Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Ти си бунтовник! Ти си издајник отаџбине! — викаше судија. — Ја сам бранилац народа, бранилац правде и људске и божје!... Ја сам, господо чланови крвавога суда, бранилац слободе!...
Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван. Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Но један који пише и жели поправити нарави људске, сасвим ваља да је чист од овога порока који се рађа из зависти. Зато надлежи добро знати да богатство, власт и
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Оде и котлокрп, забацивши чело са остацима круне од иња. Одоше јунаци, бољи од бољега, одоше живџије, одоше људске але! Па нећемо ни ми живети довека, нисмо ни ми веће будале! ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека?
Мирни Пруси неће ни мрава да згазе! Разваљена кола, бачве, противколци, пун коњске и људске мокраће и газе завичај; и пламте још амбари пуни жита и мишева; некошена трава, труне грозд на грани, зрно у
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А крај ватре по двору час по час пролазе црне људске слике и пси. Из ара допире топот од коња, пред качаром се испрежу волови, с којима се овај час вратио Ненад из вароши.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Али то је још била велика тајна. За њу је мало њих знало; њих двоје младих, једна стара тетка, и Онај што све радње људске зна.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И он је осећао: како лудило људске природе све више подлеже оним мрачним и тајанственим силама, како свом оном неупоредљиво снажном и дрхтавом страшћу
ми Бога, — мислио је Јуришић идући за женом кроз онај ходник — ја у своме животу никад нисам видео лепше ни одвратније људске животиње.
Јест, шуме неке црвљиве људске радње на све стране и отровни пауци наново плету и крпе оне покидане, старе нити. А сви кажу: ето то је та унутрашња
Африка
Једна ствар је сигурна, а то је да сваки човек само тим што је из људске врсте, и што је рођен, није по појмовима примитивца већ човек, тј. члан племена.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Турци су били допрли до Вијене, и отерани опет натраг до Београда, а дуж путева белеле су се и сушиле људске лобање и кости. У одступници до Беча, последњи су били Расцијани, а у претходници до Београда, први, они.
Од реке му оста само старо, шпанско, име и расцветани врбаци. Темишвар је био дело људске, а не божије руке, и састављен од самих каменитих звезда, утврђења градских.
Ако се погледа у бистре коњске очи, неће преварити, али зар вреди гледати у људске очи? Наказе су, као тај Гарсули. Тако су коњи честњејшег Павла Исаковича дошли чак у затвор, да га посете и да га
Све се најзад добро свршило. Сенатор је платио, а злато је отворило и она врата, која ни сузе људске не отварају. И једна, и друга девојка, добила је, да се венча, дозволу.
Учинила му се сасвим бесмислена та непосредна веза, између те, пролазне, слике људске делатности, у Рабу, и његовог живота, његових патњи, његових жеља и нада. Шта је имао да долази, и то види?
Реке је видео бистре као сузе људске. Цер му се јави у далеком плаветнилу. Виде булке! А пошто је био оставио ноћу отворена вратанца, која су водила, иза
Тако се сан, који личи на смрт, игра са људима. Тако се из једне стварности, и јаве, која је луда и бесмислена, кроз људске беде и сузе, прелази, сваке ноћи, у свет сна, који није бесмисленији, и који, каткад, бива, човеку, једина утеха.
Она је, кришом, пратила, очима, сваки покрет, и поглед, јетрве. Ана и Ђурђе су били пример потпуне људске среће. Били су остали без деце у трактиру, па им се чинило, као да брак тек почиње. Ана је била остала у другом стању.
Жалости људске, тако, почињу, рано. Праштајући се од госпоже Кумрије, брзо, Павле је загрли и пољуби као неку сестру. А пошто сестре
Кад би угледао њене уплашене очи, спустио би своју руку, на њену, као да топлота једне шаке људске може да ублажи страх. Петар је, одлазећи, из Токаја, био сретан и задовољан. Иде некуд, где не постоји Стритцески.
Ако би неки путник задоцнио, а снег га завејао – кад отопи, у пролеће, путници би, каткад, угледали, крај пута, људске кости, или пар чизама, које је вук оглодао. Никад се није знало, после, ко је то, тако, у Карпатима, завршио.
Ти бурићи, говорио је Хурка Павлу, отвориће му, у Кијеву, врата, и она врата, која ни сузе људске, па ни злато, не отварају. Исакович је, све то, примио, као под морање, и исплатио Хурку.
Теодосије - ЖИТИЈА
неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како xоће.
Матере и молитвама својега угодника, светога и преподобнога оца нашега Симеона поможе нам, и без коњске силе и снаге људске, и без икаквог оружја, као што ево видите, противника вашега уби.
А он од почетка као мрзост избегавајући хвале и славе и почасти људске, пошто му је то тешко падало, помишљаше да бежи.
као што напред рекосмо, не могавши се отргнути од сладости пустињачког испосничког и ћут љивог живота, још више од људске славе бежећи, богољубљем и брата својега омрзну, и не смилова се да иде ка ономе који плаче.
О, колико богатство — да се без бриге светске Богу молим — замених за ништавило славе људске! Тешко мени, тешко мени, ко да ме не оплакује, где падох и шта добих!
од небеских гора, свима анђелским силама подобна, то јест свечиста Дева и Мати Бога мојега, од које се без семена, без људске руке, од њених девичанских спона као од горе велике, по чудесном Данилу, камен Христос отрже и све идоле бесовске
А свети увек, као што много пута рекосмо, од људске славе бежећи, помисли да остави власт првосветитељства и ако Бог изволи да изврши његову жељу, рече да ће у туђим
овога похвалити, нити пак желимо што сами корисно од њега добити; јер када преподобни на земљи, за живота, похвале људске није хтео, на небесима тек ову никако сада не жели, по давидовим речима: У теби је похвала моја у цркви великој, то
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Напротив, политичари без личних идеја, али вешти и безобзирни, који тактично и мудро експлоатишу људске слабости, остају дуго на власти.
Босанско-херцеговачки Срби су дали велики број даровитих људи који су се истакли у разним гранама људске делатности, почевши од песника Симе Милутиновића Сарајлије (рођеног у Сарајеву), па до новијих, као што су Радуловић,
мухамеданско учење није оставило дубљи утисак на динарске мухамеданце од вере у судбину, „к̕смет“, по којој су све људске радње и догађаји у животу напред Богом одређени.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
порушене немачке градове Волфганга Борхерта и видех их наново изграђене, фабричке димњаке како се дижу као стиснуте људске песнице у небо, затим шине како иду још даље, до Холандије и Данске, до Норвешке и Шведске, у сусрет Ескимима и
звезде, месец и све постоји само зато што ти постојиш; о стрепњи да ћемо сусрете морати да кријемо; о неправедности људске судбине: створени да волимо, ипак морамо то да одлажемо за касније кад нам до тога већ више не буде стало.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Кубуре, ножеви, фишеци, у превезима на трбуху отембесише се о шије људске, тако да је пук ходио сав раскречен, као да су му чворнате пањеве привезали за тур.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Заправо, тек стицањем имена дете добија статус људске јединке и постаје легитимни (али још не и пуноправни) члан друштва.
изникну горњи зуби — не ваља; такво дете неће дуго живети или ће, ако остане живо, бити демонске природе („неће имати људске навике“).
Да би се код детета подстакло јављање ове важне људске способности, усправног хода, често се користе басме и друге вербалне магијске формуле.
Колективизам је једна од главних вредносних оријентација у овом типу људске заједнице. Колективистичка усмереност води ка економској и друштвеној сарадњи припадника заједнице и представља
¹³ Јунаштво, чојство и витешко понашање динарских Срба, као највише људске вредности, опевале су многе народне епске песме, али и бројне приче, предања и ратничке анегдоте које су сакупили
Мушка су на глави носила што и људи, или су просто ишла гологлава, а на горњем делу тела имала су тек понеки део људске одеће. Женска су деца ишла гологлава, или су имала на глави фес, а на доњем делу тела понешто од женског одела.
¹⁴ Без помоћи одраслих, дете не би могло да развије ни оне најелементарније специфично људске моћи и способности: усправан ход, говор, мишљење, самосвест. (Уп.
нагонско, „полиморфно перверзно“ створење које тек социјализацијом, обликовањем под притиском културе стиче своје људске карактеристике.
по својој природи добро, „безгрешно“, а све оно што је у одраслом човеку рђаво, резултат је изопачавања изворно добре људске природе под утицајем неповољних друштвених услова.
подучавањем, укључивањем у дечје игре и посебно активним усвајањем творевина народне књижевности стиче специфичне људске карактеристике и типичне особине припадника одређене културе које су „заложене“ у систему културних творевина.
Историјски приступ овим појмовима показује да је током људске историје постојало заправо више различитих, па и опречних модела детета и његовог развоја. Тако нпр.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Корњаче се опрезно извлаче из својих љуштура и гледају како магистралом звижде најновији модели људске сујете. Корњаче коштају пет динара. Чак и оне веома старе, које су виделе толико тога, коштају такође пет динара.
очи и у пуној светлости једног обичног летњег дана, усред старог племићког рибњака, указати сва крхкост и привременост људске среће. НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ ЗАВОДНИК – Фајронт! — викнуо је конобар у два сата и подигао прву столицу на сто.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
правди, слободи и истини, солидарност са пониженима и увређенима, мржња према насилницима — најважније су моралне и људске вредности које дечја књига може срећно уобличавати и истицати.
Што важи за људске синове, важи и за кунићски род; поређења су двострана, разменљива. „Ас плаyфулл ас ЬаЬу раббитс” (Разирани као мали
Али и у васпитности, Змај је надмоћан. Он је поучавао читав један нараштај, упућивао га у високе националне и људске дужности, спремао га за једну историјску обавезу: ако је поука гушила поезију у њој је, барем, било неке величине.
Човек у непосредном додиру са земљом почетак је и крај свеколике људске пустоловине, праузор свих судбина. Ту је тајна његове неуништивости: Све се мени, браћо и људи моји, нешто чини да
Писац их пушта у свет без унапред смишљеног циља — ни живот, ни људске судбине иначе, таквог циља немају — али довољно је да се те личности сусретну да би се заволеле, закавжиле, ушле у
историјат човека на овом великом отоку који се зове земља, на овом отоку који плива у космичком океану, то је историја људске борбе и мучног успињања, историја нашег стрпљења и наше наде у спасење.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Догме и обреди, цела форма разних вера нема везе са правом религијом, религијом људске савести, која једино почива на еванђелској истини.
Све дотле Јован Ст. Поповић је радио комедију карактера, цртајући поједине типове и изобличавајући у њима људске страсти код појединаца, сујету, тврдичење, пакост, напућеност.
хладним стиховима он ће певати пролазност свега на земљи и вечитост људског бола, плиткоћу људских страсти и дубину људске несреће, таштину свега људскога, урођену и неизлечиву рђавштину људи, празнину речи, обмане идеја, излишност наде,
и за њих и о њима испевао је велики број песама, најбоље дечје песме у српској књижевности, где су велике истине људске и благородна човечанска осећања казивана приступачно, лепо и просто.
одушевљава се и не жести, ретко казује своје мишљење и судове, и остаје у већини случајева хладан и неузбудљив сликар људске рђавштине и моралне беде.
Он није у стању да види и постави какав проблем, нити може да дâ књижевну синтезу, било једне средине или једне људске природе.
Његове омиљене идеје су: констатовање ниске, животињске природе људске, песимистичко схватање човека, разлика која постоји између нижег, анималног и вишег, интелектуалног човека, борба
се неколико натуралистичких комада, са појачаном склоношћу за песимистичко сликање црних страна друштва и моралне беде људске, са предметима из најнижих друштвених слојева.
Тежак, суморан тон, болно истраживање у дубинама људске душе, сликање оболелих стања воље и помућене свести, одликује прве радове младога писца.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Прави правцати магарац, а под њим људске ноге. Старица се здрвени и од чуда се умало не прекрсти. — С чељадећим ногама? — Јесте, мила и рођена бако.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А унутра, у цркви, само се виде људске главе, између њих светлуцају пламени свећâ од којих се дим полако, вијугаво диже, стапа и губи међу сводовима.
Велика соба осветљена. Кроз широке, с дрвеним решеткама прозоре виде се људске сенке. Слуге и слушкиње трчкарају, носе и износе. Тетка ми изишла чак пред кућу.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
А позориште? Зар то није храм? У њем се служи жртва љубави. Иако се у њему не славе боговско-људске страсти Христове, иако му не светли сунчев плам, ал' у њем трепте јасне звездице, самртних страсти бесмрт-веснице.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
прози; са експериментима савлађивања времена и простора, сажимањем инстинката, а нарочито са настојањима да се из људске речи извуку сви звучни и емотивни ефекти, увидећемо тад колико нам је ова народна проза блиска и колико је наша.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
куга и колера, ватромета, крунисања, изгубљених и добијених тамо некаквих битака, освајања овог или онога, одвајања људске ноге по месецу и месечини, после дизања и спуштања застава, кукњаве и џумбуса, топовских салви и интонирања државних
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Али зашто не пођу да виде шта се догађа? Чујем, затим, такође људске гласове, негде иза кућа да се, као папрати уз високо дрво које чупају елементи, скупљају и пузају уз велико,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
лица, уз страховиту дерњаву и запомагање, људи су се газили, тукли за прелаз, кола су се у заокрету превртала, људске груди и ноге животиња су прскале, уз очајан јаук и вриску... Возари без команде појахаше, готови да појуре.
Забезекнути посматрамо светао крст, тај симбол вечне трагедије људске. Војницима је овладало тихо, побожно расположење... Кола се зауставише иза аустријских ровова.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
камичцима боје хиљадам’: Па бедеме граду гради, чудом чувене, Све од силне коњске кости и од јуначке, На ћошкове људске главе златом жикане.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
из шеснаестог столећа, које ће ми, сутрадан, показати, и спомињу Вобана, који је рекао да је та кула најчудније дело људске руке.
Ти певаш ведро, са грмљавом далеком, и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит. У Теби нема моје људске туге. Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
човек пропиње, Где једни жуде хлеб, други зачине, У том леглу беде и сиротиње, На вашару трке и отимачине Од људске руке страдају и животиње. Еј, човече, у грабежу не знаш границу: Све пригрћеш, шаком, капом и мачем.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
равно, гњијездо јуначко, а крваво људско разбојиште, многе ли си војске запамтило, многе ли си мајке ојадило! Људске су те кости затрпале, људском си се крвљу опјанило; вазда рâниш од Видова дана јуначкијем и коњскијем месом гавранове
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Данас ми људске речи што хоће да убеде, Да воде, — звуче тоном досадних перифраза; Ја не верујем више у радост ни у беде; Верујем у
лишће ново, А нéме сузе саме лију У дивно мајско вече ово, Осећаш сенку судбе грубе И коб да наше сносиш беде, И људске мржње хладне зубе, И зла живота што не штеде.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
појаше коња и тргне сабљу па предводи војску, јали крстом у руци а благом ријечи из уста да украћује ускипјеле страсти људске, јали, као шта га јутрос видјесмо, мисаона и удубљена у сама себе!
Богами, сердару, жалим га као ниједнога друга; преда њ други није ноге износио, ђе се смрт у очи гледа, ђе прскају људске очи... А што, је ли овако, браћо?“ „Јест, богами!“ рекоше сви у глас. „Соко људски, брате!“ настави Милић.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
предмете и појаве, на личности и догађаје, на њихове карактерне и карактеристичне особине — и уопште на међусобне људске односе, потребе и прохтеве, навике и недостатке, питалице су занимљива фрагментарна повест о назорима нашег народног
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једноме великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а орлови их одозго чупају.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
(Пс. 72, 27) Хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не заповедамо, „јер ко недостојно једе тело и пије крв Господњу, крив је телу и крви“, (И Кор.
и уистину господина нам и оца, да знано буде свима нама, а и другима, Бог, чинећи на боље људима, не желећи људске пропасти, постави овог самодржног господина, названог Стефана Немању, царствовати свом Српском земљом.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ПРОСЈАК: Ја сам хтео да помогнем, шта вичеш... МАНОЈЛО: Ти да помогнеш? ПРОСЈАК: Да све људске болове примим на себе! Да скупим све ваше чиреве, чворуге, красте, ваше несанице, сузе и ноћне море...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Не зна колико је времена прошло, па се тутњава и урлање избистрише у људске гласове и речи, изврнуте бубашвабе постадоше столови што криво стоје, угарци су опет људи, варошки окламиши и
да сипа, то су ноге којима су све вароши близу и све зверке споре, То је глава што ће умети да скраја лажи и преваре људске. Она, сигурно, јауче и боли је, а Мило јој је и радосно то што боли и што јауче.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Пред зору чу се ломњава помешана са крицима. Старац у бунилу подиже главу, па рече: — Чини ми се да чујем људске крике? — То галебови криче, спавај! — дечак додаде старцу воде и истрча из куће.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
“ Понегде, још је било крви у смрзнутом блату а небо, мокро и опоро, спуштало се над људске гласове прозукле од радости, умора или јада.
Вишњић је оцећао да певање доноси неко расветљење у смрачене људске унутарњости: зато се трудио, све преданије, да у певању готово увек достигне онај тренутак кад слушаоци замиру јер ход
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
те к људској вуче колијевци, ђе кукање и плач окруњено, ђе вјенчана глупост са тирјанством, ђе се само рад несреће људске боготвори Цезар с Александром, ђе прелести смртне свеколике теке лицем из глибине вире?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Грилус одахну, и терет му паде са душе. Он заблагодари из свег срца Посејдону што му је опростио његове људске слабости.
„Морам да ти противуречим. У своме лекарском позиву посматрао сам пажљиво сваку манифестацију и развитак људске душе: како се она код детета постепено развија, како код сваког човека бива при најмањој телесној нелагодности, а
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па опет одјекују шамари и жила се увија око главе и колена све док се оним старешинама не досади те враћају оне људске рушевине тамо у тесан бетонирани подрум где се понова голи стисну као сардине, превијају од бола, усред оне запаре и
треба умукнути (само не знамо да ли ћемо ми то моћи одржати), па прећи најзад на много и важније и занимљивије људске радње и односе који са ратом никакве везе немају.
све је то толико пута било и битисало да се и самој Историји досадило, док се то, на пример, за оне друге мирнодопске људске радње никад не би могло рећи.
Било је то у зиму, али кад уместо снега Он беше пустио велику кишу те да би опрала људске крваве трагове којима је земља била испрскана. Седео је тако Господ са св.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
гледао жуту пахуљу осмијеха што се рађа на измореним лицима патника, погнутих људи и забуђених жена по свим мјестима људске патње, од стрпљивих ноћних жељезничких чекаоница трећег разреда до болница и од дворане за разговоре у казнионама до
те јасне, здраве, демократичне истине чини неправда баш оном обичном, просјечном, свакидашњем човјеку, који твори базу људске пирамиде и кога такве истине-зубобоље највише тару и погађају.
Тада нам се људске јединке, са теретом својих душа, крећу кроз празне, пусте просторе, као у књигама Достојевског. А под старост, опет
На прстима, сасвим тихо, прошли бисмо мимо дуге редове кревета. Колико људске туге на тим разоружаним лицима! Сретан сам што сам опет сам у соби.
И понекад се човјеку не чини без разлога што авионске бомбе, у своме ликвидирању датих склопова живота, начињу људске кошнице баш одозго, од поткровља. Луњао сам по тавану и откривао у њему разне запасаје смрти.
Уопће, све, ама баш све, износимо из дјетињства. У старости се сваким даном све више о томе увјеравамо. Све основне људске ствари извлачимо из дјетињства. А нарочито сву нашу прћију сензибилнога.
Треба мрзити смрт. Треба побијати смрт, без предаха, свим средствима, на сваком кораку. Треба мобилизовати све људске снаге на ту мржњу против смрти. Јер у животу као да се и не ради друго него само умире.
више него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Какве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човјек, већа је и смрт у њему.
Часом кад је пред његовим погледом пукла главна, основна двојност људске природе: расцијеп између коначнога и бесконачнога, несразмјер између његове ограничене коначности и помамне жеђи за
фантома наплели, намаштали, начувствовали, најадили, настраховали, — каквим ли се он заогрне достојанством, традицијом људске мисли и људског чувствовања, вреднотама људског заноса и људске патње!
— каквим ли се он заогрне достојанством, традицијом људске мисли и људског чувствовања, вреднотама људског заноса и људске патње! Колико ли се око њега намота људске славе и бола! Колико ли се живог људског истрапљеног ткива за њ залијепи!
Колико ли се око њега намота људске славе и бола! Колико ли се живог људског истрапљеног ткива за њ залијепи! Као, уосталом, и за толике друге људске
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици. Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једном великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а орлови их одозго чупају.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
За то има неколико узрока. Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен - један од оних ретких појава људске природе коју биолошка истраживања нису успела да објасне. Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним.
Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе, готово људске интелигенције, коју је цела породица мазила и пазила, пошто је једном приликом спасао живот моме оцу под невероватним
Они које то занима могу наћи неке податке о експериментима које сам тамо изводио у мом чланку Проблем повећања људске енергије објављеном 1900. године у јунском броју часописа ”Центурy Магазине”, на који сам се већ раније позивао.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
како велики простори Сједињених држава морају бити прекривени стотинама оваквих места и како у тим узаврелим центрима људске активности мора бити да и мене чека неки посао.
мислећи на своје обогаљене прсте и тетурав ход, - али ћу радо бити твој сатир и учити те како ћеш имитирати не само људске гласове већ, ако ти се то буде свиђало, и певање птица и зујање буба, а сатири су мајстори за такве ствари!
Ни у једној грани људске делатности народ не треба толико просвећивања као у основним принципима наука и њиховом односу према техници.
предрасуде према науци и представља научне методе рада и научне резултате, као нешто што је лишено моћи да подстакне људске емоције.
Ћипико, Иво - Приповетке
Али Дангуби је свеједно плаче ли се или се смије цио свијет. Давно је већ што живе сам о себи и што не вјерује у људске законе. Окушао је свјетовску правду, и то бијаше за њ велики догађај. ...
Њих двоје, дремајући, међу собом изменише неколико речи. Слушају око себе људске гласове и жамор из града, и гледају у звезде, једнако у бризи хоће ли им сутрашњи дан донети зараде.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
ако кажем да је поезија поново почела да стиче моћ говора о битним, што значи елементарнијим и општим стварима наше људске културе напоредо са све већим сужавањем комуникативне моћи.
лажне позлате и предрасуде које се плету око овога мита, а при томе ништа није изгубљено од његове универзалне људске мере.
сам наш људски језик лаже било би равно, као што из историје логике знамо, размишљању о неким темељним стварима наше људске културе. Међутим, на све стране слушамо и читамо о моралним, идеолошким, политичким, па и књижевним лажима.
општењу реагује на овакво пројектовање: због тих техничкомашинских „ручица“ и „ножица“ данас се све чешће драге људске, нарочито дечје, руке и ноге називају рукицама и ногицама.
у објекте или учеснике радње, пројектован је безнадежан положај човека у савременоме свету, односно друштву, један с људске тачке гледишта изврнут систем односа (о чему се и иначе много писало); једна људскотелесна драма у низу призора је
или о оним споменицима које нам је баштина завештала и на којима су исписани „врховни закони свемирске саобразности и људске узајамности без којих би наш живот остао само слепо тумарање по друмовима који никуд не воде“84.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Суматри тешко да се без песниковог коментара може разабрати прича коју наводи: прича о два човека и о две паралелне људске судбине, са неким подударним и неким сличним појединостима, које су се канда при настајању песме узајамно пресликавале.
348 У пресудноме тренутку, кад се злокобно почну укрштати две људске судбине, дакле онда кад Аранђел Исакович намамљује своју снаху у постељу, са подигнутом његовом руком дићи ће се и
Због таквог положаја Вукова судбина добија допунску улогу: она, заједно са кружним кретањем пука, уоквирава остале људске судбине у роману.
395 Рат је тако у роману постао само позадина на којој у крупноме плану видимо истакнуте три људске судбине - Вукову пре свега, затим Дафинину, па онда Аранђелову - и већи број ситних, епизодичних.
Петровић, Растко - АФРИКА
Једна ствар је сигурна, а то је да сваки човек само тим што је из људске врсте, и што је рођен, није по појмовима примитивца већ човек, тј. члан племена.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
спалит усеве, Отровним дахом лета кужити, Докле се тако, кугом морена, У један прамен отров-парице Колевка бесна људске несреће Несрећом људском сва не разори... ГЛАВАШ: А сад? Шта си отсада чинит науман?
раздире; Где санка нема, где данка бела По сетном лицу бледе ропкиње Затрепти зрачак као изгубљен, И ту на хладу људске жалости Топлину губи жара сопственог; Где мача нема да се зарије У беле кости црног тирана; Где хрпе нема земље
) Ово је писмо од муселима, Упућено је самом везиру... Па сада дршћи, махнит човече, И онде тражи људске милости Где се за милост никад не чује! РАДАК: Охо! Баш није шала!... Турска тескера!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
крвавих рана на бојноме пољу осијали твоји последњи зраци; колико се твојих светлих искрица преламало у капљама људске крви, којом је данас тако обилно орошено бојно поље; колико је самртних уздаха на бојишту изумрло са изумирањем твојих
своју страшну утробу зијају на све стране; понеке су пуне крви, око њих одваљене руке, одбијене ноге, рашчупане људске утробе, раздробљене главе, грдно накажени трупови. Опет даље, опет даље.
— А зашто? — Зато што рат уништава оно чему све треба да служи само као цељ — уништава људе. Цељ читаве људске цивилизације, свега људскога делања то је човеково благостање; али човек — он је сам себи цељ.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
„Ето их!“ — дрекну један, и без моје команде проломише се пуцњи. На суседном брду угледах људске прилике. Застадоше збуњени. Неки падоше. Остали се сручише у увалу испред нас.
Две године сам се верао по земуницама исцепан, вашљив. Живео сам као животиња. Изгубио сам осећање људске пристојности, и одвикао се многих навика културног човека.
— показа нам један војник граничар. На улазу у црквицу застали смо. Свуда по поду лежале су растурене људске лобање. У једном углу биле су набацане на гомилу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
поћи, њој са тобом није Тешко; она је свагда С оним кој’ је љуби, лепо Ил’ га сунце греје, или облаци му Мутни грозе. Људске благонаклоности Добродетељ не тражи Као дволични пријатељ.
Одећу јој шарује, Очи људске чарује; Плод јој поч’о рудити, С њега јесте судити Куд се вишња дигнула, — Да је сретно стигнула!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Нестрпљење ме скоро умори — Не знајућ шта је?... Де, шта се говори! КАП. ЂУРАШКО: Шта?... не питај, Светлости! Људске су груди пуне пакости, У срцу нема оне љубави, Оне врлине, срца — како ли? Без боја душа да га заболи... Јок!
утоне, А из недара му видим ужаснут Све прождирућу силу где пени, — Па бојећи се гнева божијег, Кâ онај ивер људске ништине Што се на бурној сили премеће Кријући своје наде једрила, — Народа српског знајућ судбину Задрктао сам
То и приличи мушкој озбиљи: Дух решителан, воља гвоздена, Што својом снагом руши бедеме Препона силних људске пакости. — Ал’ још си доста благ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја доста благ?
МИРА: А зар је могô? И где је срца, то да учини? СТАНИША: „— Срца?“ Зад има срца, чедо невино! Људске су труди, Миро, без срца, А то што таким крсте именом Гадно је клупче самог отрова, У њем’ се легу чеда зависти:
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Чудесне слике искрсле из дубоке потонуле људске меморије врло брзо су почеле да плене не само домаће него и стране читаоце.
Мрачне сцене из нацистичког логора и ликови који су изгубили људске особине приближавају Небески одред егзистенцијалистичкој драми.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Пошто б. на овај начин може бити сеновита биљка, разумљиво је што је нашао примену и у врачањима за дочаравање људске плодности. Ако млада жели да има деце, треба, кад иде на венчање, да у недрима понесе киту б. (СЕЗ, 19, 84; 151); б.
Ћипико, Иво - Пауци
Идући даље, опазивши људске стопе, устави се на савијутку, прама чопорку кућа што с лијева леже у снијегу. Не продире из њих дим, не навија се над
Он их погледа умилно и понесе их у свом срцу, а пред очима претстављаше му се у то слика пустоши и невоље људске. Када опази мајку у дворишту, чисто му дође да је загрли. У њеним добрим очима запази бригу.
Наједном, као у сну, зачују уз улицу људске кораке. Обоје се тргну; она извуче своју руку из његове, поодмакну се једно од другога, и у мислима прослиједише тај
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Предвече је његова упорност морала проћи кроз искушења изван граница људске издржљивости. Стезао је шкрбинама доњу усну, колутао очима, знојио се, тихо јечао, слао очајничке, молећиве погледе
Но Јевђеније је био човек кога није лако отерати. Познавао је он добро људске слабости и пустио је да време ради за њега.
Уосталом, ко би знао колебљиве дубодолине људске душе? Јелена Видела сам га док је одоздо долазио пешице. Корачао је месечарски, одсутно, као да му једино тело
Доротеј ми каже да ове поворке срећу сваког дана и да се чуди где и како стаје толика сила људске и сточне хране коју Лауш сабира на Кули.
Прохор дакле мисли како Христос није никаква жртва људске опачине и незахвалности, него је моћни, свемогући бог и човек у исти мах, који је добровољно пристао на прибијање на
Његова светлост није допирала до тамних предела људске ограничености. Јер, глупост је стеснила, сузила овај свет, посејала га оградама и бедемима, изделила га, изукрштала га
Били су слаби као деда. Ако је раније и знао да су то непријатељи његове браће, тада је, окружен призором људске патње, све намах заборавио и потрчао да помаже.
случајно од једног меропха који је поткресивао живицу дуж пута што води од манастира за Диљ, да је он угледао неке три људске прилике како се мувају, усред бела дана, око гротла Беле пећине, и после ложе ватру на самом Вилинском гумну.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам, Укажу се људске горостасне сени: С размрсканим грудма, са челима бледим, И уснама хладним у крвавој пени...
Умреће истине људске, и море столећа тавни' Покриће гробове њине. Ал' светли живи Крон, И с њиме, крај зрачног трона, у чистој, небесној
што је, И ја сам расипô лудо све благо духа свог; На градски, прљави базар срце сам бацао своје, Јер дневне истине људске биле су мени бог.
Ту бурних жеља силна моћ Не мори људске груди Спокојно овде пада ноћ, Спокојно зора руди. И ја, кô мирни, добри ђак Жуковског и Пушкина, Чим тихи, тајни
Читам песме наше. Краљеви се руже, Попови се куде, а судије туже; Боли људске душе певају се свуда, Атланти, титани и остала чуда. Куд се ово жури, куда ово лети? Каквој вишој цели или вишој мети?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
„За време ноћи пришуњаше се разне људске прилике до нас. Један јеврејски телалин пронађе нас у збрканој гомили и стрпа нас са другим неким пергаментним
Векови ће пролазити. Ледене санте запливаће и у тропска мора, а ледењаци ће затрпати последње трагове људске културе. Проћи ће нови векови.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе
Узе реч први, онај што је бринуо бригу целога света: — Изморио сам мозак и изломио душу, бринући људске бриге! — А јеси ли их бар збринуо те олакшао човечанству? — Не, јер брига је нераздвојна од човека.
— А јеси ли бар искупио људске болове? — Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема живота.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Други војници, занесени својим јадима, нису га готово ни слушали, као да је у њима потпуно утрнуо појам самилости људске. Јер погинуо је воденичар, али је воденички точак остао да се и даље окреће. Пред зору смо прешли неку реку.
На обали се беласа нека гомила... Али то као да није камење. А ко би сада го лежао на обали... Међутим, личе на људске прилике. Опет талас преко брода. Лађа брекће. А острво Видо нарасте и деца се наједном укочише од неког страха.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
и то је Сунце, и то све што у страсти Знам да никада не подлежу, у таквом борбе часу; И да бих први је срушио напором људске власти.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ако те угледају, претвориће те у камен. Погледај камење пред њиховим леглом. Видећеш да има људске очи. Само њих су им вештице оставиле. Мислиш ли да си једини који је извору пошао? — Не мислим! — одсече Варалица.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
) садрже, на пример, тужбалице и нарочито ратничке песме, које иду међу најраније људске творевине. Из тих елемената упоредо са развитком култа предака, са развитком мита, са општим развитком друштва, и под
Но, с друге стране, песма је сачувала дивне, мученичке, дубоко људске женске ликове. Иако у потчињеном положају, иако злостављана, жена је најчешће била стуб породице, она личност која
А суров је у веома малом броју песама. Или је народни певач хтео да у једној личности прикаже све људске особине и расположења, од најнижих до највиших? То ће, изгледа, бити пре свега.
Говоре соколи, гаврани, коњи, па чак н мртве људске главе. То је остатак из прастарих времена кад је човек свему око себе приписивао своје особине и моћи.
Иста побуда гонила је смртно рањеног Момчила да своме убици упути оне надмоћне, људске и јуначке речи: Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерннцу, јер ћ' и твоју
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
стојећу пред Христом сином својим: са свим свецима сузно му се мољаше да се јоште стрпи и не погуби света за људске грехове.
У оно доби ти погани свој адет имадијаху не копати мртве у земљу људске лешине, него на ватри их сажизаху. Како тадар свуд опкољено добијаху град толико изнутра које с каквом намештеном по
по ада, по прудови поред мора, како их је где фућао талас напоље, све то громаде, громаде туштене ка стоварене лежаху људске лешине. Такво то чудо и последњему роду за приповест да се по псаломски исказује. СОЛУНСКЕ ЛЕГЕНДЕ 1.
Та злоба, инат и пркос непромотравање од носа на даље много му мунитвом људске зглавке растреса, немири и обашка их раздваја.
Ништо тако не одвраћа уши људске и умље изумљено им чини... како те сокачке шале, лакрдије и смешне маскаре. Тога рад достапут из црковна приговора на
Удовичке сузе преко божијих дланова теку. Бог и веђама гледа; његове обрве истезују људске снове. Ама побратиме, погледај ми повише од носа!
А камо ко се сам од зла срдца закоље, обеси се, скочи у воду ил' се отрује и вечно погине. Многе су те и разлике људске смрти, моја мила браћо и сестре! Него ли док смо да смо!