Употреба речи људе у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. 1874.

Шта ће тај силан свет, па још под оружјем? Ено и г. капетана! Видиш где разрађује људе ко ће на коју страну. Ја погледам боље и видим капетана, а за њим три-четири до зуба наоружана пандура за које се

Па и не видеше грдила и бруку наших дана, рекао бих последњих дана, јер кад год човек помисли на последње људе, мора се сећати и последњега дана, „што по реду доћи мора...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: — Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где

Зла несрећника! Да помори толике људе!... Лепо, везао споља врата конопцима. Заветина... Људи као људи, напили се, па спавају...

Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: — Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

”| Наравоученије Неситост и лакомство хиљаду зала на људе навлаче, сеју свуда раздор и несогласије, завађају и раздељавају сродну браћу и драге пријатеље. „Νήπιοι!

9 Лав и човек Лав и човек почну се инатити о својим преимуштествам. Човек хвали људе, говорећи да су вреднији и јуначнији од лавова, а лав неће то нипошто да призна, но напротив утврждава да је један лав

мал' не рекох ... рече лав. — Да лавови умеду писати као ви, ја буx теби сто икона за једну показао како лавови људе даве.

Наравоученије Ништа није способније људе за помирити колико кад сами расуде да они са својим взаимним разрушенијем општим својим злотвором не само радост но и

воопште и полезније и правије: гди се наука уводи и распрострањава, гди поредак и закони царствују, гди се куга међу људе не пушта, ту је за све људе боље и праведније.

гди се наука уводи и распрострањава, гди поредак и закони царствују, гди се куга међу људе не пушта, ту је за све људе боље и праведније.

Молим их нек ми кажу каквога бога они себи представљају од кога просе вражду, несоједињеније и неслогу међу људе? Христос спаситељ христјаном заповеда да просе од бога всеопште согласије и соједињеније у познању јединога преблагога

Соједини све људе у љубави, правди и добродјетељи! 12 Лав и миш Лав утруђен легне у хлад почивати, и ту заспи. Миш туда ходећи, дође

Неки су тридесет ногу дугачки. У Египту, у реци Нилу, има их премного и прождиру људе и другу животињу. Кожа му је скаредна видиш, покривена с дебелим љускама, и тако тврда да је весма мучно пробити.

еффецту царет, сед ад перницием qуоqуе морталес девоцат: Будаласти совјет не само дјејствија лишава се, но и у погибел људе привлачи.” 35 Пас и курјак Пас спаваше у једну летњу ноћ преу авлијом.

А лакомство принуждава све то више желити, и привлачи људе к неправди и к несрећи: „О, да ми је јошт то, јошт оно!” Пак овом „О, да ми је!

Наравоученије Сада да се ко попне на амвон и да почне мирне и поштене људе проклетству и анатеми предавати, ако би вид'ли да му је мозак покварен, би га метнули у хоспитал; ако ли би пак

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

У овом мраку множе се омче и куке, свињска куга и међ људе се шири. У овом мраку стављају на муке и секу оног који браћу мири.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати.

ја се вратим несрећном господину Мијушку, и он окрене мени говорити: ,Цар је мене послао к теби да ти које највредније људе знаш позовеш, да се дигну да вароши палимо и Турке бијемо.

а и мене ће скоро цар послати, да на Забрежју шанац начиним и топове превезем, но треба, кад време буде, да и ви људе пошљете да шанац помажу копати’.

ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву твоји̓ парњака у годинама, него ћеш све долазити међу старије људе. Зато на сабору, и на слави, и на свадби немој млого говорити, него слушај шта старији људи говоре.

” Ми млађи попови уредимо, и како клепало удари и народ у цркву поврви, а ми по један станемо на вратима, и људе пропуштамо редом, старије напред, а жене враћамо да иду на друга, западна врата у препрату своју.

Она два стара (свештеника) исповедају старе људе, а нас тројица млада учимо децу како се ваља крстити, Богу се молити, и оца и мајку у руку љубити и почитовати, и

— Кад мајор, рекао би се згоропади, повика: „Зар да ја пропустим турске људе преко цареве земље? Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и што знаш ове регуле!

Казао сам како су већ исекли кнезове у ваљевској нахији и у другим нахијама кнезове и главније људе; „које по̓ватати могоше — исекоше; ми млађи устрашени од смрти у шуме побегосмо, и од бегунаца скупи се војска;

турски поданици били, и да ћемо по свршетку овога дела опет турски поданици бити; зато колико боље можемо, да своје људе чувамо, да без нужде не бива крвопролитија, и да се чувамо да не бешчестимо турске џамије, хареме, турске гробове, и,

Станоја, Петра из Ћуприје, Хаџи-Рувима — и побројимо све друге, које смо онда добро знали, и ђадија̓у да све главне људе и оне који су у аустријском рату војевали исеку, да сама деца остану итд.

на Дубоком у збегу, и кад смо те заклели да идеш у Русију и да научиш росијски језик, и да ћемо ми послати наше људе тамо, пак да ти с њима идеш да им будеш толмач и писар? Ето и̓ сада шаљемо.

коме у подозреније: овде различити̓ људи има који на свакога мотре, испитују и примечавају, а особито као на стране људе. А кад буде време, вас ће позвати где требате; а вама ће овај козјаин (домаћин) у свачему на руку чинити”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

? Потра, потра, — добро! Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти. — Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву. Ја ћу вас чекати — рече газда Рака сасвим мирно. — Не могу ја то данас — одговори Стеван.

Свет је овај ионако пун јада и накарада. Али што баш све накараде писати, те, ни за што ни кроз што плашити поштене људе? Што се не би написао какав леп капетан?! Ето, на пример, знам ја једног веома финог и лепог капетана...

У Звезду је капетан извидио опет спор око неке сеоске воденице, поучио људе да слушају власт и да јој буду на руци; и ту су парничне стране дале капетану главу шећера да понесе деци тек руке

Славу слави Давид Узловић, ћата општински Дошли су гости све по избору. Да већ и не помињем одабране људе из самог места — на прилику: новог учитеља Симу Стојнића, што је заменио Сретена Павловића, оног што га лане отераше

поласку узе капетан читав дењак аката па пружи старијем писару, Страхињи, и рече му: »Дела, богати, ћато, суочи ове људе, па пресуди ствар да се више не потеже!

— Хвала, господин-Бранко. Ја волим овде — одговори он као опржен кад угледа тамо одабране старије људе. И тако остаде с адвокатом у сали. Стали су украј и разговарају се.

Дела, богати, дај ми. — Иди, иди кући те спавај! Окани се ћорава посла... Гле ти њега — напао ноћас бунити људе! Иди, не дам будак!... — рече Сава и затвори врата. Марјан опет нешто промрмља, па се врати.

— Не можеш ни једног наћи. — Нико не сме, брате, не сме! — уплете се Ћебо. — Неко чудо дави људе — настави Пурко. — Ниједан воденичар не може да се одржи. Омркне здрав и читав, а осване — мртав.

— Има у мог кума Живана. Ваш могу узгред сад свратити да заиштем... Даће ми ваљда. Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо. То Пурко рече, па окрете неком путањом онамо кући Живановој.

— А што си, море, луд! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојка хоће, нађи људе, па је одведи! — Окани се, Ћебо — вели му Страхиња. — Нисам рад... — Шта ниси рад? — скочи и Срдан.

Истина, постарали смо се да понамештамо своје људе по народу, али то је све још мало! Влада не може дотле бити осигурана док власт не узме у своје руке све професије у

седе на кревет, зевну жестоко и настави: — Школе нам у том већ одавно иду наруку; све од реда лиферују чиновнике — људе зависне од владе... Ааа! — И господина министра поче освајати дремеж.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Радили су с планом. То се видело и по томе што наједанпут по свима варошима у Србији поставише своје људе, који у њихово име почеше управљати нахијама (окрузима). Те окружне старешине назваше „кабадахије”.

Људи осташе хладни према њему. Било је нешто у оном пријатном лицу што је непријатао дирнуло људе. То су очи његове, врло чудновате очи: час плаве, час зелене, час сјајне, час мутне, а доста пута и крваве.

Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - одби људе од њега. Попа вели: — Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин!... Овако је он опаснији.

Где је његов живот, ту је моја смрт; где је мени добро, ту је њему несрећа! И те попине речи одбише људе од Крушке... Премишљао је Крушка и дан и ноћ шта то може бити. Који је тај што његов план ремети?...

Алекса се спреми и оде судници. Кад је тамо дошао он затече људе на окупу. Назва им бога. — Шта радите? Људи ћуте. Он се окрете, виде мрке погледе, па се склони у крај...

— Ја никад џаба не машем! — рече Суреп, па опет саже главу. Хајдуци се засмејаше, а Заврзан рече: — Море, па ти и људе засмејаваш!... Је ли, Станко?... Ма, чиме нас тако омађија?... Откад ти дође међу нас, и Суреп се прођаволи!...

Само да сте видели онај лом, оно тумарање. Што је год чалму носило, дигло се на ноге. Ја сам сместа разаслао људе те јавио Стојану у Ноћај, проти у Белотић, поп-Теши у Бадовинце, Јанку, Авраму, попРећи... свима...

До његовог ћефа стоји ти живот!... Тај исти Сали-ага се понекад веселио убијајући људе. Јединца у оца убије само зато да би се насмејао!... Али дође и њему!... Нађе се чова па закла из пушке!...

Катић је одговарао кратко. — А, вере ти, Симо, шта се оно зуцка као да су Турци поубијали неке људе тамо, око Београда? — Истина је. — Па кога то? — Палалију и Станоја из Зеока. — А што? — Ђаво их знао.

— Шта? — Још данас иди у Црну Бару. Иди правце кући попа Милоја и кажи му ово што си од мене чуо. Кажи му да чува људе од Турчина, Ивана и Маринка. А Ивана слободно нека не враћа себи — он је пропао за Црну Бару!...

— А што питаш? — Ништа. Колико тек да видим да ли их познајеш... Онда, кад ти познајеш те људе, да ти кажем да се сви љуте на те. — Зашто? — упита поп и устаде.

Али, брате, нисмо знали. Ко може знати шта је у оној ђаволској души?... Ја сам, истина, с Јовом заједно одбијао људе од њега... — Сад, шта сте ви радили, ја не знам, али тек то знам да ћете са ви овде покрвити!... Него, не дајте!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

С њим је ишао само његов мршави магарац који није јео ништа цео дан док је светац говорио учећи људе милости и страху од Бога, а не добивши ни сâм ни од кога ни парче хлеба.

Од истока до запада певаће хорови новом сину небеском који ће донети другу истину за друге људе. Али ти ћеш остати и кад хришћани буду нестали са земље.

Остаћеш, али видевши да је еванђеље било недовољно. Јер није Бог за људе у постигнутој истини него у вечитом тражењу. Тебе ће сви напустити јер си веровао да си га нашао.

А данас сва румена од крви детиње, Течеш у море песме и мит о царима: Заједно стрељаху овде људе и светиње, Траг су брисали овде новим и старима.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке!

Осим Радојке, жене није било ниједне. Оне једу за себе. Само што по две три служе људе. Баш је био Анокин ред. Док друге две уносе и износе јело и послужују пиће, она се наслонила леђима на врата и чачка

А поп још кад хоће што важно да бесједи, поручи кмету да зовне још људе којих ће се највише тицати бесједа. Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове

Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи. Једанпут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку. Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.

Шта ви — вели — мислите? Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи. — Ја велим да је опет дате мени у кућу — рече Глувић. — Јок! — каже кум Нинко.

Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дану школи „на приват”. Тако она пође учити и четврти разред.

Ја хоћу рад! Или ме волиш или не волиш! Једно или друго! Нећу тањир од два лица. Не волим људе који што хоће не могу, а што могу неће. Или — или ... Видим све.

Неколико коњаника пролетјеше као стријела. И ја се стрпах у једна кола. Изиђосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем. Дођосмо већ у прво село.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

благим изразом лица, а поред њега неколико дебелих књига, мада је слабо читао, али као човек који је поштовао учене људе и био увек међу пренумерантима, захтевао је да се што више књига поред њега налазе.

— Иди, Мило, отерај зељова под амбар — викну Пела шегрту — знаш да не трпи капуташе и обувене људе. Одма’ мисли да је неки вандрокаш.

— А јеси л’ бар мајстор у том послу? — Та, сад ја нећу ништа да диваним преко себе, него, ето, питајте друге људе, и Џиде и господу.

Извол’те питати друге људе које је Пера Тоцилов возио, па питајте и’ јесу ли другог кочијаша после тражили! — Е, лепо, лепо! Баш ми је мило.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

А и вино је особито. Дође и до певања. Гледићка врло лепо пева, па с тим људе тек већма узбуђује. ЧикаГавра не може више да одоле. — Та нема вам пара, госпођо!

Марко Рогозић кажу да је зјело учен, али је горд, охол, па ситније људе презире. Једном се тужи Марку Мица да јој Пера берберин досађује, меће јој букете у пенџер, и вреба је, само да се

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у свом животу често сретао многе људе чија ме је бистра и свежа разборитост, једна дивна јасноћа интелигенције просто зграњавала; људе који су увек знали

често сретао многе људе чија ме је бистра и свежа разборитост, једна дивна јасноћа интелигенције просто зграњавала; људе који су увек знали шта хоће и код којих ме је нарочито чудио онај увек фини, танак и доследан ред мисли, ма о чему

Из оне велике куће, преко пута, један за другим и у оном расположењу које обузима људе кад затворени преко целог дана, ступе на зрак, официри су шумно напуштали своје службе.

Немам више шта себи да пребацим, нити имам прљавих мисли. И сви ови разговори грозно су ми одвратни и људе ове, што сваки час иду на осуство, обмањују се и говоре како је уздржавање шкодљиво, не могу више да гледам.

А ја сам волео те крепке природне људе што су мирисали на планинско цвеће и ширили око себе онај лаки ваздух планина, пун страсне ватре и снаге, пун поштеног

Африка

Нигде никога, сем што два-три мала мајмуна, одомаћена, скачући између колиба, налик на људе, притрчавају да нас виде. Дозивамо укућане, испред једне колибе. Из колибе одговара мушкарац дубоким баритоном. Н.

које носе на себи лобање хипопотама, овнова, пантера; да између прућа растеже коже, а пусти олињале питоме мајмуне и људе тамне, лене и наге, покривене мушицама, да шетају!

Треба корачати, корачати уз ове јединствене људе; док пролази ова јединствена ноћ. Затим бих опет, савладан умором, заспао у носиљци; будио се нагло, узбудљиво, када

Идући са запаљеном лампом кроз потпуну помрчину, срећући људе и жене које не видим али који ме гласно поздрављају, једва наилазим на место где треба да се там–там одржи и где је

Ево требало је прећи само из Дакара на острвце, па да човек опет сретне људе, срдачне, гостољубиве и нежне. Сада, када сам видео острво Горе.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

И то је лепо од наше магистрат. МИШИЋ: Будући да толико новаца засада у каси немамо, зато смо наумили добре људе у помоћ при овоме претпријатију позвати. Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће. Што више, то боље!

„Скуп двапут плаћа.“ Пређе две године правио је шупу, пак човек неће да погоди искусне људе, него оће да сам зида, да заштеди. МИШИЋ: Е, гледајте ви, као да је убог сирома!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Сандук, који је висио са четири велика точка. Са четири дебела каиша. Али је био, за толике људе, уједно и црна судбина.

Вели: „Мње за свагда пријатно седит на воздуху пролетном. Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије!

А не да толике добре и честите људе мами на клизави пут исељенички. Он верује да њима, сад кад су све то чули, и видели, није ни на крај памети апшит из

„Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима, „видите ли оне људе пред нама? Какви лепи људи, какви лепи, стасити људи!

Прелетао је погледом људе као да завирује у ред буба и паукова. Кроз јеку војничких труба, кроз дреку команди, колона је за то време почела да

Доћи ће време, кад ће се, у Бечу, кајати, да су ове невине људе отерали у Росију. Ви стално измишљате неке конце да, по концу, поравнате њихове шорове и села.

Био би то коњички полк, нимало гори од Харахових кирасира. Није право да ове људе, ни криве ни дужне, терате са њихових огњишта. Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били велика дупета.

Мајор Трифун Исакович, који је, тог дана, командовао парадом, ушао је био у гомилу и покушао да људе ућутка. Али је немир растао. Гарсули није био невешт и приметио је да ствари не иду како је мислио.

Није прошло много времена, а већина се поче да хвата у коло и да игра. Изгледало је као да те људе не може да сневесели ништа.

– Не дамо људе да ору и копају, за Херрсцхафте! Ми смо привилеговани национ! Крв наша је расута широм Европе. Ово је наша земља, на

трговци у Будиму одлазили у затвор, због помагања тог света, који се селио у Росију, господин Георгије отпремао је људе у Росију, као да у сватове иду.

Кћи Божичева га је, међутим, и сакривеног, нашла. Питала га је, што се тако усамио, зашто не изиђе међу људе, у друштво; госпоже питају ко је, свима се допао. Стојећи пред њим, та балавица му се учини још лепша, него у колима.

Теодосије - ЖИТИЈА

“ И тако отпусти војводу. А посла с њима људе који ће их уз почаст провести до Свете Горе, давши им написано писмо.

Зар вам доликује да у цркви са оружјем нападате на такве људе? Какво су вам они зло учинили? Ако ли мене тражите, ево ме где сам.

њихово пустињачко и безметежно живљење чуђаше се и весељаше се и у души узрасташе што се удостоји видети такве Божје људе. И говораше да многи, поред све жеље, не могу лако постићи да их виде.

и своје отачаство светитељством напасавши, просветливши и научивши, вером и правдом и покајањем ка Христу привешћеш људе своје, и светим местима која телом походи Господ Исус Христос поклонићеш се, где се сва страдања његова за нас вољно

Слава ти за све, добри Господине, јер људе од нас одведе, анђелима да их учиниш, и опет си ове послао к нама по својој доброти.

Надајући се твојој доброти, сабрах ове источне и западне људе, и као што се у тебе уздах, Господе, да се не постидим!

А научише и крстише људе у име Оца и Сина и Светога Духа, сваки у својој земљи, где је Богом био одређен, као што и на нас сада на крају векова

А благочастиви Стефан са љубављу примивши људе који су дошли, њихове претње одлагаше Богу, који це противи гордима и који на њима врши одмазду.

Боже наш, уздање моје и уточиште, помоћниче мој и избавитељу, погледај сада оне који нас опкољавају насиљем, ове људе што против нас смишљају.

Пошаљи људе и колико им је потребно нека узму! А краљ чувши ово од оних који цy дошли од светога, обузе га ужас због необичне

Свети довољно обдари царева благороднога човека и оружане људе и све који су били с њим у лађи, и написа у писму благородну похвалу, молитву благослова за све благодати цареве, и

Цве људе у вери и у љубави према Богу и ближњему утврђиваше, и мољаше их да не враћају зло злим; да ломе хлеб гладнима; да ниште

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Они који су доста путовали по Балканском полуострву одмах осете и распознају у некој народној маси динарске људе од других група. На њима су најбоље изражене све особине западних Јужних Словена.

То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произлази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него

Јако утичу на динарске људе старе велике шуме и поједина дрвета или групе дрвета која се дижу на брежуљцима, са хумки и међу рушевинама, нарочито

и да су се нарочито у њима могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе, који више карактеришу динарске људе него остале Јужне Словене.

И цео је народ способан да тако ради. За људе од срца и савести имају нарочита имена: душевници, савесници, која датирају још од Душановог законика из средњег века.

који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете; утичу заразно на околину и на људе мање јаког темперамента: силином једне повуку, друге ућуткају.

На људе динарског типа највише утицаја имају вође у чијем понашању има нечега тајанственог или му они то приписују. Верују да

Подузетни дух је ојачао. Рудници, које је дотада само држава експлоатисала, привукли су многе приватне људе и стране капитале, нарочито рудници бакра, угља, злата и среброносног олова.

Често сам имао прилике да проматрам утицај сточарства на људе динарских племена. Што најпре изненађује, то је врло много доколице, коју ова врста занимања оставља одраслима.

Особито цене људе „од праве, од Божје стране“, или „десне људе“, добре и на добро упућене; за човека рђавих особина и који веру не држи

Особито цене људе „од праве, од Божје стране“, или „десне људе“, добре и на добро упућене; за човека рђавих особина и који веру не држи имају реч рашчовек.

избегли у кршну у сиромашну Лику да би се спасли глади и неправде, лако је било довести у зависност и формирати људе по одређеном калупу, кад им се отворе изгледи на колико-толико бољи живот и кад се задовољава њихова јуначка сујета,

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Ја сам познавао нешто друго. Познавао сам људе којима је најважније оно што би други о њима могли рећи, или оно што би они о другима могли рећи.

Нисам био убеђен да ће му четворка дата мени помоћи, и по повратку кући испричах то мами. - Ти увек гледаш људе из најцрњег могућег угла! То је твоја несрећа, Слободане!

Он, међутим, није био од оних на које се могла обраћати или не обраћати пажња. Он је просто приморавао људе да је обраћају.

Нисам могао да утврдим шта док, сада већ расањен, нисам чуо како Станика плаче у кухињи. Често сам слушао људе како плачу, чак и Станику неколико пута, али је никад нисам чуо да плаче тако пригушено и обесхрабрујуће.

Корњаче су у суштини неуништива бића. Покушах да људе које познајем замислим без оклопа, али то ми није полазило за руком. Као и корњаче, и они би без оклопа брзо угинули.

Станикину пријатељицу с носем као у пекинезера, тој заиста није било више од двадесет и пет, али не можете подсећати људе на све ствари сваки пут. Отац ме погледа као да схвата, нешто рече, више се не сећам шта. Гледао сам у Станику.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

је да ће одмах у тој соби и јести, али Чамча га ослови, да не остану у соби одмах, већ да уђу у биртију, да виде те људе који су онде, јер ретко која чарда да нема опасних људи.

Господар Софра иште вина. Чамча извади. — Хајде да пијемо, ту се спавати не може. Да сам знао да ћу међ’ такове људе доћи, не би’ се био кренуо.

— Господару, не могу вам довољно захвалити што сте ми те људе с врата скинули. Морао сам им увек јело и пиће забадава давати, па да се најмање противим, зло мојој глави.

Смеју се. — Врашки Чамча, нисмо ли и ми појели мачка? — То не, има он већ своје људе, који му неће јако замерити баш ако и сазнају; то су његови свакидашњи, знаш Јова опанчар и Митар абаџија, и такови

Црњански, Милош - Сеобе 1

Кривоног и тежак, он је тих последњих дана опремао своје људе, јашући цео дан. Псовао је њене загрљаје и пољупце. Била му је досадила.

Миран и самоуверен, предвиђао је цео пут, све догађаје који ће доћи, све људе, како ће се држати. Бојао се само да му један део пука, који је долазио са капетаном Пишчевичем, из Шида, не задоцни

легли по кућама и по шталама код коња, па су, пробуђени из пијаног сна, почели да вијају, ножем у руци, животиње и људе. Последњег, Исаковичевог слугу Аркадија, ухватише тек усред бела дана, већ у близини логора.

томе, какве све непријатности очекују децу њину од злих људи, који мрзе православне шизматике, а он је налазио те зле људе и на Двору.

брата његовог Аранђела, који је имао обичај да при склапању трговачких послова по Влашкој, Турској и Мађарској опија људе. Сетивши се њега, честњејши Исакович се реши, по узору братовљевом, да напије себе.

Мучећи људе до сада, са насладом, реши се да их од сада остави на миру, осетив да и они седе овако уз жене и децу. Тад, први пут,

Његов брат, одлазећи често под Варадин, да вежба своје људе у ископавању апроша, шанчева за опсаду градова, или, на коњу, чак у Митровицу, у ковачницу оружја, није приметио ништа.

Од других је слушала како бије људе и коње песницом по глави, како прескаче столове кад се напије и све оне гадости о његовим Влахињама и Мађарицама.

село беше населио, под градом Варадином, са оцем, и цело пролеће ходао је бос, по блату до колена, водећи своје нове људе у баруштине, да ору.

Видевши око себе, свуд, баруштине и блато, људе што су се укопавали у земљу и живели по земуницама, да би се у пролеће, или пред снегом, опет одселили даље, Аранђел

Мрзео је особито капетане, што су му одводили људе на војну, а још више те људе за којима се често селила и породица.

Мрзео је особито капетане, што су му одводили људе на војну, а још више те људе за којима се често селила и породица.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

За ове људе везано је и веровање да се дуго муче на самрти и да не могу да умру све док им се кошуљица не стави под главу.

Другу групу чине демонска бића опасна за све људе. У ову групу улазе: вештице, море, вампири и караконџуле. Демони деце¹²¹ углавном делују одмах по рођењу и настављају

Њихова места окупљања су гумно, бунари, врела, а скупљају се и око каквог ораха.¹⁴² Вештице су зле нарави, нападају људе и сисају им крв.

¹⁴² Вештице су зле нарави, нападају људе и сисају им крв. Оне нарочито нападају људе „слатке крви“, и најрадије малу, лепу и напредну децу, и настоје да им срце поједу.

Мора је девојка која у виду разних животиња (кокошке, мачке итд.) ноћу напада људе, а још више нејаку, малу деду, притиска их, зауставља им дах и сиса им крв.

Тројановић наводи да се у Доњем Унцу за момчуљка каже „прлабуч“, а ова реч означава дечака „који је из деце испао а у људе не приспео“.¹⁴ У срезу бољевачком за момчића каже се још и „чирак“ и „шипарац“. (б) Девојчица.

ваља запазити и то да се за мало дете најчешће користе метафоре као што су: прут, дрво, пролеће, јутро, а за старе људе, но много чему, супротне (са негативном конотацијом) као нпр. Влах, пас, коњ.

водиле, у колу веселе биле пјевајући и играјући, мушка чеда грлећи, у наручја их носећи до оружја их саставиле, а у људе умјешале! (Врчевић, В., 1883) — Како сад у свадба и весеље, тако догодине у крштење и у стрижбу! (Кнежевић, В. М.

описујући динарске људе у племенско-ратничкој заједници. Колективистичка оријентација, као тесна узајамна повезаност људи, испољава се у

веома хомогеним културама, каква је и српска патријархална култура, у којима је појединац, чврсто везан за друге људе, изопштење из заједнице најстрашнија је и најтежа казна која се може замислити.

култури јасно се види у пословицама које сажето исказују опште нормативно мишљење заједнице: „Као што је Бог за људе, тако и отац за своју децу“; „Материно име је свето и на небу и на земљи“.

(за мушко дете на прагу младости, односно за одраслог дечака који је, како се то каже, „из деце испао, а у људе неприспео“).

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

РЕЧИ 102 О ЈЕРЕСИ 103 О ПИЈАНИЦАМА 104 ЗА ОНЕ КОЈИ ЦАРСКЕ ДРУМОВЕ ОРУ 105 ЗА ВРЛИНЕ У МАНЕ ПРОМЕТНУТЕ 107 ЗА ЉУДЕ КОЈИ ЈАСНО ВИДЕ 109 ЗА ЛАЖИ ИЗГОВОРЕНЕ ИЗ МИЛОСРЂА 111 О НАЛАЗАЧУ 112 О БОЖЈЕМ СУДУ 113 О ПРАШТАЊУ 114 ТРАЖИМ

ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и

За велможе које говоре да за Уроша није било господства, ни златних кондира, ни манастира. За људе кратковиде и ускогруде.

За људе који су на смрт љути, које вређа помисао да би могли умрети, који ће у гроб поћи забринути као они што иду у туђину г

ће у гроб поћи забринути као они што иду у туђину где не знају ни језик, ни обичаје, где не познају душе живе; за људе који пред смрћу негодују као да их ни дужне ни криве шаљу на робију која вечно траје.

возу, и на гозби, и у храму, и у рају, нумерисано место чека, за оне који још за века гробницу где ће лећи знају; за људе које на свакој води чекају броди и котва у сваком бродолому, којима су сви знани и незнани анђели милосрђа осигурани.

ЗА ОНЕ КОЈИ СЕ СПОТИЧУ ПРЕКО ПРАГА Тражим помиловање за безазлене, за њине зачуђености недогледне, за људе вечно малолетне, за утописте, за преко воде преведене жедне, за преко блага преведене чисте, за онога што снове

За пијанице, емигранте у стање где могу мање да мисле, мање да памте, мање да пате. За људе које алкохол производи у што не може ни једна срећа, које његови каравани однесу до таквих сувати где се путник више

човека који воли старинске љубавне песме, за оне који се прохујалог држе, који пишу како се писати не сме, за људе који не умеју да иду брже, који заостају бар пола корака, за оне који не умиру на време, који болују од осврта и

За људе који прижељкују да судба нанесе на чардаке веће од њихових земљотресе, да језик пожара стогове нечије славе лазне, а

За људе и жене у чијој су машти размере света померене, за оне који усред подне, док сунце билионима свећа сија теби и мени,

за оне који усред подне, док сунце билионима свећа сија теби и мени, царе, носе неку своју, малу, свећу, за људе до зуба наоружане на рогове пужа кад налећу.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Ниси леп, ал' си драг, Бел Ами… (Стари шлагер) Стајали су са рукама у џеповима и разговарали, пратећи крајичком ока људе из оркестра који су се припремали да засвирају нову игру.

Био је дубоко уверен да је свет свакако потпуно полудео када узима озбиљно ове смешне направе натерујући разумне људе да их ко зна због чега прескачу или се вешају о њих.

— Нас двојица — каже Жан Жик — бавимо се истим послом. Разлика је у томе што ти људе свлачиш, а ја их облачим... Имаш ли, можда, кћер? — Студенткиња!

је оронули Песник пропадао из дана у дан, на задовољство читаве вароши, још једанпут се показа како код нас не воле људе који се издвајају значајем и величином.

Матавуљ, Симо - УСКОК

“ А има и још један разлог. Као што знаш, овијех дана удајем унуку, Анђу Ракову, у добре људе, па нијесмо ради да је глухо испратимо и да нам нови пријатељи забаве и реку: „Гледајте их не могу да прежале

Не видје више пред собом просте, сиромашне горштаке, него људе који су имали дијела у тако великим догађајима, у којима се одлучиваше судбина држава!

Можете мислити какав је умор савладао те људе! И ми бјесмо мртви сустали, а притиште мркла ноћ. Кад би пред зору, чу се поклич: „Ха, на ноге, утече Француз!

Бјеху већином Цетињани, а то није значило што и данас, него људе из околнијех села, што састављају цетињско племе, из: Бајица, доњега краја, Бјелоша, Очинића и Угања.

своју прошлост, па заврши: — Моја је намјера да останем у вашој земљи, а пошто ме је добри удес нанио међу добре људе који ме примише за свога, желим да ми огњиште буде међу њима.

Млађи се оприје. — Те хоће бити, те неће бити, око тога се спорјечкају и најзад поставе добре људе да о томе пресуде.

Цијелијем путем сватови мећу из пушака, а десни дјевер нуди вином људе, мимо чије куће пролазе. Кад се сватови примакну дјевојчиној кући, онда из ње изиде њен барјак, бива, првијенац и

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе. ОТАЦ: Једног сам молио и шта нисам обрицао, и обећао ми је да ће наћи лепу прилику; али видим нема ништа ни од њега.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Зечеви сматрају да људи слабо виде и чују, да трче споро и трапаво. Воле да посматрају људе док расађују купус, и договарају се како ће, кад се купус заглавичи, на то место често свраћати.

Осећања су везана за људе, за њихов безизгледан живот; дечја песма зато, тражи партнера за игру другде. Игра с Вуковом азбуком У последњем

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СМРДИЋ. (смеши се): Знали су да нисте вредни ништа учинити. ШЕРБУЛИЋ: Ја нисам? Него ви, који сте толике људе преварили и банкротирали? СМРДИЋ: Опет нисам носио пранге као ви.

ШЕРБУЛИЋ: И не може! Ми требамо честите људе. ГАВРИЛОВИЋ: Ви знате да се ја нисам ни отимао. ЖУТИЛОВ: Отимали или не отимали, ви сте касирати, па крај. 7.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

»на сербски језик ради разуменија простим чловеком«, »на просто уразумитљноје знаније србскоје за сељане и просте људе«.

Пун старинске »чувствителности« и »человјекољубија« он ће волети спомен својих родитеља, децу, народ, све људе чиста срца, па чак и животиње и цвеће.

Ништа није важније но ширити научне истине, мудрим књигама просвећивати људе: »Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа,

« Црква треба да сједињује људе, а не да их мржњама раздељује. Верске мржње међу људима, синовима једног истог небеског оца, распирују они за које је

Када говори о народу, он нема пред очима апстракцију, но живе људе, народ, пук, који чине број, темељ и снагу нације. Његов патриотизам има сасвим реалну политичку подлогу.

1816. оснива се српска гимназија у Новом Саду, која 1819. постаје потпуна, са шест разреда, и која има за наставнике људе као што су: Павле Шафарик, Милован Видаковић, Ђорђе Магарашевић. 1822.

у Немачку, а нарочито у Француску, и они ће створити »отечествену интелигенцију«, либералне и родољубиве младе људе, чији утицај ће се осетити 1848. Из редова тих »Паризлија« изићи ће први научни радници и школовани државници српски.

Он нема историјско осећање и способности да уђе у дух епоха које описује, и личности из прошлости слика као модерне људе, пушта да раде и говоре као да су из данашњице. У историјском костиму он представља људе XВИИИ века.

У историјском костиму он представља људе XВИИИ века. Најзад, како је живео од књижевног рада, писао је брзо, без пажње, и његови романи често чине утисак првог

од њих ту његову тамнину и збрканост схватили су као знак дубине, оригиналности и генијалности, и у то доба славили су људе који су умели да тумаче поједина места из Сербианке.

Јака памет, ведра глава, он има осећање живота, на људе гледа критички и без илузија, има посматрачке способности и редак дар да слика речима, да живо и рељефно прикаже

Он је био изгубио веру у идеје, у људе, у живот, и рад, и свуда је видео: »ништа, ништа, ништа«. У Даворю он ће дати израза тим својим осећањима: у озбиљним,

Милићевић, Вук - Беспуће

И у томе свијету он је провео толико година, умирао, трунуо заједно с њима, живећи као и они. Познавао је те људе по одијелу, шеширима, навикама; њихови гласови долазили му гадни, њихове кретње одвратне, њихови погледи глупави.

И он осјети жељу да види оне високе, крупне, поцрњеле људе, да им стисне њихову тврду, жуљевиту руку, да угледа ситне кућице, са црном иструлом шимлом, малим прозорчићима,

и засукане мишице, мучно се забада челик у цијелац камењ И прилазећи ближе, они могу да виде у непрекидном послу људе са раздрљеним кошуљама кроз које се црне прса, у прљавим гаћама, закриљене од сунца различитим шеширима који причају

својим оштрим, реским гласом, не дајући људима да дахну, да се одморе, да се напију угријане воде, не видећи у њима људе него раднике који морају да га слушају и да му се покоравају, ако хоће да заслуже коју крваву пару, гледајући само

Гавре Ђаковић не обраћаше пажње на људе који смицаху с главе своје црвене капице поздрављајући га, ни на жене ни девојке које му се уклањаху с пута и шаптаху

Сремац, Стеван - ПРОЗА

и притешњавао сељачки најмногобројнији сталеж, забрањујући му да се скупља и држи среске зборове — него је водио људе на касапницу, на браћу нашу, која само другим језиком говоре!

Ми, децо, такве људе називамо раденицима — мученицима; а и јесу то. Не пишу они песме и историје којекакве, нити иду у војску да убијају

Не пишу они песме и историје којекакве, нити иду у војску да убијају људе, него запео чóва па ради корис’ан и продуктиван рад, ради па му све пуца грбина!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују, Па ти вичу: здраво, мили побро, Мислиш да је и за људе добро? Па што на штир сиротиња зија, Мислиш чини зато што јој прија?

Ко да с' гора цела помакнула, У људе се дрва прометнула, Тако љуство ка мене нагрну, Ја га згледа, па од стрâ претрну, Није шала, мој премили друже,

Баш Васа они, ког м'љаше у гори Да онда ноћом самртно обори. Ма удеси и нека срећа луда Те неке људе тад проведе туда, Те пушке чуше, тамо потекоше, Те скоро мртва њега подигоше; А лекар вешти навали мелема, И скоро

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

Није лако одговарати за толике људе који су нам повјерени, треба то сачувати. — И ону Наполеонову бабу, загрмило у њу? — И њу, богами, Сајо.

Поваздан је зивкао и привлачио људе из свог села, нешто се с њима договарао и по њима слао поруке. Сад се почешће извлачио и иза шанка, кратконог и ситна

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

имања, градове у којима су били и трговали, лица с којима су стајали у при јатељству, као: паше, кајмакаме, владике и људе за народну ствар, који су у оно страшно време долазили и налазили помоћи и сигурна склоништа у нашој кући.

Затим изиђе Стојанов отац, узе је за руку и уведе у гостинску собу. — Љуби у руку! — рече јој и показа на људе који беху ту.

И, једва идући, пољуби све оне људе у руку. Они је дариваше, па чак и Стојанов отац, на изненађење свију, пољуби је у чело и извади велики дукат — дублу.

издиже, наслони на зид, пригрли ме, и, тако сакривена иза мене, загледа се у двориште, свадбу: у оне столове до зида, људе око њих, старојка, свекра и остале званице који се, већ загрејани пићем, завалили, раскопчали минтане, бацили гуњеве и

Кажем: механа им за људе, а кућа за сиротињу. А пород им здрав, на очи кремен. Гледаш: око чисто, снага права и у сваком покрету кипти и

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од који(х) сам што добро научио, из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и талијански(х), најлепше мисли

То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе: узрокује вражбу и свако зло; следователно није од Бога.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Све се жеље Ту да пробуде, душине жице све да прогуде, задивићемо светске колуте, богове силне, камо ли људе, звездама ћемо померит' путе, сунцима засут' сељенске студе, да у све куте зоре заруде, да од милине дуси

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

— Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи? Одговори царевић: — Хоћу, штогођ ви радите то ћу и ја радити.

Кад то механџија чује, брже потрчи п цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.

Како он дође под град и галија стане у крај, одмах цар пошаље људе да му дозову господара од галије. Људи отишавши кажу царевоме сину да га зове њихов цар, и он одмах отиде.

Цар се на то јако расрди и заповеди те га одмах окују и баце у тамницу; тако позатвара и његове људе, а галију му узме у беглук. После тога прође година дана, а у двору овога царева сина за њ ни гласа ни трага.

Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову преда њ. Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита ко је и откуда је и куда иде, и он непокорно

Како он стане под град и галија стане у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита ко је и откуда је и куда иде, стане смерно и жалостиво

Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да чекају.

Сад се царев син наново обрадује, што је и браћу нашао. Цар им даде њихове обе галије и све људе; још их сувише обдари и спреми им на пут што је год било од потребе.

Оно, што си видео овце и силне људе, значи свијет: неко умире, неко се рађа, неко постаје богат а неко сиромашан, и то тако траје увијек.

А онај цар нареди своје људе, те је ноћу ископају и донесу њему и он јој опет некако поврати живот, и узевши је за жену стане с њоме живљети.

тражи, и поведе са собом подоста наоружанијех људи, па кад дође близу столице онога цара што му је жену узео, остави људе у шуми казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом зелену

— повиче ђаво, па скочи из цареве кћери и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА Био чоек неожењен, па га једни нудили ђевојком, други удовицом, трећи пуштеницом.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

) МАКСИМ: И ти оћеш? СОФИЈА: На сваки начин. МАКСИМ (узме шташ): Оћеш? СОФИЈА: Штап је за скотове, а не за људе. МАКСИМ: Штап је за свакога, који не слуша. (Замане.) Оћеш ли? СОФИЈА (показује столицу): Питај ову.

Да како мислиш девојку удати? МАКСИМ: С баловима да ју удам! СОФИЈА: Балови нису ни измишљени за егаве људе, него да се момци с девојкама упознају. Тако је у свету, па шта ћемо. МАКСИМ: И ја сам тебе на балу познао!

Но кад и то не помаже, узећу и натраг, и располажем да се из ти новаца начини један споменик за џандрљиве људе. МАКСИМ: Ето ти! договорила се с Јевремом како ће ме преварити. Ајде сад, веруј јој!

виду као једно природно тјело, које се на више части дели, и све те части, као предјеле, воду, поднебије, производе и људе позасебе описује. МАНОЈЛО: Зар су људи част Земље?

ти? ДОКТОР: Знаш ли, која се земља дели на три народнос МАНОЈЛО: Отоич се Земља делила на коње, људе и магарце, а сад опет на народности. ДОКТОР: Оно је Земља, а ово је књажество седмоградско.

А можеш видити и бојадисане људе. МАНОЈЛО: Је ли то далеко, г. доктор? ДОКТОР: У Африки и Америки. МАНОЈЛО: То је нека чудна земља.

МАНОЈЛО: То је нека чудна земља. Код нас се бојадишу жене, пак се једимо. А шта би било, кад би видили људе бојадисане? ДОКТОР: Ти си прост; они су од природе бојадисани.

ДОКТОР: О томе можете бити уверени. ШАЉИВАЦ: Дакле, једна фамилија, која науке и људе учене љуби, притјажава једну чашу златну и драгим камењем искићену.

зна, да свака флота мора имати свога адмирала, то ће наравно морати изићи да 37 адмирала нема, и да сам ја утаманио те људе. Препоручујући се Вашој милостивој учености јесам итд.“ То је велика несрећа, г<осподин> доктор!

МАНОЈЛО: Оне сам друге давао без новаца, оћу ли и ове? ДОКТОР: За добре и поштеног срца људе, а особито за ђаце, моја је књига бадава; а отровани и окужени нека плате. Но ти то не умеш, ја морам сам расположити.

Истина, кажу моралисте, да нам је новац зато дат, да и друге помажемо. Но учене људе ваља само слушати што говоре, нигда не гледати што чине.

МИЛАН: А, бој је за скотове, а не за људе. То већ изилази из моде. СТАНИЈА: Опет ваша несрећна мода. Што је добро, не ваља, што је зло, треба.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Срам те било, ождркељала си се као крмача, па си дошла пре зоре да узнемирујеш људе. СУЛТАНА (цичи): Их, триста те врага однело с орјатином. (Туче га.) СТЕВАН: Је л’ тако?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Хоћу да кажем да нисам фолиранткиња која воли да завлачи људе све док начисто не поблесаве, јер ми је некако жао тих зацопаних типова. А, какви су тек швалери!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

сивом небеском стрехом, на самој горској коси, у моме селу далеком, ту лисац пошту носи, мечка у шуми суди, петао људе буди, мере нам време и пуж и зец, већ како који, вукови туле на месец, шуму нам јесен црвено боји, храшће на

У даљини, на Нептуну, потпалиле пчеле буну, а баш им је у рачуну. Неће више да се труде, оптужују редом људе да им вечно краду мед, а то, кажу, није ред. А месеци на Сатурну започели трку бурну као да их ђаво гурну.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Или само стоји поред арханђела с мачем? Кога ће на суду да брани? Да ли ће Ништог заобићи? О, Дух ће помиловати људе своје, и заједно с њима на светлост изићи!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АДВОКАТ: Добро, то је стока; не разуме ништа, а како би ви тек казнили људе, разумна, писмена створења, која уђе у туђе имање? АГАТОН: А! Сад видим на шта ви навијате. Па јест, имате право.

МИЋА: Па не мислим ја тако, али били сте срески начелник, па рекох, вешти сте да се у свакој ситуацији снађете и да људе обрлатите. АГАТОН: Друго је то, мој брајко, обрлатити онога што је у опозицији да пређе у владину странку.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Од њих су се већ и отуђили... Ван домашаја свога погледа, они као да не знају ни за људе, ни за земљу. — А ако непријатељ дође и покупи вам стадо? — рече неко. Њихове очи синуше горштачком дивљином...

Уто наиђе и командир на коњу. И опет команде, затим поздрављање, рапорти — онда поновни преглед. Облио је зној и људе и коње. Тек тада командир даде вољно.

Сада смо пред бојиштем. Има у нама мало љубопитства, а и зебње... И, слушајући потмулу грмљавину топова, људе обузима притајена дрхтавица.

Око крвавих усана ројеви мушица. Тежак задах нас запахну. Иако је непријатељ, људе обузима језа на судбину човека. И нехотице се намеће мисао да ћемо тако можда и ми.

Ту су војници нахранили и напојили коње. За људе није било ничег. Имало је младих кукуруза, али нам рекоше да се ватре не смеју ложити због близине непријатеља.

Возари су утрошили и последњу резерву зоби, а за људе није било ничега. Већ је трећи дан како не примају храну, а шљивара у близини нигде не беше.

Шта ко воли... Сем табланета, који играју уседелице, а жандара барабе. Али умор је савладао људе и наскоро је цео пук спавао. Још се ни зора није појавила, а наређен је изненада покрет.

Ружичасти сјај обасја равницу и сићушне људе који гамижу као црви. Из позадине допре неки отегнут глас: „Држи десно-о! Артиљерија, држи десно!

Певци закукурикаше. Била је поноћ... Маршујемо цео дан И ову ноћ. Умор је савладао људе и на сваком застанку лежу покрај пута. Стално их опомињемо да не заспе.

Пошто мост још није готов, то су људе, коње и возове превозили сплавовима. Било је занимљиво посматрати. Коњ се у почетку затеже и одупире предњим ногама.

колоне, које су биле спремне за прелаз, окретоше уназад и у бесомучном налету, без команде и реда, газећи стоку и људе, полетеше ка оном једином прелазу на мртвој реци Битви. А ту се сударише са новом колоном.

Неки коњи пливају и нечије руке се очајно хватају за врат и гриву, али животиња стреса људе, који се у самртноме страху хватају за ноге животиња и сви скупа тону.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам. Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако ...« »Рекоше да је много лепа и млада...

Нећу те појести. — Дивљачно је, госпођо, много, стаде га правдати његова мати. Није ни излазило међу људе. Таман рекох: да ми буде од помоћи, а оно... Љубица се окрете и разгледавши по дворишту уђе у школу.

Како ће сад у школу, како ће изићи пред децу, а нарочито пред људе, ако наиђу ?... О, да тешка срама! Па још ако је и она све то слушала... као Стојан, јамачно јесте. И све због ње!..

То га је вукло напред, те иђаше с вољом, али помисао на оне људе што су тамо засели, заплаши га и збуни. »Сад ћу да се сплетем... чим погледам у те људе... Да ли су страшни ?...

»Сад ћу да се сплетем... чим погледам у те људе... Да ли су страшни ?... А како ли је њему ?«... И он притискује браву... врата се крећу... ... Седе неки људи...

силно, разорљиво осећање и предаде му се сва, целом душом својом, не знајући ништа више ни за свет, ни за небо, ни за људе...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: Ја вам се дивим како издржавате! СОФИЈА: Ако хапсите људе због дрвених мачева, на којима једино може да се испржи јаје или скува чај — наравно, под условом да имате јаје или

А код Чехова налазимо људе уморне од свега тога. Скупили су се, после свих изгубљених битака, на неки јесењи пригревак, у неку заветрину, греју

ДРОБАЦ: Ваљда свакој. СОФИЈА: Сигурно си травар! ДРОБАЦ: Травар? СОФИЈА: Лечиш болесне људе помоћу цвећа! ДРОБАЦ: Ја? СОФИЈА: Некога боли глава — ти му даш семе горушице, цвет камилице, мајчину душицу!

СОФИЈА: Ти си кочијаш! ДРОБАЦ: Батињаш. СОФИЈА: Шта? ДРОБАЦ: Батињаш... Батињам људе... Вежем их на мацке и батињам... Разумијеш? Не разумијеш! СОФИЈА: Лажеш! ДРОБАЦ: Камо лепе среће да лажем!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Чекамо затим зору да одемо поново у Журково за нове мреже, као да ништа било није. У светлости фењера ја видим те људе како једу хлеб. У очима ми се купе сузе.

На часне људе и обешењаке. Скупоћа расте. По улицама се појављују рите. У тренутку кад је наша победа сигурна, и мене обухвата то

Проводим три вечери, живећи у мрачним улицама, крај тих цркава. Гледам децу што плачу, људе како лажу, и жене што се смеју. Мирно, као туђин, дижем руку са сваке ствари. Мрак, као прах, падао је по крововима.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

ВЕО 42 СИРОЧЕ 44 ХРИСТОС НА ПУТУ БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је створио.

Белих ружа није више било на свету. Грех је заразио и људе и земљу. Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене, а белих никако није било.

Он с болним осмехом гледаше у људе, а они задивљено у њега. Настаде тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица,

Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао своје прсте — и оде у село да нађе људе да извуку краву. — Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!... А ко је терао да игра?...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе. Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Немој дер ти мени да буниш људе!... — Није, Пајо, вере ми... тек онако, шале... знаш... поче он да муца, а видело се да му није најтоплије око срца,

Проговорише неколико речи, па ето их после под раст. Капетан разгледа оружје и људе, па стаде. — Е, браћо, — поче он да говори лагано, — сад треба осветлати образ. Досади нам крвник!

Помоли се сунце. Кмет се прену и диже људе. — Стан'те сви у ред, један до другог. Наместисмо се сви у један ред. — Е, сад одбијајте ви у десно, а ви у лево.

Свану му пред очима. Постаде му сјајан цео свет. Он весело подиже главу и поче да се смеши на људе који пролажаху поред њега. Он је сад желео да сав свет буде срећан, као што је и он срећан.

Дође, рецимо, нов капетан, нареде се избори; — ми одмах бирамо људе који су њему по вољи. Нит' он нама штн вели ни ми њему: разумемо се и без речи...

Опазих на њима људе. Окретох се још једаред, па се тргох. — Да не буде ово мамурлук и последица моје ноћашњице? запитах се сам.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

А ти баш мислиш: неће Илић бити биран? ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари устрану, може свашта бити! ЈЕВРЕМ: А то би ви као волели, да он удари устрану?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

народа тога округа, а завршује допис с оним већ свакоме добро познатим, да: »Народ који уме да цени своје велике људе, заслужује и да их има!« И накитивши тако ћир-Ђорђа, накитио је обично после и себе у механи ћир-Ђорђевој.

ето онај газда Ђорђе Ружић. Њега је неколико пута одр’о ка’ јарца за неке каишарлуке. Питај њега за то, он зна људе још и боље од мене. Чим чу то име, лупи се Срета по челу. — Врло добро, врло добро!

Али и ти да засучеш мало рукаве, и мало, знаш... треба људе придобити... — па понекога и почастити. — Сад за мен’ ме се не брини! — рече Ђорђе и метну леву руку на груди.

Сајбија га тужи председнику, а овај пошље људе, власт, да му претресу кућу. Али Мића писмен, па не да, него вели власти: »Е, не смеш!

га продаје поваздан по паланци; или нађе какав минерал, на пример »мачије злато«, који се светли, па распитује учене људе у паланци да ли је то злато, а кад га запитају где је то нашао, а он то крије.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Покушаћу, (Нек буде па шта буде): — Чудноват дан За биљке, птице и људе... ИИ Све се изопачило, Небо се наоблачило. Изјутра се до коже свлачило, А у подне се замрачило.

Свакакве људе ова земља рађа. Било је, богме, и тежих крађа: Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе, И становао у

) Све им постане равно од Ниша па до Косова! Све људе који су знањем богатији Нервира Јеванђеље по Светоме Матији: „Благо сиромашнима духом!

идеалиста: Она даје, и лети и зими, Више нег што теле зна да прими, Од сувишка љубави те луде Буде млека за децу и људе — То што теле посисало није Човечанство за доручак пије.

пута мењаше јој нишане, Давали су јој стрелце младе, добро држеће, Ал она два века не хтеде да пристане Да пуца на људе, на звери и на дрвеће.

На северној страни крова чаршав снега сплашњава. Сунце, ко пијанац, по улицама људе пресреће И нешто им преслатко објашњава.

Хранио се од оног што улови: Тешки су, за људе, онда били услови; Опстајали су само они које је био рђав глас: Овакви као што смо ми, и још гори од нас!

У ружну трговину бабе се дале (Ниски се нагони у свима буде), Јер, кад продадосмо идеале, Што продавали не бисмо људе? Одоше једнакост, јединство, братство, Човек нам је једино још богатство.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

са таквом надом у Данску, Шмиту је пошло за руком да за своја истраживања заинтересује дански краљевски дом и утицајне људе у држави, као и велике данске поморске компаније и предузећа за морске риболове.

стопа, како се таласасто превија пливајући; то је једна врста угора (круј, конгер) која има страшне зубе, опасна и за људе«.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Старински витез, пун вере и наде! Шуми, о ноћи прохујалог доба! У срцу носим некадање људе. Поворке беле дижу се из гроба, И са мном, љубе, чезну, стрепе, жуде! Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно!

О, како те жалим! — гле, сузе ме гуше, — Оличена судбо свих живота редом, Тебе, браћу људе и све живе душе, Једнаке пред општом неминовном бедом. Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?

Несрећу тајну срце слути, — Опет се враћа старо време. У такав дан смо некад давно Међ људе пали пуни јада. Време је било тако тавно, Мрачно и влажно ко и сада.

небом, Мрачног зимског јутра, кад ветри застуде; Не дочека нико нас сољу ни хлебом, Ко туђини пасмо међу браћу људе.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Што се хвалиш градом и господством — сви градови што су до нас турски, јесам ли их опсуо мраморјем, те нијесу за људе градови но тавнице за невољне сужње? Бич сам божи ја сплетен за тебе, да се стављаш што си урадио!

Крсту служиш, а Милошем живиш! Крст је ријеч једна сухопарна, Милош баца у несвијест људе ал' у пјанство неко прећерано. Више ваља дан клањања један но крштења четири године.

Коњ хоћаше у њима цркнути, човјек пашче ту свезат не шћаше, а камоли чојка несретњега; они људе све тамо везаху и дављаху у мрачним избама. Сав протрнем, да их Бог убије, кад помислим за оно страшило.

Када виђех витешку невољу, забоље ме срце, проговорих: „Што, погани, од људи чините? Што јуначки људе не смакнете, што им такве муке ударате?

И јошт ћу ви једну спрдњу причат (а знам чисто вјероват нећете): видио сам људе у Млеткама ђе на коноп скачу и играју. КНЕЗ РОГАН То не може бит истина, Драшко, него су ти очи замаштали.

Како мòга вјероват Турцима, тере им се на вјеру опушта? ВУК ТОМАНОВИЋ Вјеран бјеше јунак мимо људе, па га оно пашче Ћоровића избезуми некако на братску, те срамотно, црн му образ био!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

њихова кућа читав спрат у манастиру подигла, чесме поправљала и све што требало давала манастиру, а нарочито своје људе из братства, села, да заједно са калуђерима бране манастир.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ја ипак видим из мртвачких кола Невине људе, и крај злобе њине; Осећам снагу целог светског бола, Знам да су деца земље и прашине.

осећања што се У срцима свију неумитно буде, Код света што гледа како их сад носе, Те просте хероје, те велике људе, Што су мирно своја оставили рала, Огњишта и куће, и нејач, и жене, И чија црвена, топла крв је пала По земљама

А он је верно чув’о та имена, Дочекив’о тице, облаке и људе, У срећне часе и бурна времена; Ломио је храбро све ветрове луде, Трпео жегу, громове и туче, Да увек миран,

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

да ми дате неколико жутаца, е ви се пљешњаве, не остали вам пусти!“ Тако је наш ђакон умио расположити људе, да весела лица приступе Господару. И без тога, (као што је познато) Црногорцима је, мимо остале људе, мила шала.

И без тога, (као што је познато) Црногорцима је, мимо остале људе, мила шала. Сад се ђакон обрну к перјаницима. „Ајде ти, Крцуне, приметни неколико палица у оџаклију, е видиш помешће

кад ће ме се већ једном несрећа оканити? Сатари је, јер ми одушка не да, но ме спопала мимо остале, људе!“ Тако се јадао у себи, а пред другима, особито пред својима, није клонуо. Он је радио за свијех.

преко авлије, јали само кад би се на врата помолила, сви би се погледи на њу стекли, толика љепота плијени, и озбиљне људе. „Ја ћу то исцијепати, дијете, а ти ајде у кућу!

„Да ли није часније по њ, што је одмах примио црногорско крштење, без којега се ни рођени Црногорац не убраја међу људе? Ако преболи, биће наш, наш као да му је од Косова темељ овдје.

Али се сердар дуго задржао од цркве до куће, јер на сваки корак сретао је и стизао људе из другијех села и даљијех крајева Црне Горе. Бјеху то знанци Петровићâ, Кустодићâ и другијех брастава његушкијех.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Или ова питалица финог хумора: „Питао Турчин Рају: — Имаш ли што вечере? — Има, вала, таман што је за људе: купус на крметину. — Ма ја нијесам чојек но Турчин. — Опрости, ефендија, преварих се“).

фрагментарна повест о назорима нашег народног човека и у односу ка његов личан живот, на туђинску власт, на учене људе, на збивања и дешавања у ближој и даљој околини.

Обично се односе на наше људе и крајеве. Анегдотички облик и епиграматичка поанта дају им и посебну драж сажетог, често и мисаоног и духовитог,

Сто ћоса-сто гроша, ћос-баша три гроша (кад ко у шали хоће да каже да ћосе, које се држе за мудре и лукаве људе, нијесу ништа). Ћор-Мијату Сребреницу дају, ћор се креће, Сребреници неће!

— Човек без заната као кућа без хајата. — По делу се човек познаје. — Човек без порока није човек. — Ко људе не слуша, ни човек није. — Тешко је човека наћи, а лако познати. — Мука је до човјека доћи, а од њега ти је лако.

— Скидајући је агама и ефендијама. 15 Питао Турчин рају: — Имаш ли што вечери? — Има, вала, таман што је за људе: купус на крметину. — Ма ја нијесам чојек но Турчин. — Опрости, ефендија, преварих се!

Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову.. А у вријеме глади често га привиђавају око воденице, око амбара житнијех и око чардака

Стога се зову још и пасоглави, псоглави. Најволију ждерати људе, а особито онакове који су икада дрењине зобали. — Џиганде изилазе из своје пећине, ходају по гори и њуше траг људски.

себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу.

те не може имати никакога заната нити постојанога посла, него се смуца којекуда, и својом мајсторијом, игром и шалом људе забавља и вара и новце од њих мами, али му ни ови новци не могу бити пробитачни, него како дођу тако и оду.

ЦАР ТРОЈАН У граду Тројану, на Церу, живео је некакав цар Тројан, који је имао три главе: од њих је једна јела људе, друга стоку а трећа рибу. Он је дањавао у свом граду на Церу, а ноћивао у граду Ширину, на Сави.

Г) БАЈАЊА А) ЗА ЉУДЕ ОД УРОКА 1 Сан заспао, а урок не заспао; ако и заспао, у сну се разабрао. Два ока два урока; једно водено, друго

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

изишла твоја жена!“ повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. ИИ. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. Послао отац дијете у воденицу, па му казао, да не меље нигђе у воденици, ђе нађе ћосу.

Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе вију шеницу, и повиче им: „Помагајте, браћо, за Бога! ево ме ћера Брко. Шта ћу сад?

Мало за тијем ето ти на гумно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда таки и таки чоек?” А они му кажу да прође. Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?

Онда калуђер таче штапом најприђе чоека, па коње редом. Тек што којега такну, мртви оживље а коњи се у људе провргоше; па их упита: „Који сте и што сте ви?

У путу рече брат који бијаше удуречен: „Ах брате за Бога, дај да се повратимо и да избавимо оне људе који су затрављени као што сам и ја био.

” Те тако и ураде: поврате се и ухвате бабу, те јој отму ону траву и почну мазати оне људе док сви говорити и мицати се почеше.

изишла твоја жена!” повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. 38. ДИВЉАН. Поп и ђак ходили кроз једну велику планину, па их онђе ухвати ноћ.

А онај цар нареди своје људе, те је ноћу ископају и донесу њему и он јој опет некако поврати живот, и узевши је за жену стане с њоме живљети.

тражи, и поведе са собом подоста наоружанијех људи, па кад дође близу столице онога цара што му је жену узео, остави људе у шуми казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом по зелену

“ „Хе“ веле „кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?“ Одговори царевић: „Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити.

Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина нему доведу.

5. ЦАРИЧИНА СНАХА ОВЦА. Бијаше некаква зла царица, која многе људе и жене с овога свијета смицаше да се никада није нико могао досјетити, и немаше друго никога него једнога | једиктога

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Господу да буде угодно, братија да живи по Богу и никако да не завиди због седишта, угледајући се на световне људе. И овде сами себе да не истичемо изнад других и таштим се преузносимо, јер то припада сујетној слави, а Богу је мрско.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Запела си да пришијеш осми џеп! А осми џеп, то су велика уста! Гута куће, гута људе, гута главе! Паз да и тебе не прогута! ГОСПАВА: Имам ја џеп, да ти не кажем какав!

ИКОНИЈА: Не знам шта си се ускопистио! Уза сваког се пришљамчиш и притандрчиш! Ако ти се пије, седи и пи, остави људе на миру! Није свакоме до тога, дочег је теби! МИЛЕ: Ти си много дрчна, много си офурцатила!

ЦМИЉА: А и ја, будала, верујем, па сипам! ИКОНИЈА: Научило то да људе обрлаћује, па више верујеш њему, него и својим рођеним очима!

Сама! И да понесем, и да изнесем! Друже! Води ме одавде, нек ми суде, па у затвор — међу праве људе! (Излази. Иследник за њом. Просјак коракне за њима, збуњено, али се предомисли и врати се натраг.

Рана се човеку у звезду претвори, па му сија, да види куда иде, осветљава му друге људе, осветљава му кућу, астал, жену, вечеру, цео живот! ТАНАСКО: Поцепаћете се тако, госкапетане!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

помажући ми да се исправљам, колико је могуће, да ниско и смирено о себи мислим, и да друге, мени подобослабе, људе трпим и сносим.

Познати себе, познати људе, њи[х]ове нарави и најпотајен[иј]а склоњенија и пристрастија њи[х]овог срца, из који[х] произничу и происходе сва

Ја, колико сам могао познати људе, по вишој части познао сам и[х] добре; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало, или изостављајући оно

Из свега овога следује да можемо људе миловати и љубити похуждавајући и осуђавајући њи[х]ове кривопутице, зашто иначе није могуће исправити се.

Од то доба почео сам све људе који би ми најмање доброходства показали — за сродне и пријатеље, све жене које би ме само љубезна погледа сподобиле —

Од кога би[х] год чуо спомињати Варадин, Будим, Пешту, срце би моје летило к тим местам, желио би[х] познати људе који у њима живу и рад би[х] био знати каква су у њима деца и девојке.

Ја, находећи се у овом новом состојанију живљења, ходећи по различни пазари, гледајући свакојаке људе и њи[х]ова упражњенија, чујући многе у Тамишвару да говоре немачки, и солдате Талијанце — талијански, почела се рађати

Нуто мога посла! За част и гоштење чиним људе невеселе!” Онда госпожа дома устане, целује владики десницу, говорећи: „Милостиви наш и свети госту, не частимо ми

чине, саздали су им с великим трошком велике манастире, дали су им испочетка њиве и винограде, а потом села и људе да им работају.

У Том оци имаду врло криво; нити они имаду | власт проклињати свет и људе, нити ће се њи[х]ова клетва ни длаке примити, нерасудна и неправедна будући.

Питајте, браћо, учене и разумне људе, које су праве и истините добродетељи евангелске? Казаће вам да су оне које се рађају из љубави к богу и к ближњему;

Бог и[х] вишњи знао чији ли су, какви ли су! Кажу да су тога и тога свеца кости и | зуби; принуждавају људе да и[х] целивају и да милостињу на њих дају. Није то све.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоња му стрча у сусрет. — Ма шта ово чине вратрине? — рече он дјетету. — Изгоне људе из куће св. Вране, људе који су, откле-докле, дошли на пожаловање!... А, ово нису липе билиге, ово...

Бакоња му стрча у сусрет. — Ма шта ово чине вратрине? — рече он дјетету. — Изгоне људе из куће св. Вране, људе који су, откле-докле, дошли на пожаловање!... А, ово нису липе билиге, ово...

А вра-Брне је јопет душеван. — Липа ми његова душевност, кад одире људе каматом! Ја знам да по свима нашим жупама нема пријуба имућнијега човика, који му не дугује, ники по сто, ники и по

“ Кâ да ће вас човик очима оплинити? И ви, најпослин, немате дирита да тирате људе одавлен, ово је комунско, ово су наши стари подигли. — Ма који: ви? — пита Бакоња. — Сви среда.

И опет се поведе ријеч о Букару. Дивише му се, узносише га мимо људе. Бакоња опет поче забављати стрица, говорећи наизуст његову дугачку пјесму, коју је вра на махове исправљао.

Кажу, дошâ му на сан!... Дакле, вра-Брне је могућ код бога, кад му он шаље људе на исповист!... А шта ники кажу да је вратар полудија!?...“ Кад стриц заиска штолу, Бакоња махну руком странцу.

Шта ти је учинија они човик, оно дите, они други човик фратар и твоја жена? — Ништа, при богу; нисам ни познавâ оне људе. Нико ми ништа од њих није био крив. — Ма како то? — пита Брне с малом душом. — Јето тако: жедан сам крви.

А, вире ми, то је добар начин за младе, јаке људе. Кад прождереш зрно, послин николико вримена ћутиш се ласан кâ перо!...

Маша њешто срачунаваше кредом на тезги, а син јој Томо послуживаше људе. Њега Бакоња сад први пут видје изближе, и по лицу познаде да је глуп.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Као разапет и обешен о апсанџијину наредбу, ошамућен, спотичући се о људе што леже, једва изиђе у узан ходник апсане.

— Ја сам дошао да спасем оца. Политички моменти ме не интересују. Ни ваша начела. — Људе као што је Аћим не треба спасавати. Само ћеш га обрукати. — То мене није брига.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А како и би? Из лица прекривеног блатом и крастама гледале су у људе крупне, златасте очи, али дете је узалуд пружало руке да га неко узме.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Те госте, најугледније људе, сам је био позвао на договор о устанку. У међувремену је добио поруку да их, баш зато што су све сами угледници

По мишљењу овога младића, људе је требало одучавати од баратања пушкама а подучавати у баратању речима. Кад је то чуо, први се упрепастио његов отац,

Можда је све ово било само искушавање? Вратио се у Мачву и мрва наде је засветлела у њему: позивао је људе а они цy це одазивали; опет су били спремни да гину.

Тако се пребогати Јован Добрача клањао, уз осмех, турском муселиму без цркавице а истовремено плаћао своје људе да иду од нахије до нахије и храбре народ, нарочито по Руднику.

ни помишљали да се тај слепи певач, изломљеног гласа, невидљиво смеши над узбуђењем које је намерно изазвао а које је људе приближавало једне другима. Само је он остајао измакнут.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући сет?

Шуми, о ноћи прохујалог доба! У срцу носим некадање људе; Поворке беле дижу се из гроба И са мном љубе, чезну, стрепе, жуде! Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

њежну забољеће судба човјеческа: ја ћу слово моје возљубљено у плот људску посље облачити, послати га да избави људе и законом свете моје правде помрачене осв'јетли умове. Ја сам отац и свјетило правде!

О, како је лице свемогуће мрачна глупост обезобразила! Таме цар се зли обрадовао видећ име неба подругано, видећ људе ђе свакој мрскости са тамјаном олтар окађују, видећ гадне змије, крокодиле да безумна сљепост обожава.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Та и сами бесмртни богови скрену по који пут мало у страну, па зато и гледају са свог Олимпа увиђавно на смртне људе и затварају, кад затреба, по једно око.

Младић се загледа у ту скулптуру. На њој је видео младе људе како стоје код својих коња, како их узјахују и крећу даље.

А оно што посматрамо, то је само објекат нашег схватања, изазваног нашим чулима. Догод смо на њих упућени, личимо на људе, збијене у једној тамној пећини да онде не могу да мрдну, ни своју главу окрену.

Кад је био у Атени, није посећивао онде њене славне људе, нити говорио ко је и како се зове. Није био борбене природе, нерадо се препирао, јер је сматрао да ко много речи

Он је пун достојанства, а опет поверљив према својим пријатељима које стиче на сваком кораку, јер он неодољиво осваја људе и везује их за себе. Има изванредно памћење; особе, које годинама није видео, дочекује као да се јуче са њиме растао.

“ „Наћи ћете их! Потражите само младе људе који имају љубави и способности за испитивачки посао. У беспрекидном и радосном раду развиће се до пуног цвата њихове

Чини ми нарочито задовољство да упознам велике људе. А када успем и да схватим њихову величину, изгледам сам себи као какав путник који пресрећан стоји пред монументалном

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Је ли да је то лаж? Је л' да се свакоме живи? Ја сам сретао људе којима је у овом паклу рата ишчезао и последњи разлог да живе: он им је прогутао и породицу и огњиште и све што су

Исус и Савонарола, свесни тога, и зато што су волели људе, развијали су у њима оно добро и морално. Они други, уверени у људску поквареност, као Макијавели, васпитавали су

Човек је ишао путем којим је успевао да раскрчи многе препреке што су људе раздвајале. Све огромне препреке вере пале су. Оборило их је хришћанство.

После више и није сретао људе и погурен, сам, малаксао, мокар и црн брисао је својом радничком качкетом прљаве капље зноја у коме се купао и он и

Изишао сам да шетам; улице су још празне. Све куће познајем, али људе, богами, не знам. Идем право дединој кући. Волим више [од] свега његово огромно пошумљено двориште: лепше је и

дубини и о његовој ширини, као и о његовој снази, нагађа бескрајно више него што је то у ствари, а презирање његово за људе, које није хтео удостојити откривањем своје душевне драме подиже увелико и у свачијим очима његов углед.

Зачудо ми је увек, да, идући његовој кући, нисам нимало осећао од оног немира и узбуђења које обично обузима људе у мојој кожи.

На лицима њиховим, поред важнога израза, распознавало се видно и оно особито задовољство што обузима људе кад су у неочекиваној прилици да канцеларијско време искористе на ваздуху.

Пазите! Пошто сам одабрао и одвојио људе, остао сам на путу неколико часова. Заостали војници, које сам храбрио, прикупљали су се и пролазили поред нас,

Откако му је погинуо син, не изађе никад међу људе, а мудар је и поштен старац. И обраћајући се њему упита га: — А би ли нам стари приповедао своју несрећу, после

Гле како је једно велико и опасно предузеће сјединило најразличитије људе! Ми се пријатељски привијамо један уз другог све више, осећамо топли дах нашег најближег друга.

Ја оставих људе на некој ледини иза брда под којим се гробље налазило, па се, нимало узбуђен, упутих тамо где сам се надао да ћу моћи

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Тад сам по први пут доста јасно наслутио да прозирати људе значи отприлике исто што и владати њима. И чини ми се да сам већ тада осјетио како то може да и за нас саме буде

Иако од најранијих година скроз сентименталан, и ваљда рођен с укусом за болећиву осјећајност (несентименталне људе, ма како они умни, способни, па и надарени били, одувијек сам нагонски осјећао као мање вриједне, заправо дефектне), у

користио и то без поговора примао, већ увијек осјећам потребу да одлучно, и искрено с пуним увјерењем, то одбијем и да људе разувјеравам. Али сам ипак толико полтрон да, поред тога, осјећам и потребу да ми се то не повјерује.

величанством „стварности”, „објективне стварности“ , имао оно дјетиње страхопочитање с каквим дјеца слушају старије људе с дугом сиједом брадом и с дубоким искусним гласом.

А њихова поезија једина је истинска; искрено наивна поезија — једина права поезија. Ја сам се страсно занимао за људе, за све људе, за њихове животе и њихова животна питања, за њихове унутрашње садржаје, за сваку и најмању ситницу из

Ја сам се страсно занимао за људе, за све људе, за њихове животе и њихова животна питања, за њихове унутрашње садржаје, за сваку и најмању ситницу из њихове интимне

Па зашто је онда потребно да се играмо жмурке, да се скривамо иза тих паравана, да причамо тобоже о другима, да људе гњавимо причом како је добром Киму јагуар растргао мазгу хранитељицу на рубу прашуме, или како је старог Доминга у

у каквој пустој кафаници у предграђу, гдје кокоте које је већ прошла прва младост хватају средовјечне пословне људе из унутрашњости, гајитеље свилених буба, власнике малих ткаоница, солидне газде који се много зноје и који новим, још

Ипак, каткад се упитам: а што и куд ако се одавде жив извучем? Старост не пружа нарочито ружичасте перспективе за људе моје врсте.

Али ипак, моје пријатељство с Иваном било је нешто посебно. Имали смо сличне укусе и заједничка интересовања. И, што људе најјаче и најприсније зближава, сродне осјетљивости и болећивости.

Просто не могу замислити како бих могао не вјеровати сваким новим даном у нешто ново! Кад видим људе које загријева и храни оно исто што их је хранило прије много година, у чуду се питам: како то да им та попудбина још

Какав је то ред! Што су га ставили ту, међу те људе! Како не схватају да изнурени изглед тих људи мора да неповољно дјелује на човјека! Зашто те људе некако не издвоје!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве

— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. — Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји

Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим. Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. — Ене де, откуд ти, бре ?...

Свештениково се лице замрачи. — Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. — Знам, али ме тамо чека куршум. — Тхе... куршум или робија...

Кад је свадба, нек бар буде сватовски... Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. ... Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.

Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. — А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам,

— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија. Кроз њу се можеш вратити слободан. — Онда... ништа!... — рече он уздахнувши.

је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.

И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све... Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету...

— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе. Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго... Ми, онако сељачки...

— запита је он мекшим радозналим гласом. — Како да нисам, кад сам се бројала у људе. А ти?... — Само једном, кад сам био мали. Сад се баш сећам... А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш?

и озбиљно одговори: — Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене. Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: — Шта је сад рекао бог?

Бог рече: — Нека сад мори старе људе. Он изиђе ван, а она пита шта је бог сад рекао, а солдат рече: — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си

Она рече: — Шта, господе, поморила? А бог рече: — Најприје дјецу, па онда средовјечни свијет, а најпосле старе људе. Смрт каже: — Нијесам ја, господе, никога морила, ван копала камен. — Какав камен? пита је бог.

— Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи? Одговори царевић: — Хоћу, што гођ ви радите, то ћу и ја радити.

Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.

У путу рече брат који бијаше удуречен: — Ах, брате, забога, дај да се повратимо и да избавимо оне људе који су затрављени као што сам и ја био.

Те тако и ураде: поврате се и ухвате бабу, те јој отму ону траву и почну мазати оне људе док сви говорити и мицати се почеше.

омести, но поново потеже ножем, а краљева се кћи од страха баилдиса, па у тој незнани избљује змију што јој је прве људе давила.

Изишла твоја жена! — повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. ЖЕНА ВРАГА ПРЕВАРИЛА Неки је човјек имао жену на коју је много сумњао, и зато се с њоме вавијек инадио.

Вода је набујала, те јунак није могао прећи. На другој страни реке види неке људе где вршу жито, па позва једнога од њих да му покаже где у близини има мост, јер и он жели прећи на другу страну.

А онај цар нареди своје људе те је ноћу ископају и донесу њему, и он јој опет некако поврати живот, и узевши је за жену стане с њоме живљети.

тражи, и поведе са собом подоста наоружанијех људи, па кад дође близу столице онога цара што му је жену узео, остави људе у шуми казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом зелену

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште. НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г.

ПРИЧА У ноћи тако кад никога нема, И када људе, заједно са злобом, Заборав узме, мисао се спрема, Да приђе теби и говори с тобом.

— Ох, што неће увек лити! ... Како л' ће ти сутра бити... 1904. ЖИВОТ Уста се смеше; очи гледе боје, Људе и даске. Већ клонуло тело; Дише се тешко; дрхте руке моје; Очи гледају... чека се опело.

Само нек се младост пробуди и крене, И остави места што их рад покрио. Тражих негда људе — волео сам жене. Сад блудницу волим — заноси ме јако, Јер пољупци њени са уста румених Упијају небо — позлаћују пак'о.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе. У одређеном узрасту обузела ме је манија коцкања, што је моје родитеље веома бринуло.

А оно што је истина за једну особу, то важи мање-више за све људе. Сведок тога је, на пример, прохибиција. Драстична, ако не и противуставна мера спроводи се сада у овој земљи да би се

У нашој новој кући нисам био ништа друго него заточеник који је кроз прозорске засторе посматрао непознате људе. Био сам толико повучен да бих радије лицем у лице стао пред разјареног лава, но да се сретнем са било којим од оних

Желео бих да могу да опишем своје прве утиске из ове земље. Читао сам у арапским причама како добри духови одводе људе у некакву земљу снова да тамо доживе чаробне пустоловине. Мој случај је био управо обрнут.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Био је мој први и најбољи учитељ историје. Млађи људи причали су доживљаје из аустријских похода на Италију, славећи људе из Идвора у тамошњим борбама. Нарочито се много причало о битци код Кустоце године 1866.

Жудео сам да видим поново људе на селу. Прилика ми се указала средином априла те, 1875. године. Тада сам се обрео на фарми у Дејтону, у држави Њу

Та изложба била је у исто време и спомен на оне велике људе који су први повели борбу за идеале Сједињених Држава, идеале које су они први истакли и тако им дали јасан облик и

- То је оруђе помоћу којег људи као што си ти, држе у ропству људе као што сам ја - рече ми он једном у шали циљајући на моје велико интересовање за рад у ложионици и на моје дивљење

Покушаћу сада да га објасним. Колумбија колеџ, дете велике цркве св. Тројице, установа која је одгајила људе као што су Хамилтон, Џеј, Ливингстон и многе друге џентлмене и учене људе који су управљали судбином ове велике земље

Тројице, установа која је одгајила људе као што су Хамилтон, Џеј, Ливингстон и многе друге џентлмене и учене људе који су управљали судбином ове велике земље - може ли ова велика америчка установа, питао сам се, допустити себи да се

цркве и скромне Џимове ложионице, данас ми је довољна да схватим зашто је Бичер био у стању да дирне у срце обичне људе. Он им је помагао да реше нека питања из свакодневног живота, као што је Џим помогао мени да решим своје проблеме.

Посматрајући људе за време вечере, чинило ми се да су њихови манири простачки, па чак и оних виших чиновника којих је било неколицина

Посматрајући људе за време вечере, чинило ми се да су њихови манири простачки, па чак и оних виших чиновника којих је било неколицина

који ме је опет водио родном месту, нисам се освртао ни десно ни лево, на реке и поља, на градове и села, на запослене људе на златним пољима који су сакупљали летину. Све те слике у пролазу нису ме интересовале.

Није било могуће поредити свеце и овакве људе. Али, упркос свега, моја мајка је била у праву. Кембриџ је имао своје свеце и успомена на њих била је суштина славе

топлоте”, довео у контакт са творцима науке о динамици, а да ми је Лагранж својом “Аналитичком механиком” приказао људе који су били творци науке о динамици. Због свега овога они су ме безгранично задужили.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Би?... Свеједно, зло по сиромаха! —Па узми га ти, кад жалиш! — окосито настави први. —А ко ће мене? Но мируј у људе. Није њима до обисти. —Добар ти је! — побегена Загорац и скреше да припали лулу. Света је на обали све то мање.

За све људе око ватре нема места: кућа малена и пренатрпана. У доњему делу склонио је Павле од љута времена нешто ситне слабије

—говори и наузначице изврну се на земљу, лицем према небу. Дечаци поје краву и радознало гледају у стране људе. Миливој је пратио краву погледом: загазила је у воду и весело пије; упали бокови наочиглед пуне се.

Причају да је злослутан тај пут. На томе путу, кажу, не зна човек кога више да пожали: људе или стоку! Па као то море мора да чудно изгледа, када за њ причају да се не може памећу смислити?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

И она заиста често пада на људе, на њихове главе, као омаглица при губљењу свести, али пада и у поље, у доње ливаде.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Тада поступа неочекивано, па и неразумно; погибељно по себе колико и по блиске људе. Борисаву Станковићу не полази увек за руком да такве ломове психолошки довољно мотивише.

бискупа и комесара - ушао мирис бокора јоргована, багремова и кестенова, речено је да су сами они кроз врата ушли међу људе који седе за столом.

Ето то је, значи, осим свега осталог, ратнике - те дивљачне људе који су у Печуј улазили као права хорда - и потресло и снуждило.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Па нас лаже све неким ослобођењем. А камо га? Зар да чекамо до Бога и до вијека? Нијесам ја луд, жено!.. Пођем у људе или на сабор. Све изгубило памет. И кнез и прото и онај мртви Неђељко Шкипац што иде у манастирску писанију.

Са те његове пажње Арнаути су га већ славили крај свакога огњишта. Рату је његова задруга дала све што је имала: и људе и запрегу и жито и опрему.

А Селим то осећаше и беше му драго. Изгледа да је тек сад видео и људе и завичај. Нешто је јаче остарио, суморност му се подвукла, лице још црње, очи дубље упале, али у свој снази неко

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Већ се знало да уметник ради — Многи жељни да виде, да суде, Ал’ његова закључана врата, Он самује, кâ да бежи људе.

месеца, Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, Већ близу наше земље осетио је умор, Привлачила га земља и међ’ људе је пао.

И ко ће да суди по успеху људе! Сви желимо да нас по тежњама суде. А тежње су сваче на ветрометини, Понајвећма љýди што су на висини; Ту се разни

Зима хита немилице, Плаши људе, гони тице, По дрвећу пало иње — Сећајте се сиротиње! Лако ј’ оном ко је згрнô Те јесенске лепе даре, Напунио

— Јест, нерука пада тврда На та гола, светла брда; Многе иду муке живе На те људе, на те диве. Ма да с’ чини удес худи, Ал’ ту неко виши суди; Не шаље им меке дане Да их строше и стамане; Не шаље

Не будимо деца, да се заварамо. Јер владар Сатурно — то ваља да знамо — Он не ждере људе него децу само. »Стармали« 1888.

Шта јесте, јесте: проза си сама; У теби нема стиха, песама, Ал’ ипак зато близина твоја Загрејат’ уме људе — до зноја. На тебе пада замерка стална Да ниси књига сентиментална.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ВАСИЛИЈЕ: Забога, гди сам ја? ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, пак си дошао код ноблеса. ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд; колико сам пута долазио док је јошт и покојни мајстор живио.

Видите овај зид? Ту ћемо поређати неке голишаве људе и фрајле с раздрљеним грудима и с неким клобуцима на глави, где се на пауни возе.

ЕВИЦА: Молим, тко сте ви? РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романма људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу. Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце паметне правим.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Не виђај људе са опасним рукама у дну где је пепео сведок крви и све поспало. Заборави, заборави сваког дана по мало.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Ма куд баш мене, господин’ мајоре, — стар сам човек — и жењен сам — куд ћу ја на Стару Попадију — шаљите људе млађе... — Није време за шале мајоре... Но ни старом командиру није до шале било, јер су му дрхтала мршава колена.

Сад се тек сећа оружја у руци. Натичу се ножеви. Жеља за убијањем полако улази у људе. А њих неко води. — Напред, напред... Полази се на сусрет гребену.

А судија, студент—потпоручник, питао се: — Зашто, зашто људе убијати? Капетан Дановић је збуњен гледао у своје цокуле, и врхом окованог штапа закачио подерано пенџе на њима.

Страшна досада као мора притискивала је људе. Осетио је и Душко овде у шатору крај већ пијаног Руса. На лицу му није било вечитог осмејка.

Забодена у широка уста рововског топа, крилата бомба је чекала скори смртоносни лет међу туђе људе. Све је трептало у снегу и сунцу. Све се нечем радовало.

Петровић, Растко - АФРИКА

Нигде никога, сем што два-три мала мајмуна, одомаћена, скачући између колиба, налик на људе, притрчавају да нас виде. Дозивамо укућане, испред једне колибе. Из колибе одговара мушкарац дубоким баритоном. Н.

које носе на себи лобање хипопотама, овнова, пантера; да између прућа растеже коже, а пусти олињале питоме мајмуне и људе тамне, лене и наге, покривене мушицама, да шетају!

Треба корачати, корачати уз ове јединствене људе; док пролази ова јединствена ноћ. Затим бих опет, савладан умором, заспао у носиљци; будио се нагло, узбудљиво, када

Идући са запаљеном лампом кроз потпуну помрчину, срећући људе и жене које не видим али који ме гласно поздрављају, једва наилазим на место где треба да се там–там одржи и где је

Ево требало је прећи само из Дакара на острвце, па да човек опет сретне људе, срдачне, гостољубиве и нежне. Сада, када сам видео острво Горе.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

онај што је слушао Рођеног брата ропот самртни У немо доба ноћи јесење, Када и ваздух тугом уздише, На кољу живе људе гледајућ По бедемима града несрећног... С тобом ћу ићи! С тобом Станоје!

Даске су, видиш, саме иструхле; А онај пукнут, што је напољу, Њега су зимус санте разбиле, А њим сам ваше људе возио — Па јесам ли ја крив? РАДАК: На посô, кажем!... Тражи исполац! Испљускај чамац!... Песак напоље!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Послала би још и више да отуда не јавише: »или бите даље, ако можете, или не удрите никако, јеп бијете у наше људе.« Да ружних удеса! вечито се нешто бунимо и сами себи сметамо. Види се да нам нешто недостаје.

Ја себе не рачунам баш у најстрашљивије људе, али кад рекнем да ме је тада обузео неизмеран ужас, онда тиме још нисам све рекао, нити сам исказао сву дубину

Пуцати, забавити се каквим послом који привезује сву пажњу — то је најбољи лек за људе који, што но реч, први пут загризају ватру. Јуриш је био ужасан и очајан.

« Погледам људе, погледам коње, и они коњи под нама у томе тренутку изгледали су ми много паметнији, питомији, цивилизованији и

Ја це могу борити, али ја нећу умети да водим људе у борбу — усудих це да приметим ја. Черњајев це само пљесну по бутинама: — Ето ти сад!

Шта да се ради? Кирилов посла двојицу да доведу остраг и остатак Колетове чете и да прикупе све раштркане људе по шуми па да учинимо јуриш. Они одоше, ми остадосмо у страшној борби.

— Шта је, графе? — Где сте ви? ја ево рањен. Ништа це не може учинити. Идите тамо; гледајте да прикупите људе по овој проклетој шуми; ја идем, ја сам опасно рањен, јако ме боли. Пођемо мало даље и шта да сретнемо!

: ...О, напред, напред! — ми пођосмо по шуми прикупљати људе и приправљати се за други јуриш! — Ух, забога, господине, зар још не спаваш!

Да продужим опис јучерање борбе. Одбијени на првом јуришу,1) ми се станемо спремати за други. Зађемо прикупљати људе расуте по чести. Налазили смо их у гомилицама по З—4, по 5—6. Шћућурили се у зеленом густишу па ћуте.

— Мрзим их из дубине душе. — А зашто? — Зато што рат уништава оно чему све треба да служи само као цељ — уништава људе. Цељ читаве људске цивилизације, свега људскога делања то је човеково благостање; али човек — он је сам себи цељ.

Сваки чини грдну неправду револуционарима ко их замишља као крволоке, као људе који просто уживају у проливању крви. Али да не говорим о другима, да говорим о себи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Пошто се из ових ровова преко дана није могло излазити, то смо још у току ноћи пратили људе да довуку што више муниције.

Упутили смо даље људе да донесу артиљеријску муницију и још истога дана, пред вече, грунуше наши рововци. Петнаестог септембра увече

Наши припуцаше. Он диже руке увис и паде. Убиствени замах челика наше артиљерије издиже људе као талас. Неки се усправљао. — Хоћемо ли? — вичу војници. — Лези, лези! — чули се гласови. Гррр-у — грми рововац.

— Станите! — викао сам, да бих прикупио људе. — Не на мене! — повика један четник. Четници се прикупише око мене. Прилегли смо иза неког заклона.

Наш батаљон налазиће се у првом борбеном реду. Тачно у један час по подне ви ћете извести ваше људе из рова и на дати знак кренућете на јуриш. Наредба за смрт и не треба да буде опширнија. Вратио сам се утучен...

Покрај људи, животиње. По истом поступку и ритуалу, да сам се згадио на људе и на њихово наметнуто достојанство... И сада, за време ових тешких часова у болници, често ми је пред очи излазила та

Ето... Сви ми имамо мајке, сви стрепимо од смрти... Волимо живот. Зар на овоме земљиноме шару нема места за све људе?... Ноћ се спуштала лагано. Чини ми се, много спорије него других дана.

Дивизији армија, бог би свети знао откуда. „Доказивао сам команданту пука како ћемо бесциљно погубити људе. Али он ни да чује.“ Јер командант пука треба да извести позадину да је прелаз извршен, макар сви изгинули.

Није реч о мени, знам. Али дозволи, не могу ни ја тако лако да жртвујем своје људе... — С ким се то препире? — запитао сам Луку. — Сигурно са начелником штаба. Тај не може очима да види нас артиљерце.

Овакав срдачан пријем, ови дубоки заклони, све ме је то мало ослободило. Ове људе из јуришних чета замишљао сам као нека чудовишта, обрасла у браде.

Пушчана паљба је све чешћа... Ја сам се и раније дивио пешацима, али сада као да сам наишао на нове, мени непознате људе. Они живе својим животом...

Када су га запитали за разлог, он изјави једном свом другу: „Савест ми не допушта да чувам невине људе!“ Онај га достави, и они ти њега хоп! — у пешадију, на најистакнутије место.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

По свем свјету свјетлост красна свјетло све јављајет еја; сунца, луне и звјезд јасна топлота нам дајет сја: земљу, људе обимајет и све ствари загрјевајет. О Златоје пролеће!

вести све је престало; Место витла и преслице сад су шпинети, Гласне харфе, виолини, танци минети, — Не може међ људе без тог поднети. От године от две дечицу уче Угодити момком — како не муче!

сњежне ја увидјех превисоке џаме, Силна бурја душе, сн'јег у очи сипа, У домове завирује, по тавани ђипа, Људе за пешч јури, мише под огњиште, Деца око оца и матере вриште.

Жалосни се сваки дан чује глас у граду Да мразови људе живе, здраве краду, И превозе в царство разјарено смерти; Који живи остају, оним' она прети Одгристи им образе, или

Брда из старих јошт једнако куља целителна вода, Људе, ах, свака година друге води. Обвештан камен на Римљане одводи мисли, Херкула натпис многи дано за здравље слави.

Обвештан камен на Римљане одводи мисли, Херкула натпис многи дано за здравље слави. Време је сатрло све, и људе и Херкула самог, И место њег’ басном слави се Јоргован сад.

Младо момче голобрадо, Па говори Цвет-девојки: „Чујеш мене, Цвет-девојче, Ја сам чит’о старе књиге И слушао мудре људе, Књиге пишу, људи веле: Што се жени и удаје, То се жени и удаје На овоме белом свету, Кад се легне у гроб црни,

је, следователно ово страже на две стране стојеће, овоже царска и општинска робија, коју је народ обвершивати моро, људе от дома и послова домовини одвело је, и саме жене послове кућевне колико су могле обдержавале су, докле није болест

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Њега бу дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање кад би гдјегод бануо међу људе који га не познају — само кад нешто шапћу.

Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче.

— И стари су ти бјежали, кукавицо сиња! — викну, ја и испали' штуц за, њим, онда нареди' момцима да сазову људе, па шједо' с Партенијом пити. — Ули-де Мићане још једну чашу оцу Сопронији! — Ули, Мићане ули — чу се неко из мрака.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна Сав бол свога ништа најслађе је скрити. О, Господе, дај ми оне људе вере Којом Давид негда вероваше у Те! Господ ћути. Мрак се само јаче стере, И празнина зјапи и небеса ћуте.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

фактографска и фикционална, основ је целокупне нарације, а реторична похвала сублимира доживљај и тумачи појаве и људе.

Створио је широку приповедачку реку и јарким бојама сликао време, људе и њихове односе. То је једна динамична фрескослика Србије 13. века. Његово дело је први српски роман.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући сет?...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

С обзором на готово божанску вредност п. и на њен висок значај за људе, није чудо што се она чува и магички осигурава, нарочито при сетви и жетви. Почетак сетве сматрао се за празник (в.

Ћипико, Иво - Пауци

Путем стижу људе. Сигурно иду у варош за истим послом. Пожуре, као да ће сијена нестати. Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели

—Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова, а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра

„Али, ето, какови су ти божји свештеници” премишљаше, „ради свога неваљалства наваљују на добре људе. Будала! Као да је мени Маша памет однијела као њему...

А каматар је Марко у свему: никада у вароши нису га видјели, као друге људе, попити са човјеком чашу вина, а и суд бијаше га осудио због каматарства на мјесец дана затвора и на губитак камата од

Ето, па помози кога! Говори и лијева у се вино као у празну мјешину, и нуди људе да пију; неки прихваћају, само да трошка има, и не могу да се начуде како је он тако данас податан и разговоран, он,

Нека реку ко им је то игда бранио? И је ли право, господине суче, да само моје општина отме мимо све друге људе? —Доћи ће и на остале ред, — вели одвјетник. —Ко вели? Хоће, ако се са господином начелником завади...

Затражи процјену земљишта и замоли да се одреди дан дражбе. Газда позове к себи судбене вјештаке, људе са села, своје дужнике, и упути их у посао.

— Не дам земље док ми је глава жива!... Не дам је до бога ! —Пусти, Раде, синко! Што слушаш туђе људе?— умијеша се стара. Али Раду ковачеве ријечи разјарише и у срџби одлучи да даље не чека.

—Де, Раде, помози! — вели му комшија Анте. Раде погледа људе као у чуду, баци са себе кабаницу и угазивши једном ногом у јаругу одупре леђима; људи помогоше и с натегом кола

Да му буде лакше, гледао је с врата људе како се журе кући. Најпослије иза себе ос јети свјетло нажгане свијеће. Блиједи траг допираше до на пут.

Па, сјећајући се данашње расправе у суду, не може да у себи издржи љутину: — Неки мисле да људе треба само глобити и њима пунити затворе. Ради тобоже по закону и — чист посао!

доље код мора осамљеног старца Мрса, гледа Крњу, у чијим рукама тешки је криж; иза балдахина вуче му се отац; познаје људе и њихов живот; зна за њихово милосрђе, зна из чијих уста диже се вапај. Све му се то мијеша у глави.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце. Овај нема више од двадесет и пет година.

Прохор је био неписмен и гајио је према књигама подозрење. За све писмене људе говорио је да су сумњиви. Кад је видео са каквом лакоћом читам јеванђеље и како ми рука са каламусом лако клизи преко

Али, одговорио је Прохор, то је он чинио да бисмо га ми чешће помињали у својим молитвама него што помињемо друге људе, а ми смо овде да се молимо подједнако и за оног најбеднијег који нам никада није дао ни кокошије јаје ни шаку жита;

Завршио је тако што је сву кривицу за неуспело скидање чини свалио на Лаушеве људе, који су, како каже, најгори препредењаци и ништаци које је он икад срео. Најпре су му подвалили са јарцем.

Говорила је како је добри бог створио људе једнаким и како сваки има право на мало задовољства. Као неки анђео послан с неба да васпостави на земљи поредак

Баш зато што су спремни на подвиге којима се обичан људски ум опире као нечем неприродном, они натерују људе да их приме као чудаке, јуродиве занесењаке, друкчије од свих, обележене.

Кирча је тврдио како је она приблесаста и како се крила од нас зато што је неки враг ушао у њу. Кирча Не разумем те људе. Зар им њено понашање није чудно?

Зашто ме и ти исмејаваш, Господе? Зар није доста што си на мене натуткао људе, него ми и жабе шаљеш, само Прохора, свога верног пса Прохора, да понизиш.

У људе се увукла страшна мора. Слутња пошасти које ће се излити као казна за светогрђе. Димитрије Поразила ме је Прохорова с

Језиво завијање у ноћима са месечином, режање и урликање испунило је долину. У људе се увукао страх. Неки су говорили да је све то у вези са Прохоровом смрћу, јер, кажу, Бог је послао звери да казни оне

па ми на слици испадне неко здепасто створење, које као да долази из самог пакла са намером да на земљи истреби све људе, да хара и пали, силује и отима.

Смрт се цери, тајновита и окрутна, омамљива као дубок сан. Гледам ове људе како се престрављено и панично с њом суочавају.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Њему је досадан живот. (бар тако у песми каже), И критичари, вели, својом га глупошћу драже. „Како да казним људе? искô је мишљење моје, А ја га светујем лепо: - „Штампајте стихове своје.

пустош живота бедног и ништавила свога; Одсад је банчио чешће, кашто се по крчми тукô, Хулећи одвратном псовком и људе и самог Бога.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

проведеног на семериншким планинама, учинио сам први, дотле непредузети покушај да развитак астрономије, њене велике људе и њихова открића претставим у виду личних доживљаја, описаних у писмима.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Овај обимни дитирамб мноштвом појединости представља све животне сфере (звезде, флорални свет, фауну и људе) како се буде и радују пролећу, често уз примену ономатопеја („…патка рано па па квичет/ и пачиће погледа/кукут тако

По свјем свјету свјетлост красна светло све јављајет сја; сунце, луна и звјезд јасна топлоту нам дајетсја: земљу, људе обимајет и све ствари загрјевајет. О златоје пролеће!

Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени. Волим сунце Када гране, Волим данак Када сване. Волим људе Када зборе, Мудре, лепе Разговоре!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Наредио клисару да га сви испред цркве чекају. Јер казао: »Ко хоће живе људе да закопава тај ни у цркву не сме да ступи.« И кад изашао, толико их напао, а нарочито хаџи-Ристу.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Речи зна напамет, глас му мали, али пун неке сете и љубави, и са оном бојом која тако дира људе меланхоличне, страдалне.

” Мајстор Коста стане на дућанска врата, гледа на улицу, али не види ни улицу ни људе, него одмерава свој удес и Срећков.” Има у Срећку нешто чудно.

Уза сав свој много лични живот, није био себичан. Имао је лепу праву памет, прозирао људе и ствари, па и себе, знао је своје мане.

умна далеко нада своју околину, она одједаред узе особита права, заузе став, и поче некако да администрира ствари и људе. Волела је и она живот, и баш зато почела да цени своје способности.

За Балкан, господин Тоша је био помало фини и помало смешан господин. Али је брзо придобијао људе благошћу и „контеношћу”. — Ја сам, овај, контен, како гођ ви ус' теднете — тако је свршавао послове.

Говорило се да све газдачке куће имају по тим ормарима и скровишта за људе, с везама и према тавану или подруму. Заиста је крађа и препада у оно доба било почесто.

Густи војвођански кукурузи, то се заборавило, имали су врсту летње хајдучије. А зими се кидисало смело, на људе у кући и за столом при вечери.

Узела је у администрацију све велико и разноврсно имање свога мужа, земље, људе, жене, децу, стоку, новац, купце и продавце, посреднике, адвокате.

Црква је жупнику одиста увек била препуна. И није било тачно да су је пуниле само жене. Научио је жупник и људе и децу да се редовно моле Богу. Мали Ханс је лудовао за црквом. Често је министрирао.

” Господин Јоксим је хористкињино мишљење, или искуство, препричавао, и додавао: — За нежењене људе, то нагло осветљење у мраку, ја мислим да није добра ствар.

Молим вас дакле да ми још једаред верујете. Од мене сте начинили човека ви, само ви. Школа не прави људе! Молим вас лепо, још једаред, и за љубав и за новац. — И за љубав и за новац понављала је тихо госпа Нола.

Научила се да гледа у живот као неки уметник. Извештила се да индивидуалише људе и догађаје, и да их види као на некој позорници... Швабе имају услужност.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

нашег, као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу, псују и прете, и с трипода представљају им њиове погрешке, пакао и гром подижући, да својим сувим речма већу

Јупитер па ја, којима су сва возможна. Док дунем трипут, ја сам ти нов свет начинио. Људе с рогови, магарце паметне, жене да млого не говоре начинити, то је код мене маленкост.

Ова, дакле, госпожа узевши по дужности бригу људе извештавати, приповедајући како је неки младић миромрсце и мирољупце оружијем напао, на три стотине јуриш учинио,

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Све што сам више упознавао живот, што сам ближе упознавао људе, све сам се слађе смејао. И сада још, када сам стигао на одмориште, те се осврнем за собом, не могу да не прснем од

Заредих на сва врата редом и свуд затекох људе са обезбеђеним годинама службе и са обезбеђеним подваљком и свуд ти људи немарно завирише у моју диплому и свуд ми

Томе равнању, на које се у војсци врло много полаже, циљ је да све људе ставе под конац и да их навикну да не истрчавају један испред другога.

Пушка у руци регрута који не зна да пуца, то је само теорија, али кад тај регрут већ научи да убија људе, то је онда пракса, и та пракса у заједници са теоријом чини целога војника.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Сад се нема куд. Ова лабилна повезаност за све ове људе изазивала је осећање несигурности, из чега је произилазио страх. Примицали смо се лагано и обазриво друму.

На самом превоју застадосмо, док кијамет мине. Ветар је ковитлао, дижући читаве вихоре снега и засипајући људе и стоку. Руке се укочиле од зиме, да ни дугме не можемо закопчати.

Али ово лице је сад бледо, а очи замагљене. Стајао је баш покрај пута и гледао замишљено у земљу. Погледах и на оне људе около, па ми они познати. — Је ли то пета батерија? Познадох их наједном.

Овај је датум за пету батерију фаталан. Сећаш ли се прошле године, када нас нађе хаубичка батерија, па поби људе, удари у топ... кару. Сећаш се?... Јест, баш двадесет четвртог октобра. — Командир заћута, па ме значајно погледа.

— Ђе ћеш... Причекајдер да те пријавим. Кад он отвори врата, угледах неке младе људе како нешто ћеретају. Врата се преда мном затворише.

Ађутант пука се враћа отуда и саопштава да је донесен пексимит. Командири одредише људе за пријем. Свакоме војнику је дат по један пексимит.

Ви сте и сами видели колико је тешко и једном самом човеку да пређе преко оних врлети. А тек замислите људе који су морали вући, гурати, или на рукама носити тешке топове — заврши своје казивање потпоручник Рељић.

Из суседног села вратили су се официри и војници и причали да тамо нема хране ни за људе, ни за стоку. Војници су седели скотурени око ватри, док су коњи брстили трње. Преко ноћи паде киша.

— Па видим сви побјегосте, и ја кâ велим, идем да браним сам кућу своју. Потпоручник Драгиша се окрете нама: — Ове људе не могу да разумем... Или се праве шерети, или су детињасто безазлени, када овако говоре.

Али не кретосмо ка мору, већ лево, опет у неки крш, и наредише да ту разапнемо шаторе. Људе је обузело напрегнуто стање ишчекивања. Очекујемо покрет на бродове, очекујемо хлеб...

Неки се коњи увалили у мочвару, и услед изнемоглости не могу више да се дигну. Све то још више изнурава људе и, већ малаксали, они продужавају пут лагано, шљапкајући по води и блату.

На то смо већ навикли. Приближисмо се и чусмо детињи плач. — Мамо... мамо! — чујемо узвике. Као да смлати нешто људе. Та и они имају децу на коју су готово и заборавили, придављени ужасима живота.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Је ли чудо што схвати Лепотица како свима око себе смета? Што виде да не разуме људе око себе? Већ се изгубили и послови које је волела: ко још меси, ко тка?

Шта је могла да прича с њима? Људе које је она волела, они нису знали ни по чувењу, а како се некад живело није их занимало.

Како да га не почистим? — Старац упитно погледа људе око себе, не схватајући зашто му се смеју у лице, све док једна суседа не рече: — 3ар не видиш да једва ноге вучеш?

Како је слатка била тишина! Како је нежно падала на људе и на поља! Људи су ћутали као да се плаше да је не поремете својим гласовима.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Њен задатак је био већ у најстарије време да чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито, јер је рат веома дуго био једак од основних видова привреде, и да

и уништавао читаве породице, бог је допуштао ужасне злочине, бог је радост изненада претварао у жалост, бог је излагао људе небројеним патњама. Зашто?

Осветио је на тај начин не само свога оца него и све друге људе који су трпели увреде од Турака. Његово младалачко јунаштво је кроз векове позивало људе на херојске подухвате, на

Његово младалачко јунаштво је кроз векове позивало људе на херојске подухвате, на борбу за одбрану људског достојанства. О Сењанину Тадији историја не зна много.

неки котарски јунак — Мандушићев сестрић Тадија или који други — с обзиром на то да су Турци називали Сењанима не само људе из Сења него ,,све хајдуке и злочинце без разлике“.

Они су људ'ма судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго што им се год допало, најпослије

би онемогућиле устанак и уклониле сведоке својих насиља — одлуче да посеку кнезове и да на њихово место поставе своје људе. Ову одлуку Турци су остварили почетком 1804. године. Али, уместо да умире рају, подстакли су је на буну.

Да тај на рибљиву камо заблуди пучину морску, многе би људе он нахранио оштриге тражећ, из лађе скачући брзе, иако је немирно море, када се с кола зна да лако по пољу ваља.

један већи великаш, краљ Марко, изриче једноме мањем великашу, господину Константину Дејановићу, замерајући му што људе цени по благу и оделу (те зато одбија лоше обучене сиротице и ставља у доњу трпезу небогате старе господаре у старом

Поводом Меримеове књиге, коју је он у целини представио као превод са „илирског“ и тако успео да обмане многе људе (чак и Пушкина, који је Меримеове песме преводио као српске), појавило се више написа у часописима, а истовремено су у

тражи од људи да је носе, да са осталим кугама живи у некој земљи преко мора и да је бог отуда шаље када хоће да казни људе, итд.).

— „и онуда по околини зове се Латинин сваки човјек закона римскога“; „као што у Далмацији приморци и Бодули зову све људе са сухе земље изнутра Власима, тако и Власи сваког који је обучен у талијанско одијело зову Латинином, макар био кога

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

запуштена, густа и прилично велика шума, на сат хода удаљен од подножја планине, био је одувијек, чак и за старије људе, помало страшно и тајанствено мјесто. Бабе су шапутале да је уклет и да никако није добро ноћу крај њега пролазити.

— Ту сам, ту сам, кнеже витеже. Заливам душицу брљом. — Дедер ми за вечерас сазови ове људе. Ево ти списак. Пољар се завуче у конопље иза куће и узе да сриче прво име на списку: — Пе-хехе-те-те-а-ре...

Кнез Ваљушко повиси глас шиштећи као гусак: — Шшшта! Па ово је побуна! Николетина, ти буниш људе против школе. — А, не, не, није тако, брајкане! — запјевуцка момчина.

Умјесто њега и за његов рачун одузимали су оружје, војничку спрему, жито, стоку, премлаћивали и мучили људе, палили куће. Преко њих је освајач хтио да поробљени народ натјера у страх и покорност.

Видећи наоружане људе, дјечаци се притајише иза једног трна, па чим ови зађоше за окуку, они јурнуше пријеким путем према Николиној кући.

Нијесмо ни знали да ти главу спасавамо. — Ех, како нијеси знао! — побуни се Јованче. — Та видио си да гоне везане људе. Николетина се нешто замисли, почеша затиљак и пажљиво погледа у дјечаке.

— Никог преко дана не можеш код куће наћи, све се разбјежало од авијације — жалио се пољар Лијан. — Морам људе ловити по кукурузима као зечеве.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ће право из лукова, стреле и муње одзгор — луче с треском, ка од врло округла лука облачна на намеру долетат ће на зле људе.

Супроћ тога опет дигнуће се јаки големи ветрови халовити, те дор пооткидати ће с ногу људе и разметати там-овам једне од других с вихром у холују.

ангелске силе кренути се са свога им места и подићи се хитњом обилазећи им с великом виком по свој земљи, повлачећи људе пред Христа на суд. И многи туштени, уједно страховити који ће ш њиме доћи хиљадом хиљада!

Та њихова мучитељска оруђа, чимно муче људе, сасма су тешка и зла, дебели нокти непрегибати, зли бичеви, црна клокоћућа смола, смрадљиви задах, кревети жешко

Праведни се гњев божји на нас просу и зло нам дође на нашу главу, те попусти људе, наше злобнике на нас, да нас газе и сатиру, и језичаска Луна са своји рогови избоде нас кроз то, зашто нисмо право

Свесрдо се за све те људе по подретлу и по реду више исказате молите — како за хришћане, тако и за иноверце — о животу, о здрављу, о спасењу, за

Знамо те јасну и светлу кано сунце, сјајну једнако на зле и на добре људе. Знамо те хубаву како луну и добру; у наших бедних ноћи светли нам.

Дај нам твоју помоћ да нам одлагне От старања срдце наше. ПОХВАЛА БЕСЕДНИКУ Тко људе уразумљује, Томе разуму његову нејма краја; Ко зна потајну Што лежи у чијем срдцу, Како тај књиге не би знао?...

ПУТ Доста и доста таквих има Што широким путем путују свој живот, Ама уска врата и тесни пут је Којино уводи људе у живот, И мало је који га находе.

с оном формом, под Јерусалим Антиох, персијски цар са силном војском [стићи], те ће га похарати и запустити свега, људе исећи, црковне ађијаре и судове све разграбити војска и однети.

И ето, мртва обешена змија, од живих змија лечила је људе! МАЧ И ЧЕТИРИ РИФА ПЛАТНА По прорицању Језећила, што му Бог заповеди за приповест пред Жидови учинити, за Јехонијева

знање, јер ће наскоро доћи под Јерусалим Вавилоњани, обсести га и с бојем узети, пак свега попалити, земљу похарати и људе све, које исећи, које пак у вавилонску страну запленити. Како онда и учинише то.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Сестре ти се поудаваше све за људе трговци, а ти што искаш?!... Помисли се на кога си керка! један си је чорбаџи-Замфир у град; море, до Солун и Филибе