Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ прекиде је сердар, смијући се. „Стрпи се, чоче, чућеш све... Е, дакле шт’оно рекох? Да, е,... — моја Јошице — поче ти она — имала бих нешто на само с тобом да прозборим!
Она шће да сједе, као по тенану да се причамо. — Богме, ја немам кад, Стамена, но реци што имаш! — Јошице моја, ти знаш да сам ти увијек добра жељела, па бих рада да ме послушаш, за своје добро. — Говори! говори, шта је!