Станковић, Борисав - ЈОВЧА
МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна. Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив. АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив.
Само неколико кеса, и све се може. Али, морао сам... СОФИЈА и ВЕЛА (доносе послужење за владику, служе њега и Јовчу, па се измичу). ВЛАДИКА (гледа за њима, Јовчи): И срећан си, Јовча. Сва ти деца добра, и синови, и снахе.
Готово шапатом): »Не даш је другом!« ВАСКА (излази из своје собе, унезверена; кад види Јовчу пође брже к њему с болним осмехом): Ох, тато, где си? (Љуби му руку, клекне, клоне, загњурује му главу на груди.
Пауза. Ветрови јаче и бешње дувају. Тресу зграду. Ватра нпацка. Њени пламени осветљавају час Циганку, час Јовчу. У ноћи издвоји се у хуци ветрова дуг отегнут урлик пса.
(Гледа у »кост« па у Јовчу, нагињући се ближе њему): Један фидан, једно дрвце од свих најубаво, најлепше. ЈОВЧА (постаје узнемирен, натеже
НАЗА И ти си га много чувао, много волео. ЗУЛФА (извирује иза старе, гледа умиљато Јовчу). ЈОВЧА (ганут; ублажују му се црте на лицу).
Вијук ветрова појачан... СТОЈНА (извирује на вратима лево, бојажљиво се крстећи, мотри на Јовчу). ЈОВЧА (тресе се у силом загушиваном плачу): Дрвце моје... све моје... не давам... В Крај вароши.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
заменица чист упућивач, без конкретнога (предметног) значења, без импликовања ма каквих одређених својстава, која за јовчу самог његова жудња заправо и нема.
социокултурни поредак) у коме затичемо Софку пре удаје, па Ташану, тетка-Злату, газда-Младена или Јовчу припада не само старој (традиционалној балканској) него и високо утанчаној варошкој култури.