Ћипико, Иво - Приповетке
—Зима ће, да! — једва дочека Марко. И, залишљен, надода: — Ово је прва што ће ме сама наћи... — Биће јур година да ти је мајка умрла, а одонда те ријетко виђевам... — Сам сам... а опет дошао бих, близу смо.
Је ли тако? — обрне се рибарима. — Остарјела си јур! — опази један времешан рибар, слажући срдјеле. — Знате, има јој преко седамдесет година... —Збиља?
—Пусти!.. . Зар је бија онаки док је млад бија... Је, худобе! — одврати први. — Сад се је покорио, кад га јур живот не служи. Нима ти га до љубави!
Ћипико, Иво - Пауци
—У рђава је господара; ма доћ' ће она свитлија и помоћ' ће се чим боље избије трава. Јур јој се весели! —А жениш ли се? —Зашто ме то питате? — И слатко се насмије. — А зашто се ви, који можете не жените?
— Увијек отац штогод приговори, — рече Иво мајци кад су остали насаму. — Љути се; говори да си јур ове године мога свршити, ма да си се узлинио. Биће ти тешко — ну настој и ти.
—Пусти! — бојажљиво ће жена му. —Ча пусти? Пет годин' скита се, па ча је учинио, реци? Други су свршили и јур плаћу потижу, а он? К'о паметњак!...
—Дакле, сваки дан то горе! — измаче се Иву. —Јур не може горе... Нарадило се поље и надужило се. Све уздање, да бог благослови труде, па платиће се; а кад тамо,
— Нисам ти одавна оца видио, — пане напамет Иву, и тако прекиде младића. —Немоћа јур дуго... Вирујте одонда и проша ме смих. А нисам прво зна за невољу. Отац никако... крпија се, покрива...
— Ча ми је брига кад ни користи! — љутио се трговац. — Ето, све сте изили... Ма, ча се је дало — дало, јур ни друге! Без пинез не дам ни своме оцу... — Јемате правицу! — Претргну га Рого.
Ма нека дође, ако сми — запријети јој и ућута. — Пише ли ти старији син Петар? — обрне говор Иво. — Јур давно не знам за њ, — одговори стари Анте.
— Као и прво... А да, — сјети се она, — ћер старога Анте удаће се за онога Јелића ча је из Америке доша. А јур је стар! —А оставиће Јуру? — зачуди се Иво, и у исти час бјеше му жао младића. — Ето хоће, а није право!
А син му је запао у солдате. Поћи ће на јесен. — Дакле, то је сигурно? — Сигурно; говоре у селу да је јур повратила прстен Јуриној мајци. Прекјуче сам је срила на путу, па сам је питала је ли истина ча се говори.
— Срића да је овога бог намирио, јер од старога Анте... — А плаћа ли камате? — прекиде га син. — Јур три године није да ни солда... А ча му могу? Да му земљу метнем на инканат, па да остане на мени, ко ће ми је радити?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Јуриииш! Јур... — још једном, у трку, продера се кнез, налети на грање над кујином кућом и с праском пропаде у јаму.