Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Но тек на вашу се кућу нећу угледати. — Но, то вам и неће бити можно, јер сам јуче забранио мојој Јуци и да прима визите ваших, а још мање да сме одлазити к вами. Дакле, госпођица Меланија ће нас поштедети.
— Кога ви то мислите кад тако говорите, молићу лепо? — Па говорим — вели јетко поп Ћира — о вашој красној ћери Јуци... нек вам је жив’ и здрава! — Господин’ Ћиро, — викну императивно поп Спира, — ћер да сте ми оставили на миру!
да гледа кад се шета фрајла Меланија и господин Пера, па госпоја Сида протолковала то тако к’о да је то труц њојзи и Јуци.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
(Покаже столицу.) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!) МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.
МИШИЋ: Кир Јања, ви имате врло красну госпоју. ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.) МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас. Ништа мање, што је лепо, оно се мора свакоме допасти.
) И тако оћи шешир. МИШИЋ (насмеје се): Слуга понизни, кир Јања! ЈАЊА: Слуга понизну! МИШИЋ (полазећи Јуци): Опростите што сам вас од посла задржао. ЈУЦА: О, молим, ви нама с отим чест указујете.
КАТИЦА: Ах! С њиме нећу моћи. ПОЗОРИЈЕ 2. БИВШИ, МИШИЋ МИШИЋ: Слуга сам понизан! (Клања се прво Јуци, потом Катици.) ЈУЦА: Службеница! КАТИЦА: МИШИЋ: Ја сам чуо за неки несрећни случај. Је л’ истина? ЈУЦА: За шупу?
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Лаћман се ожени; опет Јуци задата нова рана. Шамика је теши, доноси јој букете, књиге, посла стиде, све што му на ум падне и што она зажели.
— Бога ми, ја вас не разумем. — Ја вас разумем. Мислите, тако болесна девојка не може се удати. — Да то Јуци кажем, мислила би да сам полудила. — Ја сам већ са Јуцом свршио. — Није могуће? — Питајте.
Клањам се, збогом! Шамика оде, а госпођа Соколовићка као громом ударена, не зна шта да мисли. Разбере се, иде к Јуци. — Јуцо је л’ ту био данас Кирић? — Још није био, чекам га. — Код мене је био.
Син каже: „Јуца је полудела”. Држи фамилијаран савет. Нико не одобрава удадбу. Брат оде Јуци у собу и јави јој да они на ту удадбу не пристају. Бадава сва његова слаткоречивост. Јуца не одговара, ћути.
А Шамики и један дан такве радости утишава сву досадашњу бóљу. Дође Јуци. Јуца дигне се са столице; њена величанствена висина, сува, танка, сув образ, обучена лепо, крочи пред Шамику
Читају, сваком се допада. Диве се Шамикиној домишљавости. Шамика моли Соколовићеве да му допусте споменик дићи Јуци. Мало се затежу, после дозволе. И, доиста, подиже јој Шамика споменик.