Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Једнога дана ступио он много озбиљнији него обично у моју радионицу. У руци је држао јоште отворено писмо. Ћутећи је сео на обично своје место.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ибо оно што сам се ја надао јоште после три или четири године сопственим пристарањем и иждивенијем учинити, то исто у време ове једне године својом
Мало потом врати се лисица и упази жалосно позориште: кров која јоште врућа из гњизда тече, бедни лисичићи плачевне гласе дајy, а орао им ноктима утробу депе и кљуном им очи вади.
Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали.
није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре) високоуман, а он неће нипошто себе да понизи да од другога што прими, а јоште, што је црње и опачније, хоће силом и на љуту срамоту и друге да научи, пак говори пуст што му год на памет дође.
„Јуност (вели премудри Халер у својему „Алберту”) даје се ласно савијати куд је мудро воспитаније управља; њејзина јоште чиста душа прима с подобноју готовостију љубов к добродјетељи и к истини.
Ћутећи мислили су у себи: „Нек' је нами добро овде, а одунд се јоште нико није дошао тужити да му је зло.” Но и томе се већ људи домислише, пак почињу баш и овде изискивати млого од онога
То јоште говорећи, кад ето ти кола прођу тyда, погазе је и сатру. Наравоученије Ми смо људи подобни птицама, које се све у је
Ово је змијино мудровање. И по несрећи, и за људе служи, док гођ су јоште неправедни. Али кад би хотели да од неправедних постану праведни, и од злих да буду добри, онда ова змијина политика
Он је мој рођак.” — „Је ли рођак? Лажљива главо, хоћеш да се утопиш, пак јоште лажеш! 'Ајде, ниси за живош!” Збаци га са себе, и тако ти нам се ова благородна паралажа утопи, и долаже.
Ленивац се није родио да живи, него да труне и да гније јоште за живота. Ако се убог роди, просјаком мисли скончати се, нити је општеству, нити је својој фамилији, нити је себи на
” Јошт једно подобно овом. Лудовик Дванаести, будући јоште херцег бургундски, имађаше неке од господе велике непријатеље, који му на сваки начин пакост дјејаху.
Колики немир и смуштеније! Мирно и чисто од свакога лукавства срце и блага душа јоште у овом животу почињу пречувствовати сладост царства небеснога, а лукава и зла срца јошт се овде почињу мучити.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио.
Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем.
Мој отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на моје место у Совет српски, а ја
Он, како је видно у оно разно доба по Срему и Банату, како су села на кумпаније подељена, јоште како се вратио из Карловаца, одма је наредио код сваке цркве по једнога главнога кмета над оним селима која год оној
— То, истина, није било ново, то је може бити јоште од Косова остало, а може бити да су бивале скупштине јоште и за време наши̓ царева.
— То, истина, није било ново, то је може бити јоште од Косова остало, а може бити да су бивале скупштине јоште и за време наши̓ царева.
Сад наша три кнеза дођу у кнежине, али јоште уз пут идући поруче сваки у своју кнежину, определе дан у који ће доћи од свакога села по два и по три човека у
— После тога дође мом оцу поп Лука, братучед кнеза Ранка, и жали се како Турци не само што су кнеза Ранка убили, него јоште ишту глобе 2500 гроша. Он замоли моги оца, те му узајми те новце да се откупи да му кућу не ̓арају.
први кроз рупу у град ушао, пак сада, да смеду, узели би од мене и ово село (Уровце) и себи присвојили; но и у мене је јоште оштар кремен. Ја ти кажем: ово дуго њима бити неће.
кнегињу и оно мало дете (покојни Сима бијаше мален), пак да ја тебе и све што је твоје у Немачку претурим, те живи јоште коју годину у миру. А знај добро: ако ја од ћабе дођем жив, тебе нећу жива наћи; а ако и не дођем, они ће тебе посећи”.
И хоћу да понесеш јоште 2000 ока ракије: кад пођемо Дрину газити, да сваком Србину по оку ракије дадеш да попије.” — Мој отац морао је на то
Кад ујутру (24. јануара 1804. године) ето ти нашега зета Живка Дабића и јошт два Турчина, пријатеља мога оца, са јоште три кмета, и кажу Турци: „Хајде, Јакове, послао нас Мехмед-ага Фочић; хоће тебе да окнежи”.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
МИШИЋ: Кир Јања, ја мислим да ви о мени нећете сумњати. Ваша је госпоја чесна и поштена жена, но ви имате јоште и једну кђер. ЈАЊА: Катица је дете. МИШИЋ: Прекрасно дете, тако да би се сваки праведно у њу заљубити могао.
Збогом моја шпекулација, оћи Јању да си пођини! Ох, тамо да умрим (показује сандук), да јоште видим мои срци (отвори сандук). Моје лепе жуте дукате, моје беле талире, збогом!
У сума: дио - дека ефта, саранда епта; ће ена трианда трија крајцарија, саранда окто ће сарнда трија крајцарија. Јоште си ми дужан ти мене осумнаест форинта, тридесет три крајцара. Разумиш? ПЕТАР: Шта велиш?
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Па јоште на „казателном” прсту, на десној руци, велики златан прстен, у средини велики црвен „карнијол”, а на њему изрезано сидр
Прођоше месеци, њега јоште нема. Писао је двапут, једаред из Удине, други пут из Венеције. Али сад отац не зна шта је после задњег писма, када се
Матавуљ, Симо - УСКОК
потпуно читка, ћириловска њешто незграпнија; по графици замисли абата као човјека одлучна и пуна мисли и наснова. Јоште га, ни сâм не знађаше по чему, замисли као осредњег раста, пуна, широка лица, великих очију са личном добродушности.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли чули, господо, да је Диштрикт сав у пламену? ГАВРИЛОВИЋ: Шта, изгорео? ЗЕЛЕНИЋКА (смеши се): Јоште није, него само букти; но његов дим осећају Маџари чак у Буда-Пешти. ЛЕПРШИЋ: Право, госпоја ујна!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
»Старим учећи се«, и на двадесет дана пред саму смрт писао је: »Дневи се и године поткраћују, тело изнеможе, а душа би јоште нешто хотела.« Високо развијен и духовно и морално, он је природан и скроман и у књигама и у животу.
1790. са купљеном штампаријом враћа се у Нови Сад, и чини узалудне покушаје да добије право за подизање штампарије. Јоште млад умро је у 1792. године у Новом Саду.39 Емануило Јанковић радио је на лепој књижевности и науци.
и постигавши готово све чему је тежио, он је непрестано радио, није се предавао старости и болести, »е да би се јоште шта отело од смрти«. Умро је у Бечу 26. јануара 1864. 1897, са великим свечаностима пренесене су му кости У Београд.
Иако јоште млад, Копитар је већ био на гласу у уском кругу људи који су се онда бавили словенском филологијом. 1808. године изишла
Цариградске слике и прилике, исто тако шарене и фантастичне као и његова приповетка, и исте такве књижевне вредности. Јоште жив, Мијатовић је писац који увелико припада прошлости.
до 1894, у две књиге, под насловом Драматски списи Косте Трифковћа. Од Трифковића је остао јоште известан број прерађених, махом шаљивих игара: Мило за драго, 1870; Мила, Ни бригеша, 1872; Тера опозицију и Пола вина
МИЛУТИН УСКОКОВИЋ Варошки и модерни живот добио је свога сликара у Милутину Ускоковићу (рођен у Ужицу 1884*). Јоште млад, и тек у почетку књижевнога рада, написао је досада неколико књига: две збирке цртица Под животом (Београд, 1905)
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и
А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје. Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда, Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани стојиш, Окле тако
„Жеравицо, де се труди, Немој тако споро.“ Рибица му веће руди, Готова је скоро. Руди риба — јоште мало — Сад му је печена, Срце му се заиграло: „Амо сад, милена!
Ал' и зима оде љута, Смеју с' доли и планине, А наш путник јоште лута Тамо, амо по туђине. „Ој стазице, кад ћеш витка Да се дома мени винеш, Ој сунашце мога житка, Кад ћеш опет
“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе? Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута?
нам небо шара, А и муњу што га пара, И ту силну грома буку, И олује страшну фуку Ти сатвори, вељи Боже, Ко овако јоште може!
Осим другог овде свега Мене створи из ничега, Дуом својим ти подуну, У менека душу суну; Па ми, Боже, јоште таде И у душу нешто даде, Та и моја песма ова, И њу мени ти дарова.
је забелила, Двоје драги на носила, А сунашца види зрака Де и ладна прима рака, Девојка је на носила Тако лепа јоште била! Сунце наже на гроб сјати, Мисли да ће још устати, — Ох угаси сјајне зраке, Ајде, сунце, за облаке!
Боже, Боже, да вељи си свети, Ао свете, да леп ли си клети, Млоги те је сретан глати стао, Ал' ко те се јоште нагледао?!
мисли, тужне срца тајне, Мисли силне кô звездице сјајне, Звездице се осмевале на ме Кô да веле: о не бој се таме, Јоште мало, па ће данак сванут, Јоште мало, па ће сунце гранут, Свету једно, а до два тебека, — Сутра, сутра, о благо
силне кô звездице сјајне, Звездице се осмевале на ме Кô да веле: о не бој се таме, Јоште мало, па ће данак сванут, Јоште мало, па ће сунце гранут, Свету једно, а до два тебека, — Сутра, сутра, о благо менека!
брго одар свој, Истури се тамо на прозора, Већ се беше помолила зора, Ал' из свога руменога крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела она беше
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
на проширену збирку приповедака (издану 1853): „Опростивши се рјечника, не дангубећи ни мало рад сам се трудити еда би јоште што од смрти уграбио и на свијет издао.
У том сване: али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СТАНИЈА: Зато је свадба. ЉУБА: То неће бити код мене. СТАНИЈА: Ајде, ајде! Пошокчите се. Јоште оставите закон и пост, па ће вас видити мајка. ЉУБА: А ко ће сад постити? СТАНИЈА: Што, што?
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА И ШКОЛСКО ЗВОНЦЕ Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас.
Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Чуј! На школи разлеже се Нашег звона мили глас, К'о да вели: Скупљајте
Одлетеле тице у далеке земље — Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!
А у селу јоште у прозорје мило Ноћ, ведра и хладна, не подиже крило. Из даљине само лисица се краде, Па кокоши вреба и пилиће младе
Она је молила Бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога. Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне Светога Петра.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
ти слика прилика; Ако ти није прилика, Уседни коња, па бежи, Да ми не речеш до после: Превара што ме превари Јоште у двору таштином. Погледај, мори девојко!
ти слика прилика; Ако ти није прилика, Узметни венце, па бежи, До после да не говориш: Превара што ме превари Јоште у двору мајчином. 52. Ао коно, нама другарице! Другарице, наша невернице!
161. Ој девојко, не намигуј на ме — Јоште нису твоје очи за ме. Када буду твоје очи за ме, Онда нећеш ни гледати на ме. 162.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— А, бравос, господин-учитељу, за тај реч! Ели може да вечерамо у друство, у друство сас нас. Ташула, ’ајде јоште један бештек да туриш! Молим ве, господин-учитељ, за чес!
— »А у пофторни случај — цитира ћир Ђорђе даље — може да се кривац осуди уз новчану казну јоште и на затвор, ели апсу, од три до петнаест дана«. А, господин-учитељ, ели убаво зборим? Хе, хе!
Ја се огрешио о једанаести и двадесет и други параграфос »Механске уредбе«, а ти ми надзорна влас’, па ме јоште помажеш?! Е, што ће чини онај други свет, сељаци на прилику, кад ми тако правимо!
— »Хе, хе!« смеје се ћир Ђорђе, »и онда тешко било за људи за порез; да беше јоште остао Милисав, ћа’ и ја притегнем опанци па у хајдуци! Хе, хе!« — »Не би био сам«, веле му други.
— Добро и много фала што га изведосте! Ћа’ да изгубим главу, бре, за једну лолу и пангалоза! Не знаје он море јоште кој сам ја! Ја сам Сулиот, бре! Татко ми Сулиот беше, а што беше крвник!
Па ем да ми врти домаћицу, ем ја па да му јоште захваљујем и кажем: »О молим, то ми је мен за почес’, мило ми, што гу правите кеф с играње.
! Тој ли приличи на чесни и паметни људи; на људи кристијански и од еснафски ред?! Срамота, море, резилак! Јоште татко ми, докле не беше умреја, збореше ми много пут.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
светиљка која тиња и куња, мутним се сјајем прелива дуња; тај сјај: све месечине у њ се слише, сјај, ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље — постоји срећа, и да смо, пре но што смо на земљу пали,
С пролећа, шуму треба протрести јоште мало Јер пола жутог лишћа с дрвећа није пало; Зато се, ето, ветрина горопади. Ал година ради и кад ништа не ради.
Док душа плива кроз надахнуће, Мајчин глас прекида њена стремљења: „Овамо, док је јело јоште вруће! За сто! Вечера чека спремљена! О да, грдне неподударности Између маштања и стварности!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне струје носе. Победник вечни, увек чио.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Два дијела ту бијаше пука јоште млади, а обезубили, све лижући оне посластице. Од жеље се сад наједох меса. ВУК МИЋУНОВИЋ Фала Богу, јест велико
Ти си млад јошт и невјешт, владико! Прве капље из чаше отрови најгрче су и најупорније. О да знадеш што те јоште чека! Св'јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Штедња вреди колико и радња. — Боља је добра штедња него рђаво течење. — У радише свега бише, у штедише јоште више. — Ко не чува мало, не може ни доста имати. — Већи је приложак, нег’ главница (чеона).
А ти, патко, шевер-певер, А ти, коке, јаја носи, А ти, јају, пилу лези, Пилићи војводићи! Да бих јоште жива била, Ја бих мацу подранила: О ти, мацо, мау, мау!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Ово је казано онда, а сад уз ову књижицу ваља казати јоште што. Приповијетка у народу нашему, особито по јужнијем крајевима, највише се зове прича, као што се говори и причати
1853 СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ Опростивши се рјечника, не дангубећи ни мало рад сам се трудити еда бих јоште што од смрти уграбио и на свијет издао.
У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их | пробуди а не каже им ништа, отале се подигну и
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
не вара ме више с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно време што ми јоште остаје, у моју власт, и предаје мене мени самому.
Толико могу јоште придати, да ако ко буде само забаву искати у ове књижице читању, неће без ње бити. Шта је забавније него знати како
Препоручујем себе вашеј милостивој и срдечној љубави. Ја не знам [х]оћу ли гди с вами јоште живити и слатког вашег пријатељства наслаждавати се.
Почео сам био ходити у школу јоште за живота матере моје и памтим добро да сам имао велику радост идући с | букваром у руци у школу.
Мој добри тетак то осетивши, узјаше на коња, пак ето ти га око поноћи у манастир; два игумна, домаћи и странски — јоште при чашами.
пошље у Тамишвар, називљући га турском лажом и скитницом, ком није доста новце по туђем вилајету купити, него хоће јоште и неразумну децу у Турску да преводи.
„Ха, ха, не тамо!” — почне сам себи говорити, срећан ако се то не случи касно, док се | јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити.
Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити.
Чрез дуго време буде тврд као гвожђе; онда се хоће много труда за претопити га и прелити. К оном шта су чули, ако јоште виде и прикладе неваљале, ако не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и
Спавајући сањало ми се не само као да грчки савршено читам и тање и лепше него старац Дима изговарам, него јоште као да сам и у грчке [х]аљине и широке димлије обучен; пробудивши се, толмачио сам мој сан на добро.
господине, да је брак света и велика тајна, и не будући епископом, како и другим свештеником не само забрањен него јоште чрез апостола Павла очевидно заповеђен, како се тај непоредак и несрећа учини те епископом жене отеше?
Ја те не питам је ли он монах, ни је ли он добри старац, него је ли достојан поштеним човеком називати се? Памтиш ли јоште шта си одсудио лекару и терзији?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
На њему бјеше јечерма са јоште њеколико иликâ, а не може се распознати какве је масти. Кожна му пашњача сва начичкана пулама, а у њу задјенуо кубуру
“ Бакоња као без душе, отрча ка мађупници. — Ди је Букар? — пита он. — Он се, брате, загнâ у сан, пак му остаје јоште доста докле допре до краја! — вели Дундак сједећи на прагу.
— Ма какво зрно? Зашта је гута зрно? — Да прочисти црива — објасни му говедар. — Несритник, мислија је да је јоште млад, да може то поднити, па је заглавија. А, вире ми, то је добар начин за младе, јаке људе.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје!
„Жеравице, де се труди, Немој тако споро!“... Рибица му веће руди, Готова је скоро. Руди риба - јоште мало Сад му је печена! Срце му се заиграло: „Амо сад, милена! „Доле ћемо јако сести; Ал' ће да се слади!
Ао, бербо, тебе жалим клету! Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао, брацо, амо у то доба, Дођи, види, чуј, па хајд' у гроба!
Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало; Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују Јоште мало - ето винограда.
Ао, Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште тер'о? Ти си ка'но хитра муња, Што никада не покуња. Ао, Сремче, гујо лута, Сваки јунак по сто пута!
Посрне л' ми каткад нога, Дружина се луда смије Ал' се брзо смеха трза К'о од једа љуте змије. А ја пијем, јоште пијем У том ми се срце пара Ћутећи се само играм Љутим врхом од анџара. Ђ. Јакшић XВИИ ЈОШ...
Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје! Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје! Зар је пеп'о тако веран, Па не пушта миле своје!
Зар ти никад није на ум пало Што си негда Бранку обећало? Србе брате, и Српкињо селе, Којима се јоште данци беле, Растав'те ме са овом даљином, Моје кости оперите вином, Па их нос'те нашем завичају, Завичају, мом
Јер биће дана, ал' неће среће, и биће људи, ал' Срба неће; Помози, бабо, помоћ' ћу и ја, Да српско име јоште просија!“ Дижите школе, Деца вас моле! Ј.
Она је молила Бога Да јој бар место каже на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога. Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне Светога Петра.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Ја од тебе јоште много иштем: да поставиш у пламтеће врсте, пред очима Српства и Славјанства, Обилића, Ђорђа и Душана, и јошт кога
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Утом сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди, а не каже им ништа.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Нестаће мене убрзо и лако; Рођен без крила — немам где се скрити; Одавна сазнах да ће бити тако — И јоште нешто, тако мора бити.
Мре постеља бела, Намештај, сви знаци љубави и поште. Уздах као стража заспалог опела, Погинулог дома није умро јоште. Је л' то буна мртвих, ствари и поретка? Ил' се збиља овде и сад неко крије? Је л' облик пропасти, вечан, без почетка?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
До Сењаник има још лоши људи: нека ти бидне он дерудеџија — зашто па један је Суљ-капетан од Гора, иако је потур, иако јоште међу зубе, може бити, ће му се нађе домузовина... Такец!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ »Јавор« 1884. ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ ЦАРЕВАТИ... (По немачком) Хеј, да ми је царевати Тебе ради, моја мила! Данас јоште, овог часа Царица би, веруј, била.
Ал’ гле чуда! — Ни рога, ни репа: Насликана опет мома лепа, Јоште лепша него она прва, — Срце ти се од умиља цепа.
Звезда звезду гаси Дахом бола сиња, Ал’ у неком куту, У самртном ропцу Сунце јоште тиња, Тиња да прижути Тог призора блед. На пепелу своме Костур до костура — Непреглед.
Ој, Петефи, ретки створе...“ Шапутô сам јоште много, И од мојих уздисаја Исплео се зрачни венац И дигô се, узвио се Око главе песникове.
Не мож’ у њих бадњак, онај од старине; А собе су наше сад већ патосане, Хвала милом Богу и напредном труду, А где јоште нису ту треба да буду. Ми бадњак волемо — Али не можемо... Тако, то је било искрено речено!
И Јун може проћи без икаква лека А твој вапај срећа јоште није чула, — Ти га мани врагу, крепи своју снагу Па се хватај Јула. Питаш: шта ћу онда ако и Јул слаже?
бркове обрисô бих тако на тенане, Кâ што брише Абуказем наше готоване; Пак бих јоште поиграо од усхита сама, Кâ што игра многи кривац под твојим шибама.
— Крене л’ се слога, носи је нама На соницама. Шта ћу ти јоште казат’ без фразе! И тебе многи ногама газе; Ти немаш жучи да на то ђипиш, Ал’ ипак зато зубима шкрипиш.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
(Радак га смешта под један грм) ВУК (скида пљоску и нуди га да пије): Пиј! Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде, Јер, ено, иде Главаш Станоје, А пред њим, богме, немој
ГЛАВАШ: И ја се јоште зовем Станоје! И цео народ српским именом! Срамота вечна! Вечна поруга! Ил’ убиј себе, или избриши Са чела свога
“ ГЛАВАШ: За киме жалиш?... Зар за маћехом Што и сад јоште не зна прежалит Збрчканих дојка суве изворе? А да је онда млека имала, Док ти је непца танка кожица У благом млеку
Оче! ЂЕНАДИЈЕ: Главашу храбри, За крв сам своју продô благослов! Ал’ благосиљат ако узмогне Све што ме јоште чини човеком: Мишице снага, разум, и душа, И срца мога поштен умишљај, Све нек’ је с тобом...
СУЛЕЈМАН (види Стану): Дошла си зар?... А шта ћеш ту? (У себи.) Син јој је јоште ноћас умакô Па ко је, врага, држи овде још? (Гласно.) Махнита је!... Одлаз’те сви, Да јој намеру боље искушам.
“ СУЛЕЈМАН (у себи): Жалост јој мути очи немоћне, Те туђу главу тамо с бедема Замишља да је сина њезина, А не зна јоште да је умакô. Сад само вешто!... А још је наде Да ћу јој дивну ћерку добити. (Гласно.) Ти сина тражиш?...
А сада слушај, верни Ћериме! Два’ест момака узми са собом, Па јоште сутра крадом полази; На путу да те нико не види, То добро пази!... Све до Паланке...
ИСАК (меће руку на пиштољ, а шапуће с Ћеримом): Настрану, кажем, сад ће планути, А досад јоште није слагао!... ЋЕРИМ (шкрипи зубима): Змијо погана!... Свуд си ми на путу!...
хрпе богате Што ветру нуде скупу прашину Са којом би се тешки престоли Свију владара могли златити, Јуче су јоште врели пољупци Препуњен пехар мушке милости На мојим груд’ма бујно празнили. Још јуче!... Јуче!... А данас? Куку!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити! Рузмарин је јоште мали, Ал’ се већем хвали: Чим га који цветак види, Таки се застиди.
А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре. Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан.
двора, Од ког болник оздравити мора; Надолевах црних мисли таму; Клечах надом у божијем храму; Звах природу, која јоште дрема, А данаске, — свега тога нема.
ВИИИ Мртво небо, мртва земља, Не мичу се магле сиве; Мртви дани, мртве ноћи, — Само боли јоште живе. Тоне, пада мртва нада У наруче мртвом Богу, Изумрло што је могло, Само боли још не могу.
Ох, зар тако, љубав света И по смрти јоште траје! Ох, зар тако пепô чува Моје свете осећаје! Зар је пепô тако веран, Па не пушта миље своје!
Ох, блажени дани, Кад се заносимо, Змије, клетве и авети Јоште не видимо! XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле.
Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле. „Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана. Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља!
Ох, причај ми, причај јоште — Груд се моја од тог шири, Даклем море, силно море, Тако уме да се смири!? Аој, Боже свемогући, Молим силу
Хај, читаво гробље на срце се слеже, — Срце не подлеже; Хај, читаво гробље у њега је стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А
на срце се слеже, — Срце не подлеже; Хај, читаво гробље у њега је стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А сад су ти мртви, —
ЛXВ Волео сам негда цвеће, — И сада ми јоште прија — Ал’ сад волим нешто веће: Деца су ми најмилија. У деци је света клица, Нова моћ се у њим’ крије, Бољи
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
а од које овде бележим само њен далеко најчеднији одломак: Фалиле се карловачке фрајле Да је лепа у Карашу трава. Јоште желе карловачке фрајле Да нарасту у Карашу врбе, Да б' се могле ладом шпацирати А по трави младе ваљушкати, И да су им
је века и начала света, Пристрастије чудно међ госпама цвета: Поносе се једне, друге су стидљиве, Многе преко тога јоште су ћудљиве — Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и оне дати намолити.
Што год дише скоро све је неверно, Ко год љуби саде, све лицемерно; Зло је семе прва мати прво повила, От првога јоште горе друга родила, Најгорим се земља сад наплодила...
каже врат и груди, доле — голен б'јелу; Појас јој се црвен види, раздрежен низ страну, Низ врат власи, влажни јоште, возвјештују прану; С једне стране лежи жезал обмотан у цв'јеће, С друге — с биљем котарица, које љубов креће; На
) — Поузмакнем. Одолим се, премда серце жалко Совјетује да постојим још и јоште малко. Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!) Крадом стазе испитати, — шта ти велиш, Раде?
Небо вам је всеподобну (јавни дар промисла!) Придружило и супругу, добротом без числа; Удало с' је и то јоште, на излишак блага, Да је у ње сва имена које носи снага: Софија је ваша мудрост, што вам домом влада, О достојном
Мисли, о Лукијане, сред злоба, пакости зверских, Шта би чинио ту Сенека, шта л' Епиктет. Несреће бездне јоште не бој с': бесплотни те диже! Заслуга ризом покриј с', ум на бесмртна упри!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Овде је моћ!... Ил’ није?... У гипкости лакога покрета, У облини надземаљске сласти Јоште руком нетакнутих дојки. Моћ у лицу, у осмејку лежи, У речима милозвучним живи; А свемоћност у бистрој је капи Што
ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Показаћемо Турчину Да је Косово крвав споменик. — КАТУНОВИЋ: Али да јоште живи осветник! ПРВИ СЕРДАР: Живимо јоште ми! ДРУГИ СЕРДАР: Још су нам оштри мачеви! КАП.
— КАТУНОВИЋ: Али да јоште живи осветник! ПРВИ СЕРДАР: Живимо јоште ми! ДРУГИ СЕРДАР: Још су нам оштри мачеви! КАП. ЂУРАШКО: Реч ви је плам, браћо!
Са митрополитом Данас се јоште морам видети. Он један може ову бујицу, Што се кô силан вихор подиже Због прогнанога старца војводе, Своје ријечи
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Посрне л’ ми каткад нога, Дружина се луда смије — Ал’ се брзо смеха трза, Кô од једа љуте змије... А ја пијем, јоште пијем — У том ми се срце пара — Ћутећи се само играм Љутим врхом од ханџара... 1861. ПАДАЈТЕ, БРАЋО...
Певаш песме, тужне, миле, Од љубави и мегдана, Па се сећаш страшне силе И страшнијих јоште дана; Та бојева давних, стари’, Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
текстила«, а као најстарији спомен о томе (из шеснаестог века) сматрају се стихови Мавра Ветрановића: »Ошљи бадем јоште расте и броћа се још находи, У што жене јаја масте Ускрсење кад приходи« (ибід., 23 ид). Бршљан.
Ћипико, Иво - Пауци
Јасно море мирује, привлачи. Младић оћути опет задах истинскога живота. Но пошљедња бол бијаше јоште јака — није могао да је се отресе. На махове уснице му подрхтаваху и све до у срце зазебло би га.
„Боже, земљи твојој дажда дај!” — то бијаше опћенита молитва што се је селом мишљу разносила и јоште уљевала наде у уцвиљене и ојађене душе.
У ходу размишљаше о једноставности мисли и жеља својих младих сељана, који се јоште не подаваху бригама живота. Чисто је жалио што се с дана у дан његова дружина расељује у непознате крајеве.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!
И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак
Коме сам граду као дете, Непознат јоште с правим злом, Прорицô дане славе свете У патриотском жару свом. У ком је све што срце иште И што напретку даје
) Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.
) Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.
Ал' плави поменак јоште мирише у тавном лугу, И он нас на љубав сећа, на чедност, и слатку тугу. 1889. ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом
Она је молила бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога. Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне светога Петра.
И Титан размахну плећа и тврди, огњени челик Са страшном грмљавом пуче А дух се под небо диже... Тама је владала јоште А месец сипаше светлост са чела божански бледог; И Титан, дохватив месец, кô награду га баци Испред гуслара седог.
И, силни грађани некад, падаху клонулим телом, Са онакаженим лицем и бледим, мртвачким челом. Али се бораху јоште. Од градске капије свете Већ трипут одбише они крваве Будине чете.
(У ТВРЂАВИ БЕОГРАДСКОЈ ...) У тврђави београдској стара кула јоште стоји, Што времена ток суморни у мртвоме миру броји.
Тужни гробови, где вас јоште није? И ко да прича историје ваше? Вас, растурене, маховина крије По пределима отаџбине наше.
Лавеж се и граја диже, Што путем праћаше кмета, све докле пред цркву стиже. Храм беше затворен јоште, те Амор двориштем сађе Да вајат клисаров гдегод и њега самога нађе.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
„Жеравицо, де се труди, Немој тако споро!“ Рибица му веће руди, Готова је скоро. Руди риба – јоште мало – Сад му је печена, Срце му је заиграло: „Амо сад, милена! Доле ћемо јако сести, ал' ће да се слади!
А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје. Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани стојиш, Окле тако
што нам небо шара А и муњу што га пара, И ту силну грома буку и холује страшну фуку, Ти сатвори вељи Боже Ко овако јоште може!
са усана Као жеља усијана… Певаш песме тужне, миле, Од љубави и мегдана, Па се сећаш страшне силе, И страшнијих јоште дана; Та бојева давни', стари', Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави, – Како сте се
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива. (Љутито, увређено одлази.) КАТА (Ташани прекорно): Е, е, зашто, Ташана, зашто, кћери, тако?
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
очитао сентенцију, о том нико неће посумњати; но сочинитељ жели себе извињена видити што речени рукопис у оно доба јоште није читао.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
И доведоше је! Сад, шта ћу? ТОМА (плане): Па убиј! Зар за њих, Цигане, јоште мука? Па ја, у турско време, по десет од њих да на један куршум нанижем, па још тада око да ми не мрдне, а камо ли
Неће много да ми те остави. Тики, само да надзрнем. (За себе.) А и много нећем јоште да живим! Четири, три, две — највише још половин годину. У јесен, слунце кад почне да капнује, т’г ћу и ја да си умрем.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Какав ли је онај над повијом враном Црвен фесић нусти са бисерли-граном! Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ Кад наранчу жуту баци цура дивна, И да видиш осмјех и слатка јој уста, Би и тебе с мајком
Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште! Али драги спомен негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По
Ево ми собе! О дувару јоште Икона виси, прашљива и сама, И у ме гледа и шапће из рама о до6у среће, дјетињства, милоште.
Све видим: и башту комшије Муктара, И исти капиџик, и пчелињак цео; Под орахом, где је неко на пањ сео, Јоште чесма прска ките ђулбехара.
Малена. Но мени велика је башта, Гдје над потоцима тихим трепте јоште Лептирице сјајне мојих снова, машта, Радости и среће, мира и милоште.
Већ изнад мене мину и прохуја, Кô разуздана широка олуја — Помами њени кад је с мора гоне. Јоште се види. Као пожар неки, Крвав и сјајан, у простор далеки Губи се, ено, и за гребен тоне. 1918.
Тај свет је глуп и слеп је сасвим, Не зна те добро јоште; Он не зна како слатко гори Твој пољуб пун милоште. 16 Реци мени, моја драга, Зар ти ниси слика снова, Какву
Нек те бог дуго јоште Од жеге и зиме штити, Нек никад не удели ти Кô мени 'ваке милоште. 28 Земља дуго тврда и нехатна оста, Но мај
44 Љубио сам те и љубим јоште, Па нек се сруши свет цео, Из рујина ће моје милоште Букнути пламен врео. 45 У светлој летњој зори По башти
Пренух се, а још низ лице За сузом суза се лије. Ја сам плакао у сну, Ја сањах ти оде другом. Пренух се, и јоште сам горко У плачу јецао дугом. Ја сам плакао у сну, Ја сањах да сам ти мио.
Ја сам плакао у сну, Ја сањах да сам ти мио. Пренух се, а увек јоште Поток се суза лио. 56 Сваке те ноћи сневам, Твој благи поздрав ми лети; Ја гласно плачући падам Пред слатке
Вечног дана светлост греје; Сви су мртви ускрснули, Час радости вечне бије.'' Ја не могу устат, драга, Слеп сам јоште свако доба; Од плача се угасише Посве моја ока оба.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Братимим те и јоште једанпут, немој мене војсци проказати, да ме војска турска не опколи“. Но се дервиш богом проклињаше: „Ти, соколе,
Мајке немам, а сестрице немам, а јоште се оженио нисам, да по тебе љуба моја шеће; ал' тако ме не родила мајка, већ кобила која бедевију, запросићу у цара
је шаље цару у Стамбола: „Господине, царе од Стамбола, код мора сам кулу начинио, по њојзи ми нитко шетат нема, а јоште се оженио нисам: поклони ми шћерцу за љубовцу; ако л' ми је поклонити нећеш, а ти хајде на мејдан јуначки!
кулу, те облачи на се одијело: а на плећи ћурак од курјака, а на главу калу од курјака; па припаса сабљу оковану, јоште узе копље убојито; и он сиђе у подруме Шарцу, потеже му седмере колане; па наточи један мијех вина, објеси га Шарцу с
Да л' у њему ниђе никог нема? Да л' је како лудо и манито, које јоште за мој страх не знаде?“ Оде Арап пред цареве дворе, и ту тавну ноћцу преноћише.
му суву дреновину; стеже Марко у десницу руку, прште дрво надвоје, натроје, ал’ из њега вода не удари: „Богме, царе, јоште није време“. Тако стаде јоште мјесец дана, док се Марко мало поначини.
Тако стаде јоште мјесец дана, док се Марко мало поначини. Када виђе да је за мајдана, онда иште суву дреновину. Донесоше дреновину
двадест жутијех дуката, и по једну лијепу ђевојку, ја ђевојку, ја невјесту младу, којано је скоро доведена, доведена, јоште нељубљена.
Па дозива љубу Анђелију: „Анђелија, моја вјерна љубо, је л' ми јоште у животу доро?“ Проговара љуба Анђелија: „Господару, болестан Дојчине, јесте тебе доро у животу, И Добро сам угојила
Кад га виђе црни Арапине, од страха је на ноге скочио, па говори црни Арапине: „Ој Дојчине, да те бог убије! Јоште ли си, море, у животу? Ходи, јолдаш, да лијемо вино, а прођи се кавге и ђавола, џаба тебе порез од Солуна“.
Понеђељник јутро освануло, јоште није обасјало сунце, скочио је од Кладуше Мујо, па он буди свог брата Алила: „Устан’ горе, мој брате Алиле, да идемо
јунак буде на конаку, питај, мати, доброга јунака а је ли се досад оженио; ако бог да и срећа донесе те с’ не буде јоште оженио, ја ћу млада баш за њега поћи, јали за њга, јал’ већ ни за кога!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И изарад тога допадох не у једно зло него у двоструко и троструко дуговање зле намере. Јоште тако стрепим и трнем у срдцу да у које подубље се и најпоследње зло не увалим, од кога но се већ више не могу
Него јоште ви ћете сами протеривати ваше непријатеље ш њиних земаља и бегати ће пред вама и покоравати се вам ... И старо до старо
И што наш господин јоште чини на води? Посвећује све воде, а и зли, личући му на крв. ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА За кога је страх, — страх да му је!
Та, право да јоште славније су саме сисе њене пуне с млеком, и колико јој је капљи кад из сиса узалуд откануло млека, толико горе има
много је и преварно; доста многи узалуд и троше се и копају, ал’ и опет не одстају се тога им заметна посла, него јоште већма приању подубље дућати, е да, е да штогод намере!
ЗВЕЗДА ПАГАНСКОГ ПРОРОКА ВАЛАМА Бијаше у тојзи персијској страни поиздавна, јоште при Мојсеју боговидцу, неки пустињак влхов. Кано и пророк погански бијаше.
му чудотворну ону тачку и посла га да има ш њоме извести од фараонова ропства израиљски народ у обећану им од Бога јоште Авраму земљу лепородну, млечату и медену...
И рад тога, камилу и та врата »иглене уши«, уподоби Бог богатим људма и царству небесному... У Јерусалиму јоште за старо доби, бијаше једна купатељница врло на гласу, где су Жидови испирали утробе од оваца, које су клали и Богу на
гад бежи од њега нит се сми које прикоснути к њему, и волили би — вели — у ватру отпузати неголи под њега близу доћи. Јоште и то, — сенке му се далеко клоне, тако је то дрво гадом грозно, како сведочи о њему у своме писму тај светски мударац.
И би њихов прави друг свети, стојећи им тако у леду онде до зоре јоште живим. ВЕЧЕРА ВЕЛИКОГА БОГА У неко доби, кад је био свети Јоан у Патму, у некој ади и тамо неко виденије чудно од
И опрости му живот. РУСИ ПОД ЦАРИГРАДОМ У неко доби, докле јоште та тамо руска страна поганска је била некрштена, цара свога нису имали него тек кнезови ш њима владали су, — дигоше се
ИЗБОР КАЛУЂЕРА ЂЕРМАНА У Цариграду свети Ђерман патријарх, јоште калуђером кад је био, врло се до смрти бијаше разболио.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Онакву лепотињу веће у мој век — а ја сам си жена убавачко стара — јоште не видо’... Фрузина гу, ете, име... — Мори, зар она си је једна?! — прихвати тетка Рушка.
— у Јордана Калтагџије дом што си процафте девојченце, ете, оно Тимче... Како замбак т’нка! Да остаде јоште турцко, ћаше, две ми очи, заради њума зулум да се напраји на вêру ни!... Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума?
Ем кол’ко ги мило да се удадну, и тол’ко ги јоште двапут помило за нашога Манчу, откад се, ете, врну из војску из Београд!...
— Море, ће ми одавају чес’, за тој бригу да немаш. Ја већ и саг јоште видим што ме почитују... Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке... Коју искаш, а мен’ ће бидне право...
“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће па да искоче нови девојчики, и јоште може поубави и покротки девојчики да бидну оди овија овогодишњи... — Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!..
Ама да чујеш моју бруку! Стиза недеља, па светак, па недеља, погледам ја — а он си јоште иде у поцепане путине! Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники!
! Он си ћути; ћути си, жена, како камик! Прође си јоште једна недеља, а ја веће не мога’ да си ћутим, веће викну’: А, бре, ћопек-сене, што си не обучеш нове путине?
“ Е, куд се научило теја речи да збори?! Виде ли, море, како се кучиште научило да збори јоште у чкољу!“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја. — „Та што да му чиним? једно ми је дете, знаш како је!
Та један дан у недељу, рече ми један, — а беше код мен’ јоште у турцко време калфа — ништо лошо за Митку; рече: „Пази се, газда-Петракија, да те не орезили, рече, твој Митка.
! — Остави си човек и татка, и мајку, и дућан, и трговину, па си фати пут сас Цигани у губерл’к... И саг јоште је жив! — Причаше ми неки наши трговци што одише там’ по трговине; нађоше га, хеј-хеј, далеко, там’ на-куде Солун...
!... Помисли се на кога си керка! један си је чорбаџи-Замфир у град; море, до Солун и Филибе нема га јоште потакав! А ти — их што си брљива! Младо, лудо, аџамија, — ти искаш да станеш еснафска жена!... Ти да га заб’равиш!...
— одговарају оне кроза зубе. — Жмијете како мачке испод накладено кубе... — Еј, Доке, Доке, ти си остаде јоште пâ она! — Што ће си чиним? К’смет! — вели Дока. — Дамно те не беше при нас... — рече јој с неке висине Ташана.