Употреба речи јесте у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава!

Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. „Жандарм јесте царски човек! Ферштандн?... Он не бил’ ударен, он буђе много пил...

“ „Оче, нисам за то дошао“. „Да зашто, џанум?“ прекиде га архимандрит. „Да се не мислиш женити?...“ „Јесте, оче, хоћу да се женим, па сам већ и девојку довео, само чекамо на тебе да нас прстенујеш и венчаш...“ „Лепо, џанум...

— Вид’те, он главом казује да вас је видео кад сте с Милетићем ишли руку под руку, и то, нота бене, у Новоме Саду!... Јесте ли ме разумели, у Новоме Саду?... — А ја, богами, мислим да ме ви питате да ли познајем кројача Милетића?

— Јесте ли видели, људи, како су појели депешу? Сад кажите ви мени да ли је то чист посао? Кажите да није то најбезобразније шу

Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. — Али је прекинут... И други крај му није за онај онамо дирек привезан... — Пази, учитељу!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

као поп Муждало кад служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а он их пита: „јесте ли чули како ја вас спомињем? Да вас је анатема свију што вас је год!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Али њима ни то није доста, а тебе ни то није отрезнило! Како можеш да ми кажеш да јесте? даскама цоловачама, попреко и унакрст, даскама као дрвеним путачама, споља ти закивају прозоре и врата!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?

Сад она три кнеза поделе порезу овако: ако је 100 хиљада, то мој отац носи 50 хиљада, то јесте пола на његову од Ваљева до Саве кнежину, јербо је у његовој кнежини житороднија земља и житородна; сад ону полу дели

Везир рекне: ,Е кнезови, јесте ли се договорили и шта сте се договорили?̓ — Ја учиним темена, и одговорим: ,Јесмо, честити пашо.

Читав дан молим за полицу, а они не даду се умолити. Најпосле запитам ја њи̓: „Је ли Јаков ваш ортак?” Кажу да јесте. „Добро”, одговорим ја, „ја сам јаков!

Запитамо и̓: „Кад је везир све обећао испунити, јесте ли тражили да, или он или ми, заМолимо од Немца једног чиновника који ће на нашем уговору бити, пак ако би ми

Он потом: „Турки в Белградје у твердињи? — „У твердињи, ваше превосходитељство”. — „А сколко их там јесте?” — „Ми думајемо, что јест шестнадцат тисјашч, и болше будет; а и тепер босански везир привел из Босни 7600” (босански

) По свему горњему разговору запита министер Чарториски: „А јесте ли просили у аустријског двора, у вашега најближега сусједа, помошчи?

— Пита: „Када је долазио Бећир-паша и да̓ије исекао, зашто ви се не умиристе но опет војујете?” — Ја: „Јесте Бећир-паша дошао и да̓ије исекао: али је Гушанац-Алија са крџалијама дахијска тевабија, и гори је него све дахије.

Жалостњејше страданије серпско у Сербији, и турско на Сербе свирепствије, то јесте: да су од они̓ који су пређе позатворани били, да су 11. и 12.

” — На то император упита ме: „Јесте ли били код императора Александра?” Ја одговорим: „Просили смо, пак нас не пушта к себи.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Знам ја — казаше ми после. — Крстио сам се ђаволској направи... — Ама јесте ли ви који чули што оно рикаше ноћас говеда по ливадама? — упитаће један. — Јест ја — одговори други.

— Је ли главу?... — упита опет тако исто Ђука. Капетан климну главом да јесте. — Понео сам... Ех, господине, зар ја то да заборавем! — Само штета што је онај лола окрњи...

Стоварише на гомилу, па онда приђоше прозору и куцнуше. Ћир Трпко одшкрину мало прозор, па упита плашљиво: — Јесте све дотерали?

Има тој плочи две хиљаде година! — Они људи избечише се само од чуда на њ. — Каких две хиљаде година! Јесте ли ви при себи, господине? То је гроб мога оца... — рече један између њих. — Не знате ви то, то је моја ствар...

— Платили сте малочас — одговори овај. — Ех, ех! — рече Мојсило расејано — двадесет пет гроша би, је ли? — Јесте! — одговори келнер. Сиромах Мојсило диже се у своју собу.

Вуја брже-боље сјаха, па поче скидати с коња бисаге и остало. — Јесте ли одавно већ из Лајковца? — упита поша. — Пре зоре! — одговори поп кратко. — Ама, да си ме ти послушао...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

, А ја сам гађао у главу... усред главе!... А кад је посрнуо, онда је и пао!... Није му глава од камена, пао је!... Јесте, пао је!... И он увераваше себе да је пао... Али на уверавању и остаде...

— викао је старац. — Све се искварило!... Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!... Је ли готово? — Јесте, тајо! — одговори снаха. Старац се придиже са свога места, узе воштаницу што беше прилепљена уза зид и запали.

— Ниси га убио! — Али, он је... пао! Турчин удари у длан. Један се пандур појави на вратима. — Је ли ту Мехо? — Јесте. — Нек дође. Мехо уђе у одају. — Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? — Прије један сахат.

– Знам. У старом вајату, у једном сандуку. – Јесу ли под кључем? – Јесу. – Је ли и Станко знао за те паре? – Јесте. – Је ли твој бабо знао да Станко зна? – Јесте. Наше су куће као једна. Ништа од њихових укућана није скривено.

– Јесу. – Је ли и Станко знао за те паре? – Јесте. – Је ли твој бабо знао да Станко зна? – Јесте. Наше су куће као једна. Ништа од њихових укућана није скривено. – Ех, ето видиш! — рече Крушка и упиљи у Лазара...

људи нису веровали својим очима. Поп Милоје приђе да је руком опипа. — Је ли то? — упита кмет промукло. — Јесте — рече Иван. Кмет узе кесицу од Симе, преброја новце па рече: — Две стотине. — Толико — тврди Иван.

— Од рана детињства слушао сам како о њима уз гусле певају — одговори Станко слободно и одрешито. — Јесте, певају... али то је мучан живот... Видиш, ти си на учио да ручаш, да вечераш, да одспаваш, а хајдуку то није дато!...

Ако ли Турци нагну бежати натраг, збуните их ви, Јоване и Илија, а ми ћемо јуришати. Јесте разумели? — Јесмо, харамбашо! — Још нешто. Станко, ти још не знаш реда хајдучкога.

— Заслужио је! — рекоше Јован и Јовица. — Ко овако пушком коље, заслужио је пашалук! — виче одушевљени Заврзан. — Јесте готови? — пита харамбаша. — Јесмо. — Онда полази! — А зар ћемо Турке оставити овако, на путу?...

Опет се десила крађа... Жубор прође људима. Све се очи окретоше на Алексу, а он сагао главу и ћути. — Јесте, браћо!... Опет Ивану учињена покрађа. Однето му једно прасе ноћас... Шта је ово?...

Јелица склопи руке: — Не куни ме, мајко! Ја знам да је он њега мрзио! — Ко?... Лазар Станка? — Јесте. — А зашто? — Мајко! — мољаше Јелица. — Не терај ме да ти то кажем! — Морам знати! Јелица је била црвена као рак.

— И он је пуцао на њега због тебе? — Јесте, нано. — А откуд ти знаш да је кеса подметнута? — Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је то

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Бог с тобом, не говори тако! А чиме други свет своју децу храни? — Јесте, али ако ја узмем сироту? Моја мати се испрси на столици, уозбиљи се и свечано ме гледа: — Бог с тобом!

Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! Али тако... Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати.

Због тога он опет јуриша на капетана: — Јесте ли видели онога с ногом? — Кога с ногом? — Та онога без ноге? — Кога без ноге? — Та онога са штаком?

Страшан и ужасан бес раздираше Аноку. Као помамна улете женама у кухину: — Јесте ли чуле, ви? Жене, па да не чују! — Ја хоћу сад да ми се простре под липом.

А ко не послуша — „убио га бог!” Еј, бре, јесте ли чуле? Боже мој! Баш је човек неки пут гори од живинчета. Нико не рече ни речи.

Кад напошљетку сав поцрвење, па поче да дршће, каже: „Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? Какво је то зло ударило, да је горе неголи у Турској?

Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце. Није шала, наш поп! Али и јесте човјек! Та приличи му да је сам владика!

Али даље, наравно, ништа. Та ја, и кад не бих био равнодушан према њој (као што је она према мени — а то јесте, тако ми бога!), ипак бих се добро чувао сваког корака који би ме водио до ма каких изјава и споразумевања.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа. — Па већ неколико дана има како је, — ублажава Аркадија. — Та знам, знам, ал’ опет.

— Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто? — одговара му поп Спира — па где да стоји? Његово место и јесте баш ту где га видите. Није мени одликован трбух, па да на трбуху стоји, него је моје чисто срце награђено, па зато је

Ко ти још неће добити црвен појас!« А ако је веровати поп-Ћириници, и јесте га мало чудновато добио. Она вели да га је поп Спира добио само зато што је једанпут у једном ужем друштву певао пред

— Дође ми понекад да га шчепам па да га треснем на сокак! Него и јесте чудан био тај дуварски сахат. Права антика, што наши кажу. Био је мало мањи од иконе св.

Док је он певао, учитељ се представио црквењаку Аркадији, на што овај каже да му је мило. — Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га!

О, и у селу се дâ сасвим лепо живети, верујте! — Па оно јесте, господине — поправља се гђа Сида — али тек-тек, опет к’о велим: друго је варош а друго село. Све је овде друкчије.

Па, бога ми, вама се може честитати; ова општина, к’о што видим, добро стоји. — Јесте, врло добро. Фала богу, како која година, све боље. Хе, ми се старамо и штедимо, парохијани не жале него дају.

А и јесте било чудо и изненађење! Са овим изненађењем могло би се поредити само оно пре годину и више дана, пре оних великих ексе

А чиме би’ ја то заслужио? — Па ето тиме... Ако будете, то јест, пред нама фалили варошке госпојице. Је л’, Јуло? — Јесте! — вели Јула.

Ево вам и обрста, знам да ви то волете! — рече и спусти му још два грумена шећера и седе до њега. — Та јесте, све су га обрстом и од’ранили у богословији — хтеде гђа Сида да рекне, али што рекли: »Бог да прости предње зубе«,

Ви ту мислите на оне сензационе романе у којима је све измишљено, лажно. — Та јесте! — упаде гђа Перса. — Ето баш одономад чита ми Меланија како је једна лађа пропала на мору и сви се подавили, а само

Само »јесте« и »није«, па ни речи више да бекне. Сачувај, боже, такву какву каквом мужу који се бави науком, па му треба да се

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— виче усхићена госпођа Јелка. Дакле, наш Љуба је био у тим колима, па сишавши поздрави: — Добар дан, јесте л’ ради гостима? — О, драго нам је; изволите унутра. Сад иду унутра. Љуба неће први да улази у собу, учтив је.

Замоле га да ако не тера. Љуба пусти коњима узде, па се мало к њима окрене да се може што разговарати. — Јесте л' били кадгод заљубљени, господар-Чекмеџијићу? — запита шаљиво госпођа Јелка.

— А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради?

— А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради? — И сад лудује, ал' ја јој помоћи не могу, сирота је. — А да има што, бисте ли је узели?

Госпођа Јелка га уверава да јесте, да на све пристаје тата и да га само жели видети. Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и

Баш су сами били. — Јесте л', господине, добили од мене писмо? — Јесам. — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили.

Но зато и довде је њено уживање добра. Јесте ли тако задовољни? — Та, може се све то лепо уредити, само кад смо у главном сложни, а главно је мираз, а мираза

— Персо моја, ови господари су са тобом задовољни! Јеси л’ ти са господар-Чекмеџијићем задовољна? — Ако ви јесте, и ја сам, — одговори стидљиво млада госпођа. — Е, сад молим господар-Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате?

Ону сам недавно купио. И малу гвожђарницу. — Све је то добро! Од мале гвожђарнице може бити велика; а јесте ли сами? — Само матер имам. — Ништа зато; имате у њој највећег пријатеља, као моја Перса у мени.

Што има бити нека буде на брзу руку. — Дођите ви, дакле, опет к нама, а ми ћемо опет к вама. Је л’ добро? — Јесте. — Ми ћемо, дакле, на том остати — Ја ћу и онако скоро овде пролазити; имам нешто у околини куповати.

— Па то је абентајер? — То је. — Хвала лепо, ја га не потребујем. — Ал’ тек је опет лепо читати. — А јесте л’ читали Видаковићеве романе? — Нисам, а и нећу, јер је то већ свака читала.

— Знам шта мислите. И ја то исто мислим. Је л’ вам моје стање познато? — Јесте, ал’ не сасвим. — Чули сте за моју трговину? — Јесам. — Знате да имам две куће? — Знам.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ево, све ће це, вели, уредити без рата.... слободан превод. — Врага ће се уредити. — Ама јесте ли ви изабрали подрум, кажите ви мени? — Како, какав, шта подрум? — Подрум, подрум. Хихихи... Хихихи.

— Деде после, деде после? — врпољи се нестрпљиво огреѕѕе. — Где сам оно стала? А ја, јесте. Док једног дана ње нема кући: десет, једанајест, дванаест, — Ју, ју, ју — свану лепо, а ње нема. Куку мени ојађеној!

Ако јесте, онда вам је морао рећи да од мене нема уочљивијег човека на свету. Ја никад не увијам, ја не знам да увијам, ја гово—

Африка

Неуздржана експлозија вечитог детињства. Прво сеоце у које уђосмо, опет уском стазом између зеленила, јесте Мали Монгази, за разлику од села Монге, које је веће.

“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само извесних дана.

Црнци који су толико иначе чисти, прво што напусте, кад пређу из фетишизма у муслиманство, јесте чистоћа. Муслиманство их научи да се запирају и они престају да се перу.

У тако страшном стању стижем у једно четири по подне понова у Боаке. Прва личност на коју наиђем у Боакеу јесте госпођа Беде.

га пита да ли га је познао; овај га уверава да јесте, понизно смешећи се сладуњавим и неискреним осмехом. Само што се Н.

Једини начин тада да их човек умири, јесте да позове првога црнца који зна две-три речи француске, па да га умоли да им каже да су дивље, ружне и глупе.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Што сам почела, почела! Ја видим да овде нема за мене живота. ЈАЊА: Па то све теће за једно шешир? ЈУЦА: Јесте, за љубав шешира. ЈАЊА: Ама, море, што ћи тебе шешир? ЈУЦА: Ја оћу да имам.

А, управо, тако и јесте, зашто иначе не би нам се мушкарци толико улагивали. КАТИЦА: Ви добро кажете како ћу говорити, а не кажете ми шта ћу

да купим више коњи, па да и гоим и после колим Каква лепа профита! МИШИЋ: (Овај је луд!) Баш зато и јесте тако велика цена тој масти, што је од царства строжајше запрећено да се нико под живу главу не усуди марву своју

Црњански, Милош - Сеобе 2

Павлу је, међутим, био одвратан, од почетка. Јесте, каже, био церемонијалан, јесте био сав у сребру, али се дерао на своју жену, а био учтив само према својој ћери,

Павлу је, међутим, био одвратан, од почетка. Јесте, каже, био церемонијалан, јесте био сав у сребру, али се дерао на своју жену, а био учтив само према својој ћери, младој девојци.

Да му из душе каже, доћи ће дан, кад ће он увидети да је на овом путу мимоишао своју праву срећу, њу! Она јесте млада, али би му била добра и верна жена. Њена мати может да му донесе смерт! Молила га је да их посети у Бечу!

Светлост је пала на њено лице и Исакович скоро урликну. Видео је своју Бечлику. Беч јесте био макрокосмос, за оно доба, али је свет театра и коцкарница био ту, на Флајшмаркту.

Поп, у амбасади, тврди да није, а неки сињор Агагијанијан, да јесте. Задатак капетана је да сазна праву истину. Секунд‑секретар га је препоручио за тај посао, па му се указује прилика

Кир Анастас Агагијанијан тврдио је да јесте. А да су ти Чрногорци задржани и затворени, само зато што, за њих, нико не плаћа. Чува их стража.

Сава је остарио, па су људи, као људи, пришли Василију. Тако је увек било и тако ће увек бити. Василије јесте сад у најбољим годинама, у најбољој мушкој снази.

на жене у огледалу, као да су све то неке шарене тице, које улећу, излећу, а само се за тренут пред њим лепршају. Јесте, рече тужно, кад је престао да једе, Василије има за собом само мањину, за селидбу, али, кад се врати из Росије,

Не зна шта говори! Мученик је Василије, велики. Зна се шта ради Василије! Јесте, хоће Василије слати пушконоше, да за Росију гину, али не узалуду.

Поп Микаило онда, праштајући се, рече Исаковичу, нека он не брине за владику Василија. Јесте, владика, говори, како има желаније да Чрну Гору одсели, а Чрногорце, пушконоше, одведе у сербски хусарски полк, који

Чему да иде, уочи пута, тој упаљеници? Било му је боље док њу није знао. Јесте била лепа, гола, заносна – жена и по – али је те ноћи сањао да са њом иде, изнад провалија, на уском брвну.

Осрамотиће свог оца, чувеног официра, и матер. Њена мати је од свих поштована. Јесте, можда је њена мати долазила у Енгел, али, разуме се, никад не би, на овај начин, њему, иако су заједно путовали из

Теодосије - ЖИТИЈА

реч о мужу, не пишући о њему оно што није, ни да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити — бићемо блажени.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Али главни правац у коме се досада изражавала осећајност и афекти овог темперамента јесте српска национална идеја, и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих

Главне психичке особине. — Оно што данас нарочито пада у очи у карактеру Шумадинаца јесте нешто јако, смело, велика активност и здрави живци. Многи од њих су способни, изгледа да успеју у сваком предузећу.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ВИ АЉОША, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: шта је, Аљоша? Је ли тамо све у реду? АЉОША: Да, господин инжењер! ПАВЛЕ: Јесте ли појачали број на земљаним радовима? АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: Цемент се превози?

ПАВЛЕ: Шта говорите, човече; какви таласи, какав Дунав? АЛОША: Ја так написал. ПАВЛЕ: Јесте ли ви такво писмо написали? АЛОША: Да, и зато сам дошао да се вама извиним, да се опростим, да вам благодарим.

Зашто не бих испио до дна чашу горчине која ми је намењена? (Отвара писмо и загледа потпис. Нов наступ узбуђења.) Јесте, он је! Слутио сам, слутио сам... ЉУБОМИР (прилази му): Умирите се! Стишајте се!

РИНА (престрављена): Или... не дај боже, мртав можда? АНТА: Мртав? Хм, мртав! Добро би било, али у томе и јесте ствар што није мртав. РИНА: Али ко, забога, о коме говорите ви? Немојте ме мучити? АНТА: Патите ли ви од срца?

СПАСОЈЕ: Па послован, јесте послован. (Сети се.) А „Илирија”? ЉУБОМИР: Шта „Илирија”? СПАСОЈЕ: Па ти си директор...

СПАСОЈЕ (клонуо): Јесте, тако је! (Уздахне.) Тако је! (Ућути оборене главе.) ЉУБОМИР (после извесне паузе): Имате ли још шта са мном да

Баш у добар час сте дошли, у добар час! Изволите, молим вас, седите! ЂУРИЋ (седајући): Дакле, радознао сам, јесте ли постигли што? СПАСОЈЕ: Ништа. С тим човеком не може се ништа лепим постићи. ЂУРИЋ: А разговарали сте?

СПАСОЈЕ: Ето вам га при руци. ЂУРИЋ (одлази телефону и тражи број): Ало, ало... То је господин шеф кабинета? Јесте ли ви, господине Марковићу? Овде је Ђурић. Дакле? (После саопштења које чује, лице му се обасја радошћу.) Хвала!

Чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији.) Је ли ту тај дечко? СОФИЈА: Јесте, чека одговор. СПАСОЈЕ: Па да, чека одговор; разуме се да чека одговор, а то значи да ја треба да одговорим, је ли?

АНТА (даје му ковертић): Ево! СПАСОЈЕ (вади из ковертића неку фотографију): Јесте, сасвим добро! Где нађе, бога ти! АНТА: Не питај, муке сам видео.

АНТА: То јест, ево теби сви скидају капу. СПАСОЈЕ: Скидају, дабоме, и у томе и јесте разлика између тебе и мене. АНТА: Па јест, тако је; само, видиш, ја мислим требаће вам у предузећу и такви људи као

Власти ће нам бити потпуно при руци. НОВАКОВИЋ: Судске власти? СПАСОЈЕ: Не, ствар баш и јесте у томе да се не дође до судске власти.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Говорило се, затим, да је отишао у механичаре, а можда и јесте, само што после снимања филма о Татарима он то више није био.

- Укапирао сам! - окрећем се, иако је то излишно: ја знам да је то мама. И јесте. Стојећи на вратима, она изгледа као слика оне жене коју сам видео у музеју сву начињену од плавих и златних боја, као

- рекао сам. - Тражио сам те свуда. Нисам морао то да кажем: она је знала и можда је и она мене тражила. Свакако јесте. Пружила ми је котарицу с рибом и прекрила је, а онда се окренула и пошла са мном према Тиси.

Није знала. Отац јој је уобичајене висине, а очи су му плавкасте. Не морам да бринем. Најгоре што он може да уради јесте да је избаци из куће. - А то би нам добро дошло! Могли бисмо да кренемо одмах!

- Не друге. Она ми је другарица из разреда. Зове се Неда. Најбољи је ђак. - Је ли још нешто „нај”? - Мислим да јесте, али то није важно. Дивити се њој, исто је што и дивити се звезди Северњачи, Рашида! - Онда се диви обема.

Штуке имају свадбену ноћ. Јесте ли чули да штуке имају свадбену ноћ? - Мислим да нисмо! - рекао сам, а она ми је испричала све оно што је њој недавно

Да сам мало дуже размишљао о томе, схватио бих да то и јесте био почетак трке, али ја нисам размишљао. - Ја сам спремила све што је требало да се спреми!

— Нека лежи! — глас Старог био је дестилисана неверица. — Зашто би то морао да буде баш мој син? — Зато што јесте ваш син! — држећи ме за руке и ноге, газдарица и Сима Бифеџија убацише ме унутра.

Она је знала. Могао бих да ставим руку у ватру да јесте. Мада то ништа не би могло да измени. Питајте Станику: би ли?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Уђемо у собу. — Је л’ то ваша кћи, госпођо Татијана? — Јесте. — Имате ли већ за њу каквог ђувегију? — Та било би, — али, знате, свака мати тражи за кћер што боље.

— Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом. Опет је упита: „Хоћеш ли, Софија, поћи од слободне воље за господара Софронија Кирића?

Сад ће Чамча свој план предложити. — Дакле да вам кажем. Ту треба капитала бар дваест хиљада форинти. Јесте ли за то? — Јесмо, биће и више, — рече господар Софра.

Је л’ у два бурета? — Јесте. — То ће стати у један сандук, јер у први коли не сме ништа бити осим оног што сваки час потребујемо, а остало све у

Је л’ тако? — Јесте. — Јесте л’ обојица задовољни? — Јесмо. — Ако ли пак преко пет стотина за аков добијем, пристајете ли да сувишак

Је л’ тако? — Јесте. — Јесте л’ обојица задовољни? — Јесмо. — Ако ли пак преко пет стотина за аков добијем, пристајете ли да сувишак буде мој?

Писма је сакрио. Када се вратио, питају га је ли предао писма. Каже да јесте. Они су сасвим умирени. Одавде се опет даље крену и, срећно путујући, стигну у Кракову. Баш је вашар започео.

Па онда један приђе к њима, а папири му у руци. Ступи ближе Чамчи. — Молим, јесте ли путници? — Јесмо. — Откуда? — Из вароши У. — Како вам је име? — А због чега сте ради то знати?

? — На служби. Забележи. Сва тројица се чуде шта то значи. — Ви сте путовали у Кракову? — пита даље. — Јесте л’ били у Кракови? — Ви се сад враћате? — Јесте. — Немојте се ништа плашити, све је добро.

— Ви сте путовали у Кракову? — пита даље. — Јесте л’ били у Кракови? — Ви се сад враћате? — Јесте. — Немојте се ништа плашити, све је добро.

Али Шамика и јесте изгледао примамљиво, демонски, па кад се шеће у кратком капуту, са шест џепова напред, а на левој страни горе из џепа

Но ту још има помоћи. — Какве помоћи? — Ви нисте женска, фишкал сте, не може вам ни враг наудити. Јесте л’ одважни, имате ли куражи?

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

¹¹ Једна од најлепших басми које се користе у љубавном гатању јесте она забележена у Херцеговини: „Кад је млад мјесец, ухвати дјевојка паука па га затвори у какву шупљу цијев од трске.

ПСИХОЛОГИЈА ЉУБАВНИХ ЧИНИ Психолошка позадина веровања у успех „чудноватих љубавних чини“ јесте својеврсна регресија на магијски вид контроле реалности у којем се жеље стапају са стварношћу, а мисао бираним речима

“³⁸ Али крајњи смисао магијског опчињавања момка и удаје јесте — пород. Чак и девојка која се удала није у потпуности остварила свој циљ, односно није добила признање своје

Заправо, по овом схватању, главни циљ брака јесте рађање потомства. Зато и не чуди што постоји велики број обичаја и ритуалних радњи још пре брака, за време свадбе и

У Скопској котлини жене верују да моћно средство које помаже зачеће јесте прах од иконе размућен у води.¹⁰ У срезу бољевачком „жена која не може да рађа, ваља да оструже мало од стожера са

¹⁶ Један од најчешћих најпознатијих и најраширенијих свадбених обичаја у нашем народу који се врши плодности ради јесте бацање жита, воћа и других плодова на младенце.

).²⁵ Несумњиво симболичко представљање порођаја јесте и магијски поступак пропуштања семена кроз одећу: „Кад невеста пође на венчење, њена мати узме семенке од конопље,

Свакако најприроднији начин избегавања погледа злих очију јесте скривање од њега. Зато се млада код нас покрива различитим покривачима („вео“, „авлимарима“, „округ“, „дувак“,

).³³ Други моћан начин заштите од погледа урокљивих очију јесте скретање пажње злоочника на нешто друго, упадљиво и необично.

³⁴ Првобитна улога чауша јесте да скрене кобне погледе, који би имали младенцима наудити, на себе, те да их тако заштити.

Један од тих начина јесте да се нероткиња окупа у води у којој се породиља окупала трећег дана после порођаја и у којој се налази „постељица“.

Погодно време за успех магијских поступака за плодност јесте период када месец „расте“, односно време тзв. младих дана.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

помиловање за човека који се вратио с дуга пута а погубио доказе и пергаменте да је онај за кога се каже и који јесте, те му људи не верују на гола слова.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

гасите светла и плаћате рачуне, заврћете боце гаса, прецртавате једну по једну ствар на листи сопствене заборавности; јесте ли закључали отирач »Добро дошли драги гости« ланцем, јесте ли понели своје таблете без којих више не можете, коме сте

једну по једну ствар на листи сопствене заборавности; јесте ли закључали отирач »Добро дошли драги гости« ланцем, јесте ли понели своје таблете без којих више не можете, коме сте оставили кључ од кутије за писма, да ли је новац у

– Шта ћу сад без кола? — пита несрећни возач. – А шта ми радимо читавог живота? – Али, како ћу до мора? – Јесте ли ви људи икад били на мору? – Ми нисмо, а ти? – Ја јесам — каже Лука — 1919, у морнарици.

– Па, што не ставите црну тачку? – Досад, фала богу, није нико погинуо, а и да јесте, црна тачка се по пропису не ставља у насељеним местима. – Ово насељено место? – Ми живимо овде и ништа нам не фали.

Они су тог тренутка држали у рукама кључеве позоришне уметности, славе и богатства. – Јесте ли већ играли негде? – Нисам. – Колико имате година? – Двадесет и седам...

– Јесте ли већ нешто студирали? – Зашто? – Нисам имала услова... Један члан комисије је куњао, други је нешто записивао, тре

Али више него било коме, он је дуговао Београду, без кога не би постао оно што јесте: човек чијег се имена већ прибојавају Карден и Куреж.

А могу да те донекле поднесем једино пијан. Опет си ми уништила викенд! – Ја теби уништила викенд? Ма јесте ли га чули? Ја њему уништила викенд?! Три дана нисам села. А шта је за то време радио господин?

– Зашто не дођеш? — упита га. – Не могу да спавам! — рече он. – То је због тога што много спаваш после ручка! – Јесте —рече он, окрећући педале у тами. — Тако је као што ти кажеш! Увек је тако као што ти кажеш...

Надзорник је био већ над столом и сада их је гледао очима за које нема тајни. — Јесте ли задовољни вечером? — упита. — Ох, да, да... — промуцала је. — Веома. — Имате ли примедбе? — Не — рече.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Кад си већ по своме избору постао Црногорац, ја те примам као да си од моје крви. Је ли право, браћо? — Јесте, ваистину, као и све што ти кажеш и учиниш — рече брат владичин, Стијепо.

„Ето ко замјера цеклинској сиромаштини и црмничком ципилуку!“ — Јесмо, заправо, обилати, Обилићев сој! — Јесте, заправо, сој — прихвати Црмничанин — а јесте у њечем и богатији од свијех Црногораца! — Чим? — пита њеко.

“ — Јесмо, заправо, обилати, Обилићев сој! — Јесте, заправо, сој — прихвати Црмничанин — а јесте у њечем и богатији од свијех Црногораца! — Чим? — пита њеко. — Сољу, ваистину!

— рече Цуца. Војник Ћеклић одазва се: — Немој ти на нас пренашати ваше работе и вашу славу! — Ама, јесте, чоче! Зна се и то да је њеки ваш купио од мазге јаје, а други од ваших нашао на путу божје око! — Какво јаје?

На то се Бајице машише пушака. — Стојте, несрећници — викну владика. — Јесте ли дошли пред цркву и преда ме да ми покажете како сте кадри газити заклетву и дати зâтку клетвама?

— Јесте ли дошли пред цркву и преда ме да ми покажете како сте кадри газити заклетву и дати зâтку клетвама? Јесте ли дошли да дате примјер свој Црној Гори како поштујете свога владику и законик, на који сте заклети?

“ Јанку тецијаху сузе до ујакова рукописа, па се осмијехну, и преузе читање спочетка. — Јесте ли задовољни? — запита га најпослије Петровић. Јанко се трже као да се пробуди иза сна: — Опростите, господине, ја...

ја... — Разумијем ја то добро. Немам шта да праштам, него, јесте ли задовољни гласовима из дома? — Срећан сам, господине! Никада овако не бјех срећан!

Чобани спустише пушке, а један запита: — А где ти је дружина? — Ено је на крају рудине. — Јесте ли с плијеном? — Нијесмо! дочекасмо под Злоступом нашега крвника Ислам-бега Мушовића и убисмо њега и још три му друга!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

УГЛЕД 4. ПРОВОДАЏИЈА С МЛАДОЖЕЊОМ (ступи) ПРОВОДАЏИЈА: Помози вам бог! МАТИ: Бог вам добро дао! ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли ради, то јест, гостима, хе, хе, хе. МАТИ: Добро сте нам дошли. Заповедајте сести. (Младожењи.) Молим изволте.

Кад ће бити весеље? (Матери.) Јесте ли ви испитали девојку, то јест? МАТИ: Она вели, како старији уреде. ПРОВОДАЏИЈА: То је знак да јој је по вољи, то

МЛАДОЖЕЊА: Па зашто сте тако ладни? ДЕВОЈКА (смеши се): Моје су руке увек вреле. МЛАДОЖЕЊА: Јесте ли били кад заљубљени? ДЕВОЈКА: То не знам шта је. МЛАДОЖЕЊА: Чудо! ДЕВОЈКА: Код мушки верујем да је чудо.

“ - Чекајте мало да ја питам, а ви одговарајте. (Да му карте, које он промеша и потом јој пружи те извуче једну.) „Јесте ли ми верни?“ МЛАДОЖЕЊА: „Сваког месеца по једанпут.“ ДЕВОЈКА: То верујем. (Извуче.) „На чему ви љубов оснивате?

) Хе, хе! Нема без мене ништа, а? Па како сте, то јест? ДЕВОЈКА: Благодарим на питању. ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли весели? ДЕВОЈКА: Зашто не би била весела? ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе! Чекајте само, док отидете у своју кућу. (Младожењи.

Бићете прва, то јест, госпођа. ДЕВОЈКА: Јесте ли били с татом? ПРОВОДАЏИЈА: Он све зна, то јест. Само док видите, то јест, каруце; нема такве нико у вароши.

ТЕТКА: Јесте, јесте; чудили смо се сви који смо пратили: кокошка црна, таман кад је сандук спроћу пенџера био, излети напоље, па пр

ТЕТКА: Јесте, јесте; чудили смо се сви који смо пратили: кокошка црна, таман кад је сандук спроћу пенџера био, излети напоље, па пр преко

ОТАЦ: Па откуд то изиђе да ће да је узме? МАТИ: Ето, сека Марта зна, а зна и цела варош. ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило.

Немој ти гледати што је прилика него што карте кажу, пак ћеш добро проћи. ТЕТКА: Јесте, Јово! ОТАЦ: Но, сад мир, јер ако спопаднем тољагу биће вама обадвема доста.

МУЖ (оцу): Гди су новци? ЖЕНА (мужу): Гди је капа? ОТАЦ: Ког врага, шта је то? МУЖ: Јесте ли ми при прстену обећали да ћете ми новце, кад оћу, положити?

МУЖ: Зато треба новце напред искати, а не да га после вуку за нос као магарца. ОТАЦ: Јесте ли ви, децо, полудили? МУЖ: Замазати човеку очи, па онда „на, рâни глобу“.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

оно: отргнута, на крају, од свега што је засењује и угрожава, постаје скоро неухва- тљива: тешко је рећи шта заправо јесте.

Не треба се чудити што је дело, у оном тренутку, изазвало буру негодовања: циљ сваке службене педагогије, и данас, јесте подучавање реду и послушности, а не слободи.

То одбијање се темељи на полазишту да „нешто јесте Литература, или није”. По том схватању Литература не подноси споредне, мање важне и мање самосвесне облике; она увек

1835— 1910) је сјајно познавао дечју психу, али то познавање није било само себи циљ: главна драж његових романа јесте укус пустоловине и игре. Ваљане дечје песме, приче и романи доносе поједностављену, али притом целовиту визију.

достојном да се назове 'књижевношћу', зашто бисмо је узимали за основну меру упоређивања, кад оно што је доиста битно јесте људско изражавање у најширем смислу, моћ обликовања имагинарног.

НАИВНА ПЕСМА И Оквир ове расправе јесте дечја песма и критика дечје песме — тема која се често оживљава у нашим публикацијама, а да се ствари, самим тим, не

” То је закључак Недићевог рада о Змају. Како то да неко и није и јесте песник, да није прави песник у „правим песмама” а јесте некакав песник у дечјим песмама, није песник где се то од њега

Како то да неко и није и јесте песник, да није прави песник у „правим песмама” а јесте некакав песник у дечјим песмама, није песник где се то од њега очекује, а јесте на другом месту и на нижем нивоу, и то

није прави песник у „правим песмама” а јесте некакав песник у дечјим песмама, није песник где се то од њега очекује, а јесте на другом месту и на нижем нивоу, и то још у накнаду, то Недићу, а ни многима после њега, није изгледало вредно

Оно чиме нас дечји песник осваја јесте неочекивана, изненађујућа моћ непосредног поетског осмишљавања: фабула увек тежи извесном логичном реду и току,

Особина ових песама - не циљ, не задатак јесте да су доступне и деци. Садржајем и техником, те су песме, у начелу, блиске детету.

Међутим, његова дивна способност сликања руског пејзажа, изворни доживљај природе, љубав према животињама —јесте оно због чега волимо овог врсног лиричара, осећајући га и као дечјег песника.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Немеш, биргер, простак, једнака права имаду. Сви су полгартаршаи. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Јесте ли читали они дванаест пунктова? СМРДИЋ: Нама нису познати.

5. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ШЕРБУЛИЋ: А, ево госпође Зеленићке, и она ће знати што казати. ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли чули, господо, да је Диштрикт сав у пламену? ГАВРИЛОВИЋ: Шта, изгорео?

(То исто учини.) ЖУТИЛОВ (тако исто): С овим се одричем сваке маџарштине! ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли задовољни, госпоја Зеленићке? ЛЕПРШИЋ: Не, него да се за спомен спале.

5. ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ СМРДИЋ: Ево и господина Гавриловића. ГАВРИЛОВИЋ: Добар дан желим. ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли и ви чули да долази. ГАВРИЛОВИЋ: Јесам. СМРДИЋ: Па гди вам је кокарда маџарска?

ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам се промислио. Аратос вам и такве народности и такве слободе! (Срдито отиде.) ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли га чули? НАНЧИКА: Прави мађарон. ЛЕПРШИЋ: Сад је већ јасно. ЗЕЛЕНИЋКА: Гори од самог Маџара.

За неколико дана тако ће вам и овај Гавриловић и други маџарони постати родољупци, те ће и турске кокарде поређати. Јесте ли читали новине, нећаче? ЛЕПРШИЋ: Е, новине су нам забранили. ЗЕЛЕНИЋКА: Нек се мири сад с њима ко може.

Србин без бркова не може бити Србин, дакле је мађарон. НАНЧИКА: И Маџари носе бркове. СМРДИЋ: Јесте; али Немци не носе, а они су познати као мађарони; дакле и Србљи без бркова јесу мађарони. Даље, многи носе браде.

9. МИЛЧИКА, ПРЕЂАШЊИ МИЛЧИКА: Јесте ли чули новину? ЖУТИЛОВ: Шта, лелкем? МИЛЧИКА: Да Маџари долазе. СМРДИЋ: Је л’ истина, забога?

Не, у ком ври српска крв, на оружије! ШЕРБУЛИЋ: На оружје, макар сви изгинули! СМРДИЋ: Тако и јесте. Шта се имамо бојати? ЛЕПРШИЋ: Гди су ти Маџари, нека дођу само!

СМРДИЋ: И стран? ГАВРИЛОВИЋ: Ако је поштен, боље и стран, него свој, а неваљао. СМРДИЋ: Јесте ли га чули? ШЕРБУЛИЋ: Није ли то издајица? ЛЕПРШИЋ: Треба подићи тужбу. Ви сте сведоци.

ГАВРИЛОВИЋ: Кад би сви Србљи били као ви, и сам не би желио бити Србљин. СМРДИЋ: Јесте ли га чули? ШЕРБУЛИЋ.: Лепо сам ја говорио да се сви мађарони побију као скотови.

ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): Оћу, оћу. Идем одма да преправљам (одлази). ШЕРБУЛИЋ: Е, јесте ли га видли? СМРДИЋ: Тако нам треба кад нисмо имали памети. Куд се деде Лепршић?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ЈОВАН СКЕРЛИЋ ПОЧЕТАК НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Једна од главних одлика српскохрватске књижевности јесте што не представља једноставну целину, што њу сачињавају оделите књижевности, слабо повезане или без икакве везе међу

22 Али најглавнији песнички рад Јована Рајића јесте спев Бой змая са орлови, који је изишао у Бечу 1791 (друго издање у Београду, 1840; треће, у Панчеву, 1884).

Једини његов бољи и оригинални богословски рад јесте рукопис Апостолское млеко, писан у Темишвару 1763, једно од најранијих дела написаних на српском народном језику.

* Значајан посао Захарије Орфелина јесте Славено-сербскій магазинъ то естъ: собраніе разныхъ сочиненій и преводовъ, къ пользъ, и увеселенïю служащихъ. 1768.

ИСТОРИЧАР. — Најважнији посао Захарије Орфелина јесте његово историјско дело Житіе и славныя дъла Государя императора Петра Великаго, самодержца всероссійскаго, съ

РАЦИОНАЛИЗАМ. — Основно осећање код Доситеја Обрадовића јесте љубав ка истини, потреба да живи у истини и ради истине, да и свој и људски живот удеси према захтевима истине.

Једна ода прославља цара Јосифа ИИ, који »суеверства многа... изтреби из људеј«.* Главно књижевно дело Везилића јесте спев Краткое написанïе ω спокойной жизни (Беч, 1788; друго издање у Будиму 1813).

Та »наравоучителна весела игра за децу«, од опскурног немачког писца Франца Ксавера Старка, јесте један педагошки трактат у облику дијалога, без икакве књижевне вредности.

Идеа, или мужеская и женская добродѣтель (Беч, 1793) јесте превод моралне приповетке из старе историје римске од Лудвика Хајнриха Николаја, немачког епског песника и ђака

КУЛТУРНО-КЊИЖЕВНЕ ОБЛАСТИ СРПСКЕ Општи појав у културној и националној струји српској у првој половини XИX века јесте да у културни живот улазе и нови крајеви српски.

«. »Живи језик народа србског, вели он, јесте сокровишче мисли његових, јесте отпечатак духа и карактера његова, стољетијама утврђена и осећана.

«. »Живи језик народа србског, вели он, јесте сокровишче мисли његових, јесте отпечатак духа и карактера његова, стољетијама утврђена и осећана.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Зато ћути па иди; па фали бога што се само на том свршило! — Па јесте — вели Јова јетко, узимајући шешир и кривећи га на десно уво — мале лопове вешају, а великима ордене прикачују.

Управо сам одбио, имам пречега, да идем тамо. — И јесте, вала, и ја би’ ти исто учинио. — Па и ми мислимо, госпо’н-Пајо — рече домаћица и примаче се ближе госту.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ој мачкови, скотине несите, Јесте дивне, јесте племените, Ви мишева своји не би јели, Крв и мозак само пити тели, Лепо ли би знали како ваља Од

Ој мачкови, скотине несите, Јесте дивне, јесте племените, Ви мишева своји не би јели, Крв и мозак само пити тели, Лепо ли би знали како ваља Од човека правити

Угледала жестока Туркиња, Угледала краснога Србиња, Угледала и запе јој око, Ал' и јесте Радивоје соко, Баш је мало такових јунака И у Срба, камол' у Турака.

Понијесте своје господаре Како оне плаховите муње Што стријеле громовнице носе. Ох ви брда и врлети српске, Јесте српске, али залуду сте, Е трпјесте међ собом долине И те кланце — Бог вас оборио!

Хеј пријане, шта то копат поче? „За њу раку.“ — Не будали, чоче! Та у њој су све радости моје, Њена рака јесте срце моје. За ме раку ти копати поче, Дела копај, ал' побрже, чоче!

Боље, боље да га Вишњи прими, Да нам више по изби не дими... Што је чађи више је нег доста, Ако кућа и јесте нам проста. ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ ТУГА И ОПОМЕНА 1.

7. „О, драга душо, узми цветак њежни, Он њежан јесте као што си ти: На врелу ди се диже предел брежни, Ди први пут смо видели се ми, Из твога лица зрака рујни,

34. Овако јесте красно оно место, Вечерњи онде таки јесте сјај, Кад свако вече ићи нисам престô, Догод премалећа трајао је крај.

34. Овако јесте красно оно место, Вечерњи онде таки јесте сјај, Кад свако вече ићи нисам престô, Догод премалећа трајао је крај.

Ал' опет стаде, опет прислушкује, Упути с' друму — да ли што чује? И богме јесте, ено из далека Чује се друмом и топот и јека.

Ма најзад вако заче чедо бело: „Ох мој Стојане, ох мој друже мио, Не питам тебе што си наумио, Ма ако т' лице и јесте весело, На неко веље ти се спремаш дело; Ал' што је да је, штоно тебе чека, Не потури ме тужну од себека!

„Једанпут он баш предвече Дође збуњен ка менека, 'Жива била', тако рече, 'Ти си моја, па довека; Злато, сребро јесте срећа, Ал' је милост моја већа.'“ 52.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо? — Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.

Прича брат-Сави о своме Ниџи и његовој пјесми. — Маријана, Маријана? — преслишава се Сава. — Ехе, јесте, богами, још прије него смо се из Лике доселили, уназад четрдесет година, била је у Манитој Драги једна Маријана,

Рат је срамота и греота за сваког живог божјег створа. Изједали смо се и клали као бијесни пси. — Па јесте, било је и тога — признавао је стриц и тонуо у невесело ћутање.

— Еј, дјецо, ево иде Отпадник. Јесте ли нашли нешто горе око бункера? Отпадник! Кад је први пут чуо за то своје ново име, Мулић се поклопи као под пљуском.

А да је работа заиста онако нешто, неприлична колико ти драго, јесте, брате, нема ту шта крити. Оптужило нашег кићеног Пантелију да је у по божје ноћи напаствовао бабу Тривуну и њезину

Тек на ту његову примједбу, ја га побоље осмотрих: да је Давид — јесте Давид, да личи на озебла пјевца — личи, брате, да је сирома' — богами, сирома', има ли у кући мрса — не би се рекло,

брате, да је сирома' — богами, сирома', има ли у кући мрса — не би се рекло, је ли га тукла свака невоља — биће да јесте.

— Јесте, давно је умро честити стари Раде, али је зато остао његов унук да га брука по бијелом и шареном свијету. Све ми се чи

Људи божји, не правим ја коње, јесте ли ви крштени! — Крштени, некрштени, то му је — дочекује га командант бригаде, живахни Милош, коме је још увијек до

Сјећате ли се само оне узбуне око шишања? — Оне кад смо стигли у Крајину? — Јесте. Одбили Крајишници да се шишају. Њима су њихове ћубе и кике једини украс.

— Јесте, стрину им њихову, а послије три дана и сами се ошишали, добровољно. — Само су бомбаше и митраљесце оставили неошишане

Америку, еј, а никад је ни видио није. — Па јесте, тачно је. — Да, да. А ја сам дјечака и видио и познавао, чак се и понеког имена сјећам, па зашто да не кренем у

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГА: Е, ништа теже, него да човек мудар и школован, када му кажеш „попара”, то схвати тако како и јесте: „попара”! ЈУСУФ: Молим те, да се разумемо! Је л ти твоју жену стварно, за свагда, тераш од куће? Разводиш се?

ЈУСУФ: Молим те, да се разумемо! Је л ти твоју жену стварно, за свагда, тераш од куће? Разводиш се? ХАСАНАГА: Јесте! Да ми на очи никад више не изађе! ЈУСУФ: Опасно је чинити нешто без разлога.

АХМЕД: Зато се ага и љути што се плаши да ништа не може! ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља!

ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља! Да Хасанагиница и дође, претпоставимо, да с тобом поприча и пред целом

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ајде, не фантазирај! Несрећни људи каткад верују да им несрећа даје право на све. Јесте, јесте. Нисам ни ја од јуче. Има их који се и у несрећи понесу!

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ајде, не фантазирај! Несрећни људи каткад верују да им несрећа даје право на све. Јесте, јесте. Нисам ни ја од јуче. Има их који се и у несрећи понесу! Па им се чини да су својом несрећом нарочити међу људима!

А боље ти је да их не отвараш! Одсад да знаш: кад те ко нешто пита, у мом присуству, има да каш: да, не, јесте, није, хвала, изволте, молим, и више ни реч! Јес разумела? То ти је одсад цео речник! Шта каже, молим те!

ХАСАНАГА: Има ли тај бег неко име и презиме? ХУСО: Бег Пинторовић, Хасанаго! ХАСАНАГА: Бег Пинторовић? ХУСО: Јесте, аго! ХАСАНАГА: Ово је нови моменат! Ефендијо, шта то може да значи? Ово ми се апсолутно не допада! Ко би рекао...

Реци по души. Нећу да кажем да твој брат није и своје рачуне у све то уплео. Руку на срце, јесте. И то прилично. На крају крајева, не можеш ни да му замериш.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ој, љубо, ноћице! ој, звезде, пољупцем његовим ужежене јој очице! Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни!

” Ућутао је газин стари кнез — ишчекује се Делилина реч. Јесте ли вид'ли хрчад, огарчад, кад господара свог опскакују, те штеком драже ловачки му смер, а он их тиша стегом

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: — А јесте ли ви штогођ учинили до сад?

Ловац му одговори да није никад чуо, „него ћемо их — вели — сад питати“. Па онда сазове све тице те их запита: — Јесте ли кад која виделе таки и таки град?

Грбо одговори: — Знамо. Онда им она каже да су дошли у ђаволскога краља. Потоме их упита: — Јесте ли гладни? Она два старија одговорише да нијесу, а Грбо рече: — Јесмо.

Мати им одговори: — Бог ми вас помого, децо моја! Добро ми дошли. Јесте ли ми се добро прошли? Змај један одговори: — Јесмо, слатка мајко!

Ветрова мати кад ји преслуша, запита ји: — А јесте ли ви били код месечеве матере, да вас преслуша? Ови одговоре да нису тамо били.

— па јој онда кажу како је било и зашто је ко себи иште. Месечева мати запита ји: — Јесте ли ви били код сунчеве матере? Они одговоре да нису били. Месечева мати рекне им: — Идите ви, децо, сунчевој матери.

Кад у њему: вари се онај исти обрст што га није шћио аванцирати. — О, господин обрсте, јесте ли ви то? — запита га војник подругљиво. — Јесам мој синко, него немој ти ложити под твог обрста! — мољаше овај.

Кад лисица то виђе, нађе се на чудо, па гледајући кокошке навише рече им: — Што бежите, јесте ли луде? А зар нијесте чуле како је данас учињен тврди и вјечни мир између свију животиња?

На то сви одговоре: — Та дошли смо да џеназу носимо у џамију. Онда им Мујо на то одговори: — Та јесте ли ви, људи, при својој памети или сте побудаљели?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Утолико, да млађи буду задовољни и да не чине штету, а међутим да охотно раде своје послове. МАКСИМ: Јесте, јесте. Ја видим како сам процветао, од кад сам тебе узео.

СОФИЈА: Утолико, да млађи буду задовољни и да не чине штету, а међутим да охотно раде своје послове. МАКСИМ: Јесте, јесте. Ја видим како сам процветао, од кад сам тебе узео.

СОФИЈА: Најпре да се раставим од тебе, па после да кажем, да сам украла двеста дуката, је ли? МАКСИМ: Јесте, Софице. СОФИЈА: Дакле, да се начиним пустаијом и да срамотим свој род. МАКСИМ: За љубов твога рођенога Максе.

А тако и јесте. СВЕТОЗАР: Али ако среду држи? МАКСИМ: Каква је у среду, таква је и у четвртак. Од паприке не бива босиљак.

Одсад Сока у кући уређује како она зна, је л’ тако? СВЕТОЗАР: Јесте. МАКСИМ: И ја на то морам приклонити главу и ћутати? СВЕТОЗАР: Као муж, који је уверен о доброти своје супруге.

МАНОЈЛО: Је ли твој господин доктор? ИСАЈЛО: Јесте. МАНОЈЛО: Лечи ли он философију? ИСАЈЛО: Он не лечи никога. МАНОЈЛО: Па зашто је доктор? ИСАЈЛО: Знам ли ја?

То је сасвим јасно. МАНОЈЛО: Јесте, само молим, гди је на ђулету север и југ. ДОКТОР: Отоич си казао да знаш. МАНОЈЛО: Знам по сунцу, али на ђулету не

МАНОЈЛО: Е, разум смо ми изгубили, па је то и без њега написано. ШАЉИВАЦ. Јесте ли ви дали у новине, г<осподин> доктор, објавленије о неком изгубљеном разуму? МАНОЈЛО: Јесмо.

(Путнику) Па, гди сте путовали? ПУТНИК: А куда нисам тумарао. ДОКТОР: Јесте ли били у руској Азији, у египетској Африки? ПУТНИК (зачуђен): У руској Азији, у египетској Африки?

ДОКТОР: Али гди је трговина слободна? ПУТНИК: Аа, слободно пристаниште. ДОКТОР: Јесте ли били у Праги? ПУТНИК: Јесам, ја сам обишо целу Пољску. ДОКТОР: Ја говорим о златној Праги.

ДОКТОР: У Паризу сте били? ПУТНИК: Здржавао сам се три недеље. Заиста варош неописана. ДОКТОР: Јесте ли често одлазили у Камеру париску? ПУТНИК: То не знам гди је. ДОКТОР: Како не би знали?

ПУТНИК: Ја сам Енглеску обишо унакрст, и могу вас уверити да је земљедјелије најбоље на свету. ДОКТОР: Јесте ли били у доњој кући? ПУТНИК: У чијој доњој кући? ДОКТОР: Нижи чиновника.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ТРИФИЋ (горко): Верујем. СТЕВАН: Јесте, милостиви господине. Зачудо како се наша госпоја изменила. Мени каже драги Стево. ПЕРСИДА: Мени каже Персо душо.

Чисто се и у образу променула. Најпре бјаше набусита, а сад је блага и умиљата, канда је малко спала. ПЕРСИДА: Јесте, милостиви господине, ваљда није добро спавала. СТЕВАН: Ваљда јој је жао било што нас је толико мучила.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Још и сад ми у ушима одзвања њена чувена реченица којом ме је дочекивала на прамцу, привлачећи, ужетом, чамац обали: „Јесте ли можда за једно мало дружење на брзака?“ Е па, у последње време мало је виђам.

Боже, чега све нема унутра! А, ево је! То сам вам донела на поклон! Јесте, то је она фотографија из фиоке — стари Фокнер, лично!

испостави се да не пуштају све троје на предња, па маман уфура са мном, а матори потрчи према задњим вратима, али јесте — тролејбус, наравно, у том тренутку већ крене и тако он обавезно остане, а ми отпутујемо.

како оно кажеш? — Фалш ... — Јесте, фалш! А сада, добро слушај и ако је могуће, без упадица, молим! Ти, претпостављам, познајеш моје текстове?

Биће мања од маковог зрна!“. Е, видите, у томе и јесте штос! Пре бих умрла него да се вратим, на часну реч! Издржаћу најмање пет-шест година, макар цркла!

Кладим се у шта год хоћете да знам како ће печети први час! — Како? — Е, па драга децо — рећи ће — јесте ли се лепо одморили? Од чега да се одморимо, ког ђавола, сем од ње? — Сада треба озбиљно запети!

„Ана, зар ти ниси пребачена у четврти два?“ — побеснеће. Не, нисам. „То мора да је нека грешка!“ Јесте, али у вашој глави ... То наравно нећу да кажем, али ћу помислити, у ствари, исто.

дана факултете, жене им подшишају косицу и обрију оно паперје од браде, а затим их сачекују иза кривине кредити. Јесте, кредити!

“ — Е па, драго дете ... рече бакута — шта сам оно, тела да кажем ... — ... твоји родитељи ... — подсетих је. — Јесте! Твоји јадни родитељи одлучили су да те пошаљу мало у Енглеску!

— Зашто онда и муве не би изгледале много лепше без крила и ногу, а? Гледао ме је са благом паником у очима: — Јесте ли донели свој дневник? — Наравно! Маман ми је казала да доктору свакако однесем дневник.

— Пре свега — поче он — треба да имате безгранично поверење у мене да бих вам могао помоћи... Е, у томе и јесте штос, помислих! Како човек може да има поверење у некога ко носи зелену кравату на тамноплавој кошуљи?

“ Уфурава нова вештица. Пробијам зидове свог приватног Музеја да бих поставила нове полице за остале баналности ... „Јесте ли већ размишљали куда ћете на летовање? Ми обично летујемо у једном симпатичном месташцу поред Макарске.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Да има овде графова или барона, он би ишао к њима. А овако тражи опет који је најотменији. Јесте ли чули како је бединтер казао? МАРКО: Хм! Хм! Ја се радо не мешам с оним пред ким стојим гологлав.

МАРКО: Бога вам, јесте ли ви Србин? АЛЕКСА: Прави, и прозвишчем и племенем. МАРКО: Хм! А ја би реко да нисте баш прави Србин.

Алекса: Да ви прави Сербин јесте, о том неће нико сумњати; но из тога не сљедује да ја Сербин нисам; понеже сам ја вјежества приобрјео, вкус изобразио,

ЈЕЛИЦА: Ах, француски језик, никад га нећу научити! 7. МАРКО, ПРЕЂАШЊИ МАРКО: Но, јесте ли претресли све ваше румане?

АЛЕКСА: Батићи? За Батића господична полази? Не знате ли ви да сте род? МАРКО: То млоги мисле, али нисмо. АЛЕКСА: Јесте ли ви из Пожаревца? МАРКО: Јесам; откуд ви то знате? АЛЕКСА: Молим. Ваш се дед звао, ако се не варам, Милутин.

Мадрид га неће никад заборавити. Јелица: Јесте ли и ви били с њиме у Месецу? Мита: Свуда сам га ја пратити морао, јер нико не познаје његову нарав тако као ја.

Но ја сам се задржао, а може ме господин тражити. Извините! (Пође.) Јелица: Јошт једно: јесте ли се и ви догодили у Мадриду кад је горело море?

Ах, јадне девојке, како не знамо коме се у руке предајемо! Ко би мого помислити да овакав човек лаже? АЛЕКСА: Јесте ли ви чули, немојте ви у присуствију моме тако што говорити; јер, разумете ли, ја вас таки дам затворити!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Дивља се рика кроз кланац ори: „Незнанче, ко си? Врата отвори!“ Из млина старог повика Ћоса: „Дивови, дјецо, јесте ли луди?! Унутра сједи чувени госа, храну му скупља милион људи.

Тишина затим завлада млином као да никог није ни било. Истога трена чича се прену, очи му старе лукаво сјаје. „Јесте ли, децо, свршили причу, спавати ваља, доста је граје.

“ Чудом се чуди наш доктор Јан: „Какав болесник?! Јел троспратан?!“ „Докторе, јесте, то није варка, зовемо, знате, из зоо-парка. Жирафу једну боли нам врат, а то је — други и трећи спрат.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

У једним вратима неколико људи и деце. — Добро вече. — Добро вече, господине. — Јесте ли рибари? — О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. — Колико има рибара? — Једва осам барки.

Више их апсолутно не разазнајем. Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске. Видим кроз то комад неба. — Шта је то што носите?

Један прозор се отвара на острву: — Јесте ли ви? — Ми смо, дођите. Долазе троје; две женске прилике, од којих једна свакако девојчица, и с њима неки деран.

— Нисам никада био у Белмонтеси. — О, занимљивије је свакако од острва... јесте ли чиновник? — Ја сам странац. Очевидно да би човек хтео да разговара, али се устеже.

— Слободно, Васкес! Васкес, хоћете ли ме пробудити пре пет? — Хоћу, господине. Јесте ли видели замак, господине? — Не овом приликом. — Ја ћу кроз два дана прећи, као увек, у замак да служим.

је свеједно умрла ту или напољу, или упали обоје под лед: не бих могао више издржати жену а и мени би било сувише жао. Јесте ли видели како је лепа? Обукао сам се, увио девојчицу у мараму и отишао право у ноћ. Ево по овој истој води сам газио.

На мене је пало преко тридесет пезета. Тако сам имао чак и за пиће. Јесте ли Енглез? — Не, нисам Енглез. — Има шест година — пазите на камен — један Енглез је провео месец дана овде.

Били су срећни да могу најзад да утврде за кога сам питао. — Је л̓ онај старац? — Мислим да јесте, али је сувише далеко да бих био сигуран. Да ли још лови рибу? — Слабо. Он сад само седи уз чашу и прича чуда.

— Сада ће се већ брзо угојити. После болести се увек брзо поправља. — Је л̓ те? Даће Бог. Јесте л̓ видели овог Пабла, господине, што је још до главе ошишан, и тек га пустили из марине. То је мој трећи син.

Тако. — Ви сте жена Пипова? „То је жена за коју он каже да је стара и да је не воли!“ — Ја сам његова жена. Јесте ли чули како нам је био болестан? — Његов брат ми је рекао. Нисте много ослабили, Пипо, само изгледате као девојка.

— Добро вече. Могу ли овуда изићи на врх села? — Туда. Имате још два-три корака свега. — Јесте ли ви саме девојке, или има и мушких међ вама? — С нама су и два моја брата, — одговара једна насмејано.

Тако. Хвала: ви сте лепа девојка, Сагрера. — Не, ја сам ружна. — Лаже. — Јесте ли верени, Сагрера? — Сагрера је верена за Пабла, оног што вас је отпратио код рибара.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

з Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили... Међу царства твога гробницама твојим Ми смо бележили.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ДРУГИ БУГАРОУБИЦА Сан га је скоро раскројио и жеља да се попне на престо, мислио је, једина вредна ствар јесте да се Богу постане зет и да читава земља под њим буде у његовој спаваћој соби.

НАЧЕЛНИК СЕ ЖАЛИ НА ЈЕРЕТИКЕ Шта хоће ти лудаци, чему те смутње, као да царство на земљи може бити боље но што јесте. Непотребно ме узнемиравају, не волим да кажњавам, а због тих што хоће већу правду имам несанице и љутње.

Смањивање није за нас, ми за овај призор нисмо спремни. На ту помисао долази одговор који каже: па ви и јесте неко други, погледајте своја лица у мраку, то уопште нисте више ви, ви себе не можете познати.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Само знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срески начелник, али где год је био, остављао је за собом смрдљив траг”. АГАТОН (плане): То није истина!

САРКА: А коме је он то, бајаги, казао своју последњу вољу? ТАНАСИЈЕ: Па јесте, његова последња воља то је тестамент, а тестамент још није отворен.

СИМКА: Баш и ја се то питам. АГАТОН: Е, шта му је требало? Знао је он добро шта му је требало. Покојник јесте био онако племенит и добротвор, и честит, и све што хоћеш, ал' му се мора признати да је био и велики шерет.

ТРИФУН: Волео је да врде. САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем. Волео је, бог да му душу прости! ТАНАСИЈЕ: Е, то јесте, то му се мора признати. МИЋА: То само значи да је био савремен човек. САРКА: Савремен или несавремен, тек волео је.

ТЕТКА: Што не испише бар кафу? ДАНИЦА: Нудила сам их. ТЕТКА: Је л' наилазио, бога ти, адвокат? ДАНИЦА: Јесте! ТЕТКА: Па јеси ли му показала рачун? ДАНИЦА: Хтела сам, бога ми, тетка, али је то неки чудан човек.

Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата? ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро. Њега ниси могла упамтити.

ГИНА: Па има, није да нема, и убрисано је, није да није убрисано, али ја тако навикла. САРКА: Јесте, право да ти кажем, и ја тако! Волим ти у туђој кући убрисати него не знам шта да ми даш.

САРКА: Не брини, де: знам ја шта је то фамилијарна тајна. ГИНА: Па јесте, то треба да остане међ' нама. (Оде носећи кутију.

САРКА: Па боље, дабоме! АГАТОН: И јесте! Рекох, боље, Симка, да понесемо служавник. А ево и да ти кажем зашто је боље. Другоме не бих, али теби ћу да кажем.

ја просто не могу да појмим како су се господа и госпође могли уселити. Је ли ко питао адвоката; је ли он то одобрио? Јесте ли ви, на пример, питали адвоката? МИЋА: Како, ја да питам адвоката? Шта имам ја да питам адвоката?

Може бити ја бих пре вама могао рећи: гле, и ви сте ту? АГАТОН: Море, ја и ти ништа; нама и јесте место овде, али скрхала се цела фамилија. МИЋА: Зар баш сви? АГАТОН: Па сви, дабоме! Ето ту, у тој соби је Сарка.

АГАТОН: Боље, видећемо да л' ће бити боље! ПОЈАВА Х ПРОКА, ПРЕЂАШЊИ ПРОКА (долази споља): Јесте ли сви ту? СИМКА, ГИНА, ТАНАСИЈЕ, МИЋА: Шта је? ПРОКА: Не ваља! ГИНА: Шта не ваља?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Вози... терај! — падали су повици. — Јесте ли нас жељни? — запита дебељко оне из суседног воза. И опет трескање, лупарање вагона, и најзад се све утиша.

Биће изведен пред ратни суд и стрељан... Јесте ли разумели?... Маса нешто процеди кроз зубе у знак разумевања и остаде нема и укочена. Униформа, онај челик...

И још више... хоће да нам пороби Отаџбину... Бранићемо се до последњег човека. Јесте ли разумели? — Разумели смо! — грмнуше једногласно војници.

— Чули сте... и више да се то није поновило! То је ваша дужност била. Јесте ли разумели? — Господине капетане... — заусти потпоручник Александар. — Јесте ли разумели?

То је ваша дужност била. Јесте ли разумели? — Господине капетане... — заусти потпоручник Александар. — Јесте ли разумели? — запита још строже командир. — Разумемо! — Батерија да се врати у бивак.

Тада ћете примити нова наређења. Јесте ли разумели?... На своја места! Кроз батерију се пронео глас да ћемо вечерас кренути, јер су посилни причали како је

— Сад и никад више! — проговори страшним гласом. — Јесте ли разумели? — Вође одељења су ћутале. — Да се ово није поновило, иначе ћу тебе, Траило поднаредниче, тако намртво да

И запамтите: још за видела да преслишате свакога возара да ли зна где му је прибор. Јесте ли разумели?... На своје место! Овде смо преданили. Био је четврти август.

Апатично пођох. Цигарета ми није пријала, те је бацих. Једва се зауставих код првога вода. — Јесте ли га видели? — трже ме смех Танасијев. — Ударило га посред груди. Алал му вера... Али нема ништа. Једва дођох к себи.

Командир позва нас два водника. — Чули сте — говорио је љутито. — Е па, брате, ја више то нећу да подносим. Јесте ли разумели?... Изгледа ми да је вама све друго прече од надзора у батерији.

Али у војсци се не пушта машти на волу. Неки веле да у томе и јесте величина војничког позива. Ускоро су се чуле оштре команде, војници су чистили оруђа, други тимарили коње, трећи

Виком у оној бари ми смо открили нашу намеру. А основно начело стратегије јесте тајност. — Подигао је тада значајно прст и погледао важно све редом.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци. — Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде?

— Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом? рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз.

»О, па ми ћемо овде лепо и весело живети !« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно. — Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући.

Оде да купи што за ручак... после неће моћи, кад почнемо рад. — Јесте ли гледали учионице? Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака. Неће моћи сви стати. — Стаће...

Ух, мрачно, незгодно!... У такој соби не мили ми се никакав рад. — Ваша је много светлија и веселија. — Јесте; хајдемо сад тамо. Изиђоше обоје и прошавши кроз велики простран ходник, уђоше у мању, светлу, лепо окречену собицу.

Па као прави каваљер фијукну прутом кроз ваздух и смешећи се рече: — Да понесемо оружје... Зли су им пси. — Јесте. Јуче вас у мало не исцепаше.

— О, како је дивно! узвикну Љубица после дужег ћутања и посматрања. — Овде треба често да излазимо са децом. — Јесте... да... нарочито је мени за земљопис... — Хоћете шљива?

д. А сад је већ време да се почне радити. И јесте ли видели како иде славно : половина већ знају да разликују оба гласа! А тек смо почели, од јуче...

Шта ће он тамо, кад зна да неће умети ни проговорити. Истина, ово су неки добри људи, види се... али тек... — Јесте ли богослов или преперанд ? запита га попа кад седоше у соби — Преп... да, јест...

Нису имали ни своје куће. Прво сећање из живота јој јесте сеоба. Као да је јуче било: смркло се, а они иду страном, више сеоских кућа; мајка носи малога брата, а њу води за

Кад остадоше сами у школи, писар приђе к столу и метну на њ неке акте, разви их и обрте се Гојку. — Јесте ли ви ово писали? узвикну он, показујући прстом на Гојков потпис.

О, да тешка срама! Па још ако је и она све то слушала... као Стојан, јамачно јесте. И све због ње!.. И он још јаче осећа своју безмоћност и увиђа јасно да никоме ништа не може учинити, да је рођен само

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Што цветаше до два сјајна цвета, Оно јесу два брата рођена; Што међ’ њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова — Проси Месец за свог месечића, Проси Сунце за свог сунчевића, Проси

С буздованом проговара: ’Је л’ ми мајка вечерала’?“ Буздован му не говори; Ја му јадна одговарам: “Јесте мајка вечерала, Вечерала и заспала.“ 235.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ТОМАНИЈА: Србија врви од избеглица из Босне! Оћете можда њима да глумите? ДАРА: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ДРУГА ГРАЂАНКА: Знате ли ви да је рат?

ДРУГА ГРАЂАНКА: Даћу ја теби примитивизам по дупету! ДАРА: Јесте је чули шта каже? ТОМАНИЈА: Попела се на оно буре да нас пљује! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници!

МАЈЦЕН: Пол? ВАСИЛИЈЕ: Чији? МАЈЦЕН: Мушки. Има вас четворо? ВАСИЛИЈЕ: Четворо. МАЈЦЕН: Јесте ви можда брачни парови? ФИЛИП: Њих троје јесу, ја сам слободан човек! МАЈЦЕН: Како то мислиш: њих троје?

Зато што је помешао живот и позориште, па ни сам не зна кад је у животу, а кад је у представи! Ни кад је оно што јесте, Филип Трнавац, а када личност из неке представе! ЈЕЛИСАВЕТА: Дате му лобању, он постане Хамлет!

ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо? ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више! ВАСИЛИЈЕ: Јесте га чули? ФИЛИП: И доста је да се пробудим, па да вас нема!

МАЈЦЕН: Чекајте мало, још једно питање! ВАСИЛИЈЕ: Само изволите! МАЈЦЕН: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ВАСИЛИЈЕ: Јесмо. Зашто питате? МАЈЦЕН: То вама не смета? ВАСИЛИЈЕ: Шта?

ГИНА: Побеже човек од смрада твоје ракиштине! БЛАГОЈЕ: Ово мирише као амброзија! ГИНА: И јесте ми амброзија! Ко да су у њој даждевњаци презимили!... Оћу ли ја доживети да те бар пет минута у животу видим трезног?

Није се могло тренути после ручка од гакања! А сада нигде перцета, ни за пахуљицу! (Јелисавети) Јесте ли видели како је река близу?

БЛАГОЈЕ: Ја пливање без роњења и гњурања и не рачунам! СОФИЈА: А река мирише на лубеницу, јесте приметили? Па тако дивне стене за сунчање, и дивно дрвеће! Тамо је препуно маслачка и камилице!

ГИНА: Мени најтеже? ТОМАНИЈА: Па зар ти још не знаш? ГИНА: Шта не знам? ДАРА: Па јесте ви чули ону пуцњаву малопре? БЛАГОЈЕ: Зашто питаш? СИМКА: Ко је пуцао? ТОМАНИЈА: На месту су их побили!

Не зна престојнику, ни агентима не зна, ни есесу не зна! А да видиш како код мене зна! Мени је млоги дошо на јесте у седмицу! Униђе ми као надркан пастув, а изнесу га ко пробушено прдало! Зна и што не зна да је знао!

СИМКА: Моја кућа можда и јесте мало запуштена, можда у њој и може да се нађе паучине и прашине, али ја је не запуштам зато што сам лења, него зато

Црњански, Милош - Лирика Итаке

имао обичај у таквим приликама да ухвати рањеника за медаљу, или за дугме блузе, па да пита: „Где сте то добили? Јесте ли учествовали у биткама?“ То исто. Понова. По неколико пута.

хватати оне који буду били на рапорту за дугме, или медаљу, па како ће их питати, глупаво, поново: „Где сте то добили? Јесте ли учествовали у биткама?“ Па ми је мило да одем и не гледам то. У почетку јула, ја сам опет у Коморану.

Ко пише у слободном стиху, глуп је или лопов. У мирису Париза најлепше што сам осетио јесте: безгранична љубав и безбрижност. Како су овде веселе борбе!

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

бићеш код мене... Сироче: (Хвата је за руку.) Код тебе? Госпођа у црнини: Јесте... Оставимо гробове на миру. Мртви припадају Богу, њима је добро. Горе је живима кад остану самохрани.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Убијају, то јесте; али ми не можемо бити тако некултурни, тако дивљачки као... Овде је хладно, као да однекуд има промаје.

Господин министар се закашља, те ја уграбим реч. — То све јесте, али ако упади анутских чета узму јаче размере? — Е, онда бисмо и ми предузели оштрије кораке.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро ви вече, стрина Саро, и срећан рад! — Бог ти помог'о, ти жив и здрав! — Јесте се уморили радећи? — Помало, вала, трчкарамо. Дијете, јесте метули јастуке на клупу?

— Бог ти помог'о, ти жив и здрав! — Јесте се уморили радећи? — Помало, вала, трчкарамо. Дијете, јесте метули јастуке на клупу?

— Море, људи, јесте ли при себи! — вели поп. — Зар не знате како уча пева херувику... тај не може 'нако да пише, јер му душа није зла.

разви их и поднесе капетану, говорећи: — Јуче на станици купих број, па у путу узех да читам и запрепастих се... Јесте ли ви ово послали?

— Није, тетице, жива ми ти! Баш сам видела како те погледао... А Марице нема. — Добро ... Кад ја лажем, онда... — Јесте! ... Све како ти кажеш... слатка !... »А баш сам добро видела !« мисли Коса. »Што ли то тета крије од мене?

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте! СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим за нешто. Баш... ако хоћеш, роцпођо, молим ти се, проговори му и ти.

СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.

Хм, хм! (Маше за леђима руком Даници да се уклони из собе.) ИВКОВИЋ: Мораћу! ЈЕВРЕМ: Па јесте! (Маше енергичније Даници, која га први пут није довољно разумела.

ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник! ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран?

ЈОВИЦА: А Јова Црвљанин? ЈЕВРЕМ: Па је л' украо тестамент и био у 'апсу? ЈОВИЦА: А поп Пера? ЈЕВРЕМ: Он јесте. Ако тамо у скупштини треба зинути, поп уме да зине, па да га мајци олако не затвори уста.

Али, брате, одвешће свастику у Београд, па ће да нам пуца брука. ЈОВИЦА: То јесте! ЈЕВРЕМ: Па после, брате, у Београду има много музике, а он, чим чује музику, мора повести коло, па макар то и о

Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче. ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш. ЈЕВРЕМ: Друго ти! После, што кажеш, ти умеш и да се нађеш, умеш да говориш... ЈОВИЦА: Јест!

ПАВКА: Каквих ти нас нема! Да вам кажем само шта сам јуче чула, па да се крстите и левом и десном! ЈЕВРЕМ: А, јесте, јесте... То треба да чујете!

Да вам кажем само шта сам јуче чула, па да се крстите и левом и десном! ЈЕВРЕМ: А, јесте, јесте... То треба да чујете! Ето, идите тамо у собу да вам каже Павка шта је јуче чула, па да се крстите и левом и десном.

МАРИНА (полазећи, застане пред фотографијама које висе о зиду): Бога вам, је ли ово све ваша фамилија? ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много! МАРИНА: И све живо? ПАВКА: Готово. МАРИНА: Овде? ЈЕВРЕМ: Сви су овде.

ЈЕВРЕМ: То јесте што кажеш, остали су некако завезани и глупи... СРЕТА: Ето, баш, ако хоћеш да почнемо од тебе... ЈЕВРЕМ (грчевито

ЈЕВРЕМ: Па то јесте! СРЕТА: И ти мислиш да мене вређа што ме зову Срета Нумера 2436. То је нумера судске пресуде којом сам био осуђен на

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

На столицама и клупама је остало више сукна од чакшира сељачких, него руна од оваца на каквој огради у тору. А то и јесте био узрок те је многоме сељаку пропао перчин у њој, а ради ње и отишао му бакрач на добош.

— »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци.

А дотле, бога ми, он ће мало да се стрпи и много да отрпи; да ћути и да послужује. Јесте. Он ће дотле да послужује све, па чак и оног тамо необријаног у оном клопавом и раскоканом сламњем шеширу, са пропалим

Упућени смо једно на друго; виђаћемо се чешће, па, ка’ велим, да одем. А веле да си један од првих људи овде. — Па јесте, господин, даскало, учитељу, тако се рачуна у село. Председник Милисав, и после нас трајица-четворица људи.

Мене и то њему?! — Ама не зовем те њему, него мени! — Свеједно! Ал’ ће и он бити тамо! — Ама, па рад њега и јесте све ово! — Ту ја не идем! Нећу да будем изелица народна; да му сисам срж и да се раним знојем његовим!

и Пурку, том јадном представнику милитаризма и слузи тираније (а овај последњи беше само један грешан пандур), јесте, подвикнути им громогласно, као из једнога грла: Доле са тога светога места на коме незаслужно седите, ви Нерони

— А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио! — вели Макса палећи цигару. — Ама то и јесте несрећа што сте сви тако индиферентни, апатични, инертни! — Е, то ти је вала!

пандура?« (Овде Срета чак ни г. министра није титулирао господином, а пандура јесте), и треће питање: »Ако мисли (а за то се и плаћа грдном платом), какву сатисфакцију мисли дати министар, као слуга

— »И ја вас познајем«, вели први: »онако из виђења«. — »Јесте, мило ми је«, вели други, »да се куцнемо«. — »Да се куцнемо и, што кажу, дружески одсад живимо!

И право је. А зар сме друкчије да буде?! Зар не? Јесте! Мали узроци али често велике последице. У сваком случају имамо наду, — не, то је мало, имамо право да рачунамо на

Ама ви се канда опет буните?! Чисто вас гледам како се ипак не сећате шта значе оне његове последње речи. А то и јесте жалосно што наша српска публика ништа не запамти што чита. Е, дакле слушајте!

— Све доле! А? — пита ћир Ђорђе а показује руком као да сече нешто. — Е, браво, бога ми, Бразилијанци. Е, јесте били мушко, није вајде! Бравос! — Бравост! — потврђује ћир Ђорђе, али још некако непоуздано и неповерљиво.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!

Четири сата? Каква четири сата! Оно јесте, стајала је једно време поред пута, Док су се дечаци-рвачи хватали око врата, И то је трајало — па...

Али њена највећа дужност — с тим се слаже свако дете Јесте да дуго живи. Мајка је најлепши осмех живота, и не треба се љутити Ако понекад нешто и згреши.

— Све што краве од љубави желе Јесте једно мало, слатко теле: Чим се роди тада из менека Потече у свет река млека. Каква река?

А сад збогом, ћао, и уздравље! Кад се мало замислиш — заиста Крава јесте чист идеалиста: Она даје, и лети и зими, Више нег што теле зна да прими, Од сувишка љубави те луде Буде млека за

Овакав живот јесте живот псећи! У јануару ваља да се ложе Камини, фуруне, штедњаци и пећи!” Пођох у град, у најмању улицу, Са

ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА Када се сенке издуже, истање, Шта сунце вечера? — друго је питање. Јесте ли видели запад пред вече, како пљушти? (Тада се стари људи сећају ратова и буна).

А шта нас то прелепо у природи чека? Магла, и киша, и, изнад свега, блато! Јесте, рано у пролеће, нађе се и полена, А у јесен, печурака, испод трулог пања.

Такво је устројство нашег духа: Бојимо се чистог ваздуха; У загушљивој соби јесте Да су несвестице прилично честе Али смо зато понајбоље Заштићени од мигрене и главобоље!

МОЈ НОС Мој нос јесте мој понос Са целом планетом однос Одржава, скупља се, шири се И најдаље хвата мирисе... Осетиће кору сомуна Од

) — Те да тако заувек раскрсте с њим. Ствар јесте необична, али ти се Читаоче, драги, ничем не чуди: Између Мораве, Саве и Тисе Наиђоше дани луди, злехуди; Не

вековној беди, Што има, да изнесе на тржиште, Да према другима одмери колико вреди; А све што три бабе имају, јесте Тај деда, рођен деветсто шесте.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Једина органска потреба коју она ту осећа, јесте потреба да задовољи свој нагон за расплођавање. И тада се на томе светском подморском зборишту јегуља, у мрачним

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Је л' овако, браћо Црногорци? СВИ ИЗ ГЛАСА: Тако, већ никако! МУСТАЈ-КАДИЈА Што зборите? Јесте ли при себи? Трн у здраву ногу забадате! Каква јаја, посте и бадњаке ви на праву вјеру товарите?

ИГУМАН СТЕФАН Јесте ли их, ђецо, наложили, у пријекрст кâ треба метнули? ЂАЦИ Наложили, ђедо, кâ требује, пресули их бијелом шеницом, а

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Шта ми радите? Јесте здрави и живи? — Ја ето — више као за себе продужи истим оним отегнутим гласом — никако у смрт, никако на онај свет.

Тамо на капији чу се неки тих, миран глас: — Како сте? Јесте живи? Софка, и сама чекајући га са свећом више главе, испред кујне, укочи се од онога тамо на капији гласа, није

Једино се он, Марко, не буни. Сав радостан, чује се како рукујући се виче: — Јесте ради гостима, пријатељи?! — Како да не, како да не? — заглушује га са свију страна. Долазе до степеница.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Можеш Ћеклићу Млечићу! Ама јесте Млечићи, божија ви вјера! И домишљати сте као они!“ одврати му с мјеста ђакон. Лазаревић Рама, Загарчанина, пропушти

Онај први поглêдаше на све стране; видјело се да некога тражи. „Ево нас Његуши! Прилазите слободно!“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте? Немојте нас побити на вјеру!“ Смијући се, помијешаше се.

Сердар се сад удобри помисливши е ће их бити жацнуле оне ријечи, па ће и он: „Јесте се искињили, ваистину. Е, богами, носити оваквог момка од Озринића довле, готово без предушка, богами није лак посао!

“ „Опростићеш за то, то су Ћеклићи чињели!“ рече Мираш. „Немој ти на нас пренашати ваша дјела!“ поврну Ћеклић. „Ама јесте, чоче, то је познато, као што је познато е сте купили у Приморца од мазге јаје, као што сте нашли Божје око!

Сутон се почео бјеше хватати. „Ја бих да што заложимо, е сам огладнио... Јесте ли што зготовиле Јанку?“ „Ја нећу ништа до млијека!“ рече момак. „Каква млијека, чоче!

„Јесте ли уморни?“ започе он. „Вас, вас сагт ер“, запита официр. Друг му преведе и одговори сердару: „Па нијесмо,... тако...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Међутим, оно што представља битну разлику између њих јесте пословичка садржина, управо значење које пословица у себи носи, а које говорни израз нема.

У ствари она и јесте неразвијена и неиспричана анегдота, управо њена срж, али без њеног наративног оквира. Питалице су, према томе,

Доста сам вам дао сребра и злата, шта хоћете више од мене?“ Ово је био Сребрни цар, чији и јесте мајдан, али људи нису то знали.

2 Издат комендат! Пошли седамдесет и девет ножића; ви седамдесет и девет, јесте ли га ударили у срце? Ја сам пошла с једним ножићем и свих ћу вас седамдесет девет да распорим.

Па улови кувара. Шатка — патка играла, Бела гуска свирала, Зец је коло водио, Ћурак барјак носио. 6 Данас јесте субота, Е па шта, е па шта! Сутра јесте недеља, Јесте да, јесте да! Женићемо медведа, Е па шта, е па шта!

6 Данас јесте субота, Е па шта, е па шта! Сутра јесте недеља, Јесте да, јесте да! Женићемо медведа, Е па шта, е па шта! Крај голема језера, Јесте да, јесте да!

6 Данас јесте субота, Е па шта, е па шта! Сутра јесте недеља, Јесте да, јесте да! Женићемо медведа, Е па шта, е па шта! Крај голема језера, Јесте да, јесте да!

6 Данас јесте субота, Е па шта, е па шта! Сутра јесте недеља, Јесте да, јесте да! Женићемо медведа, Е па шта, е па шта! Крај голема језера, Јесте да, јесте да! Зêц коло водио, Ију-ју, ију-ју!

Сутра јесте недеља, Јесте да, јесте да! Женићемо медведа, Е па шта, е па шта! Крај голема језера, Јесте да, јесте да! Зêц коло водио, Ију-ју, ију-ју! Ћуран барјак носио, Пућ-пурућ, Пућ-пурућ!

Сутра јесте недеља, Јесте да, јесте да! Женићемо медведа, Е па шта, е па шта! Крај голема језера, Јесте да, јесте да! Зêц коло водио, Ију-ју, ију-ју! Ћуран барјак носио, Пућ-пурућ, Пућ-пурућ!

Друга сцена Губа и пређашњи ГУБА: Добар вечер, драги моји господари који јесте у овај дом сабрани. Ви ту вечерате и пијете, мене оваког седог старца, кукавца, дедака нејака, у друштво не зовете!

(Сад ће и кнез и поп упитати): — А јесте ли колико пута били у боју с Турцима? — Од Косова нијесмо никад, јер међу нама и њима није кавге големе ни бивало,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад дође у кућу, старац га запита јели намирио коња и једе ли коњ траву, а он одговори да јесте и да једе. Онда старац рече: „Добро, да видим и ја.” Па изиђе у коњушницу, кад тамо, а коњ није ни такао.

Кад у вече дође ала, запита је јели живина нахрањена. — „Јесте да! каква ти је оно ђаволска живина? Каква је онако сам је и нахранила, | батином.” „Добро, добро,” каже јој ала.

а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад?

“ Ловац му одговори, да није | никад чуо, „него ћемо их,“ вели „сад питати.“ Па онда сазове све тице те их запита: „Јесте ли кад која виделе таки и таки град?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

2, 19) „јер вера ова јесте чиста и неоскврњена пред Богом и Оцем.“ (Јак. 1, 27) „Да разумете да је вера без дела мртва.

Ни на десно, ни на лево, него по снази, колико ко има моћи, царским путем теците опомињући се шта јесте. (Пр. 4, 27) Трудове плодова својих јешћеш. Блажен јеси, добро ће ти бити.

А велико и прво исповедање оних који одлажу световне власи јесте да се исповедају само оцу, а не коме другом или игуману, као што навише писасмо, да би знао отац свих дати свакоме

И ово треба да буде овако. А службе светих постова изложиће тачно синаксар, као што и јесте свагда у њима. ГЛАВА 8 О бденијима како треба да бивају Бденија треба да бивају по закону у недеље и у Господње

15, 12) „И други ће познати да моји ученици јесте ако волите један другога“. (Јн. 13, 35) Знајте чији ћете ви бити ученици ово чувајући, видите коју ћемо славу и весеље

је лудо за свет и немоћно и изгнано, то изабра Бог да премудре и силне и високе посрами, и да ништавно истреби оно што јесте“. (И Кор. 1, 27-28) Ово је, дакле, о постављењу игумана и економа.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Ја чујем помиње неко рушење... МИЛЕ: Рушење јесте, али објеката! ИКОНИЈА: Ааа! ЦМИЉА: Све је то лепо и фино, ал мене чекају нолики судови!

ЦМИЉА: То вам је преко света! А шта кад се разболите, никог свог! ЈАГОДА: Немам ни овде никога, ионако! МИЛЕ: Јесте чули шта каже? Има да наступе промене, корените, у све поре живота!

ЦМИЉА: А она, та ваша? Је л се породила, или је абортирала? СКИТНИЦА: Немам појма! ИКОНИЈА: Па јесте л ишли на ту економију, после? СКИТНИЦА: Ишо сам лане, али се нико не сећа. ИКОНИЈА: Лане? Баш сте се рано сетили!

Сигурни сте да није свраћала? ИКОНИЈА: Побогу, човече, па нисам блесава! Кажем вам да би се сетила да јесте! СКИТНИЦА: Ако се деси да некад случајно наврати, немојте ништа о мени да помињете! Оћу да је изненадим!

ИКОНИЈА: А гдес ти досад? Ниси ваљда све соним воскаром? ГОСПАВА: Пусти ти њега! ИКОНИЈА: Јесте л се провели, ил те прерадио? ГОСПАВА: Ти не забадај нос! ИКОНИЈА: Ја не забадам, него питам!

ЈАГОДА: Најбоље отрова! ИКОНИЈА: Шта је, шта си се смрачила, није потоп! ЈАГОДА: Камо среће да јесте! Оставио ме онај профисор! ЦМИЉА: Који профисор? Твој? ЈАГОДА: Онај што има стрину у Канади.

ИСЛЕДНИК: Колко је мени познато, зајдно сте вршили недозвољене радње. А сад кажеш: вашка! Чудна ствар! Јесте се нешто можда покарабасили? АНЂЕЛКО: Покарабасили? Лопужа! Главу би мого да му расцопам барапску!

МАНОЈЛО: А без те гуке није мого да докаже да је невин, и да није убица! Зато сада и јесте покојник! ПРОСЈАК: А онај с предикаонице... ослободио сам га очајања и ужаса!

ТАНАСКО: Поцепаћете се тако, госкапетане! МАНОЈЛО: Човек и јесте човек прво на основу свога страдања! ТАНАСКО: Само се џабе потресате и сецате! Оћемо ли кретати, или нећемо?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Како синови, снахе? Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?

Је ли истина? АНЂА Истина. ЈОВЧА Све? АНЂА Па... ЈОВЧА Истина да је виноград продао? АНЂА Јесте. ЈОВЧА И њиву већ упола начео? АНЂА Јесте. ЈОВЧА И дућан празан, ништа у њему не ради? АНЂА То не знам.

ЈОВЧА Све? АНЂА Па... ЈОВЧА Истина да је виноград продао? АНЂА Јесте. ЈОВЧА И њиву већ упола начео? АНЂА Јесте. ЈОВЧА И дућан празан, ништа у њему не ради? АНЂА То не знам. ЈОВЧА (плане): Па шта ти знаш?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Добре обичаје похваљујући, радићу и сваком препоручити, а зле похуђавајући, у омразу довести. Воспитаније младости [јесте] ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету, будући да од ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следователно,

меморијале јоште непрочитане сажећи, пак се окрене к светим оцем гово-рећи: „Ми вас за свеце држимо и оглашујемо, и јесте, хвала богу; а ви предајете тужбе један на другога. Ја, грешан човек будући, како ћу свеце судити?

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Вире ми, није лоше! — одговори Стипан, па поче љуштити јаја. — Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла?... Јесте ли вечерали, људи? — Јесмо, јесмо! — Таа-а-ко! Па дај да пију! — Вала! вала!

Фратар угаси свијећу. Чуше како крцну кокот на пушци. Брна стаде помагање. — Јере!... Јуре!... Баре!... Шимета! Јесте ли ми браћа! За муку Исукрстову, за св. Франу, не дајте да се крв пролива... Ајме! ајме! у-ју! јо!...

Дан зимскога св. Фране није заповједни празник народу, али фратрима јесте, те отпојаше велику мису, а у подне ће и ђаци имати једно јело више.

Буковичанин се усекну са два прста, па опет припита: — Ја? Је ли ја? — Ма ти, оклен си? Шта си дошâ овди? — А јесте ли ви вратри? — Јесмо!

Он одмах разумједе шта их је навело на тај избор. Вица је била имућна удовица без дјеце. — Јесте ли ви при себи? — рече он. — Ди је она за бедуастог Јозицу! Осим тога, да ли је она за наше село и за нашу кућу!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Жеља да је тресне, да је удара по лицу, тако је јака, јесте, поверова, једина жела због које се он мучи ове ноћи. Одједном му би лакше: љута радост разли му се по жилама.

— Једно мене коле. Само једно... — промумла Ђорђе и изиђе напоље, не затворивши врата. — Јесте, због тебе — шапуће за њим Аћим, у инат себи.

Само брбљаш и не мислиш. — По томе, господине, што умеш да наредиш. Јесте да ја брбљам, и јесте да ја не мислим, али много волим оне што умеју да наређују. — Видим.

Само брбљаш и не мислиш. — По томе, господине, што умеш да наредиш. Јесте да ја брбљам, и јесте да ја не мислим, али много волим оне што умеју да наређују. — Видим. Вози полако до гробља, а онда кроз село брз кас!

(Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео... да, да, седам годила.

— чвор је Аћимово лице. Вукашин тешко изговори: — Тошићева ћерка. — Тошићева ћерка?! Напредњака Тошића? — Јесте, његова. — Мој син да се ожени ћерком мог највећег непријатеља? Народног крвопије. Мој Вукашин Тошићев зет!

Народног крвопије. Мој Вукашин Тошићев зет! — шапуће загледан у два велика ока, туђа и пуста, мора да га гледа. — Јесте. Али ћерка није што и отац. — После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев зет!

А напољу снег и ноћ. Мора признати даје лепо. Лепо... Школовао га. Јесте. Даје остао у селу, не би ни умео тако да увреди оца; да није био у Паризу, не би знао да му каже све што му је

Касније: не, није истина све оно што је вечерас изрекао оцу. Јесте: у Србији се и коле и псује, гази по блату и живи у мраку, и једе хлеб са софри на којима су некад хајдуци урезивали

примати угледне госте, имати банку, направити фабрику, постати дипломата, бити Европејац у балканској чаршији... Јесте банално! Све што се догађа супротно је ономе што је некада мислио.

И сви беже одавде где јесу. И сви неће оно што јесу. Бежите Ви, млади ветрови, јер јесте мала ова земљица и јединој реци коју има. И та река од туге жури да погине у дунаву. Што се осврћеш?

није имао с ким другим, по јабучару се јуриле две креје, он је стајао у снегу до колена, наслоњен на јабуково стабло. Јесте, не каје се што је наговорио Толу да прича о Вукашину и Аћиму по селу. — Бежи! Баш ме брига за војску!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Будио се од њена мириса. Сав је треперио од њена сјаја. А онда, једнога јутра још пре зоре, крену да је тражи. — Јесте ли видели Сребрну ружу? — питао је и ветрове и птице, и луде и облаке, без успеха. Нико није знао ништа да каже о њој.

Нигде ништа није опарано. — Али јесте! — тврдоглаво понови дечак. Мајка одречно одмахну главом, а дечак се замисли.

Него шта! Али ни помисао на злато не отвори рибарима уста. А бор је за то време шумео на ветру, питајући птице: — Јесте ли виделе мале свираче? — Виделе смо, виделе! — одговарале су птице. — Три дана летења су далеко, али журе, стићи ће..

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Господар Јеврем би могао да призна, себи, и нешто друго: кнез Милош јесте бивао све самовољнији али Господар Јеврем није, због тога, бивао све забринутији; можда је, чак, бивао и задовољнији.

а чији су прозори само делимично покривени лепо уобличеним решеткама, тако да испада да то и јесу решетке и нису, и јесте украс и није.

Језа, не од страха, од згранутости. Њему, Господар-Јовану, јесте, један једини пут: у августу 1842, у Жабарима. Ишао је на Вучића и вучићевце а знао да губи.

година, али јесте један почетак), сандук са мртвим Симом терџуманом испустили су на утабано тле, поклопац се померио, нико то није ни

У њему и јесте било нечег змајевског: сав јак, био је тако лаког хода као да га носе велика крила; глас му се далеко чуо а покрет му

Тај бронзани устаник као да је сав целовит и у одлучности и у простодушности, а таквог себе он не памти: у њему јесте одувек био змај, али је одувек био и човек и он никад кије био баш сигуран који је један а који други; они су међу

У тој предјесењој, просветљеној зори признао је себи, сав збуњен, да он и јесте цар змајева, тек сад, иако већ и просед и наглув, само што ће се његове битке водити на земљи а не међу облацима.

Јер за све што се десило Змају, крив је Стојан. (ЈЕСТЕ, ТИ ИЗ ОРАНА У АЛЖИРУ, ДОБРО СИ ПОГОДИО: ПОСТОЈАЛА ЈЕ КРИВИЦА, ИМА ЈЕ.) Он је тражио ђавола.

Нико од оних од којих је чуо ту песму није паши, за казну, одузео вид. Вишњић јесте. Једног сасвим обичног дана ти су му стихови дошли сами од себе, лако, готово да их није ни приметио.

Једна истина му је била под кожом, светлуцава, нека удара тај силник, можда је то Хасанпаша који ће ослепети, јесте, бесни Хасан-паша, ако, ослепеће, Вишњић више не прихвата ударце, не види их, само се спушта, без страха, у добри

УЛИЦА ЗМАЈ-ЈОВИНА И јесте и није његова улица. Јесте, зато што носи његово име; није, зато што му не припада у потпуности.

УЛИЦА ЗМАЈ-ЈОВИНА И јесте и није његова улица. Јесте, зато што носи његово име; није, зато што му не припада у потпуности.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

- Скори свећа крају, Данак црној ноћи, Ал' крај моме вају Никад неће доћи. Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора? Јесте, јесте - бој се љути заче, Марков топуз из мора искаче, Србин диже мача пламенога На Турчина, на душмана свога.

Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора? Јесте, јесте - бој се љути заче, Марков топуз из мора искаче, Србин диже мача пламенога На Турчина, на душмана свога.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ако исток сунце св'јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета. О свевишњи творче непостижни!

ради славе божескога вкуса: кола даља ближа обузимљу, ка шар већи што обузме мањи; стога коло што је које даље јесте више, су више шаровах.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

“ - И на том би се цела ствар свршила“. „Па, тим боље!“ „Но што јесте, јесте: мудрости нашег Великог Сената имам да благодарим за твоју посету, и то је најпаметније што је он до сада

“ - И на том би се цела ствар свршила“. „Па, тим боље!“ „Но што јесте, јесте: мудрости нашег Великог Сената имам да благодарим за твоју посету, и то је најпаметније што је он до сада учинио“.

Осећао је сву своју ништавност и слабост. „Како си се овамо усудио, полуварварине?“, рече он самом себи. Јесте, то је он био. Гледајући око себе, постаде му то јасно.

„Шта кажеш? - Просвећенији од нас Македонаца!“ „Што јесте, јесте - крити се не може! Кад се попех на Акрополу, умало се не обезнаних пред оним што онде видех“.

„Шта кажеш? - Просвећенији од нас Македонаца!“ „Што јесте, јесте - крити се не може! Кад се попех на Акрополу, умало се не обезнаних пред оним што онде видех“.

Својим обликом постаје ствар оно што јесте, док је пређе, присуством материје, постојала само могућност за то. Прелаз из те могућности у стварност врши се

Но то ми дужност налаже, јер је предавач закорачио и у област историје, не снашавши се у њој као што треба“. „Јесте ли запазили“, шану Зенодотос својим суседима, „како, при овом испаду Клејтомаха, једна извесна висока личност мења

Покушах да га успокојим. „Слушајте, Мардохају! Нисам овамо дошао да слушам ваша пророчанства, већ да пазарим. Јесте ли ви пророк Данило, Захарија или Хабакук, или сте трговац?“ Он положи књиге опет на сто. „Имате право!

- Та проналазак штампања књига права је благодет!“ „Благодет? - Проклетиња!“ Коперник га погледа зачуђено. „Јесте, синко мој, не претерујем!

“ „Шта могасмо урадити?“, рече један од већника, „обезбедити се да нам шведски краљ дође на време у помоћ“. „Јесте!“ „Дабоме!“, викнуше њих неколико. „Он ће нам“, рече администратор, „зацело доћи у помоћ“. „Када?

„Е, то вам је прави језуита! Што друтима забрањује, самом себи дозвољава! Знам ја то!“ „Јесте ли и ви то искусили?“ „Како да нисам! Сад ћу да вам причам.

“ Куцнумо се, а он поче да ми прича о својим љубавним доживљајима; слушах га пажљиво. „Што јесте, јесте“, рекох, „бечке младе девојке су слатка створења, весела и одана, мила као дечица и безлобна као она“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Друже, — нагну се она према њему и говораше сасвим тихо — и сама налазим да је то добра књига. Јесте ли видели, молим вас, како су духови припремани, бодрени.

Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво. Јер сукоб који се, развијао на моје очи и умало што није био крвав, јесте догађај такве природе да се лако није могао ни заборавити.

— Јадни Никола — крикнух изненађен и зграбих га за руку. — Шта ми кажеш? — Јесте, још у мају прошле године. Има више од године дана.

— А јесте ли сви читави? — разлегао се Николин глас. — Ми јесмо, али кобилу што нема коњовоца сву разнесе. У том сам ја залазио

Кад се хитро промеша. И Секула отвара очи, намигује и загледа у десетицу. После диже главу: — Муф јесте ли видели? Три године а... а... а сви од њега да живимо.

Па поново запишти очајно до промуклости: — Јесте ли ви у болници, господо? Није ово школа играња овде, разумете ли? Па болница је ово, господо!

(Ово говорим као официр старији од вас, разумете ли!) Забрањујем вам убудуће свако општење са мном. Јесте ли разумели? Молим вас, преселите свој кревет одмах, уклоните ми се с очију.

— Молим, гос' пуковниче. — О-в-а-ј, да л' вам је познато или није: је ли мис Тебе жаба? И молим вас, ако јесте, зашто јесте, а ако није, зашто није? И зашто мис Тебе нема реп?

— О-в-а-ј, да л' вам је познато или није: је ли мис Тебе жаба? И молим вас, ако јесте, зашто јесте, а ако није, зашто није? И зашто мис Тебе нема реп?

— Четрнаеста је била весела и славна година. Причај, Стеване, штогод из четрнаесте. — Па јесте, све нам причаш тужне ствари. — Лепо, из четрнаесте имам пун тефтер.

— Али се нису вратили. И јесте ли видели како су слатко вечерали прексиноћ у Калмети? После смо ућутали и опет слушали и трпели оно језиво урлање са

Онда се опет зачули тешки кораци и старешина апсана упао је бесно унутра: — Шта је? Јесте ли дигли главе? Ово је била само проба. Хтео сам да видим шта ћете, а ви дигли главе.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Ја чак мислим да се у тој игри наизмјеничности и састоји живот, да та измјена обасјаности и засјеница и јесте арза и теза нашег живога даха, систола и дијастола нашег живога срца.

Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота. XВ У облачне дане, у дане смрти, кад није било игре у ходнику и причања о Бућковим згодама или

” Признајем, имали су право. Истрајност, па у било чему — готово бих рекао: свеједно у чему — јесте оно што даје резултате.

И није ли радије ту умјесна прилика да дође до употребе онај израз „лажно”? Јесте ли, докторе, баш тако сигурни да људи с такозваним „литерарним начином доживљавања” носе у себи мање драматичан

Знам, знам: умјетник доживљава у имагинацији, у духу: по томе и јесте умјетник, тиме се и разликује од обичног човјека-неумјетника, итд. И сам сам некад тако говорио.

Стари сељак повукао је своју столицу неколико центиметара натраг. — Докторе, јесте ли били доље? Како изгледа? Одмахнуо је руком, гледајући у страну. — Страхота!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу! Не смеш га дарнути, кâ у око. — Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. — Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. ...

Чик му га !... — Право кажеш: мари ти он за њине претње. Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. — Вала и јесте одвојио од других. Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље ? — одговори трећа. — А шта му манишеш?

Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. — Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. — Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. — Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...

— Виде ли је чија је? Где се нађоше? — Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију. И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. Вујо беше задовољан.

— Ама је л’ то одистине? Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? — Јесте, мајко: снаху и ћерку. — Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити.

Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... — Јесте, синко, знам ја. Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било... Такво срце не би се само покварило.

А Станка, где ли ће она ? И она ће са мном... Истина, ко зна где ли ће она ?... Можда ће и у рај ?... А јесте луда, пôс јој њен, У мало не кидиса на човека! ...

— Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране. Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право. И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе

Господине мој, шта мислите!... — То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек. А човек је, брате, човек!

Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете... То ми се много допадало, а и јесте било лепо !... Што није сад онако ?... А сад му се допадају варошке...« — Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито.

— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. — Зар није у вароши? — Јесте, него да није куд отишао послом. Он ти сад води трговину на своју руку. — Истина ? ... Може се још обогатити.

А са њим ћу се ја још данас нарачунати. — Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи. Петар сад запита старца: — Па где је та земља?

вечере дође механџија и у разговору с њима стане се фалити шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: — А јесте ли и ви штогођ учинили досад?

Грбо одговори: — Знамо. Онда им она каже да су дошли у ђаволскога краља, па их упита: — Јесте ли гладни? Она два старија одговорише да нијесу, а Грбо рече: — Јесмо.

Кад дође у кућу, старац га запита је ли намирио коња и једе ли коњ траву, а он одговори да јесте и да једе. Онда старац рече: — Добро, да видим и ја. — Па изиђе у коњушницу. Кад тамо, а коњ није ни такао.

— Шта је, баћо, — једаред ће он оцу — јесте л̓ ви полудили, је л̓ шта, кад свако јутро с вишњовцом по витру млатите? — Еј, синко, синко, — насмије се на то отац,

— још се газда чеше. — А је л̓ ти, газда, је л̓ ти је оно снаја? — запита он за младу што дите купа. — Јесте, — каже. — Дакле, жена твог паметног сина? — Јесте, — каже.

— запита он за младу што дите купа. — Јесте, — каже. — Дакле, жена твог паметног сина? — Јесте, — каже. — Е видиш, — вилиштањац ће онда — и још си смио јаукнит под мојим штапом, а овог момка не жениш.

Цар завика: — Зар је то све он учинио? — Јесте, царе, тако нам бога! — Брже амо донесите га, ја ћу њему казати. Они га донесоше, а цар га зграби па сједе на њега

Тако и учине. Кад су се сви похватали, повика први: — Јесте ли се сви похватали? — Јесмо, — одговоре они. — Е, онда држите се ви чврсто, док ја опљунем у руке да приузмем за

амен!“ Један прости сељак — видећи да ништа не малаксава вјетар, но то виши бива — завиче: — Што вам је људи, јесте ли при себе? Што зовете мртве, него дајте да зовемо кога из оног села да нам помогу.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

З Моји дани умиру ми тако, А мој живот утеху не пружа. Моја сумња јесте и мој пак'о, Моја земља нема за ме ружа. Грозна сумњо, окове полета, Као ватра горела си снове, Сваку жељу што душу

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Онда, да би Билхарцу указао на његове грешке, додаде још и ово: ”религија римокатоличанства јесте религија цркве којом господари црква и која искључиво служи цркви” и да је то стварни разлог зашто Билхарц, васпитан у

Ћипико, Иво - Приповетке

Иза њих стоји млади судац; службено присуствује састанку, јер истрага још траје. —Јесте ли здраво? — пита их забрјжути отац. —Толико што имамо добра, — одговара Спасоје, да упита: — А како је на дому?

Њу само у пријекој потреби собом води; очито жели да се не миче од куће, мисли: то и јесте за поштену жену! За рђава времена крпи мреже. Тада му и она помаже и цијели дан код њега сједи.

— Бог с вама, ча вам је?!... Зар ми не вирујемо у бога, ча смо за стари кип светога Спиридиуна?... —Јесте... а, може бити да и нисте, јер не разумијете... —А зач не разумимо? —Пусти... сад немам времена да ти тумачим.

— А што ћеш, брате, — теши га Лазо, — тако ти је у свијету... Свако се тура напријед како ко може... Оно јесте боље ономе што је јачи и обртнији, али као да и они нијесу задовољни: тужи се мјерач, тужи се мајстор, тужи се чак и

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Треће име које бих овде поменуо јесте Едвард Хол, амерички антрополог, аутор и код нас врло познате књиге Неми језик.

Овде се све оно што је било – на неки начин може тек да збуде; а све што јесте – као да се једном већ збило. Тако смо доспели до места када се може говорити о односу који књижевно или, тачније,

Штоно је дрво високо, То јесте црква Грачанка, А што су лисја широки, Све то су књиге попове, А што је цвеће црвено, То јесте причес у цркви, А

је дрво високо, То јесте црква Грачанка, А што су лисја широки, Све то су књиге попове, А што је цвеће црвено, То јесте причес у цркви, А што су пчелке попале, Све то су људи у цркви.

Најмање што сада о књижевности можемо рећи јесте да она улази у културу као њен саставни део, културу која подразумева природни језик, али је над њим надограђена.

А кад од тога полазимо, најмање што можемо рећи јесте да она не припада цамо групи јужнословенских, него свих словенских књижевности које су у своју основицу положиле

Друга значајна појава коју овде само узгред можемо поменути јесте везивање синтаксе за метар: синтаксичке јединице прате метричке и избегава се њихова међусобна колизија.

Стихови нису ништа друго него спрезање супротности. Супротности се смењују у непрекидном ланцу нестајања, што и јесте само бивање, па се стога поредак онога што нестаје и онога што настаје стално обрће.

Оно што је и у једном и у другом случају заједничко, јесте да увођење стварне личности једног песника служи као мотивација за изношење сопствене поетике.

Оно што је код две последње фразе посебно занимљиво јесте да нам је као у маломе опиту указано на могућност замене агенса и пацијенса: место да коњ миче ногама, предност се

“44 Крајња граница до које се доспева јесте – како је то сам песник формулисао – једна могућа „пертурбација свих искустава“45.

са дубоким дахом пренуо бих се; тад далеко Угледао бих страшну сунчану куглу да гори58 Мајка човека-вука која и јесте и није вучица, код које налазимо јасне трагове божанског и за коју се везују реке у гори, то је већ довољан скуп

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

АНКА (улази за њим и носи књиге и капу). ЖИВКА: Ију, црни синко, ти си се опет тукао? РАКА: Нисам! АНКА: Јесте, јесте, тукао се! ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао.

АНКА (улази за њим и носи књиге и капу). ЖИВКА: Ију, црни синко, ти си се опет тукао? РАКА: Нисам! АНКА: Јесте, јесте, тукао се! ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао.

Добар дан! МОМАК: Молим лепо, послао ме је господин да му дате његов цилиндер. ЖИВКА: Цилиндер?... МОМАК: Јесте, цилиндер. ЖИВКА (не верујући): Ама, цилиндер? МОМАК: Јесте! ЖИВКА: Ју, тако су ми се наједанпут одузеле ноге!

ЖИВКА: Цилиндер?... МОМАК: Јесте, цилиндер. ЖИВКА (не верујући): Ама, цилиндер? МОМАК: Јесте! ЖИВКА: Ју, тако су ми се наједанпут одузеле ноге! Је л' вам то господин казао да му однесете цилиндер?

ЖИВКА: Ју, тако су ми се наједанпут одузеле ноге! Је л' вам то господин казао да му однесете цилиндер? МОМАК: Јесте, он. ЧЕДА (и он се заинтересовао): А где је господин? ЖИВКА: Одиста, где је он? МОМАК: Ено га у министарству.

ЖИВКА: Па већ ти, знам ја тебе. Ко дирне њега, као да те је у око дирнуо. ДАРА: Па јесте! XВИИИ ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА ПЕРА (на задња врата): Извините, ја...

ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије да чекамо. ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке.

ЖИВКА: Шта? ЧЕДА: Министар. ЖИВКА: Ама ко, убио те бог, да те убије, ко министар? ДАРА: Је л' отац? ЧЕДА: Јесте! ДАРА (усхићена, загрли га, срећна): Слатки мој Чедо! ЖИВКА: Децо, децо, придржите ме!

(Затвара телефон.) ШТАМПАРСКИ ШЕГРТ (доноси пакете): Ево, молим, визиткарте. ЧЕДА: Је л' плаћено? ШЕГРТ: Јесте! (Предаје му шест кутија.) ЧЕДА (ишчуђава се): Охо! Па колико је то? ШЕГРТ: Шест стотина. ЧЕДА: Шест стотина?!!!...

ЧЕДА: То би лепо било због симетрије. ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио? ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић. ЖИВКА: Је л' рекô да ће доћи? ЧЕДА: Јесте. ЖИВКА: Баш добро! ДАРА: Ко ти је то опет?

ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио? ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић. ЖИВКА: Је л' рекô да ће доћи? ЧЕДА: Јесте. ЖИВКА: Баш добро! ДАРА: Ко ти је то опет? ЖИВКА: Секретар министарства спољних послова.

ЧЕДА: Дакле, Риста? Е, то је лепо, то је одиста лепо. А, велите, зубни лекар проводаџија? ЖИВКА: Па јесте, он! ЧЕДА: Слушајте, па поручите проводаџији да дође к мени да проговоримо.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Врање Станковићево заправо јесте и у исти мах није што и збиљско Врање с краја прошлог века. Јер је ово друго грађа из које је створено оно прво;

Наиме јесте то, али није само то. Изузетан је уз то положај који јој је Станковић дао у роману: не само што је кроз њена чула

А јесте. Несаобразност између предака и еротике поприлично је велика, чак садржи и нешто богохулно, поготову зато што је цела с

У томе и јесте њихова дијалектична, само на први поглед противречна природа, коју - ако ћемо право - имају и све остале конвенције у

Томчу и - како је раније већ истицано - у његовој мимици и покретима открива унутарњи, душевни ковитлац, но ствар и јесте у томе што је Софка добила Милетово место, и што управо она и прати, осматра мајку Тодору.

симболичком сликом јунакињине смрти у великим размацима проткива текст, све од Х до ХТХ главе, и сваки је пут - што и јесте чудесно - везује за одлазак из куће или повратак у њу.

се с њом збило, нарочито после Марковог покушаја да на трећи дан свадбеног весеља место сина оде у њену ложницу, што и јесте разлог његовој хотимичној погибији, - Софка пада у бунило.

Тада и посматрамо како се сви ти пчињски сељаци подно вароши - и јесте варош и није варош - пред ужаснутом јунакињом преображавају у гомилу дивљачних људи са распомамљеним чулима и

Управо то и јесте један од разлога што је натуралистичка теза, ионако већ сама по себи програмска, код Станковића постала одвећ видљива

Оно то, истина, јесте кад су у питању преци и потомци, али зато није непосредно, него посредно везано за радњу. Јер преци постоје углавном

Нечиста крв, једном речи, није роман о наследној „нечистој крви; а уколико и јесте, онда је то не оснвним, него маргиналним својим делом.

поступио мимо обичаја што је ћерку из чисто породичних интереса не питајући је удао у сељачку газдинску кућу, али већ јесте тиме што ју је као једино дете продао Марку за малолетног сина знајући при томе за пчињско обичајно снохачество153,

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Је ли, побратиме, код куће побратим-домаћин? — Јесте. — А хоће ли госте, побратиме? — Па... хоће. Нема Друге. Заповиједај кад те је Бог донио...

— Како си, попе? — Јесте ли сви здраво, попе? — ређали су се њихови поз– драви са бацаним му цигаретама, докле се пред њим не начини читава

Хе, ја те зулуме никад не могу заборавити!.. — Пхи, побратиме! — зацерека се поп да се соба затресе. — Јесте, док сам жив то не могу опростити!.. — Пхи, побратиме, колико си слаб!.. Е, бољи сам од тебе.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ То говори, један превес снима — Ох, дивоте, ко да се нагледи! Стале очи и краљу и свима. Дивна мома, јесте, анђô прави, Лепше нико нит’ виде нит’ снева, Рајска радост кроз лице јој зрачи, На уснама љубав се осмева.

»Босанска Вила« 1889. НОЋ Рујна зора јесте лепа, А данак је радост права, А вечер је тако мила — Ноћу ваља да се спава.

— Која вајда од уздаха, Над могилом твога праха? Јесте вајда од уздаха, Ако није ветар само, Ако српским уздасима Твој аманет усисамо; Ако сузе рода твога Буду роса

Родио се Христос! Родио се, јесте, Али не за оне који се продају; Кад је народ срећан, с њиме срећу деле, А кад народ страда, тад’ га не познају.

“ Та брзоплетна мудрост Није пропала, Свету се допала: Тала исмејаше А брзоплету рекоше: „Ти имаш прȁво; јесте, тако је!“ И данас тако мудрује Многи брзоплет И — верује му свет. Ал’ није тако — велим ја.

Причух друго нешто Кроз таласке сновâ, Причух како грање шушти Наврх Стражилова. Да ли?... можда... јесте... На вилински крили Амо хрли... ту је Наш покојник мили.

Зачуди се деда-рибар, — чудно и јесте: Ухватити златну рибу која говори! Он се дуго не премишља већ је испусти: „Иди, рибо, с милим Богом, иди у море!

“ Кад се деда-Софроније баби вратио, Морао се прекрстити, — чудно и јесте: Где је била кровињара стара њихова Ту сад нађе лепу кућу, лепшу не треба; Нит’ је мала ни велика, ал’ за живот рај

Прескакања бивало је — Али преко нас. (Је л’ ко ногу угануо, То је његов шпас). У новом смо лȅту, јесте — Но је л’ скок то наш, Ил’ тек ћилим испод ногу Тргô календраш.

Прође л’ и Март лудо, а срећица твоја Још се не појавља, оста где и била, Тада, брате драги, — оно чудно јесте, Али шта ћеш — тад’ се надај од Априла.

Ево кљешта; сад ћу олакшати лоли, Не фали му друго, само га зуб боли.“ Јесте, зуб га боли, — тако лечник рече. (То ј’ заглавље друго. Сад долази треће).

Шта јесте, јесте: проза си сама; У теби нема стиха, песама, Ал’ ипак зато близина твоја Загрејат’ уме људе — до зноја.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЈОВАН: Како ви то све знате, као маторац неки. ФЕМА: Ја сам млада, Јокан. ЈОВАН: Откад ја на Анчицу мислим! А јесте ли видили како је лепа?

(Придене сат.) Анчицкен, може и овако поднети, док се онај позлати, је ли, Анчицема? АНЧА: Јесте, милостива госпоја. (Забележи.

Пропопо, Анчицема, да купиш три дромбуље, да се унтерлондлујем. Могу и ја какву моду изнети, је ли, Анчицхен? АНЧА: Јесте, милостива госпођа. (Запише.) ПОЗОРИЈЕ 8. МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ МИТАР: Помози бог, Фемо.

САРА (Феми на уво): Мало света има наша фрајлица. ФЕМА: Не могу да говорим од једа. Јесте ли видли какав ми компламент даје?

И зато желим да вам какав дар справим. РУЖИЧИЋ: Највиспренији неба дар јест стихотворство. ЕВИЦА: Молим, јесте ли што од моје матере добили? РУЖИЧИЋ: Мати јест пањ стари, Со својими дари.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Шумор без шуме и цвркут без птице, Празно што траје; не чује се што јесте. Док с мртвог оца скидам наслеђено лице Ватром се звери и звезде причесте.

Краков, Станислав - КРИЛА

Глава његовог суседа је у дебелим завојима. Изгледа да не спава, јер су му очи отворене. — Јесте ли и ви рањени на Кајмакчалану? Сусед са увијеном главом ћути непомичан на слами.

Петровић, Растко - АФРИКА

Неуздржана експлозија вечитог детињства. Прво сеоце у које уђосмо, опет уском стазом између зеленила, јесте Мали Монгази, за разлику од села Монге, које је веће.

“ и понављају песму певајући. — „Је ли о љубави песма?“ Они се бучно смеју. — „Јесте!“ Питам их игра ли се уз песму; одговарају ми да се игра са маскама, али да се то сме само дању и само извесних дана.

Црнци који су толико иначе чисти, прво што напусте, кад пређу из фетишизма у муслиманство, јесте чистоћа. Муслиманство их научи да се запирају и они престају да се перу.

У тако страшном стању стижем у једно четири по подне понова у Боаке. Прва личност на коју наиђем у Боакеу јесте госпођа Беде.

га пита да ли га је познао; овај га уверава да јесте, понизно смешећи се сладуњавим и неискреним осмехом. Само што се Н.

Једини начин тада да их човек умири, јесте да позове првога црнца који зна две-три речи француске, па да га умоли да им каже да су дивље, ружне и глупе.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Спаса остаје!... СТАНА: А с каквим правом, проклет човече, Отимаш мајци ћерку једину? ГЛАВАШ: Бошко ти јесте син, Ал’ Спаса кије кћи! СТАНА: Није ми кћи? Ти кажеш то, горска прокудо, Лажљиве мајке подло копиле!

Јер знади, душо, твоје маћехе Пређашњи муж је био... Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?... ГЛАВАШ: Јесте, он Кога се грозом народ спомиње! Ал’ о том други пут, хајдемо сад!

(Сви одлазе.) ТРЕЋА СЦЕНА На дунавској обали. Јања, скелеџија, Порфирије и Радак. РАДАК: Јесте, од њега. И он те главом лепо поздравља Да га са једним чамцем дочекаш.

На царску реч је народ скинуо Са себе терет мушког накита И дугу цевку пушке шарене Пред Куршида је бесног ставио; Јесте, пред њега, царског човека!... Па шта је било?... О, муселиме, Без оружја је народ остао! Бадава снаге тврди мишићи!

“... То тако звони Кô да сам неком ја поручио: Да брже дође, скупи поклони У Главаша га давно чекају! Јесте, чекају!... Па нека дође!... ХАСАН: Немој претити! ГЛАВАШ: Не претим, Ал’ чуј ме добро, добар човече!

“ СЕЉАК: Јесте, Станоје, баш то сам видео; дивну девојку вуку Турци махнити, а она, дршћући, у ходу застане, погледа натраг, поклецују

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао: — Је л' те, молим вас, а јесте ли се ви јутрос чим год прихватили? — Не знам, нисам, чини ми се.

Ја му опет ништа не одговорих. Пошто је мало поћутао отац прота, опет поче: — А је л' те, молим вас, јесте ли ви где год читали о томе, како се хватају харинге; јутрос сам их знате јео, па ми паде на памет.

— Тако! А јесте ли ви то добро видели? — Добро, ваше превасходство. — Дакле и ту продиру! А с левога крила немам никаквога извешћа;

где је пре логоровала, одаслао сам у зору коњанике у Велики Шиљеговац, да виде није ли се војска тамо скупила, и ако јесте, да је одмах доведу у Прћиловицу. До мога поласка коњаници се још нису били вратили из Шиљеговца.

Ни сад не знам за што, али ја у томе тренутку рекох: »јесте« и слагах заједно с Комаровом, јер ми се до на врх нисмо пели.

— Шта, јесте ли рањени? — Нисам. — Хвала богу. Али где су наши коњи?. — Ваши где цy не знам, а ја сам мога дао једном коморџији

— Ама где га нађе? — Нашли људи у Новаковићевој кући на оном месту, где се обично бацају старе хартије. — Е, јесте врагови. Но да ти причам даље: З августа 1875 бише избори скупштински и испадоше не може бити неповољније по владу.

— Као велите, кад се прави кајгана мопајy це лупати јаја. — Управо тако! А како ви Т....., јесте ли ви присталица или противник рата? — Како мисли ваше превасходство: рата уопште или овога нашега рата?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

„Читав сам, читав!“ — сену ми кроз главу. — Јесте ли ви то, господин поручник? — пита ме неко задихано. — Где су наши? — Ту су. — Напред, напред!

Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. — Је ли ово наша земља? — Јесте! Они падоше на колена. Неки су се. крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали. Планина је хучала.

“ — и једна се прилика спусти поред мене. — Ко си ти? „Ја сам капетан Петровић, командир треће чете.“ — А, јесте ли прешли? — обрадовао сам се. Рече ми да је прешао још у девет часова. Тада ми исприча шта се данас с њим догодило.

Он се више и не стара да исправља Перу, јер се већ заморио вичући. А Пера, као да је жељан разговора, наставља: — Јесте ли рањени? — Нисам. — А где?

— Господине потпоручниче, ја сам из Влакче, срез јасенички, округ крагујевачки. — Шумадинац? — Јесте, господин потпоручник. — А ти свираш, свираш. Он стидљиво обори главу. — Па... помало... тако.

Зато ће нам од сада давати више зељасту храну. Командир пође, али на излазу застаде. — Јесте ли направили платнене ципеле? — Јесмо, господине капетане.

— Ама, путујте ви... — У данашњем времену наша је прва дужност... — Јесте ли чули? Махнуо сам главом. „Нов свет“ — паде ми на памет. — Хајде донеси вечеру! — окрете се командир посилном.

— Е, кад би хтео да нам овако скроз прошири саобраћајницу, добро би било — смеје се командир. — Јесте ли свршили посао?... Сад сте слободни до два часа, а тада дођите к мени. Добро би било да мало прилегнете.

— Али не заборавите, наш крајњи циљ су они топови. Ко остане читав, нека заобиђе стену и сручи бомбе на топове. Јесте ли ме разумели? — Јесмо! — говорили су одлучно војници. Командир се обрати мени: — Сад настаје ваш посао.

Онако у шлемовима, са спуштеним каишевима око врата, са опасачима и бомбама, војници су стајали неми. — Јесте ли спремни? — Јесмо! — одговори један за све.

Тамо сви идемо. Командир се подбочио рукама. Дисао је брзо. Његови нерви као да су још напети. Јесте ли добили ватру на време? — запитао сам га. — Добро је. Хвала! — рече, али се видело да је мислио на нешто друго.

Таквог га раније нисам видео. Ако су успели, зашто је зловољан. Али, где је Драган, питао сам се са страхом. — Јесте ли успели? — обратио сам се командиру. — Готово је! — рече доста суво и хладно.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

читав ранији, њиме заклоњени период песничког развоја код Срба, а који је трајао безмало такође читаво једно столеће, јесте оно време када се зачела и у правим порођајним мукама, уз врло нагла и немирна смењивања најразноврснијих а оштро

у ствари већ љуља, као што ће се ускоро дефинитивно и срушити, до у темеље потресен логиком живог и разумног језика. Јесте, ствари су се развијале споро, а због Вукова присуства и темперамента при температури не баш увек академској; али,

старе речи: каткада су им тако добродошле, из метричких, музичких разлога, каткада опет као испомоћни елеменат рутине. Јесте, смета код Видаковића (и не само код њега) што стално ваља имати на уму да код њега свет може значити и светлост, и

Његош — и по други пут се, ево, намеће његов изузетни положај у оквиру овога доба — био је и јесте и данас једини у чијем тексту и архаична, књишка, славенска, црквенска реч живи несмањеном енергијом, са пуно смисла.

Логични продужетак тих музичких пасија у нас јесте у култу хорскога певања из омладинскога доба: оно ту више није интимно камерно музицирање, него средство пропаганде, —

Берић ЕУСТАХИЈА АРСИЋ СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ Надежда и шчастије, сад мње опрошчајте: доста со мноју играли јесте, од сад играјте с другими; покој души всјех даров јест најлучши. 1816.

Очи моје, ви бегајте, Зла толика не гледајте. Око мамно, чародејно, Јесте вабјашч полнасмејно, Преварљиво. Чувајте се ви таквога Дакле ока лукавога, Јер које се увек смије Простосрдно цело

Сен да грлим, чезне што м’ из руку, Пакосни ви рад’ ји зар гледате Несрећног и превареног муку? Слутног јесте ли ви предчувствија, Ображен’ја пророчествујушча, В’ображен’ја ил’ сте последствија Спавајушчег душу прогријушча?

Златан перстен јесте дарак малени, Ал’ га держи као залог закони Крепке к теби љубве моје, Док нас судба обадвоје Раставља.

Одећу јој шарује, Очи људске чарује; Плод јој поч’о рудити, С њега јесте судити Куд се вишња дигнула, — Да је сретно стигнула!

„Можда су се” — надовезује П. Поповић — „само извесни делови певали, на пр. песма ,шестој госпођи’ која и јесте главно у Јеђупци и која је уствари права љубавна песма; можда су се певали и само делови шесте песме”, који се лако

Чувај ѕе, не дај ѕе Лаѕно превариті, Невјегно, нестално Јесте вриеме сада. Ако л’ ткогод упіта, Душо моја, за ме, А ти реци: „Ніје га Вид’ло моје око.” Цувај ѕе.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Златом? ЛЕОНАРДО: Јесте, Светлости! Отворено ти је Све грдно благо наше ризнице. — ЈЕЛИСАВЕТА: Добро... употребићу! А савест?... хм!...

Хиљада треба бар да изгине За спасеније морске краљице, Хиљада равно.... Ђурашко!... КАП. ЂУРАШКО: То баш и јесте Чега се плаше оне главурде У којима се ђаво укопô, Те их на пркос злобно наводи.

РАДОШ: Сузу сажаљења? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јесте, Радошу! И обећа послат нам оружја. РАДОШ: Обећа нам — голо обећање. КНЕЗ ЂУРЂЕ: И послао је Пет хиљада пламених

Боље да ослијепи... БОГДАН: Боље и јесте, старче, — који очима само несрећу гледи, боље да се родио слијеп. — РАДОШ (за себе): И не познају ме синци рођени!...

Зар не и мог?... Зар сам туђинка?... Ох, боже мој! У овој земљи, земљи проклетој! Јест, туђинка сам! Јесте, осећам!

) А нећеш, гавране! Нећеш ми брату очи кљувати. (Узима са земље једну пушку.) Је л’ српска пушка то? Јесте, српска је — е, њом ћу гађати. (Пуца, а гавран пада доле.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Курво кучко, Симеуне Ђаче! Курво кучко, Парто калуђере! Јесте ли ми конак приправили? — гигија и попјева Асан-бег. У мени узавре крв.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Изгубио, па шта? Поседео мало, колико да се заборави, па после опет добио службу. АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам.

ВИЋА: Ево, да донесем шифре, па сами да видите. ЈЕРОТИЈЕ: Разрешио си доњом, општом шифром? ВИЋА: Јесте! ЈЕРОТИЈЕ: А ниси пробао горњом, специјалном? ВИЋА: Гле! Нисам, бога ми!

Па ето, нашла сам! АНЂА: Ама, како то „нашла сам”... И... није то ваљда... како да кажем... МАРИЦА: Јесте, јесте, свршено је, ако си то хтела да питаш! Ако не верујеш, ево да ти прочитам шта сам му писала.

Па ето, нашла сам! АНЂА: Ама, како то „нашла сам”... И... није то ваљда... како да кажем... МАРИЦА: Јесте, јесте, свршено је, ако си то хтела да питаш! Ако не верујеш, ево да ти прочитам шта сам му писала.

(Оде.) ВИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА ЈЕРОТИЈЕ (на вратима, из којих је дошао): 'Оди' господине Вићо. ВИЋА: Јесте ли сами? ЈЕРОТИЈЕ: Сам. Не можеш у целој кући да нађеш места где можеш поверљиво да разговараш.

ВИЋА: То је онај кројач женског одела? ЈЕРОТИЈЕ: Јесте, он! Пре једном, кад је долазио да му платим неки рачун, па га ја учтиво избацио из канцеларије, дигао је такву дреку

” ЈЕРОТИЈЕ (за време читања посматрао их је важно): Јесте ли чули, господо? Увиђате ли колико је ово важна ствар? На нама је да спасемо државу; у нас, у овоме часу, гледа и

Па онда, господин-Жико, да се пошаљу пандури коњаници у срез. ЖИКА: Нек се пошаљу! ЈЕРОТИЈЕ: Јесте, да се пошаљу пандури коњаници на све стране да прокрстаре цео срез, да завире у сваки шумарак, у сваки тор, у сваку

добро! Ти ћеш господине Жико, рецимо, да... (погледа га дремљивог) спаваш! ЖИКА: Јесте! ЈЕРОТИЈЕ: Ти ћеш, Тасо, рецимо, да преписујеш расписе. Добро! Ал, ко ће у срез? Треба неко да иде у срез!

Не остаје ништа друго него да ти, господине Милисаве, свршиш брзо распис да да пођеш у срез! ЖИКА: Јесте! XИИИ ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ ЈОСА (уноси једну посетницу и даје је Вићи). ЈЕРОТИЈЕ: Шта је? ВИЋА: Алекса.

Дакле, је л' му знаш лични опис? АЛЕКСА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Млад? ...Је л' знаш сигурно да је млад? АЛЕКСА: Па јесте, млад је! ЈЕРОТИЈЕ: Добро, онда даље... (Чиновницима.

Ама, кажем ја вама, не прекидајте га. Стао си: како већ три недеље ниједан путник није прекорачио праг. АЛЕКСА: Јесте! И таман ја да пођем, а газда се присети, вели: од јутрос... ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха...?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Први такав српски светац јесте зетски кнез Владимир, идеалан хришћански владар, који неправедно страда у династичким борбама око власти (1016).

Уздижући себе, он уздиже и своје отачаство на виши степен духовности: сврха његовог постојања јесте отачаствољубље. Основ Доментијановог виђења светог Саве јесте однос човека и његове отаџбине, вероватно јединствен у

Основ Доментијановог виђења светог Саве јесте однос човека и његове отаџбине, вероватно јединствен у европској књижевности средином 13. века.

То је отмена поезија жртве и моралне победе. Основ ове косовске поезије јесте сјајно Повесно слово, које је непосредно после битке (1392) написао патријарх Данило трећи у веома негованом стилу

Његово дело садржи све елементе косовске теме потоњих списа и косовског мита усмене поезије. Косовска тема јесте први сачуван и потпуно јасан пример симбиотичке повезаности писаног и усменог поетског система српског средњег века:

Оно што одликује све ове помене народне књижевности и записе текстова у петнаестом и шеснаестом веку јесте богатство облика и разноврсност мотива.

Убиство турског султана Мурата, које је починио српски витез Милош Обилић, јесте историјски чин, али је исто толико поетска чињеница.

Лазарево опредељење јесте опредељење за морални опстанак нације и трајање у епском свету непролазности. Овај избор у пуној слободи личне воље

Одржавање конспирације уске групе јесте и главни фактор њиховог опстајања. За ускоке, међутим, неку врсту јатака представљају стране хришћанске државе,

Карактеристика готово свих врста приповедака јесте тенденција ка реалистичности и ка историцизму, чак и у оним облицима који теже уметнички фиктивном, као што је бајка.

Најизразитији романтик међу српским уметницима јесте Ђура Јакшић (1832-1878), стваралац многостран по својој обдарености, сликар, песник, приповедач, драмски писац.

У позној збирци Тражим помиловање (1964) највише је дошла до изражаја главна њена особина: она је песник света какав јесте, и добар и зао (за који тражи помиловање), а не какав би могао или морао бити (према једном царском законику). Д.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

1862. НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

РЕЧИ У КАМЕНУ І И буде, на води чуду, гојазна глад, бескрајем небо, небо зар? тешко приклопи сварење. И јесте, тма котлова у котлу. Бога ли ради пристави враг, врага ли Бог?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

»Највећи понос и тврдо уздање у напредак сваком тежаку јесте имати тељиг од тисовине« (СЕЗ, 1. с.; в. и ЗНЖОЈС, 11, 271).

Ћипико, Иво - Пауци

— Има неко вријеме те вас чешће видимо ... Мило ми је! — отпоздрави газда ... — Али јесте ли читали? — упита га под утиском новинарскога чланка што га је тога часа читао.

— Дакле, читали сте? За бога милога, јесте видјели што Мађари раде од наше браће, јадних Словака?... И то вам је витешки народ!

Покуша неколико пута да одбаци, задихао се од зора и, пошто камен баци, пада као сноп на земљу. Али узалуду: оно, јесте, добро баца, али по калуђерову мјерењу види се да до биљеге фали читава подланица.

—Ко вели? Хоће, ако се са господином начелником завади... Не знате ви како то иде, а част вама, ако и јесте адвокат... —Не улази га овдје господин начелник ... —Да ко? А што не дође он главом овдје, него вас посла? ....

И надода: — Прикупља човјек паре да зајази ону бездану јаму у вароши... — Не зајази оно нико! — сјети се Ждрале. — А јесте ли чули? Синоћ у кочији дође нека жена са дјететом: довео их надстојник Васо и увео их у кућу.

—Господин је Далматинац, — рече јој брат. —Драго ми је! — чисто весело одазове се она, погледа у Иву и упита: — Јесте ли близу мора? —Ни сто корачаја од њег'. —То мора да је дивно! Никада нијесам видјела море. —Никада!?

А и Цирило наљезе и застаде код њих. Од жеге опаљено му лице чисто се набрало и обрве боље поплавиле. — Јесте ли чули, а? Сада ћемо јемат' орган... Ала ће нам свирит'!

Рубач, млад човјек, раздраган, пролазећ' поред двојице, поднесе им свјетло под очи. — Јесте ли и ви од рубачине? — избаци смијућ' се. Младићи прогунђаше нешто кроза зубе и одмакоше се од њега.

Наједном из покојникове собе изиђоше жена му и сестра. — Јесте ли видили ча нас је снашло? — рече удовица разговијетно мјесто поздрава дошљацима, и обје жене сједоше до њих.

— Јесте ли вид јели' како их је онај враг, политички управитељ, мотао данас? — јави се судбени пристав Балић и погледа на Иву,

Дакле, позвани сте опет, јер суд хоће да зна само истину! — Јесте ли разумјели? — рече јаче и подиже главу са списа. —Господине, ми смо мислили да је ствар свршила. —Полако!

” — и једнако се смије. — Ма јема ли помоћи? — упита најпослије стари Анте, кад је све исприповједио. — Јесте ли бар послије ишли у адвоката? — Јесмо. Пошли смо и прављали му како је.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Да ли бих био усхићен тиме? Зар он, тај дебели, задригли гороган, ионако нема одвише? Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда?

Вила се потрудила да избрише сва сећања на себе и на ту ноћ. У томе и јесте њена моћ. У реду, рекао је најзад Лауш. Пристао је да се подвргне скидању чини и да уради све оно што му Јевђеније

Неколико меропаха, који су данас врли манастирску пшеницу, упиташе ме да ли је то тачно. Одговорио сам да јесте. Нисам имао куд, морао сам да потврдим, јер би иначе све што сам до сада учинио испарило као магла, нестало као танки

Дадара није особито леп. Мужеван јесте, има широке јагодице, продорне тамне очи, дуге и вешто обликоване бркове, али леп није.

Литица јесте стрма, али вешти пењачи могу је савладати. У глуво доба ноћи, онда кад се нико не нада, послаће двојицу својих најхрабр

Загризли су дакле. Оно што ми је било најдраже, више од њихове поколебаности, јесте то што је њихов вођа Брзан изгубио стрпљење.

Оно што можемо да учинимо, овако ситни и немоћни, јесте да се бринемо о душама живих и да повећамо добро а смањимо зло у њима. Доротеј је крив.

Он је то учинио. Ми не бисмо, али он јесте.“ Још је Димитрије говорио, али шта су могле његове речи наспрам тих затупастих, чупавих глава поређаних дуж столова?

А ја све нешто мислим да је њему ипак теже него мени. Овде јесте непријатно крај све те лажне туге и ужеглог воња на стрвину, али је макар суво.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

3. Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили... Међе царства свога гробницама својим Ми смо бележили. 4.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Прва по реду од тих спољних планета које су знатно веће од унутарњих, јесте Јупитер. Његову путању сам претставио јаким црвеним концем, који се проплиће овде кроз јоргован, па иде, као што

И из тог хороскопа читам његову судбину.“ - „Јесте,“ рече један од присутних, „чуо сам толико пута да су хороскопи Тиха непогрешни.

Ваља се нагнути над ова окна и посматрати је. Тако стоји у Бедекеру! Јесте ли се умирили? Погледајте! Под нама лежи разастрт, и расте, као да га неко размотава по целом његовом обиму, предео

XXXИИ МЕСЕЦ И ЊЕГОВИ ПРЕДЕЛИ Београд Добро јутро, драга пријатељице! Јесте ли се добро одморили? Ја Вас очекујем већ два сата у библиотеци нашег луксузног хотела „Луна“.

“ Младића обли румен, очи му засветлеше, а ноздрве задрхташе. „Јесте, господине сенаторе“, рече он одлучно. Наста тишина.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Стани): Је ли ово од оне ракије што је ја пијем? СТАНА Јесте, јесте. Та је. ХАЏИ РИСТА (испија на душак и полази): Е, сад збогом. ТАШАНА (заустављајући га): Седи, седи, дедо.

Стани): Је ли ово од оне ракије што је ја пијем? СТАНА Јесте, јесте. Та је. ХАЏИ РИСТА (испија на душак и полази): Е, сад збогом. ТАШАНА (заустављајући га): Седи, седи, дедо.

ХАЏИ РИСТА (побеђен): А, јест, и то је било. Јесте, било је, било. И зашто? Видим: и он као и ја: једе, пије, па неки пут и више и горе од мене.

Сигурно је он. Познајем га по гласу, по кораку. Чује се јак глас са страним акцентом: Како сте? Јесте ли здрави? СТАНА Ено, збуњен је, па хоће виком да то забашури.

Ви сте скоротечници, јер сте скоро из села дошли и случајно постали газде. Истина, јесте поштени и вредни, али нисте хаџијски, од старина, као ми. Да, искрено ти говорах: Ташана није била за овакву кућу.

Проклећу вас као што сам и себе проклео и упропастио кад сам овамо дошао, да ово све дочекам и видим. Јесте ли мислили на децу, кад сте хтели да им мајку уништите? Пилићима квочку нико не може да замени а камо ли детету матер.

ТАШАНА Не бој се ти мене, Парапуто. Чуваћу те ја. ПАРАПУТА Не бојим се. Јер и ти си земља као и ја. ТАШАНА Ох, јесте. Земља и то каква страшна, црна земља. ПАРАПУТА Земља! Земља!

(Одводи га са Арсенијем и посади на клупу.) МИРОН (благосиљајући је): Благословени да сте! Па како сте, како? Јесте ли живи, здрави? Како Ташана? СЛУШКИЊА (услужно): Здрава је. Сад распреми Парапутино сопче па оде горе.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Као прави и рођени шнајдер није ни могао друкчији бити. Јесте ли завирили кадгод у радионицу где седе, у фусеклама и прслуцима, шнајдерски момци?

Шта ћутиш?... напослетку, ћутање и јесте најбоља капа за све празне главе. Кад се млада госпа Станојла довела, и показало се да ће ту сад да потече један

Гос-Тоша, како већ јесте код једноставних људи, уживао је не толико у оном што се спрема да уради, колико у слици тога и дејству од тога на

— Шта мислиш, да ли да купимо оно Шнорово имање? Један Шваба би нам се скинуо с врата. Скупо јесте, али је лепо. Некако округло, на све стране излази на путеве, земља је одлична, а кућица као мали дворац.

Шта ћу, волим га, и све што јесте као и да није. — Однекуд се ту уплео и жупник. Са аргументима који су били јасни и убедљиви: дечко је несумњиво

И преко њих некако и за оног њиховог попа. Јер тај жупник, неки род и помоз-бог им јесте, верујте. Чим се где састану разговору краја нема. Швапчају, и све некако преподобно.

— О, Боже! — уздахну госпа Нола, и спусти опет главу на јастук. И као да све што јесте, није, она осети неко задовољство, и наду, и пусто неко миље у грудима од певања.

И није. Али Срба добро учи! И паметан је... кад хоће. — И кад може, госпођо Лазарић! — Јесте, кривуда у њему нешто, али је још млад, а Нола још има снаге да се с њим понесе.

— Е, јесте, имаш право, Лука; увек ти имаш право, ђаволски створе! Видим да си за посету код мене обук'о и свечано одело.

Не кицоши се, додуше, као доктори и адвокати, носи чизме, и баш и блатаве чизме, али то и јесте знак да човек с муком зарађује, а тако и ваља зарађивати... Чизме већ имаш, Швабо! смеје се Нана. — Имаш, знаш ли?

— Грехота је да кажем, али сад ми тек јесте рођена сестра, и погинућу за њу. — И гинула је, само полако. Страховито се променила, збабала се; стално је била

Запрепашћење осведочених расте, и привлачи радозналост неосведочених. „Јесте већ били да пробате запалити?” — питали се људи на пијаци, по радњама, и на друштвеним састанцима.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Лепши јесте онај спомен кад посред народа многа љупка сјајност слова твога удивљења диже спомен. Лепши јесте онај спомен кад бистро

Лепши јесте онај спомен кад посред народа многа љупка сјајност слова твога удивљења диже спомен. Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш спомен.

»Хи! Хи! Хи! ми знамо.« Знате, а јесте ли погодиле? »Ја нисам казала.« О, ја о вами ни најмање не сумњам, фрајлице. Кад је јошт која фрајлица тајну казала?

почитатеља наћи него што сам ја; али шта ће ваша теорија и моје к вами почитаније против употребленија општег учинити? Јесте л’ код приљ-Рабенера видили колику силу лепе аљине имаду?

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Уосталом, време од рођења до женидбе и јесте један период (са много потпериода) у историји човековој. Онако, отприлике, као што у историји Срба време од досељења

младој мами или најстаријој сестри ви и даље правите љубазно лице, милујете малу наказу по косици и одговарате јој: „Јесте, јесте, душо, видео сам, врло лепе пипе, особито лепе пипе!

мами или најстаријој сестри ви и даље правите љубазно лице, милујете малу наказу по косици и одговарате јој: „Јесте, јесте, душо, видео сам, врло лепе пипе, особито лепе пипе!

— Ох, то није ништа, — примећује Хезис — по цео дан лепи марке па му се језик уштирка као крагна. — То јесте, лепи марке и гута туткало, — брани своје мишљење бакалин — признајем, али му, брате, пролазе кроз руке толика новчана

— Јесам! — Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две унапред пружене а две уназад? — Јесте. — Ето овако!

Уосталом, овај најновији век, који почиње револуцијом, и јесте у ствари исправка штампарских или боље рећи политичких грешака прошлих векова.

“ Сећам се баш, кад је једнога дана наишао Христифор Колумбо, да га је мој деда предусрео речима: „Но, јесте ли чули, ви сте се дали дуго очекивати!“ — Али како је, забога, ваш деда могао дочекати Колумба?

— А је л' теби познато да је Вукашин убио Уроша? — Јесте! — Е па, како је он могао потегнути мртав са Марице, где је погинуо, и доћи па убити Уроша? — Не знам!

— Јесте ли видели, децо, море? — отпочео би професор објашњење тих доказа. — Нисмо! — одговарамо ми једногласно. — Е, врло до

— Е, врло добро! Замислите, дакле, море и замислите на великој даљини лађу која се још не види. Јесте ли замислили море? — Јесмо! — одговарамо, а бог ће свети знати како смо га замислили.

Јесте ли замислили море? — Јесмо! — одговарамо, а бог ће свети знати како смо га замислили. — А јесте ли замислили лађу која се не види? — Јесмо!

толико корисних знања из тога предмета, право је да овде, сећањем на њега, одам и достојну пошту професору зоологије. Јесте ли приметили да је човек често пута својом физиономијом, понашањем, држањем и покретима, већ опредељен за известан

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Изнад крупних црних очију натквесиле се густе обрве, као тамна маховина над речним понором. — Јесте ли, господо, сви ту? — прелете очима преко нас. — Дакле, историјска одлука је донесена... Наш правац даљег одс...

— објашњава нам командир. — А испред њих је... на две-три стотине метара, непријатељ. — Јесте ли имали додира? — Јуче по подне, и сад ћемо, ако бог дâ! — одговара он сасвим мирно.

— Шта ћеш... Служи ме карта... А ти, молим фино, сигурно имаш голог кеца, и то ону крстачу... — Дај ми три. — Јесте ли видели?... Једну ауф!... Ха!... Ха! — Опа, ђоко! Сад ћеш видети твога бога... О... о... о!... Не верујем! Лежи кец.

чекајте да видим — он узе карту. — Двадесет пет, двадесет пет — додаде потпоручник Светислав. — Јесте... Две хиљаде пет стотина двадесет и пет... — Запамтио сам добро и, кад се вратим у земљу, тражићу лоз са тим бројем.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Људи су од њега захтевали да се преврће преко главе, да буде оно што јесте: Смешно Лице! — Смешно Лице! Смешно Лице! — викало је за њим и велико и мало.

Капљица још и не заврши своју беседу, а из округлог трбуха Морског Цара провали смех. — Хах-ах, јесте ли чули? Ах—хах!

Ако и јесте, нек потраје!« Утом се невести између обрва уцрта бора, побеле коса изнад слепоочница. Кад неко непознат уђе у кућу

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути. ТОМА (мало топлије): Јесте, Магдо, верно си ме служила. МАГДА Служили смо, газдо. И сада те служимо. Живимо у твојој кући.

(Падне му поглед на пресушену чесму): А ћутук, чесма пресушила? МАГДА (извињавајући се): Јесте, газдо. Ове године сасвим пресуши. Шта нисмо чинили. Али не иде. Горе, у шуми, извор му није више чист.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Оно што у песми нарочито одликује Момчила јесте његова огромна физичка и морална снага. Кад је Вукашин обукао његово одело, изгледао је као кепец према џину.

Али погледајмо редом све узроке пораза на Косову, јер у томе и јесте суштина косовске легенде. Као што је познато, у песмама косовског циклуса налазимо три узрока поразу: надмоћност

се Дмитар увече вратио кући — после свега што му се у лову догодило, после поуке коју је чуо од рањеног сокола: „Мени јесте без крила мојега кано брату једном без другога“ — Анђелија га је стварно исцелила простом и надмоћном људском речју:

Оно што нарочито карактерише хајдуке јесте изванредна отпорност у свим приликама. Малобројни према турској сили, они су морали да се боре и памећу, да се сналазе

Алији понављају се речи којима Грчић и Ђерзелез изражавају своју надмоћност над Новаком и његовом дружином, а то и јесте најважније у овим песмама.

Све је то и добро уочено и прикладно речено. Оно што нашем — као и Хомеровом — хумору даје високу цену јесте чињеница да се он не заснива толико на комици речи колико на комици ситуација и поступака појединих личности.

А такво надолажење снаге, то херојско превазилажење људских моћи ради победе човештва над нечовештвом, управо, и јесте најдубља суштина и највиша лепота наше јуначке поезије.

Али он није творац народне поезије, зато и јесте тако неприродан; као творца њега су измислили људи који не верују у стваралачке способности радних маса.

И у старијим и у млађим песмама подједнако — главни идеал живота јесте јуначка слобода изражена у првом реду у борби против туђинског поробљавања, а каткад и у борби против домаће тираније.

Појединац може да буде, и у нашој епици веома често јесте, израз масе. Као чисто феудалне ознаке наше епске поезије исто се тако слабо држе: професионално војевање, неки

Песма Бановић Страхиња, коју је Зоговић својом тврдом анализом намучио више него иједну другу, јесте песма о усамљеном српском јунаку, који — у одсудном часу, пред саму пропаст државе, кад је турска војска оклопила са

Чувај добро дизген од кулаша, јер се кулаш јесте научио путовати с коњма царевијем“. Тада Милош окрену кулаша, пак за царем оде у сватове. На Загорју сустиже сватове.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

поред цесте У заседи иза петнаесте Кад осетиш да ти срце лупа Као нека воденица глупа Шта је не знаш али нешто јесте У заседи иза петнаесте Па се очи нађу на мукама Заборавиш куда са рукама Нигде мира да се ноге сместе У заседи

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Изненађен, учитељ малчице устукну. — Баш ти? — Јесте. Дјечаков постојан глас и тврд поглед одједном разгоропадише пијанца.

— дрекну из лијеске љутит глас и на пут с праском искочи главом и брадом — Стриц. — Ехе-хе, јесте ли се препале? — Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица.

Сви се дјечаци грдно забринуше и сневеселише. У њиховој сумњи још их више учврсти Ђоко Потрк кад их подсјети: — Јесте ли видјели како су се они прошла два дана нешто договарали и сашаптавали? Има ту нешто.

— Можда је то онај њемачки тенк о коме се толико прича — умовао је старац. — Јесте али се тенк надалеко чује како рже и брекће, а ово — ово ћути као моја празна боца, проклета била.

— Учитељица Лана рекла нам је неки дан да си ти добар човјек и право велико дијете. Пољар весело гракну: —Аха, јесте ли чули! Па да, добар човјек. Видиш ти како ви имате паметну учитељицу. Мало се замислио па онда тужно заклима главом.