Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова.
Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом!
Ти у којој љубљах своју илузију, Свој сан о љубави и сан о лепоти, И неку реч страшну казану у плоти, А коју ја појмим силније од
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— И једва, муком одвајаш твоје усне од мојих... — Волим те, волим... волим!... — И све те више стисках, грљах, љубљах... И пригрљену, потпуно припијену узаме, држах те, осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела... Ах!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам. ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Збогом зоро, збогом бели данче! Збогом свете, некадањи рају, Ја сад морам другом ићи крају! О, да те тако ја не љубљах жарко, Још бих глед'о твоје сунце јарко, Слуш'о грома, слушао олују, Чудио се твојему славују, Твојој речи, и твојем
Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге, И ти беше само сен нечије сене... Ј.
У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У том часу ја љубљах своју вереницу свом искреношћу једног срца које, увелико поремећено, беше на путу да полуди. Али она оста при своме и
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Таласи мили! Равнодушно тако Остављах и ја све што љубљах јако, И гоним - јурим - а где ли ћу стати, - Судба ћу, можда, знати! 1882.
1886. СУМЊА У раној младости познô сам је лепо, Њено бледо лице, замишљено чело; Ја још љубљах тада и веровах слепо, И у свему видех савршено дело.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
под мржњом упоређења, Све на прагу ми жудног усмрћења, Мишљах на све старе сусрете, На заносе који ме надвладаше; Ако љубљах, ако мржах, нигде ни једне освете, Час из радости, час из понора руке ми испливати знаше, Али све то дакле тад још