Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
“ „Па идем кô и остали свијет, на двије ноге. „Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити?“ „Јесам. Тужићу га што се даље и теже море.“ „У који мислиш суд?
Јутрос ми је запријетила! „Ако ми, вели, не донесеш од суда написмено да су тог јолпаза осудили на вјешала или у Зеницу, не иди ми на очи жив!“ Па сад вас молим и преклињем да га што теже осудите...
Не мере бити да не знате? Судац: Не знамо, не знамо. Давид: Ама, како то да не знате? Е, 'оћете ли осудити овог јолпаза, па ћу вам казати? Казô ја вами не казô, ви њега по закону морате осудити.
Ако не чујем оно: У Име Његово, одма' идем на Окружни Суд. Судац: Па ето, Давиде, у име његово закон осуђује Јолпаза Давидова на двадесет...
Није тако, већ 'вако: Славни суд у Име Његово осуђује Јолпаза Давидова из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље...
Де-де, господине, настави, да чујемо! Судац: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године... Давид: Е, 'вала ви за то! Сад видим да си чојек од реда и закона.
Е, 'вала ти за то! Де-де, господине, дале. Судац: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена... Давид: И за то 'вала. И то сам заборавио казати.
Није ме Бог за то створио, па ет'! Де-де, господине, да чујемо. Судац: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена, из села Мелине, котара Бање Луке, окружја Бање Луке, земље Босне, а