Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
КАРАЏИЋ 183 НИКОЛА ТОМАЗЕО 206 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ 209 БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 214 ЈОКСИМ НОВИЋ ОТОЧАНИН 217 ЈОВАН СУНДЕЧИЋ 219 ЈОВАН ИЛИЋ 221 ЗМАЈ ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ 223 ЂУРА ЈАКШИЋ 229 ЛАЗА КОСТИЋ 234 СТЕВАН
У њој су радили не само старији писци, као Јован Ст. Поповић и Јоксим Новић Оточанин, но и млађи, као Јован Илић, Јован Јовановић, Ђура Јакшић, Стеван Влад. Каћански.
Ненадовић, Јоксим Новић Оточанин и цео један низ мањих омладинских писаца, нарочито песника. Она је из почетка била нека врста књижевнога
Караџић и које је он предлагао за књижевно наречје, које су усвојили не само писци из западних крајева као Његош, Јоксим Новић, Матија Бан, Медо Пуцић, Јован Сундечић и Стјепан М.
Његова дела вреде само утолико што значе скроман почетак једног новог књижевног правца. ЈОКСИМ НОВИЋ ОТОЧАНИН Рођен 15.
ЈОКСИМ НОВИЋ ОТОЧАНИН Рођен 15. марта 1806, у Залужници код Врховина81 у Лици, у официрској породици, Јоксим Новић Оточанин је имао буран живот, романтичнији но и један од српских романтичара.
83 Последњих година живота почео је преводити у прози Илијаду. Јоксим Новић Оточанин је једна од најромантичнијих личности српске књижевности.
Али у тим простим и једноликим стиховима које је лако писао није било песничког талента. Као Јоксим Новић он је показао да подражавање народне поезије без личног песничког талента вреди колико и ранија подражавања
« Он сам прича како је био поласкан када се сам Јоксим Новић Оточанин преварио и једну његову песму држао за народну: Илић од тога, како сам вели, није тражио »лепше
Али у том послу он боље пролази но Јоксим Новић Оточанин и Јован Сундечић. Он дубље но ико улази у душу народног певача и у дух народне поезије.
године Вук Караџић скренуо пажњу српским песницима, и који је у стихове ставио Јоксим Новић Оточанин још крајем тридесетих година.
Оно што су у поезији чинили Јоксим Новић Оточанин и Јован Сундечић, радио је у приповеди Стјепан Митров Љубиша; према народним узорима и са елементима
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
На ћувик гробљански, изравнат с катарком госпа Нолином, попео се увек високо летећи и високо учени господин Јоксим, претседник суда. И тако даље. И данас је над гробом госпа Нолиним чувена игра сенки.
Наравно, код њега је све то било више ствар естетике и форме, него интелекта и идеје. Господин Јоксим је тврдио — Кад Тоши кажеш идеја, он неизоставно види нешто округло или на четири ћошка.
Сави. Тиме се поносио. — То ми вреди, што рекао Јоксим, колико папирној икони сребрн оков. Помињући лепе друштвене особине гос-Тошине, и безазленост његових уживања, људи
Водили се озбиљни разговори, и гос-Тоша је изненадио „идејом” о запослењу сиротињских жена. Само је господин Јоксим, за другим столом, пецкао: — Предводи велике богаташе, и предводи сиротињу.
У већем броју су дошли на сахрану само поседници са удаљених имања — На прстима иду! — посматра господин Јоксим. После погреба, одмах се вратили својим кућама, и то на најбољим коњима.
Он се вероватно мирно одмарао, и вероватно био у рају. С тим се слагао и господин Јоксим. — Рај, то је оно што Бог најмање има да учини у овом случају, где му је један ретко добар и дарежљив човек стигао
За лепу Хермину је млади жупник тврдио да је права анцилла Деи1. А господин Јоксим, велики пријатељ жупников, додао: да је девојка, као таква, можда и родила сина посредством непознатих сила.
[„Од муке што нема више старих Римљана”, говорио је извињавајући га, пријатељ његов господин Јоксим.] Али је зато врло мало јео. Чувао лепи свој стас.
” Господин Јоксим је хористкињино мишљење, или искуство, препричавао, и додавао: — За нежењене људе, то нагло осветљење у мраку, ја
Однос њен према Срби био је стога свима непознат; чак је и господин Јоксим касно прозрео ствар; паланка је није слутила. Мали Шваба, четврто дете госпа Нолино, био је кржљаво дете.
Слика се шири. Врата од гостинске трпезарије отворена, господин Јоксим седи за столом. Одмерен, лепо обучен, угледан; држи шољицу, пије црну каву, турску.
Мушкарци се добродушно шалили: да је доктор Мирко добио речиту ташту, али зато ћутљиву жену. Господин Јоксим, као увек, имао је одвојено мишљење: — Гле, оде нам Офелија! Штета. Сад смо без Офелије.