А... јеси ли слазио од јутрос у чаршију? ЈЕВРЕМ: Јесам. ЈОВИЦА: Па биће онда и да си чуо што? ЈЕВРЕМ: А шта има да се чује? Има л' што ново?
Јеси ли разумео? МЛАДЕН: Јесам! (Оде.) XИ ЈЕВРЕМ, ПАВКА ПАВКА (долази здесна): Слушај, Јевреме, видим иде преко пијаце госпа Марина, извесно ће
Јеси ли читао који пут указ у званичним новинама? ЈЕВРЕМ: Јесам! СЕКУЛИН: „По милости божјој и вољи народној: Секулић писар тога и тога среза, по потреби службе, у тај и тај срез.
СЕКУЛИЋ: Јеси ли ти записао мени сваког редом ко долази код Ивковића у канцеларију? МЛАДЕН: Јесам! СЕКУЛИЋ: Где ти је тај списак? МЛАДЕН: Немам. СЕКУЛИЋ: Како немаш? МЛАДЕН: Па ја нисам писмен.
Не, боље је Грађани”! Или, чекај, бриши „Грађани”, па кажи: „Браћо!” Јеси ли написала „Браћо”? ДАНИЦА: Јесам. ЈЕВРЕМ: Е, добро, с тим смо готови. (Мисли.) Сад би требало нешто и да се каже људима. Не може само „Браћо!
ћутите, разумете ли... (Шета узбуђено и смишља говор.) СПИРИНИЦА (Спири насамо): Јеси ли гласао? СПИРА: Јесам! СПИРИНИЦА: За кога? СПИРА: Па за зета, али ћути да не чује, јер видиш како је испало.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао у себи нешто на форму »Хвала богу«, а затим ћушну ту страшну књигу испод једне друге,
— А, ја! — рече фамулус. — Па је си ли овдена одавно? — Јесам, господине, биће већ петнаест година. Све сам ту, ту окапах код чкоље.
Е, зашто саг направисте овај калабалак. Што се направи то у свет? — Па јесам ли вам прочитао?! — Јеси, господин-учитељ, да кажем неси, јеси!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
), довијао се. У јесен 1954. сретох, на улици, Оскара Давича, кога сам и одраније помало знао. Упита ме, јесам ли почео писати песме. (При првом сусрету, на исто питање сам му одговорио одречно).
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
час исхода мојего, ни гневом твојим покажи мене ва дан пришаствија твојего, прежде бо суда твојего, Господи, осуждена јесам савестију мојеју, ни једина надежда нест ва мне спасенија мојего аште не благоутробије твоје победит множаства
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? — Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Што се хвалиш градом и господством — сви градови што су до нас турски, јесам ли их опсуо мраморјем, те нијесу за људе градови но тавнице за невољне сужње?
ИЗЛАЗИ ПРОРОЧИЦА И ВЈЕШТИЦА. КНЕЗ ЈАНКО Кажуј, бабо, јеси ли вјештица! БАБА Јесам, кнеже, није фајде крити. КНЕЗ ЈАНКО А како се градите вјештице?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Марко Јоков, јеси ли све истинито исповједио?“ започе Владика. „Јесам!“ „Тако ти Бог помогао и овога и онога свијета!“ „Амин!“ повтори момче, поузданим гласом. „Амин!
“ „А јеси ли зборила главарима?“ „Јесам, кнезу, а он слегну раменима; каже: дуг је дуг!“ „А који је то зли рукодавалац, који се огријеши о сиротама и о
— Ма знам ја то све, женска главо, што солиш море! Бог с тобом, друго, та јесам ли ја мати Станина! Што да ти мени причаш што напамет умијем...
И тако, све сјекиром, на рамену, стигох, богами, близу до Коложуна.“ „Нијеси чоче, тако далеко!“ рече Јока. „Ама јесам. Чудна ствар. Понекада ноге те саме носе ђе ћеш насјести!“ „А што би?“ рекоше му домаћи у глас.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Тимари коње код Али-бега. — Ђе си био? — Нигдје. — Шта си чинио? — Ништа. — Јеси ли се оженио? — Јесам, валај! — А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио!
— А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај. — Игра мечка пред чичином кућом, — Доћи ће и пред нашу. — Како тамо, бако? — Како коме драго.
— Зато сам их и родила. 8 Питали Црногорца на исповјести: — Јеси ли препостио све петке и сриједе у години? — Јесам и суботе и неђеље, — више но мрсио. 9 Питали Црногорца: — Како ти би у которску тамницу?
10 Питали Црногорца пред стријељање: — Јеси ли имао у животу тежи час од овога? — Јесам, светога ми Василија! — А који је то био, бож’ја ти вјера? — Кад нијесам имао чиме госта да угостим.
4 ДВИЈЕ МЕГДАНЏИЈЕ — Јеси ли ти из Дрине? — упита момак момка на сијелу. — Јесам, а што ме питаш? — Хоћах те питат’ је ли вам још жив кнез што га је мој дјед посјекао на мегдану? (Сви у смијех).
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
шта је то да сам заслужио само један новчић за целу годину дана? Али Бог зна јесам ли и толико заслужно. Ево ћу сад да огледам: бацићу овај новчић у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли
” Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати кад чује, одговори му: „Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.
Јеси ли питао Усуда?” Он му одговори: „Јесам, и Усуд каже: кад славиш крсно име, а ти закољеш најгоре, а да закољеш што најбоље | имаш, све би ти се штркљала
” Девојка изађе, онда јој ала каже: „Јеси ли ти моју колебу почистила и моју ватру наложила?” А она одговори: „Јесам.” „Добро,” каже ала, „сад ме мало поишти.
Кад у вече опет дође ала, запита је јели нахранила њену живину. „Јесам” ка- | же. Пошто је тако стајала неко време код але, рекне јој ала: „Ако хоћеш, иди кући; за то што си ме лепо служила
“ „Јесам, честити царе“ одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у сво
у том кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: „За што тако учини? јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?
Кад дође к царици, она га лепо дочека, па га запита: „Јеси ли ти однео воду од мене?“ А он јој одговори: „Јесам.“ Онда га царица запита: „Шта си још?“ А он одговори: „Нисам ништа.“ Онда царица измахне шаком те њега по образу.
Овај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: „Јеси ли ти однео воду од мене?“ Он одговори: „Јесам.“ Царица га запита. „Шта си још?“ А он одговори: „Нисам ништа.
ево оца!“ Како он дође под шатор, царица и њега запита: „Јеси ли ти однео воду од мене?“ Он одговори: „Јесам.“ Она га запита: „Шта си још?“ А он извади прстен и чарапу па јој рече: „Ето то; и још имаш белегу на кољену.
Игњатије на плећа. Кад буду насред ријеке, рече Христос Игњатију: „Игњатије!“ А он се одзове: „Што вељаше?“ „Јесам ли ти тежак?“ запита Христос, а Игњатије одговори: „Богме јеси, као сва сила васиљена.
“ „Јесам ли ти тежак?“ запита Христос, а Игњатије одговори: „Богме јеси, као сва сила васиљена.“ „Богме си погодио, и јесам баш сва сила васиљена.“ рече му Христос, и нестаде га. | 22. БОНИК И БОЛЕСТ.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
И подвизаваше се са журбом да последује Владикиним речима, који рече: „Узмите иго моје на себе, јер кротак јесам и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим, јер је иго моје благо и бреме моје лако“. (Мт.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Теби се нешто причуло, привидело, приснило... ЦМИЉА: А оно тамо у шупи, на сицевима? АНЂЕЛКО: Па шта? Јесам ти нешто обећо? ЦМИЉА: Па зар то код тебе не значи то? АНЂЕЛКО: Ниси ти тако наивна ко што изгледаш!
ИКОНИЈА: То се ти, значи, препозно? Али, богме, ниси на своју штету! СКИТНИЦА: Препозно? Па, и јесам, и нисам. А онај народ около, путују, па сви нервозни, касни воз.
Крију се, иако их нико не види. Посебну пажњу обраћају на Просјака.) МАНОЈЛО: Јесам ти ја реко да ће се чудо показати? И показало се, и то неколко пута! И видео си како се завршило!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ЈОВЧА (умива се; брише се пешкиром који му Вела додаје): Па како си ти? Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Кад изиђемо из трапезе, пођемо свак своме старцу. Ја нађем мога игумна сама гди хода по ћелији. Упита ме јесам ли изучио псалтир; кажем да јесам. Да ми један псалтирић да види како читам. Био је задовољан мојим читањем.
Ја нађем мога игумна сама гди хода по ћелији. Упита ме јесам ли изучио псалтир; кажем да јесам. Да ми један псалтирић да види како читам. Био је задовољан мојим читањем.
Притом молим богољубиве архијереје и проче свештенике и дијаконе мирске да по души и по совести својеј кажу народу јесам ли, следујући чистој евангелској науци, писао.
Ко ли сам ја? Чињаше ми се као да сам се изнова у некакав нови свет родио. Необично представљаше ми се постигнути: јесам ли ја онај исти који пре неколико дана с мојим комшијом Ником Путиним, из Баната, све покрај Бегеја у Срем, а одавде у
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Стипан стаде иза њега, а Кушмељ и Бакоња прислонише се уза кревет. — Јесам ли ја међу браћом или међу ајдуцима ноћас? — поче фратар. — Мој добри, вра-Брне, молим ти се, чуј ме!
— поче фратар. — Мој добри, вра-Брне, молим ти се, чуј ме! — заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин!
— поче фратар. — Мој добри, вра-Брне, молим ти се, чуј ме! — заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин!
Јеси ли мањистру усуја? — Нисам још, оче — одговори Грго зловољно. — Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне! И Тетка љутито изађе.
— рече кнез загрливши сина. — Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја. — Јесам ли ти увик говорила, Јере, да је ово дите одвојило мудрошћу, да је за њега мало да буде вратар!...
— Јесам, дуовниче. — Јеси ли истресâ тапиће и прашину отра? — Јесам, дуовниче. — Да ниси доватâ карте на тавулину или орлође
— Јесам, дуовниче. — Јеси ли истресâ тапиће и прашину отра? — Јесам, дуовниче. — Да ниси доватâ карте на тавулину или орлође? — Боже сачувај, дуовниче! — Таа-ко.
И ја сам га видија! Можете замислити, како то тек пренерази ђаке. — Јесам... Оно што јест, јест, а ви знате да у мене нису дви ричи!
Јево четири године откад га вирно служим и уз њега муке мучим! Шта сам му ја крив? Јесам ли ја крив шта не може да спава по цилу ноћ, што су му ноге отечене.
окрете се, а то Пивалица иде к њима, развукао усне, те му синуше пљосни зуби, и вели: — Ето вам га здрава здравцита! Јесам ли вам ја рекâ да ће он искочити, а да га прстом не дотакнем! Ето нека рече.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Не видех нигде тако дугуљасту љуску да је небо, где сви ветрови теку трагом сунчевог и месечевог хода. Јесам слуга, а радим шта хоћу. Сем Аћима, нико ми не заповеда, а његова вола мој је поводник.
На њу иде шубара, црна, шиљата, ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи. — Јесам! У животу немам ништа сем дуката и муке. Коме ћу дукате? За кога сам се мучио?
Све док нисам постао ово што јесам, мене су сељаци звали ’Дошљак’.“ „Још нас понеко зове Дошљаци“, прекинуо га Вукашин. „Само они најстарији.
отицање из шесточесмених уста, најежи се, све је хладније, дрхти, у другој кући од чесме кукају жене, и ја сам убица. Јесам, јер ми је Аћим отац, у џепу ми је писмо да га пусте. Једно смо ја и он. Бесмислено је сво то бежање и тргање.
„Јесам. А ти престани да ме зовеш газдарице. Што ме тако зовеш? Плашиш се Ђорђа? Колено ти је суво као печурка.“ Тола се уозб
ракије, кашља и галаме, осећао њена тешка стопала по пршљеновима кичме, и говорио себи: „Ја сам истински болестан. Јесам болестан. Она треба да зна да сам болестан. Треба да види да сам болестан. И ако се сазна где сам...
Света славо, казни само мене, само мене. Сумњао је у све мушкарце у Прерову. Јесам, боже, јесам, ђаво ми по души играо. Све знам шта сам згрешио.
Света славо, казни само мене, само мене. Сумњао је у све мушкарце у Прерову. Јесам, боже, јесам, ђаво ми по души играо. Све знам шта сам згрешио.
— Зар ти нисам рекла да ти моја ћерка неће кућу оставити пусту? Јесам ли ти рекла, мушко! — Маше рукама, прети, чика, па изјури напоље. За њом, шарке отегнуТо циче.
„Чекај, еј, шта је то? Па шта си ти?“ шкргут је испунио главу. „Сад си моја!“ „Јесам, јесам...“ Под њом се земља обурвавала, она се придизала и опет падала на плећке што су гњечиле жедну и угажену
„Чекај, еј, шта је то? Па шта си ти?“ шкргут је испунио главу. „Сад си моја!“ „Јесам, јесам...“ Под њом се земља обурвавала, она се придизала и опет падала на плећке што су гњечиле жедну и угажену ледину.
“ Ја јесам сиромах човек, али га нисам због пара пријавио. Ти знаш да сам ја на претпрошлим изборима тебе гласао и, онако, одувек
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али то коло му се само причинило, као и малишани који искачу из орахових љуски. — Ја коло јесам видео — старац се наже ка чудном гостићу и осмехну — али то је морало бити у сну. Како се зовеш? — Ташко Орашко!
— Па, и не свира! — тргао се цар Жуто Ухо. — Јесам ли им ја наредио да оду? — окренуо се присутнима. — Мислим да ниси! — рече царица. — Онда их ухватите и вратите.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
М. Ракић ЦXXВИИИ У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Свега тога ће нестати“. „Да ли си видео, пречасни оче, Еванђеље што га је штампао Гутенберг?“ „Јесам. Па и његово издање на пергаменту“. „Изванредно лепо штампано и опремљено!
Он уздахну, прекрсти се и положи руку на раме свога госта. „Јеси ли, Никола, добар католик?“ „Јесам, пречасни оче!“ „Онда се не заузимај за васкресеније антике!“ У глави Николиној помрсише се мисли и осећања.
Фалкенберг га поведе устрану и запита полугласно: „Јеси ли припремио све што сам ти наредио?“ „Јесам“. „Има ли горива довољно?“ „Има“. „Онда слушај!
„Али, драги господине, све то не би вас начинило другим створом“. „Другом животињом но што већ јесам“. „Не, не, нисам тако мислио, напротив хтео сам да кажем да бисте, и са снажнијим мишићима и тамнијом бојом, остали
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И оно, ја сам био свиња. И јесам и ја био свиња. Кашљем, тешем по целу ноћ, кеша матори, прошао кроз сито и решето, чекао човек мајор да постане па тек
— Ко, је л’ ја? — Па ти, дабогме. — Е јесам, признајем. — А што, бре? — Па ’нако, жао ми, сетио сам се. У десном реду, код средњег стуба, поднимљен на дугој
— Чекај! Одговарај што те питам! Јеси ли рањен који пут? — Четири пута, на седам места. — Неожењен? — Јесам ожењен, троје имам деце. — Е, ту си нас слагао, Петроније. Ти ниси ожењен, ми то сигурно знамо.
Уосталом, он је тражио да сазна свега ово: јесам ли ја, његов будући зет, човек на своме месту. У писмима којима се обраћао својим пријатељима од којих се распитивао о
он да га обавесте једино о томе: имам ли ја, човек који тражи његову кћер, какав год између великих порока, то јест, јесам ли бекрија, коцкар, убојица или тако шта.
Зар не знаш, вели, шта је то велика варош?“ „Јесам зрео човек“, уверава га Стојиљко, „до Бога сам зрео човек, али ето, Бог да чува што сам закасал, живог да ме жалиш.
Ниси ваљда здрав зуб извадила да би златан уметнула?“ — „Е, јесам, вели, баш сам здрав здравцит извадила, али шта се тебе тиче, гледај ти своја посла.
‘ И јесам, господин председник, на дрва заборавио, ал’ сам се брзо дигао и волове упрегао. Упрегао сам волове, па сам у шуму поша
‘ Нисам вам, заиста, никако писао, а сад овом приликом задовољно узимам перо и јесам винансијски наредник из Чеврнтије, ваш Милић Сандучаревић, па ти се много надам и у недељу чекаћу те.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Чак ни жртва бесмртности. Л — Је ли могуће да сте и ви били ожењени?? — згранула се моја болничарка. — Јесам, сетрице, али тако мало да о томе није вриједно говорити. — Чудно! — Зашто чудно? — Не знам.
— Ви сте ђак, је л' те? — упитао сам га једноставно, сасвим без призвука. — Јесам — одвратио је реско. Звучало је као да каже: па што онда? — А ви? — надодао је одмах затим, као неку реторзију.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ко то каже? — Грујица... мало пре дође озго. — Море лаже. А јесам га ’нако резилио и друго којешта... — Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу?
— Јеси ли и Радовану казао то за новце? — Јесам. А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.
Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? — Јесам... онако узгред. Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему.
— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. — Пет стотина дуката. — Ништа не можемо учинити... Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их
— Јесте... Претио ми је да ће ме убити... — Јеси ли га питао зашто ме убија ? — Јесам. Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.
Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. — Јеси ли заиста ти Станка? — Јесам, господине. — Што си дошла? — Чуо си... Хоћу да ти предам Ђурицу. — Чудо то ?.. Ти живиш са њим.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Јесам, честити царе, — одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у
Утом кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: — 3ашто тако учини? Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?
— Да, заспао, — вели лија — већ је пола године како си на ономе свијету, несрећниче. Јесам ли ти рекла да не ијеш на путу до куће меса, јер ће те убити, а ти ме опет ниси послушао?
Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати, кад чује, одговори му: — Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.
Кад дође тамо, пита га поп: — Јеси ли одзвонио? — Јесам, — рече он. — А нијеси ништа видио? — Нијесам ништа, него некаква бена дошла звонити, па само узео за штрикове, па
— Нећеш, ђаволе, овамо више! — рече Грбо. — А да нијеси ти Грбо? — пита краљ. — Јесам, одговори Грбо. Онда настави краљ: — Еј, Грбо ли, Грбо!
Тако је ишô Грбо неколико дана и дошô до свога краља. Краљ га упита: — Јеси ли, Грбо, довео ђаволског краља? — Јесам, — одговори Грбо. — Па гдје је? — Ето га у гвозденој кући. Потом краљ упита: — Ко има у кући? Ништа се не чује.
Јеси ли питао усуда? Он му одговори: — Јесам, и усуд каже: кад славиш крсно име, а ти закољеш најгоре; а да закољеш што најбоље имаш, све би ти се штркљала говеда.
— Шта је, јеси нашô правду? — отац на њег већ издалека. — Јесам, — каже — ал̓ не тако како сте ми ви казали. Ево, ово је правда, — па он оцу покаже на вишњовац. — То? Та иђи, сине!
— а оне реку: — Бог помогао, побратиме! Јеси ли ти нас побратио? — Јесам, — рече он — а да ли сте ви моје посестриме? — Јесмо, — реку оне (а то су биле виле).
од врућине, те прући све четири ноге и главу, а исплази језик, па промисли што је о кући говорио, и рече: — Гле, ма јесам ли ја луд? Ко ће за мене оволику кућу оградити?
Узми комадић круха, па поведи кују и жену, а кад тамо дођеш и цар те упита јеси ли их довео, а ти реци: јесам; а он ће те питати које су ти пријатељи, а ти покажи кују, а кад те упита које су ти непријатељи, а ти покажи на жену.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Бије ме глас да сам један од највреднијих радника а можда и јесам, уколико је размишљање исто што и рад, пошто сам му посветио све моје будне сате.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Из далека, чак из Загоре. —Па си овде дошла? —Ето, од невоље. —Јеси ли удата? — упаде друга у реч. —Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа. —Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина.
Судац их посматра, замислио се и — пише. Наједном полиже главу и упита Спасоја: —Можда га нијеси на мртву убио? —Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва! —Ти не можеш знати да је баш онај час преминуо, — опет ће судац. —Убих га, па ето!
— пита смишљено већ трећи пут Тома Јелић, млад, живолазан човек, и подјарује ватру, само да не гледа у друштво. — Јесам, брате, — одговара по трећи пут Павле, и одмах ућута. — Лако је теби: у сувезу си, а Илија је добар сувезник.
— Бог с тобом, какав Павао? — подижући се вели жена. — Побудалио си!... — Нисам, ако и мислиш да јесам. Као велим: ко у вјетар пљује, на образ му пада. Али је превршило, — похватао сам вам крајеве...
Жена га упита где бејаше. —У крчми, пио сам. —Пио си? — Јесам... Но ти не знаш што се догоди... Па се подиже, седе на крај кревета и гледа преда се у тле.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ Мимогред, у разговору, ономад ме је један добар зналац књижевности и бритак критичар упитао – јесам ли заиста Косовар.
Кратко речено, то значи: ја више нисам ту где јесам, макар и имагинарно. То је сан о даљинама, који је доста дуго железничку станицу чинио као магнет привлачном за
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ДАРА: Јеси ли ти разговарао са оцем?... ЧЕДА: Јесам, али с њим не вреди разговарати. Њега је тамо неки луди ветар убацио у министре, а није за то рођен.
Чекај само!... (Одјури.) Х АНКА, ЧЕДА ЧЕДА (на вратима своје собе): Анка, јесте ли сами? АНКА (кокетно): Јесам! ЧЕДА (излази. Он је обукао црно свечано одело, на рукама му рукавице и на глави цилиндер).
” Говорио сам му затим: „Али то је поштена жена!” ЖИВКА (дрекне): Па и јесам! ЧЕДА: И ја сам му то казао, али он каже: „Да је поштена, не би она примала љубавна писма од мене!
(Завирује у Васину књигу.) Јеси ли записао „са сатисфакцијом”? ВАСА: Јесам, де! КАЛЕНИЋ: Е, сад дозволите, тетка-Живка, да вам у име целе наше фамилије благодарим што сте нам саслушали жеље и
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— А си познавал некад потура Суљ-капетана? — Јесам. — Беше ли тој неки пут на нечаре? — Не знам, ага... — Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?..
Па набрао обрве, натуштио се и страшно запитао: — Јеси ли Србин, Иване Војиновићу? — Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша!
— Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша! — Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у напредак прошло: јеси ли Србин?
— грмнуо стари прота као да су громови тога тренутка ударили кроз црквене пећине. — Јесам, прото, и не мучи ме више ради закона нашега, цркава и манастира!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
— Дакле споразуму да крчимо пута Ако ћемо хала да нас не прогута? Јесам добро чуо? Рекао си: слога? Де још једном реци, тако т’ живог Бога! Слога, велиш, само слога нас спасава.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове?
АНЧА (загледа се у њу). ФЕМА: Добро ме гледај, глупоглавко једна, шта налазиш мајсторско код мене? Јесам ли обучена као фиршкиња? АНЧА: Па како оћете да вас зовем? ФЕМА: Ја да ти кажем, ти ниси служила код ноблеса?
Фришко хофманише тропфн. (Узме стакло с пенџера и принесе јој к носу.) ФЕМА (лагано): Јесам ли добро показала како се ноблеси владају? САРА: Ни моја графица није могла боље.
Марш, такво ђубре мени не треба! САРА: Шармант, шармант! ФЕМА: Шта вам се чини, јесам ли га лепо испратила? САРА: Коми фо! Мени се чинило да моју графицу гледим.
иљаду форинти имаш од мене. Ти си мене срећним учинио. Мајстор Митре, овде имам дванаест иљада примити, јесам ли сад заслужио Евичину руку добити?
Краков, Станислав - КРИЛА
Још је један огромни комад бомбе певајући пао чак пред стену батаљонског штаба. Песма је била завршена. — Јесам ли рекао да је луд, питао је војник извлачећи се из полусрушеног заклона.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
видиш, саме иструхле; А онај пукнут, што је напољу, Њега су зимус санте разбиле, А њим сам ваше људе возио — Па јесам ли ја крив? РАДАК: На посô, кажем!... Тражи исполац! Испљускај чамац!... Песак напоље!... (Маша се за нож.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Једна мазга баш тада диже главу и поче да њаче. — Удри је, сунце јој њено! — Викну Коста и сав се нарогуши. — Јесам ли вам сто пута казао да ми те џукеле, мазге, не изводите овде! Јеси ли чуо, поднаредниче? — и унесе му се у лице.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
који се у оваковом положенију наоде, мојем примеру следовали и опет с дјелом и словом Сербљи називали се, као што и јесам у Госпићу, 17. (29.) јунија 1840. Ник. Боројевић Ова Боројевићева изјава, коју И.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорац! КАП. ЂУРАШКО: То јесам! Али ми душа једно жељкује Да те увери делом, госпођо, Да има срца што ће погинут На миг ти ока....
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јесам — И исплатићу јој све Најскупљом крвљу мога народа.. ЈЕЛИСАВЕТА: Твога народа?... Зар не и мог?...
Крвава сабљо, ти!... КАП. ЂУРАШКО: Неокрвављена.... ЈЕЛИСАВЕТА: Како? Зар ниси још?... КАП. ЂУРАШКО: Јесам. Ал’ нисам знао, светла госпођо, Да једних груди тврде костуре Два жива срца хране челична: Једно размрсках врелим
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у 'ном пристранку? — Јесам. — Оно су све пометенички и гињенички гробови..
— А ма, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало кô и познајем — окрену се мени и наднесе руку над очи. — Ти си...? — Јесам, јесам, оче! — Е, па, ето, шједи, кад си дошô. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом?...
Ја тебе мало кô и познајем — окрену се мени и наднесе руку над очи. — Ти си...? — Јесам, јесам, оче! — Е, па, ето, шједи, кад си дошô. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом?...
Има прото свега у својој кући; немој Мислити да нема... Јеси ли самћио већ? — издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити. — Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.
Има прото свега у својој кући; немој Мислити да нема... Јеси ли самћио већ? — издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити. — Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.
— И ти си како велиш, и како чујем, много трпио и патио? — Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету!
“ Мени би нешто жао. — Шјетио си се, море бити, оне пјесме: „Јао мени до Бога милога ђе погуби' од себе бољега?“ — Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! — потврди Симеун. — Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи.
„Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити?“ „Јесам. Тужићу га што се даље и теже море.“ „У који мислиш суд?“ „Па ја млим, жено, у окружни, јер је штета велика.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ИИИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА ЈЕРОТИЈЕ: Шифра, а? Је л' нешто важно? ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио? ВИЋА: Јесам. ЈЕРОТИЈЕ: Па шта је? ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, како не знаш? ВИЋА: Ето, па читајте сами! (Даје му телеграм.
Мора да призна, иако му се не признаје. — „Јеси ли ти сумњиво лице?” — „Јесам, господине, како да нисам!” — „Тако те хоћу, голубе мог!” па отрчим одмах на телеграф. (Покрет као да куца у тастер.
Свеза Пов. У. број 4742”. Јеси записао? МИЛИСАВ: Јесам. ЈЕРОТИЈЕ: Који ти је број? МИЛИСАВ: Пов. 117. ЖИКА: Ама зар ви још нисте телеграфисали господину министру?
ЈОСА: А, јес'! (Оде.) ВИЋА (Милисаву): Јеси ли написао заглавље? МИЛИСАВ: Јесам! ВИЋА: Уписао си и ове? МИЛИСАВ: Јесам! ВИЋА (грађанима): Слушајте ви, бре!
ЈОСА: А, јес'! (Оде.) ВИЋА (Милисаву): Јеси ли написао заглавље? МИЛИСАВ: Јесам! ВИЋА: Уписао си и ове? МИЛИСАВ: Јесам! ВИЋА (грађанима): Слушајте ви, бре! Да не причате по чаршији што овде чујете и видите, јер је ово државна тајна.
Другачији па са мном нису излазили на крај, те ти ћеш! Јеси ли почео, господин-Вићо? ВИЋА: Јесам! КАПЕТАН: Је л' казао име, презиме, године? ВИЋА: Јесте! КАПЕТАН (спазивши Миладина и Спасу): А шта ће ови овде?
Па сад не дате још ни да се чита, иако то мора да буде. КАПЕТАН: Чекај, де! Чекај мало! (Грађанима.) Ама, јесам ли ја вама казао да не слушате! Пази, немојте ви да ми платите за све! (Жики.
Ћипико, Иво - Пауци
Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто неразумљиво с тешком муком истиснуше. — Ха! Јесам ли вам рекао? — вели Илија. — Оставља све моме Ради, а и коме би него њему? —Потврдио је главом, — вели Крило.
—Оженио се и ти, Раде? ..... —претргне ћутање жена. —Знаш да јесам... —А имаш ли дјеце? —На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан. — Не велим ја ...
Излазећи из суда, вели Петар Војкану: — Јесам ли те намјестио, а? То ти је за ону штету у пољу! —Не мари, болан... Гонићемо се још, — одговори Војкан.
И проповједа даље... Али, наједном, опазивши на дну цркве Раду уз Машу, прекиде и полети ка њима. — Живине! Јесам ли наредио да мушки стоје обашка од женских! — стаде га вика, и, љутит, гурну Раду устрану. — Не гурај се!
Драга си ми .... и не тражим друго, већ да си код мене... А јесам ли ја теби мио?.... — изговори очито дирнут. — Нисте ми мрски... А и зашто би били?
Јеси ли разумио? — Јесам, господару! Лугар оде, чудећи се што господар наређује; зна да је с покојним Илијом био као душа, залуду га бијаше
—На бога мога бих се заклет' да нису нигда наступили, — клео се младић. — Говори ти ча хоћеш, ма реци да — јесам ли их нашо? Сваке се године саде борићи, па нигдје ништа, кад живина све потаре... — Чудим вам се ча говорите!
А ча ће мени остат'? Муж ми немоћа јема годину дан'... Ух! Ча је ово дошло? — Не бишете се дужит'! — Јесам ли да, оли нисам? — плану трговац. — Дали сте... — Па? — Дакле, мени ништа! — блаже рече жена. — Ча би и ти?!
— Дакле, ти си примио десет форинти од овога? — упита судан старога Анту и кретом руке показа на Цирила. — Јесам, господине, није разлога да кријем. За толико, и више, син ми је у болести издангубио. И опет нека је међу нама мир!
— Јесмо. — Што ти велиш? — упита судан млађега — Ка и брат... — Дакле, видио си и ти? — Јесам! — Тако, фалу богу!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
“ Само то је питала. Није вредело да се правим како не схватам о чему је реч. Да, био сам ту пред њом оно што јесам — проклети никоговић, себар. Био сам ништак који се заборавио. Усудио се и прешао границу свога порекла.
Да ли сам нешто хтео? Не знам. Не могу да кажем ни да јесам ни да нисам. Можда сам као бесловесна животиња јурио около тражећи задовољство у биткама или у женама, у јелу и пићу.
Шта томе да додам? Казнио сам га седмодневном покором. Морао сам. Јесам ли казнио себе? Кад мимо мене мине млада жена, ускомеша се и моје старо срце, упркос годинама које су ваљда радиле на
Окренуо би главу лево и десно као да проверава јесам ли сам. Онда би се попео на кревет где сам лежао и легао би поврх мене.
У овоме трену и на овом месту ја сам најзад оно што јесам и то сазнање ме испуња неком досад непознатом самилошћу према самоме себи.
Гадна? Јесам ли рекао гадна? Мислио сам да ће аждаја на коју свети ратник управља своје осветољубиво копље бити управо онаква
Кажем, моје се невоље продужују јер не знам зашто радим оно што радим. Шта ја уопште овде тражим? Јесам ли птица да им украшавам разговор цвркутом, или сам поветарац да им сушим зној са тела усковитланих у парењу, или сам
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Стани): Стано, јеси спремила дечје цвеће? СТАНА (показујући главом на дечју собу): Јесам, јесам. Њихово је цвеће тамо код њих. Деца га узела. ТАШАНА одлази и враћа се водећи два дечка који носе ките цвећа.
(Стани): Стано, јеси спремила дечје цвеће? СТАНА (показујући главом на дечју собу): Јесам, јесам. Њихово је цвеће тамо код њих. Деца га узела. ТАШАНА одлази и враћа се водећи два дечка који носе ките цвећа.
(Показује на нове куће где су јој синови.) ЈОВАН (брзо, навикнут на тај свакидашњи одговор): Јесам. Здрави су. Младога газду сретох на капији. Поздравио те. И пита: »Шта ради мајка?« Не може, вели, да дође.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Сад ме чисто срамота. Али кад сам већ почео, де, реците ми, зашто свет мени пакости, зашто ме каља? Јесам ли какву срећу видео? Јесам коме шта скривио? Сметам ли коме?
Али кад сам већ почео, де, реците ми, зашто свет мени пакости, зашто ме каља? Јесам ли какву срећу видео? Јесам коме шта скривио? Сметам ли коме?
Помилује Паулу по образу, и протресе је за витицу пуну пантљика, па рече благо: — Јесам ли добро казала? — Ја не знам, госпоја зна.
Ја ћу остати у Немачкој, примити поданство. Управо, ја јесам немачки поданик одувек, јер је то био мој отац, сиромах стари, кога сте ви толико задужили...
Вели: „Човека сте створили.” Али где је тај човек?... Никад нећу знати јесам ли добро радила што сам туђу кост помагала!...
— Јеси ли ти, куме, богати, чуо малопре пуцањ? — пита Бранко. — Јесам, па шта. Ви ваљда мислите: тамо се сад штогођ страшно десило.
— Јесам. И то је сад прилика да научите да су одушевљења, сирота наша одушевљења, непоуздане ствари. Друго је спаљивање старог
— Ја да знам, и да јесам чиновник, нити знам, нити јесам. Али што знам, ово је: када год се праве неки прописи у суду, једна су страна
— Ја да знам, и да јесам чиновник, нити знам, нити јесам. Али што знам, ово је: када год се праве неки прописи у суду, једна су страна чиновници, друга, послужитељи.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Препоручујући се наклоности читатеља и читатељица, то ће рећи, молећи да моје књиге радо и млого купују, јесам с почитанијем У Вршцу, 1. априлија 1832. всенижајши слуга Сочинитељ с.р.
Ја те, дакле, ослобођавам, но то ти јошт казати морам да ја с тобом заједно побећи принуждена јесам, јер би иначе муке тебе ради трпити морала.
чезне, коснула да ја, премда сам дојако увек постојана била — и саму непоколебиму реч моју погазити готова јесам; зато, дакле, почитајеми г. гимнософист, ако је отоичашња ваша к мени.
) Старији, међутим, из друге собе дошли, и девојка изилази напоље. Прводаџија. Е, како се допада мома, јесам ли казао да је лепа? Младожења.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Он би почео овако: — Милане, јеси ли видео који пут жабу? — Јесам, господине! — Јеси ли је упамтио? — Јесам! — Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две
Он би почео овако: — Милане, јеси ли видео који пут жабу? — Јесам, господине! — Јеси ли је упамтио? — Јесам! — Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две унапред пружене а две уназад? — Јесте.
— Јести ли ви писац ове песме? — питао је председник, онако исто као и директор. — Јесам! — одговорио сам, пошто је у мени опет сујета победила човека.
Када смо се идућег четвртка састали, прво што сам је запитао било је: — Јеси ли научила оно? — Јесам! — Дај да те слишам! Дивно је знала, од речи до речи, напамет.
Прибрао сам сву одважност и пришао јој: — Госпо, да ли се ви сећате, јесам ли ја који пут вас волео? — А откуд ћу ја то знати?
Имамо довољно чиновника! Разочаран, ја се сетих опет искуства, те пођох њему: — Држава ме неће! — Куцао си? — Јесам! — На сва врата? — На сва! — Па шта веле? — Ништа. Ја имам утисак као да ми ова диплома смета.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Јест... Има неког. Хајд још мало. Нешто звекну. Као да шкљоцну затварач топа. А-ха!... —... Утрошак муниције. — Јесам! 3ачух разговор. Ху-ху! — одахнух. Нерви и мускули попустише и наједном прогледах. Преда мном је била батерија.
— Овам’! — ману му прстом. Исајло приђе погнуте главе и натмурен. — Господин посилни био је у вароши? — Јесам, господине поручниче. — А јеси ли имао дозволу? — Нисам... — А јеси ли питао кога? — и Лука му се приближи.
— А до врага! — лупи се Драгиша по потиљку. — Јесам ли ти казао? — обрати се Топлици. — То му је све што има од живота. Пусти га!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Јеси чуо? ПОЛИЦАЈА (понизно): Јесам, газдо! САЛЧЕ (кричи од страха): Не то, газдо! Не то, газдо! АРСА (Полицаји): И ти, кад дођу да је воде, са
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
говори млада Видосава: „Господару, Момчило војвода, мени није никаке невоље, већ сам чула једно чудно чудо — чула јесам, ал' нисам виђела — да ти имаш коња Јабучила, Јабучила, коња крилатога; ја не виђех твоме коњу крила, те не могу млада
Шта помињеш некакога бана? Ово није Страхинићу бане, но ја јесам цареви делија: једеци се царски покидаше, у ордију турску побјегоше, све делије хитро потрчаше да једеке цару
арапској љутој покрајини, тамо бјеше једна будалина, по имену Краљевићу Марко, и он тамо јесте погинуо: и ја њега јесам саранио по закону и по обичају, дадоше ми коња од подушја“.
Беседи му царе Сулемане: „Мој посинко, Краљевићу Марко, та ја јесам јасак учинио: да с' не пије уз рамазан вино, да с' не носе зелене доламе, да с' не пашу сабље оковане, да с' не игра
Вели царе Краљевићу Марку: „Јеси л’ ђегођ у животу, Марко?“ „Јесам, царе, али у рђаву.“ Сједе царе казивати Марку што је њему Муса починио; па он пита Краљевића Марка: „Можеш ли се,
“ „Ој, бога ми, Краљевићу Марко, јесам једну бољу саковао, бољу сабљу, а бољем јунаку: кад с’ одврже Муса у приморје, што сам њему сабљу саковао, кад удари
“ Јави му се из облака вила: „Зашто, брате, Краљевићу Марко! Јесам ли ти, болан, говорила да не чиниш у неђељу кавге? Срамота је двоме на једнога; ђе су тебе гује из потаје?
Насмија се од Сибиња Јанко: „О, луд ти си, дијете Секула! Јесам ли ти, болан, говорио да не идеш на стара јунака? Оно није остарјели ђедо, већ је главом Косовац Јоване, ђедо је се
Је ли и сад у животу, а да су га изгубили?“ Али сиде јасан мисец то дивојки говорити, заручници млади: „Јесам видил пред вчером у липоме Цариграду, и хоћу ти истину, нут' дивојка, казивати, гиздава дивојко!
рукух ти бритка сабља, а на земљи глава моја, — оно сам ја Свилојевић голом сабљом проходио прик' табора твога, и још јесам конопце код шатора просикао, и да би се не бил макнул испод бритке сабље моје, мој честити царе, бил би тебе ја
мога хитра ђувеглију, ал’ су њега красте нагрдиле, и сина ми мука оборила, грднијега у сватове нема; а ја, браћо, јесам говорио на просидби, кад снаху испросих: што доведем кићенијех свата, и у Млетку што буде Латина, да љепшега неће бит
Кулин да је кнеже мудар, па се Кулин с кнезом побратио: „Побратиме, оборкнеже Иво, ев’ ти јеси Семберији глава, а ја јесам над крајином турском; одсад, кнеже, да се побратимо“. То рекоше, па се побратише.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Пази, заборавио сам да је потпрашим барутом! Е, јесам нека шепртља. Оно звијере, као да је слутило да се ради о његовој кожи, одједном подиже главу и загледа се право у
— Ти си се на мене ритнуо, признај! Сивац само стригну ушима као да ће рећи: — Можда јесам, а можда баш и нисам. Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се: — Па ти си то мене граном, а?!
Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан. — Никад ја не бих плакао због трна и мушице, али Жуја... Плакаћу ноћас док не заспим.
— Е баш си луд. Зна се ко је, зна се шта је! — Говори јасније. Ко је то дошао и што је то донио? — Па јесам ли ти већ казао: дошао наш Николетина и донио пушку! Разумијеш ли сад? — Па тако реци, будало! — поскочи Јованче.
Разумијеш ли сад? — Па тако реци, будало! — поскочи Јованче. — Кад је дошао? Јеси ли баш ти пушку видио? — Јесам, видио сам, и пушку и њега. — Како, кад? Хајде причај. — Ево како — повјерљиво поче Стриц.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем! СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ Колико је маечак огањ, а колике ли велике ствари пожиже; тако и човечији
Тако и овако јесам то учинио; смотрех онде у плену једну красну нову шарену хаљину и нађох јоште двеста драма којекакве сребруштине и