Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Пред онога старог Мехмед-бега, Што му рекâ да ће данас доћи По шћер милу, по гиздаву Фату, Да је води себи за љубовцу, За видјела рекао је доћи, Сунце зађе, а Мехмед не дође, Нити једног посла гласоношу, Да дознаду што је одоцнио.
Ради чељад, а Цвета надгледа, Сад привата, а сад заповеда, Та вредна је, Бог је подржао, Па Милети за љубовцу дао! Ето части Српчића старина, Част господска под небом милина, Само штета, побратиме мио, Што ти диван туна
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се Сунце заиграло, Па одвуче лијепу дјевојку, Да је узме себи за љубовцу — Од ње поста звијезда даница. 8. Три су цвета у гори цветала, До два сјајна, трећи потавнио.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Најпослије је | дан младић обећа му се ако му да шћер за љубовцу, и цар му без одговора обећа. Ови младић имаше чудотворни прстен, те с њиме кроза свијет, нађе аждају, па кад се
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— оне које обележавају њихов различит однос према њој (један ће јој бити кум, други девер, трећи ће је узети за „верну љубовцу“), и има се утисак да се три побратима — спремна за борбу и погибију, уједињена најдубљим пријатељством — само утолико
Момчила, ил' га отруј, или ми га издај, ходи к мени у приморје равно, бијеломе Скадру на Бојану, узећу те за вјерну љубовцу, па ћеш бити госпођа краљица, прести свилу на златно вретено, свилу прести, на свили сједити, а носити диву и кадиву и
Момчилове, па он узе сестру Момчилову, по имену дилбер-Јевросиму, одведе је Скадру на Бојану, и вјенча је себи за љубовцу. С њом лијепи пород изродио, породио Марка и Андрију, а Марко се тури на ујака, на ујака, војводу Момчила.
кнеза; моли бога, моја душо драга, да ти с' здраво из табора вратим, тебе, душо, добра срећа нађе: узећу те за верну љубовцу“. И одоше три војводе бојне: њи ја данас по разбоју тражим“.
од Стамбола, код мора сам кулу начинио, по њојзи ми нитко шетат нема, а јоште се оженио нисам: поклони ми шћерцу за љубовцу; ако л' ми је поклонити нећеш, а ти хајде на мејдан јуначки!“ Дође књига цару честитоме.
“ Па што ћу вам дуљит лакрдију: ту Илија одведе ђевојку, одведе је у бијелу цркву, па је вјенча себи за љубовцу; лијеп пород с њоме породио: двије шћери и четири сина; у младости шћери поудао, у старости сине иженио.
Докле твоји Котарани дођу, хоће тебе Турци погубити; већ јеси ли, болан, вјере тврде да ћеш мене узет за љубовцу, да избавим тебе из тавнице?“ Вели њојзи Јанковић Стојане: „Тврда вјера, лијепа ђевојко!
“ Вели њојзи Јанковић Стојане: „Тврда вјера, лијепа ђевојко! Узећу те за вјерну љубовцу, доиста те преварити нећу“. Кад то чула лијепа ђевојка, спусти њега у тавницу тавну, па отиде на танану кулу.
“ „Твоја ми га луба донијела, узô сам је за вјерну љубовцу“. Кад то чуо хајдук Вукосаве, тад хајдука увати грозница; ал’ му вели лијепа невјеста: „А не бој се, драги господаре!
Хајкуну ђевојку, одведе је у земљу Србију, доведе је у бијелу цркву, од Хајкуне гради Анђелију, па је узе за вјерну љубовцу.