Ћипико, Иво - Пауци
Чим ступише између стабала на ужу путину, бијаше им лакше, засве да и ондје одасвуд избијаше врућина. Код Јурине ограде уставише се и пустише живину по старини, а они пођоше по саду.
Од то доба веле да је педесеторостручио своју главницу. Иво је у ходу на ово помишљао и с тиме спајао и биједу Јурине породице и мало да не свих других у селу.
Тих дана цијело имање Јурине породице продало се на дражби, као обично у бесцијен. Поврх начелника нико се није хтио натјецати.
Иво је слушао разговор чељади која се бијаше састала у кући покојника, да му одаде пошљедњу помен, а Јурине ријечи: „Ваљало би провидит”, изговорене једва чујно, живо га такнуше.