Употреба речи његових у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале... Ко зна шта је у тај мах осећао?

ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва... Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест!

Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања.

Ох, боже мој!... Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати,

Ниједно псето није залајало на њега... Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља. Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. Сиромах Алекса! Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... . . . . .

— Тако је, Миладине!... — рекох му ја, одобравајући, јер сам осећао истину његових речи... — Човек, и кад је много и много преживео, није се наживео...

Е, тако је то! Нерону, цару латинском, за живота нико не смеде казати да је тиран, а после смрти беше пуна историја његових недела.

Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: — Шта радиш то, Милисаве? — Љубим те!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

| 66 Паун и чавка Птице скупе се да изберу себи поглавара. Паун почне се ширити међу њима, хотећи да за красоту његових перја њега изаберу за поглавара. „Ти се ту всује мучиш и печиш,” одговори му чавка.

Александру Македонскому дође један од његових дворјана и запроси од њега два таланта да удоми кћер своју. Цар заповеди да му се даду пет таланта.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

За годину-две дана изучио је занат »болтаџијски« и постао калфа и већ је умео боље од свију његових комшија довикивати: »'Оди да пазаримо! 'Оди лепа рува, снашо, пријатељу, стрина, брале, ујна, сејо, тето!...

Капетан Пајо био је у својој дужности доста добар, готово бољи од многих његових колега. Судио је и извиђао разне спорове у својој капетанији више по свом сопственом нахођењу него по прописима.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А свакад је говорио истину... И сама његова старост чинила је те његови савети нађоше одзива у души његових папоxијана. Био је то старац од својих осамдесет година, здрав и крепак.

Он мирно сачека да се Лазар навије на његову леву руку, па да га онда наједаред одбаци... Испаде Лазар из његових руку као неки трупац и бречи о ледину, а он оста дупке... Диже се дуга у небо.

нешто што му одјекну у души као гром небесни; нешто што га запрепасти и пренерази, што му прекиде тај лепи нит снова његових... Учини му се да се свет сруши. А то беше совуљага на храсту више њега!...

Осећао је неки терет на души и био тако осетљив да га је све вређало, па чак и хрка једног спавача иза леђа његових. Хајдуци су ћутали. Ни с њим, нити један с другим речи не прозборише.

Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и она постајаше све руменија, док се не појави јарко сунашце... Хиљадама његових зрака проби се кроз зелено лишће, па је треперило и преламало се као шарени шљунак у бистром потоку...

Стас му прав као свећа, а корак сигуран. Сваки покрет, сваки корак његов сведочио је о снази и моћи мишића његових. А што му је највише доликовало беше његова проседа коса и брци, и оне као трњине црне очи, што севаху испод хлада

Данас ко срца има мора у гору!... — А што остави огњиште? — Од добрина! — јекну из његових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним... Турци ми побише све — оста ми само мајка и њешто нејачи.

Поп више за себе, али опет толико гласно да је и кмет могао чути — рече: — Овај то не би никад учинио. Преко његових усана никад не би прешла тајна!... А ми тако учинисмо с њим!... 8. ТВРДОГЛАВСТВО Чудне мисли обујмиле Ивана.

Нареди да му се донесе кава. Па, пошто се преобуче, узе чибук и задими... Кроз ове колутове провириваху главе његових душмана. Он је видео лица како се смешкају, као да би хтели рећи: „Узалуд мука, Турчине!...

А сад... Збогом! Па му окретоше обојица леђа и одоше. Иван зинуо од чуда... Кад их нестаде с очију његових, он се крете најлак кући, дубоко замишљен. Нека га језа хватала од попиних речи... 15.

Дан је све више освајао. Сунце је пробијало кроз густо лишће и већ се осећала топлина зрака његових. Наједанпут стадоше. Заврзан залаја и одазва му се лавеж. Онда неколико оружаних хајдука изиде им у сусрет. — А...

Седе на ову зелену издан на обали, па се занесе... Вода је хуком жуборила испод ногу његових, а тај му је жубор годио души. Он се подними на лакат и загледа у ону белину...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Иза његових гора изгреја крупан, крвав, поноћни месец. Њега је Природа дочекала са осмехом, са радошћу, са раширеним рукама, са

Распети Спаситељ држи високо своје крваве руке пред мрачним просторима. Громови падају над њим и испод његових ногу, односећи читаве спратове разбијеног гранита, који се с хуком руше у црну воду што трагично хучи у мраку.

Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше. Шума је пуна топлоте и звука.

Али, несрећница, није поздравила, држећи своје дојке у рукама, излазак Звезде, јер су јој очи биле помрчале од његових пољубаца. Тако је странац био одвојио жену од њеног божанства.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја сам због ових оскудних времена продао све што сам имао — шта ће ми? — само сам алат оставио. Али док је његових руку и алата, биће нама двојици хлеба, па баш да нас је и десеторо.

Сто је био сав мокар, и с његових крајева капала је вода с мрвицама од духана и пепелом од цигара, који сам ја отресао на свећњак.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А, сто му заверака његових! Пишу ми оданде да је први момак у Талијанској! А ди би и био друкчији немешки син!« — А онај задовољан доноси још

је ишло на руку заљубљенима, и крило их од оне несносне контроле коју је бог сваком младом заљубљеном створу, у лицу његових родитеља, натоварио на врат.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Где та видео и ко је тај, Бога му није то мала ствар. — Ко сам да сам. Ено вам пред зградом Посланства његових ствари и дипломатске архиве, све је увезано, спаковано и натоварено; можете видети!....

осећање строгости као проструја кроз саму његову крв и он лепо опази како се један оштар набор прикупи и стеже између његових обрва.

Бедник, он и не зна колико се ту њих особито интересују за њу и шта би све они дали да је задобију и преотму из његових руку. А за оним писаћим столом Христић се и даље мучио, знојио, кидао, борио.

Један познаник његових година угледа га, застаде, збуни се и прође, па се понова заустави и дуго гледаше за њим. Други, мало после, исто тако.

Африка

Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати.

Џиновство каквог ратника више ме не испуњује увек дивљењем, већ често тугом: дивна, светла тамнина његових мишића носи каткад бледе мрље испод којих је једе бољка.

Н. је пргав као сви белци у Африци, чија клима разрива карактер. Ако који од црних слугу, његових (он има само мармитона), мојих или Мејових, не послуша одмах, или не са довољно добре воље, Н.

Куле, зидови, дворишта, од печене земље. Тешко је наћи улаз и разабрати где почињу станишта крала, а престају његових поданика. Најзад проналазим да се у двориште улази кроз један трем, који је у ствари штала за краљеве коње.

Доносе ми троножац да седнем. Докле год краљ говори, остаци његових зуба ударају једни о друге. Он за време док разговара са мном издаје и друге заповести: управља својом краљевином.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Павле о њој никад није говорио и била је ишчезла из његовог сећања, из његових мисли. Он није имао ништа против ње, али тај брак није био из љубави и она му се чинила, као доживљај, безначајна.

После тога, из његових руку, противника нико живи више није могао да отме, док га Ђурђе не одбаци, унакаженог. Кола кирасирског пука, велика,

Трифун, сиромах, помисли, да ће то тако остати и кад он оде, и кад ни Исаковича више не буде било. Дуг ред кола, његових бивших сератлија, полазио је из Махале, на Бегеј, и Трифун је знао да ће га, вечерас, видети, издалека, како се лагано

О чему, после, старци, надугачко, приповедају. То је био ужас неки, који је, као горостас, растао. Изумрлост његових сународника у толиком броју, да се чинило да се то догодило у неком, огромном, сну.

Била га је шчепала за руку и Исакович се зачуди, шта га снађе. Морао је да устане са траве. Из неке провалије његових успомена, Исакович се онда сети како га је, тако, звала, у пољу, под Варадином, и његова мртва жена, првих дана у

Помисли, како су они, тамо, на турској граници, различити, од ових његових сународника, који су фамилија богатих воскара у Будиму, а допрли и у велики свет, у Вијени.

му се сасвим бесмислена та непосредна веза, између те, пролазне, слике људске делатности, у Рабу, и његовог живота, његових патњи, његових жеља и нада. Шта је имао да долази, и то види? Та веза била је сасвим нехотична.

бесмислена та непосредна веза, између те, пролазне, слике људске делатности, у Рабу, и његовог живота, његових патњи, његових жеља и нада. Шта је имао да долази, и то види? Та веза била је сасвим нехотична.

Оно што није било пролазно, била су та тужна осећања његова и његових сународника. Уопште људска осећања. Један од тих трговаца, који су се вртели око својих тезги, на тој пијаци, угледа

Свеће су гореле у канделабрима, дуж ходника, а једна шандала, са упаљеном свећом, горела је, и испред његових врата. Једва их је нашао – као да хода по мраку.

Неколико пута, пастув је покушавао да се придигне, својим предњим ногама – варнице би одскакале са његових копита, кад би му нога клизнула са ћебета.

Ноћ је, међутим, опет пролазила, полако, кроз башту, испод његових пенџера, својим, нечујним, корацима, својим звуцима, за које се не зна откуд долазе и како допиру до наших снова.

Теодосије - ЖИТИЈА

праве слуге богатог Владике и Бога, о оци, подстичем да се молите, реч што знањем тече и језик јасан из неоскудних његових ризница да ми да, а пре свега зраку светлости, којом бисмо, мрак душе и ума очистивши у себи, могли бодро исказати

А ово нисам примио само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудника што као пребогату ризницу или

А ово нисам примио само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудника што као пребогату ризницу или наследство отачаско стаду

слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.

А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као

А овај му исприча велики бол срца његових родитеља и плач непрестани. Исприча му и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о писму ипарха

А када ови чуше ово од старца, од суза његових ужасаваху се, и на младића често погледајући чуђаху се великој смерности његовој с толике висине Бога ради, а

као светима, И примивши ОВО целова га, и развивши писмо прочитати га не могаде, јер огњене сузе љубави зраке очију његових покриваху. Тек после, укротивши сузе, могаде га прочитати.

и по суштини описали све оно пређашње што је заборавио у метанисању, умиљења и тајне и јавне уздахе, и суза његових источнике, изгледало би неискуснима и ленима немогуће.

Ово и много друго као у уши оцу на гробу рекавши, стакленицу часним миром од светих његових моштију нали, хотећи даровати самодршцу Стефану благослов од очеве благодати.

видевши на њему дар пророштва — када их је позвао на спомен оца својега, јер је унапред знао за чуда изливања мира од његових светих моштију која ће Бог учинити, те је рекао њему: „Када прослави Бог слугу својега, оца мојега, бићу позван од

о блаженом Сави и о његову оцу преподобном Симеону, говорећи како га у нашем нараштају врењем мира од светих моштију његових прослави и чудесним учини Бог.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

За истраживање ове врсте потребно је дубоко познавање народа и његових етничких група. Због тога ћу дати само класификацију Јужних Словена.

народа, јасније се запази веза између особина разних група које чине тај народ и успе се проценити релативна вредност његових психичких особина и одредити узроци који су их изазвали.

неки етнички амалгам млађи, уколико је мање обрађиван цивилизацијама, утолико се боље могу разликовати психичке црте његових етничких саставница.

метара изнад Радикина корита да би се дошло до главног села, Галичника, па се и оно угледа тек када се дође до првих његових кућа. Са овом особином ова област јако подсећа на аромунска насеља у Пинду.

, аромунског су порекла. Исто је тако врло карактеристичан мијачки дрворез. О пореклу његових мотива као и о уметничкој вредности овог дрвореза не може се говорити без нарочитих проучавања.

насиља и притиска, а нарочито услед несигурности, моравско се становништво, поглавито из Криве Реке, много расељавало. Његових исељеника има много по Косову, у Моравици и чак око Куманова, али их је највише отишло преко старе границе у Јабланицу

овога Балканцу, кад пређе Саву и Дунав, одмах падну у очи психичке особине становништва које су истоветне с особинама његових земљака; тек доцније запази промене, које су на овим особинама извршене под утицајем друкчије географске средине и

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

ГЛАВА 35 ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА 37 ОПРОШТАЈНА ГЛАВА 40 ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ УВОД Ови доживљаји славног мачка Тоше и његових пријатеља Миша пророка и пса Шарова написани су уз помоћ Тошина дневника, који је пронађен иза псеће кућице чувеног

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ: Врло добро! АНТА (седајући): Али мислим се нешто... зар, забога, у оволикој кући нема његових фотографија. СПАСОЈЕ: Било је, али мени треба овај формат за пасош.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Кад сада мислим о томе, чини ми се, да је то било због тога што је за један ауто требало неколико његових плата... Ми, уосталом, нисмо имали ауто. Нисмо имали ни фрижидер, јер не бисмо имали шта ни да ставимо у њега.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Једну је имао слабу страну, а то је да је слабо учио, но професори су му, због осталих његових добрих својстава, много кроз прсте гледали — премда није био без талента. Но није чудо.

Каква разлика између Шамике и Пере! Пера да стане покрај Шамике, изгледа као кочијаш према грофу! Па због тих његових коњушарија и фантазија Шамика неће ни да га гледа; кад му га ко спомене, моли да се мане разговора о њему.

Оцу, матери, сестрама подигао је леп споменик. Плаћа стражаре који чувају гробове његових најмилијих, родитеља, сестара и Јуце. Он код себе носи у медаљону Јуцину косу.

Он код себе носи у медаљону Јуцину косу. Пепео његових успомена у сребрној кутији код њега на столу је ноћу. Кад не може да спава, узме кутије, па их љуби.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Велики комади његових груди и ногу, његове подбуле очи, жућкасте, пуне тачкица, а нарочито његов трбух, дођоше му у огледалу и смешни и туђи.

Марија дивна, Марија породиља. Поштује ли ико и зна ли, од његових, свету Терезију? Име Терезија! Жар, Сунчан колут што опасује тело.

Две недеље логоровао је Исакович под Енгелштатом, крај пукова Вуичевих што су били гори од његових. После две недеље одмора, заповедници пукова пођоше сваки засебно, али по напред одређеном путу, на Рајну.

Оклопници, који су сви носили перику, примали су их врло хладно, а један од његових официра, капетан Антонович, само је сабљом успео да сачува своје место у једној гостионици, у коју су кирасири довели

Чинило му се да је она сасвим друкчија него све друге, узвишена, дивна, надземаљска. Ниједан од његових другова на то није смео ни да помисли, мада и на Двору, као љубавници беху постали чувени.

Имао је при томе утисак да никакве разлике нема између његових дама и тих дворова и народа, около у свету. Кад би се неки нови савезник нудио, он би говорио својој пратњи да је

Ишчезавајући из његовог сећања, појављиваху се изнад његове свести, још неколико дана. Кад се сасвим почеше губити из његових мисли, јавише се крвава, за тренут, округла и нејасна, у црвеним лубеницама, којима су се тих дана он и војници

Имао је, прекодан, шта и да гледа. Између његових јаркова, од досаде, кад би пуцњава помало престала, његови војници тумарали су, падајући у баре.

Исакович је, под Штрасбургом, био још поспанији. Француски хусари јахали су до његових шатора, пуцајући му под нос, из својих дугих пиштоља, а његови људи поклаше свега неколико предстража.

распореним трбухом, истеклим очима, разбијеним теменом, ширећи руке да је дохвати и задави, мада је она нестајала из његових руку, као сен.

Мада је наслутио да је она жељна његових талира, он је био решио да је пусти и у своје богатство, поклањајући јој лађе, оборе и куће.

најлукавији и најнемилосрднији пљачкаш, кога су се, у оборима и на лађама Аранђеловим, бојали као живе ватре, због његових лукавих и ниских сплетака, којима је умео, код Аранђела Исаковича, да оцрни свакога кога је хтео.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“ Породиља, са истим циљем, често пије неначету воду из мужевљеве обуће или из његових чакшира.¹⁶ У Крагујевачкој Јасеници, да би се олакшао порођај, „спушта се вода низ мотовило и даје породиљи да пије“.

„Када кога увелико похвалиш ради његових особних, тјелесних или душевних врлина, када се коме задивиш ради његове живе или неживе својине, чуо он то не чуо,

могу се свести на следеће: 1) У српским народним пословицама може се пронаћи релативно усклађена слика детета и његових особина; 2) У нашим народним пословицама садржан је прилично хомоген систем ставова према деци; 3) Постоје велике

Заправо, све ове пословице су израз доследног схватања природе детета и његових битних особина. У пословицама, дете се ставља насупрот одраслом човеку.

1.2. Схватање детета и његових особина разликује се између појединих подузорака (старији и млађи, мушки и женски испитаници). 1.3.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Он се тражи. Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници. Испод тих казаљки проживљаване су највеће трагедије седамнаестогодишњака,

и преносићеш своју заразу другима; трчаћеш колико те ноге носе, шугав и осамљен, трчаћеш преко неког бившег света и његових рушевина, а чим дотакнеш некога од својих другова који беже од тебе као од шуге, било кога од њих, чим га додирнеш,

Стоњанин је вешто скакао с камена на камен. Млади човек се колебао између његових погнутих леђа, кроз чију је кошуљу пробијао зној, и стјуардесе која је све више заостајала.

Птице падају на старца. Већ му стоје на глави, на раменима, на ушним шкољкама допола изједеним кљуцањем, на врховима његових дубоких, уредно везаних ципела. Оне се хватају за његов смешак лебдећи у висини усана.

или »празан« кревет, као да га је опет враћао у власт свих оних већ одавно у памћењу потиснутих жентурача уцењивачица, његових бивших станодавки и газдарица.

Учтиво клима главом док најскупља лутка у граду, увијена у целофан, лежи попут немог прекора покрај његових ногу. Сиви човечуљак зна добро да држи Макија у пат позицији: — Мислим да вас не морам упозоравати како да се

Драго му је некако да једном види онај стари воз. Ето, до пре четири сата у мутним стаклима његових прозора одсликавала се пустара с расутим салашима; дуги ред дудовог дрвећа, ораница што се пуши, риђа стрњика, све.

мешају се скупим парфемима позоришне елите, стари чистач Мухамед жалио му се на лумбаго, истерујући немогућ сјај из његових прашњавих ципела.

Видело се да је претурио толико тога преко главе. а да га све то ипак није сломило. Видело се још из његових покрета да је некада имао сопствену кафану, да је дочекивао госте на вратима у тамном оделу и седео са њима барабар за

У човеку се буди нека чудна, дотад непозната љубав његових предака за поседовањем земље, за поседовањем уопште. Распитује се невешто за летину, за цене стоке и цене земље, а

— Па, не знам... — промуца, плашећи се да ће изненада заурлати. — Заиста не знам... Јагодице његових испружених прстију на ивици столњака померише се бесмислено. »Само да ме додирне!

— Госпојца оће да плати! — дрекну момак и келнер се истог часа створи иза његових леђа. Равнодушно је записивао у блок цене јела и пића.

Матавуљ, Симо - УСКОК

ИИ Тога дана иза подне застуди и небо се наоблачи. Тада се кренуше из Котора: кнез Драго, његов пристав, његових пет браственика и њихове три женске, а придружише им се три његушке жене из других брастава.

код владике, бјеше прикупио доста знања и о „свјетским работама“, о којима велика већина Црногораца, особито његових вршњака, ни чули нијесу, те у сијелима, у браству и свечаником пред црквом племеници не могаху га се сити наслушати.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Твен (Марц Тwаин, 1835— 1910) је сјајно познавао дечју психу, али то познавање није било само себи циљ: главна драж његових романа јесте укус пустоловине и игре.

Као што они све чине у име радног човека и његових најдубљих интереса, тако дечји писци — тоуте рропортион гардéе — негују једну сумњиву подврсту књижевности позивајући

начелима једног времена и једног друштвеног слоја, Змај је имао права на идеализације које су се већ у песмама његових првих епигона показале као површне и заглупљујуће.

Вучови дечаци настоје да проникну свет, да га кроз игру освоје, да се одбране од његових зала. Они се самоваспитавају; на поуке одраслих или се не ослањају (Петићи, Коча), или их оне не задовољавају (Момак и

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Венцловић је превео његово велико дело Мечъ духовный (1666) и неколико његових црквеНих беседа.10 Међу осталим стварима превео је са пољског и једно дело световног садржаја: Исторіа Барона Цесара,

године, да историјски подупре своје молбе и жалбе које је на све стране слао. Други део књиге је одбрана његових права и његове политике, један мемоар ради личне одбране.

После неколико његових молби, Петар Велики реши 1722. године да се Србима пошљу два руска учитеља са великим бројем црквених ствари и књига.

књига, преведених и оригиналних, хвалио се Јосиф ИИ као човек и као владар и доказивала се оправданост и корисност његових рефорама. Преводиле се нарочите брошуре у којима се нападао папизам и црквена превласт уопште.

Прво издање његових целокупних дела изишло је у Београду и Крагујевцу од 1833. до 1845; друго издање др Данила Медаковића у Земуну 1850;

Поједине од његових књига прештампаване су латиницом. Код Бугара је био много читан и превођен. Ижица, на пример, имала је три бугарска

Он чита Лабријера, и узима из његових дела. Он хвали и често наводи Лесажа, Молијера и његове »остроумне и благонаравне комедије«.

И један од његових главних задатака је научити Србе »богоданој свободи ума«, да се »усуде сверх сваке ствари свободно мислити и све што

Та антиманастирска и јозефинска идеја код Доситеја је била тако јака да изгледа да је највећи део његових књига нисан против калуђерства.

Његова слаба версификација ипак је обилнија и разноврснија но код његових претходника, и он је један он оних који су положили основе уметничкој поезији српској.

Овидïа Насона. Најзад, бавио се и поезијом, и после његове смрти штампан је у Сербскомъ лѣтопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних стихова. У питањима језика и правописа Соларић је имао својих идеја.

Његова неиздата дела издају се. Он се чита више но икада, и 1833—1845. и 1850. изишла су два издања његових целокупних списа. Он има непосредних ученика, и готово код свију писаца тога времена опажа се утицај његових идеја.

Милићевић, Вук - Беспуће

Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очи гомила његових земљака. Воз се међутим уздрма и крену.

Он га памти и воли још из дјетињства, ради његових витких, зеленкастих шибљика, његовог бледуњавог, уског лишћа, његовог звиског шума под вјетром, ради гнијезда која

Стотина ствари пролијеће испред његових очију, стотина мисли проструји његовим мозгом, мисли полусане, уморне, сакате, чудовишта која се слијевају једна у

затитра магла, кад стану да се јасније разабиру куће, кад започимљу да се чују гласови живота који се буди, кад, поред његових прозора, са лијеном шкрипом прођу воловска кола на којима сељак напола спава, — онда се он трза, затвара прозор и

Ирена је сједила, радећи, иза његових леђа и посматрала његове карте; он осјећаше више пута њезин дах на своме лицу и губљаше игру; једном, кад сјеђаху

Сремац, Стеван - ПРОЗА

да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година једне исте чује из његових уста. Ту би се до осам часова, до канцеларијског времена, разговарао с друштвом.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“.

За разлику од његових осталих имењака, овоме најновијем Јови дадосмо надимак „Велики“. Била је то плећата момчина, окретна и подузетна.

собичак увлачим ја, босоног, запрашен и шмрцав, пентрам се преко дједа, преко невидљива жива брда, и гнијездим се иза његових леђа, крај зида.

Узалуд су била двосмислена набацивања његових пајдаша да је то, вјероватно, Тодор Дамјановић био код његове Драгиње. — Бог с вама, шта ће Тодор код моје Драгиње

Већ се знало, чим се иза окуке појави широки Дрмогаћа, ево га, иза његових леђа, указујем се и ја као ждребенце иза кобиле.

Рожљика брже-боље граби гранату из његових руку, као да би купац могао побјећи с њом, и урла: — Рђо над рђама, овдје има најмање двадесет кила чисте ваге, а ти

— Па збиља, куме Панто, остаде ли ти мени жив овога крвавог рата против окупатора и његових домаћих помагача? — пита кум Петар и у невјерици загледа униформисана дугајлију.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Сунце је сијало, чист је зрак бљештао и ударао га по очима засењивајући их, а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних опанака, свога га обузимаше и лепљаше се по његовом, крвљу и знојем, умрљаном лицу.

Поток се прошири и искривуда. Преко његових глатких каменова нахвата се нежна, мека маховина, трава постаде бујнија и тамнија. А и ми смо се мењали и расли.

Опет обори главу и само што прошапта: — Не бојим се ја. — И стрепећи да ко од његових не наиђе, показујући на врата, брзо додаде: — Не жалим себе, али они... А видиш какви су! Шта ће они после без мене?

Сметала му је мати, која је испред њега седела до ногу његових. — Нано, тргни се! — поче да је моли Мита и још више да диже, извија главом. — Зашто, синко?

онако испод њена скута, још више уплашено што се она никако њему не окреће, почне на сав глас да рида, и кад би од његових крупних суза већ почела земља да се влажи и лепи по његовим обрашчићима, тек онда би се она освешћивала, трзала,

Испочетка њој је то било тешко. Мислила је да због тога не сме да дира, што је то тако наместила нека од његових првих жена, па сад из љубави према њој, као успомену, не дâ да се то дира, квари; али је после дознала да је такав био

А нарочито да одевањем (а имала је лепа, скупа одела од његових првих жена), држањем, намештањем, чишћењем куће није постидна од богатијих жена, којих је толико било у махали,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ноћи, та неће бити, ох, неће моћи: гвоздени шиљци, слепила клета, стопили би се од њена гледа; ал' у сну, можда, с његових груди? Ох, — да полуди!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Видаковића и његових европских узора. Оригиналност народног (и Вуковог) приповедања није била уопште схваћена; његови чудесно ритмични

их један човек, пак рече: — То није право, брате, да ти јашеш, а дијете да иде пјешице; твоје су ноге јаче од његових. Онда отац сјаше с магарца, и посади сина на њ.

34. СВЕТИ САВА И ЂАВО: Рукопис нађен у књижевној заоставштини Вука Караџића и објављен у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 35. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА: Вуку Караџићу послао поп Вук Поповић из Рисна.

52. ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ: Нађена у књижевној заоставштини Вука Караџића и објављена у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. Вуку је ову приповетку био послао Дамјан Груборовић, српски свештеник из Хрватске. 53.

али је знатно слабија. 79. БОНИК И БОЛЕСТ: Нађена у рукописима Вука Ст. Караџића и објављена у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 80. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО: Нађена у заоставштини Вука Ст.

80. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО: Нађена у заоставштини Вука Ст. Караџића и објављена у посмртном издању његових народних приповедака, 1870.

Узели смо текст из 1818 г. 85. НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА: Забележио Вук Врчевић. Објављена у првој књизи његових народних приповедака 1868 (издање Српског ученог друштва), а затим сажетије и стилски више дотерана у посебном издању

91. КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ: Нађена у књижевној заоставштини Вука Караџића, и објављена у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 92.

99. КРЕПАО КОТАО: Рукопис нађен у књижевној заоставштини Вука Караџића и објављен у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 100. А ШТА ТИ ЈЕ: — Све као под 99. 101.

Бајић, 1905. 103. ЛАЖ И ПАРАЛАЖ: Забележио Вук Врчевић. Објављена у првој књизи његових народних приповедака, 1868. 104. ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА: Записао Вук Ст.

105. ДОБРО ЈЕ КАД-И-КАД И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ: Забележио Вук Врчевић. Објављена у првом издању његових народних приповедака, 1868, под насловом „Добро је ђе и жену послушати“, али како је на завршетку уместо ђе правилно

КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ: Рукопис нађен у књижевној заоставштини Вука Караџића и објављена у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 113.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Београд је измислио и зоолошки врт у коме живе и стварају неки од његових најсимпатичнијих становника. И вођење кући после кафане измислио је такође Београд, мислим, на кафу и још по једно

Сад смо, ето, у тој фази!“ (Мишелино 1973. у јануару.) Што се тиче његових слика које је поређао уоколо, ни оне ни купци нису били богзна шта.

ни после више од четврт века не иде у прилог да се наш главни град ослободи од окупатора и квислинга — његових издајничких слугу?“ Укратко, генерал Омар Бредли ставља нашу школу пред претешку дилему: или он, или ја из ње!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Значи да сте били на корак два од ње, али да вам је лишће заклонило. Виде се још трагови његових стопа на стени код обале. Не треба, разуме се, у њих веровати. — Зашто не. Ја верујем.

Можете ли га ви помоћи? — Ја ћу учинити што год могу. Али ја сам уверен да младић његових способности може успети без ичије помоћи. — Треба га много саветовати.

“ А овај млади Енглез, у своме чистом срцу, мислио је да му је част уништена и није се сетио да нико од његових кастиљанских пријатеља, ни људи из Толеда у то не би поверовао.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Он ништа не тражи, ни за чим не жуди, Не вије се уздах из његових груди. К'о устргнут цветак, што се гробу спрема, Он за радост не зна — ал' ни страха нема.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ГИНА: Бога ми, Сарка, право и кажеш. Не знам зашто сам се и ја оцрнила, ваљда за његових тричавих 3.000 динара. Нисам ваљда луда...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Војници се кришом подгуркују, али нико не смеде да погледа Крсту, бојећи се његових огромних руку. — Овам’ те, ’тицо, овам! — зачух глас потпоручника Александра.

Дрекну Танасије и покуша да се склони, али коњ држи кошуљу, и јабуке и шљиве расуше се из његових недара. Војници прснуше у смех, а насмеја се и потпоручник Александар.

Био је тамо и командант пешачког пука и команданти његових батаљона. Гледају у карту. Командант пука показује руком према страни где је непријатељ...

Хтеде нешто да каже... прогута пљувачку, затрепта очима. Као да прибира снагу, уздиже рамена, онда поздрави. Из његових груди се проломи крик: — Господине потпоручниче, мој је брат тамо. — Помоћник на његово место!

Лежао је непомично. Уста су му била полуотворена, а очи светлеле чудним сјајем. Дисао је тешко и из груди његових је допирао неки чудан шум. Војници му откопчаше брзо копоран и угледаше велику рану на грудима.

Гледао ме је строго неколико момената, затим спусти поглед на моја рамена, са којих су лепршали пешкири и један крај његових усана развуче се у осмех. Насмејах се и ја. — Наредниче, наша је земља сада слободна.

Нека слутња заковитла у мени. Погледах га у очи не бих ли разумео смисао његових речи. Једва савлађујући се усиљено равнодушним гласом проговорих: Не разумем... Хвала богу, здрав сам. — Заћутао сам.

— Онда строгим погледом одмери све стражаре, који су стајали мирно и одлучним кораком пође излазу... Чуо се само звек његових мамуза и фрктање неког коња. На вратима се заустави. Загледа се у једну лопату наслоњену уза зид.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

А Гојко, озбиљан и намрштен, са неким прутићем у руци, разгледаше децу по дворишту. Неколико његових ђака приђоше к њему. — Јесу ли сви дошли ? запита децу. — Дошли су.

Кад год помене односе Љубичине и писареве, он опази да председник диже десну руку и даје њоме знак некоме иза његових леђа да се умири ... »Шта ли је то иза мене ? Да није пандур ?... Како га нисам опазио !«...

Она га гледаше кроза сузе са отвореним устима, очекујући да слети с његових усана кобна реч, али он, осим нејасних узвика, не умеде ништа рећи.

дрхташе целим телом, осећајући да ће сад да се сврши нешто страшно и необично важно, да се приближује остварене његових најтајнијих и најскривенијих жеља, које је скривао и од себе сама, гонио их далеко, далеко...

— Ето, моја!... моја!... је ли?... Довека! — Твоја!... прошапта Љубица и уздахну горко, извијајући се полагано из његових руку, којима је беше обавио и стегао као клештима.

Али докле ће се вечно страдати ?... Влајко се спремаше да легне, кад она одједном иза његових леђа зајеца... Он се осврте и намах га обузе дивља срџба. Није могао трпети женске сузе, оне су га веома дражиле.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ТОМАНИЈА: Зашто лакше? ГИНА: Барем знам да, док је овде, није у затвору! Да ми се Секула од његових батина одмори! ДАРА: Да ти отворено кажем, то је оно што ме највише и плаши! ГИНА: Због чега?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У детињству имао сам неколико његових рукописа. То ме је подстицало да и ја пишем. Мој отац, Тома, учио је школу у Ходмезоевашархелију.

У Министарству војном остало је много његових рукописа. Ја се никад нисам трудио да добијем увид у ту хрпу рукописа. При крају живота, Паја Путник је био особењак,

Београд, 1920. ПИСМА ИЗ ПАРИЗА И БЕЧ Он се сад дими ноћу. Снег и блатна вода, што цури са његових црних кровова, испарава се. Ја сам га гледао како умире; сад је набрекао, као лешина.

кампанила венетских варошица, или камених далматинских села, и стења бретонских обала, остаће и одавде само модрина његових рубова, како се они, у кишовитој ноћи, кад је празан, кад га уходим, оцртаваху на небесима.

Сезан је њима друга природа, ређа. Толико говоре о њему, толико га воле и цене, да бих – зато што бих, крај његових великих Баигнеусес, крај свега новог у форми и моделацији, сувише често спомињао Баигнеусес Фрагонара, а особито

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Крај његових је ногу клекла— Румена крв је из њих текла... Некад је на њих скупоцен лила Нард, А сад им грдне ране мила Очајних суза

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

одељења у министарству има преписку са по једним економом покрајинским, а они после о томе извештавају министра преко његових личних секретара. — То је онда ужасна администрација? — приметим. — Врло велика.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

примичу се ближе, да се нађу у нужди своме ратоборцу; они и не сумњају у његов успех јер је сваки од њих опробао моћ његових рогова... Но гле, Видроња све више узмиче, што то!...

'нако... како ћу рећи... све у кратко. Нема ти ту... онога... врдања, као код њега, но све кратко, а сече. На његових десет ја једну, али ваљану. И ту капетан поглади леви брк и повуче из трешњевака, а ми чисто не дишемо.

Обичан поглед његових зеленкастих очију напомињаше ми тих и ведар јесењи дан, кад не можеш очекивати ни грома ни олује, већ само нежно и

На суду чича Пера беше миран као јагње. Она живахна светлост његових очију беше утуљена, и он гледаше тупо и нејасно у лице судијама, не разумевајући шта се од њега збива.

Сећа се Марко и других случајева с покојним Николом, па ништа. Доста је он примио његових грошева за разне услуге, али Марко не жали покојника.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: Да, одложено је рочиште. ДАНИЦА: А ја чујем отац разговара с неким, па мислим неко од његових луди. ЈЕВРЕМ: А, није од мојих. ДАНИЦА (нудећи га да уђе у собу из које је она изашла): Изволите, хоћете ли унутра?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Поручи и плати пиво за све за столом, а они му опет од своје стране обећају да ће скорим штампати нешто од његових »радова«.

Ех, о чему вам он све није писао и откуд му, ђавола, све то падне на памет! Многи од тих његових радова нису, додуше, ни изашли, па не могу бити читатељу ни познати; много је од тога отишло у онај страшни новинарски

била управљена питања на министра унутрашњих дела по ствари Јакова Пурка, капетанова пандура, због неких злоупотреба његових (то јест Пуркових). А ствар је била у овоме.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Сви га поданици поштују и трпе, Реч му је важна, тежа од закона. Шета он, шетају и крпе Његових кратких панталона. НАЗАДАК Цар Максимин, што од глади што од беса, Знао је да поједе шест ока меса Са

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ Вилин коњиц укосо води Танко перо по мирној води. И вир се јежи, јер га голица Додир његових витих ножица. А у ветру се, ко пламен свеће, Гаси дан, и шири вече.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

После његових открића роман јегуљиног живота, изузимајући његову завршну фазу, данас је бар у својим главним потезима познат природња

Од јаких напора и неиздржљиве врућине Шмит је, као и већина његових сарадника, често на томе дугом путу и побољевао, а неки су од сарадника у путу и помрли.

Али то није једини резултат његових истраживања. Шмит је на својим океанским крстарењима расветлио мноштво природњачких проблема у које се овде не може

Један од његових старих момака, на кога смо поменутом приликом били наишли и који је ту, на пустоме острву остао стално настањен и

жељом да се за дубински лов употребе најсавршеније справе, од којих је неке и он сам са својим помагачима и учасницима његових експедиција пројектовао, он је 1891.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И сада, када се тога сети, Софка би почела да осећа онај мирис његових прстију, сувих, нежних и при крајевима мало смежураних, мирис његова одела и нарочито рукава, из којега се та његова

И ма да још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на њеним недрима, кад он падне и кад почне да је грли и уједа... И онда њега уводе. Он прилази.

И разгрну пред њом минтане, колију. Софка, запрепашћујући се, виде како су само крајеви колије и минтана његових и то они узани поруби, који се при ходу лелујају и виде, како су само | они били опшивени новом, скупоценом поставом,

Софка само поникну и готово паде до његових ногу. — Ох, тато, тато! Брзо изиђе, није знала каквог га је оставила, да ли онако напред раскопчаног и масног, или

А оно — шта је било? Сасвим друго. Сада никако није могла да се отресе њега, оца, његових оних поцепаних постава на хаљинама, његовог зноја од неопраног одела и оног његовог лица; оног | страшног, мртвачког

Алат, зачуђен том његовом немиру у седлу, а због јако затегнуте узде и његових грчевито стегнутих колена у слабине, поче, пропињући се од бола, да окреће к њему своју главу, као да га пита и види

радост његове куће и његова братства не може бити без њега, каогод и овамо код Марка опет без Ахмета, или кога од његових укућана. Ахметов синовац, Јусуф, готово одрасте у Марковој кући.

остављао, нешто стога што је ближе био манастир, да би могао чешће ићи и тамо учити, а највише да се код Марка и његових, као куд и камо питомијих, светскијих, што више прилагоди, научи, упитоми и спреми за старешинство и вођство браства.

Тако је и са девојкама чинио. Девојке опет, које су пре од њега чисто бежале и дрхтале од страха пред њим, после његових тих несланих речи и шала сасвим ослободивши се, постадоше још несташније и раскалашније. Све се ослободи и појури.

преко њихних руку пребачени дарови, басме и свиле, те се није могло видети њено непрекидно упињање: чим осети како од његових прстију све по један мање и мање остаје у њеној руци, док не остане само један, она онда мора понова целу његову шаку

Особито се истицало нарицање сељанки, његових тетака и стрина. Оно њихово просто једноставно нарицање, али тако силно н јако, да је изгледало да се с тим плачем и

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И први пут бол је, мрачан, неизмеран, Прошао од круне до његових жила Што је земљи својој био увек веран. Намењен за жртву тајанствених сила, Стари храст је болно гледао сад горе,

општа и вечита рака И траг славног, плодног живота му скрити; И да ће, и даље, као светла трака, Сијати траг благи његових идеја. Мирно леже кости старог Доситеја.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

у земљу где капница са стрехе пада, и овако врача): Не забадам ја овај нож у земљу, него у Мујино срце и џигерицу, и његових седамдесет и седам дамара, осамдесет и осам жглавака (а међутим све јаче упире ножем у земљу) и његових деведесет и

и џигерицу, и његових седамдесет и седам дамара, осамдесет и осам жглавака (а међутим све јаче упире ножем у земљу) и његових деведесет и девет костију.

ни тебе, ни башче грађене, ни воћке сађене, ни овце јаловице, ни краве баковице, већ Мује и Мујина срца, и џигерице, и његових седамдесет и седам дамара, осамдесет и осам жглавака и његових деведесет и девет костију!

краве баковице, већ Мује и Мујина срца, и џигерице, и његових седамдесет и седам дамара, осамдесет и осам жглавака и његових деведесет и девет костију! (Сада духне у звезду и без обзира оде кући).

У здравље његове браће и братучеда! У здравље његових синова и синоваца! У здравље његових унука и омладака! У здравље његова кућнога шљемена!

У здравље његове браће и братучеда! У здравље његових синова и синоваца! У здравље његових унука и омладака! У здравље његова кућнога шљемена! У здравље његова житнога сјемена!

У здравље његових унука и омладака! У здравље његова кућнога шљемена! У здравље његова житнога сјемена! У здравље његових волова и тежака! У здравље његова у пољу рала! У здравље његова у брду стада! У здравље његове пуне и изобилне ћесе!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Чин имајте и доброчинства, и од Бога биће награда, за очишћење његових прегрешења а усто, истину да кажемо, поклон приноси Богу и Пречистој његовој матери и Наставници.

узет би и пренесен овамо, и са великом почашћу и красним славословљем друго би овде полагање у гроб часних моштију његових. Од рођења му четрдесет и шест година, и ту одмах по Божијој воли прими владавину.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Дало ми се било нешто на жалост; уздисао сам, сузе су ми текле из очију жалећи што нисам један од најпоследњи[х] његових локаја и служитеља, да га гледам и слушам сваки дан!

А с друге стране, сматрајући братију како се сви веселе живој риби и старом вину, јошт више сам у увереније његових речи долазио. Мој старац, куд би год ходио ради дела манастирски[х], узимао би ме са собом.

На ови деликатни начин дати, то у очима оних који пристојно о вештма суде возвишава његових пет гинеја цену сверх педесет реди толико. Четверти дан дођемо у Хамбург.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоња га срчано загрли. Бјеше то красан дјечко, здрав као јабука, милокрвна лица, кога због његових опуначких образа крстише одмах именом „Бутре“. Вечера је прошла истијем начином као и ручак.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Симка се повуче у сенку иза његових леђа, наслони се на наћве и загледа се у шиљак шубаре, са које се топи снег. Не памти да се икад овакав с пута вратио.

Гуњ му је у раменима педаљ широк, крши прсте узмичући иза његових леђа, у сенку. — Жив сам!... Много ти криво?... Цркни! То јој он каже? Он, кога толико година...

У овој соби, у којој се само једанпут у години вечера, кад Вукашин дође. Поглед му се пободе у гутицу између његових размакнутих и густих обрва. Љут је. Зашто?

јер спази да јој је при светлости жара из пећи лице лепо, и зато што се не брани, занемела у запрепашћењу од његових првих удараца, туче је и јауче зато што је први пут туче, што је много воли, и жели да је убије, јер је лепа, да је не

да је туче, па се пијано сручио на кревет, а она, као освешћена изненадним муком и миром, поче да разумева смисао његових удараца, грдњи, псовки и нечега одавно и од себе скривеног. Стид јој се разгоре у глави и на лицу.

Све ће опустети и ојаловити. Туђинци ће брзо пождерати снагу његових њива, винограда и ливада. Снег је сасвим поцрнео. Ђорђе се полако враћа кући, гоњен леденим шумом реке.

У подруму је напипао Николин лежај и сео поред његових ногу, не обзирући се на његова мрмљања. „Ти мораш да ме слушаш!“ рекао је Николи. „Дан је твој, а моја је ноћ.

Гледала га је искоса, као да се чуди и љути, овако као сада. Рекао је оцу да му се допада због других, због села и његових вршњака. Мисао му је изгорела у сузи што се одмах осушила у оку.

„Помаже Бог!“ рекао му је. „Иди прво да се умијеш“, рекао је Василије јер су му образи још били чађави од његових дланова. А Лазар потегну кубуру и опали. „Исцепа ми зубун“, рекао је Василије и пошао ка Лазару.

Пун пут. Како је прошао? — Симка... почео је рат — промуца и потону. Она седе на ивицу кревета, крај његових ногу. Иако је лампу угасила, назире се његова глава.

кад је за златом рударио, сви су око њега били крвави, док је официр стајао с подигнутом сабљом, зинувши као да је из његових уста излетело ђуле, стоји и ништа не каже.

је да зашкрипе степенице, чекао је да не би излудео, пресвиснуо, и губио свест кад би му ломљвава од корака поред његових врата затутњала по глави.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Девојчица у чуду рашири очи: на прозору је био њен врабац, а крај његових ножица блистао је неки малени, округли предмет налик семенки лубенице, сав златаст. »Да није он то говорио?

»Гле маленог!« прође јој кроз главу док јој је талас нежно дотицао стопала. Нежан је био додир његових руку и усана, и стена само што не рече »да« кад гордост у њој скочи. — Којешта причаш! — осмехну се презриво.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Дечак, рањен у главу, лежи, можда још жив. Поред његових ногу, тај разломљен крчаг; са чесме, вода отиче у тајац. Сима зна шта му је чинити, пробија се кроз обруч, стрпљиво,

У памћењу, не само његових сувременика, остале су ове Карађорђеве речи: „Којекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што затражи.

Тако је велелепни Пиринч-хан часком био разрушен и убрзо се више нико није сећао чудесне лепоте његових сразмера. Истина, кад је рат прошао говорило се да Пиринчану треба поправити, али су за то били потребни силни новци а

Анастасијевић је буљио у ту неизвесност која га је вребала из његових сопствених дубина. Искушавала га је а он је слутио да с њом неће моћи брзо да изађе на крај.

И дошло је. Кад су, 1863, скинуте скеле са палате на Великој пијаци, Анастасијевић је буљио у своје Здање. По лепоти његових сразмера одједном је препознао да је, у темељ тога Здања, свакако зато да би што дуже опстајало у времену, као жртву,

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

али се брзо присетих: Левенхајм је, како му његово име сведочи, био Јеврејин и због тога су продаја и куповина његових дела били забрањени, а уништено све што се затекло у стовариштима.

Ето, у таквим приликама, када нисам ни мислити могао на научни рад и објављивања његових плодова, предузех своје путовање кроз царсво наука, како сам га упознао својим знањима и књигама.

Сагледати тај почетак, видети Питагору пред собом, чути из његових уста извештај о његовој младости, боравку у Египту и о његовој науци, то је био програм тог мог путовања.

Обично сам том главном јунаку драме стављао у уста реченице узете дословце из његових списа. Својим концептом задовољио бих се тек онда ако је створио утисак стварног догађаја или доживљаја.

Исто тако сам се обрадовао када пронађох верну слику куће у којој се родио Исак Њутн, а у њој му синуле прве замисли његових трију епохалних проналазака.

Из њихових одговора увиде одмах који ће од њих постати временом добар посматрач природних појава. Већина његових младих ученика положи добро овај први свој испит.

„Таквом сам лађицом“, рече он полугласно, „пре тридесет година кренуо у Египат“. Један од његових ученика, Глаукос по имену, а најмлађи од свих, примаче се као каква мачка њему „Причај нам, учитељу, о Египту!

Тако се један оштри угао правоуглог троугла може измерити размером његових катета или размером његове једне катете и његове хипотенузе. Једнаки углови дају увек исту такву размеру.

Зато прихвати Милонов предлог. „Ми можемо сада, господару, поћи кући“, рече један од његових тешко натоварених робова. „Ако вам не треба!“, одговори му номофилакс. „Поћи кући и успут појести најлепше воће!

Пролазећи поред спољних стубова његових и гледајући између њих, виде млађане коњанике како јашу у кораку и обуздавају своје ватрене ждрепце.

Он је за неколико тренутака размишљања решио један важан проблем кинематике, проблем релативног кретања и свих његових оптичких последица. То га задовољи и испуни самопоуздањем. Не осећаше се више бедним дошљаком у овом граду.

У хладу његових дрвета, у том врту филозофа, држи Платон своја предавања. На главном његовом улазу стоје исписане ове речи: Нека не

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И са изазивачким држањем пошто позва своју жену, која се иза његових леђа нешто мало видела, да му следује, процеди кроз зубе: — И ми смо, ваљда, платили карте.

— Лочи! — и опсова ми матер. У узбудљивом ћутању које настаде после овога, чуло се само шкргутање његових зуба, које не знам како није поломио, ваљда савлађујући се да не удари мене или кога другог, док се ја одлучно не

му... музику. Па понова пљашти ашов и крв све више подилази под широке, подбуле образе, док дежурни чита листу његових грешака. — Битанго, џукело, наказо! Исквари ми пук, наказо! Зашто си на рапорту, маму ти коцкарску? Говори зашто!

укочено загледа у његове ужаснуте зенице као да би хтела оно немогуће: да продре и да сазна чак н најинтимнију тајну његових доцнијих мисли. Он јој не даде да говори даље и нежно затвори шаком њена врела уста: — Убијаш ме тако...

ослушкивао из своје собе министарства, свеж женски смех што се звонко разлегао и треперио у побочним канцеларијама његових потчињених чиновника. Господина Леђенског није мучила никаква страшна брига нити туробна мисао.

А овде додајемо: била је то доста мршава жена, отприлике његових година. Имала је она израз из кога се јасно видело да о своме мужу и мисли и брине и да га се јако прибојава.

био пред њим, весео и крепак, у свом потпуно новом жакету, чији су краци, полукружно изрезани, допирали таман до његових кратких, али гранитно чврстих ногу.

— Знам ја — вели сељак и непрестано трза и отима из његових руку, а ужагрио очима да угледа злато. — Не морам да кажем! — Кажи па носи, ето ту су људи. Нећу ја ничије.

„да га небески гром ту на лицу места убије и згрумица, ако истину не говори“, запрашти и зашишти оно наједанпут иза његових леђа, а на његов и бајаги њихов ужас и запрепашћење.

Петром бакташе се и знојаше између безбројних и замршених рачуна што Му их читава војска Његових светаца сваке године у то време на врховно одобрење подносаше.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Тако бива и кад нам неко умре. Тако бива уопће кад се збрише један реалитет: на његовом мјесту остане празнина тачно његових црта, лика и обичаја, и сједи на његовом мјесту за столом, као дух умореног Банка, и зури у нас...

Каткад и по читаве дане. И његове шутње биле су можда значајније од његових ријечи. XИИИ Навече пред спавање, на плавичастој ивици између сна и јаве, најјаче се разигравала машта.

Чисто се грустим од додира његових грубих знојавих дланова. Кад пређе подне, недјеља се некако згусне, узрије. Недјељно поподне је потенцирана недјеља.

све иако су његови начини и методе, од настојања да се што боље и пластичније објасни, изазивали подсмјех самих његових ђака. У том настојању није познавао граница; па чак ни границу смијешног.

Матина озбиљност није искључивала смисао за шалу и непомућен смијех, нити је ма колико нарушавала природност његових реакција. Зато смо га, и поред његовог реалног, чисто практичног смисла, радо примили у наш савез.

А Иван и ја и даље смо копкали и копкали, и настојали да ишчепркамо могуће разлоге његових суза, и трудили се да замислимо што се збива за бубуљичавим лицем с марамицом на очима.

Нешто језиво оцоубилачко било је у тој гести. — О, боље, боље!... Кудикамо боље!... Иза његових леђа, жупник подмигне једном госту.

Превртао сам преко руку, сасвим механички, колуте његових круто уштирканих огрлица, некакве расуте јубиларне цигаре у станиолу, његове извезене картонске кутије с рукавицама и

Трудио сам се да слиједим његова излагања и с респектом сам мотрио непрестано помицање његових обрва и смјењивање разних фигура у које су се усклађивали набори на његову челу.

Данас то име огромној већини не каже ништа. А некад је било веома чувено. Знам га из његових најбољих дана. Био је уистину велик умјетник.

А сам тај израз артифицијум, узет заједно с читавим бусеном његових многоструких значења вјештине, умијећа, „хитрине”, „исхитрености”, патворења итд.

И док ја признајем тачност његових тврђења, док ја дијелим његову мисао, дотле он не дијели моју тјескобу, не саосјећа моје патње.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. »Ух, бруке!...

О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако безазлено и

Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш. Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво. Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло.

Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... »А знам... хоће да врачају... Па нека их...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Један дан неко од његових сељака сусрете га и од јада у љутини поздрави га шалећи се: — Добро јутро, поштени човјече! Ови се нађе увријеђен,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

јунака, А случај не хтеде да буде покојни — Причао је ствари из првога рата С речитошћу оном што му војска дала: Од његових речи страх не зна да хвата, Исто тако ни лаж, клевета, ни хвала.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Моја мајка је била прворазредни изумитељ и верујем да би много постигла да није била тако далеко од модерног живота и његових многоструких могућности.

Од његових изума сећам се једног у облику слободно ротирајуће сијалице обмотане алуминијумском фолијом, која се брзо окретала када

Један од његових најспособнијих и најречитијих експонената је вероватно Феликс Леданте (Фелиx Ле Дантец), који је претходно био асистент

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Добро се сећам његових прича о Карађорђу, кога је лично познавао. Звао га је великим вождом, или вођом српских сељака и никад се није умарао

Једном ме позвао својој кући у којој сам затекао неколико његових колега. Један од њих био је и мој пријатељ, прота-песник, а други је био мађарски лутерански свештеник који је веома

Дивио сам се његовом знању, али сам га и веома волео из саучешћа због његових недаћа. Једном су му шаке упале у машину која је била у погону и отада му је неколико прстију било укочено и криво.

Заиста је тако и мислио судећи по светлом сјају његових интелигентних очију. Имао је око шездесет година, али су му живе очи још увек умеле говорити језиком његове заносне

Заиста је тако и мислио судећи по светлом сјају његових интелигентних очију. Имао је око шездесет година, али су му живе очи још увек умеле говорити језиком његове заносне

Знао је да воли девојку којом ће се оженити и знао је да ће његов живот тећи истим колосеком као и животи његових предака. Имао је своје циљеве и знао како ће доћи до њих и они му нису били недоступни.

Још много других делова Тиндалових ”Прегледа и закључака” из његових америчких предавања вредно је помена. Довољно је нагласити само то да питања научних истраживања у овој земљи нису

живота и величанствених открића Мајкла Фарадеја и пророчанском визијом која је водила овог великог научника до његових открића.

Толико сам знао кад сам био у Арану, а такође сам знао и за брз развој практичних примена његових открића у телеграфији, производњи електричне енергије за електрично осветљење, за електричну вучу, електрохемијске

Фарадеј је био пионир науке и излагање његових истраживања чита се као прича из новог света физичких појава, пуних песничких визија, створених у његовој машти на

А када је овај нови значајни део ”вечне истине” био откривен, на основу његових експеримената, онда се Фарадеј научник повукао, а Фарадеј песник ступио на његово место и изложио своју визију о

У раној фази своје каријере учествовао је и у открићу офталмоскопа. Неки од његових бивших студената развијали су немачку оптичку индустрију, која је била водећа у свету на пољу геометријске оптике,

Ћипико, Иво - Приповетке

Дјевојка остаде на мјесту као прикована. Није могла да разумије његових ријечи, а није чисто ни знала о чему да мисли. Уто униђе Лазо: — Да се пије! — вели одмах с врата.

Куњајући, осјећа њен поглед над собом, и неколико пута опази њену руку да се лагано вуче око његових образа, као да хоће да га милује, али лијен је да се прене и одбрани...

Па ипак, у току од неколико седмица боравка успео је да упије у се и осети и мистику његових џамија месечином обливених, и благи шум воде из чесама, и тишину стамболских улица крцатих мириса питомих јагода, и

месечином обливених, и благи шум воде из чесама, и тишину стамболских улица крцатих мириса питомих јагода, и рађање његових ружичастих зора, и слатку меланхолију његових шапатљивих мора... и топле дане разноликих облика и живих шара.

и тишину стамболских улица крцатих мириса питомих јагода, и рађање његових ружичастих зора, и слатку меланхолију његових шапатљивих мора... и топле дане разноликих облика и живих шара. Са верницима и с фесом на глави клањао је у џамији Св.

Њихови родитељи причали су деци о некадањем господству његове породице и причали им старе приче о насиљу његових пређа, док је у њиховим рукама била земља коју су они као тежаци обрађивали.

Сви његови другови били су јачи и слободнији. Док је проговорио, појавио се на дрским уснама једнога од његових другова подругљив смех: он је говорио поквареним наречјем.

—С киме живиш? —Сама. —Сама?! Уто, одједном, с разузданим кихотом као ветар, дотрча до њих неколико његових другова; међу њима упознаде свог противника. Окупише их и, спрдајући им се, гоне их пред собом.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

У косовским лирским песмама – као и уопште у народној лирици – веза између човековог унутрашњег стања и његових подухвата, с једне стране, и стања и догађања у природи, с друге стране, добија много потпунију, интегралнију

Али је занимљиво да очи његових јунака не опажају ону танану разлику између степена просторне отворености/затворености као што то чине Софкине или

и њену интонацију од метра, да би реченични низ слободније водили из стиха у стих, не нарушавајући при томе меру његових полустихова.

43 Није, према томе, неочекивано што је Растко Петровић изабрао чулну обману да би показао шта је један од основних његових књижевних поступака, којим се изобличава и наопачке даје она „неподношљива реалност“ о којој су песници често говорили

да ће се и слика о Раду Драинцу приметно изменити после ближег проучавања, за шта нам изванредну прилику даје излазак његових Дела, И–X, у издању београдског Завода за уџбенике.

Јер то је једна од важних, унутарњих или, ако хоћете, стилских одлика његових песама. Најзад, средишње место заправо све време добија сан.

(„Звездознанчева смрт“) Звезде падалице главе склањају У сенке његових речи. („Звездознанчева оставштина“) Дакле, унутарњу драму савременог човека и реалност урбанотехничке цивилизације

Отуда и извесна, довољно осетна једнообразност и мисаонога и стилскојезичкога и свеколикога другог „репертоара“ његових текстова, од првог до последњег текста у књигама Реч и време И и ИИ78, као и у довољно исцрпноме избору Критика

начелних ставова истакнутих већ на почетку залагања за модеран поетски израз код нас, друга је битна одлика свих његових текстова. Ова својеврсна стаменост и представља друго лице оне једнообразности „репертоара“ која је раније истакнута.

Изванредна Мишићева антологија била је успела провера његових ставова: није затечени поредак вредности ни једини могућ, ни „природан“, нити, пак, на неки необјашњив начин одговара

То је други том његових дела, који се појавио прошле године. Рукописи нису сачувани, али је Црњански толико и тако мењао ове своје текстове из

године, изненада напустио. Додатни, пажљивији увид у библиографију његових радова потврдио је процене о замашном опусу и данас врло актуелних текстова из свих области ауторовог занимања,

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

29 Сличан је опис ефенди-Митиног бекства и његових повремених долазака, где треба обратити пажњу на просторне прилоге будући да они упућују на лични доживљај: „Са

двориште ограђено доста високом оградом, са вазда затвореном капијом према улици, па је стога сеновито, и увече се из његових дубина одваја прохладна влага; да доњи и горњи спрат куће повезују споља видљиве степенице; да је доњи спрат увучен,

описе крупних друштвених промена, дубоког социјалног раслојавања, и помоћу њих углавном објашњавали понашање његових ликова.

живу перцепцију да и у његовоме опису све оживљава, и као да се креће: заједно са кретањем Вука Исаковича и његових ратника, са померањем њихових очију, као да се креће, помера и сама околна природа.

„облаци силазе Арну на дно”); затим сенку песникову што се у реци злослутно прелама, заједно са одзвањањем, кроз воду, његових корачаја; најзад, јасан наговештај смрти („закашљати ружно” као Бранко): И место да се клањам Месецу,

Код Црњанског се бар нешто од тога сасвим јасно потврђује. Јер, на општем плану цео један народ, на ужем његових триста ратника послатих на Рајну, а на најужем сваки важнији лик понаособ узет, сви се они током развијања сижеа

Велики комади његових груди и ногу, његове подбуле очи, жућкасте, пуне тачкица, а нарочито његов трбух, дођоше му у огледалу и смешни и туђи.

Има једно красно место где се, насупрот Вуковој поданичкој зависности од туђе воље, наглашава ванредна тананост његових чула: „Осетио он, не осетио, најнежније буђење пролећа, пре двадесет година, кад је пребивао под тврђавом Осека, или

Кад се сасвим почеше губити из његових мисли, јавише се крвава, за тренут, округла и нејасна, у црвеним лубеницама, којима су се тих дана он и његови војници

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

То је тако чешће било од стара земана, Пак се ево потврдило и данашњег дана: Навршило с’ сто педесет његових прошета, И многи га траже да ку с’ честита опета; Јест’, ал’ он је тој паради окренуо пету, И ено га, Бог зна где

Жена ти клекла пред душмана твога, Лелечу ти деца код његових врата; Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“ — „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!“ »Орао« 1881.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати.

Џиновство каквог ратника више ме не испуњује увек дивљењем, већ често тугом: дивна, светла тамнина његових мишића носи каткад бледе мрље испод којих је једе бољка.

Н. је пргав као сви белци у Африци, чија клима разрива карактер. Ако који од црних слугу, његових (он има само мармитона), мојих или Мејових, не послуша одмах, или не са довољно добре воље, Н.

Куле, зидови, дворишта, од печене земље. Тешко је наћи улаз и разабрати где почињу станишта крала, а престају његових поданика. Најзад проналазим да се у двориште улази кроз један трем, који је у ствари штала за краљеве коње.

Доносе ми троножац да седнем. Докле год краљ говори, остаци његових зуба ударају једни о друге. Он за време док разговара са мном издаје и друге заповести: управља својом краљевином.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СТАНА (у себи): Обесни момци, па се ругају, А ја им шегу морам трпети, Само до кваке врата његових Да ме проведе лепа ласкавост... (Гласно.) Па, децо, псето кô и керуша, Са лајања су зубе губили!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

и не може поуздано да се прочита; доста да је пуковник био неки Кавказац и име му се свршује на адзе, као код многих његових земљака).

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Јаој — говорио је Пера кроза стиснуте зубе, па поче да рже као коњ и ногом да удара. Док се тек осуља камен испод његових ногу и он полете, вукући за собом још двојицу. За њима се сручи читава река од камења, готово до средине улице.

Сергије тражи корбач. Пера се тада сети да нема мамузе и захтева да се скину са његових чизама, да их привеже за босе ноге.

Наместо радости прожима нас нешто мучно. Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори: — Озбиљна опомена и нама и њима.

Његова је дужност да сече жицу. Онај иза њега држао га је са стране за опасач, а главу је завукао између његових ногу. Исти су положај заузели и они остали, задњи. Онај први, ослањајући се лактовима, померао се напред.

Затим је говорио о лумповању код Беас-куле, и у разним варијетеима. Слушао га капетан Бора, и наједном је закукало његових двадесет девет година. — Јаој, скршисмо младост на овим планинама.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

И ђаче ће видети да је Пачић петраркист (још увек!). Ево имена његових драгана — он их је неуморно засипао стиховима: Ружа, Милица, Елиза, Раша, Лина, Терезија, Евица, Милка, Анче, Персида,

Иако један Вуков дописник, а без икакве сумње и Вук сам, имају за њега само презрив осмех и подсмех, његових дванаест песама у овој Антологији тешко би се одрекла и књижевност богатија и на вишем степену развоја но што је била

демагошки заједљиве строфе (Плача) јамачно га нису затрпавале. Ако их је Орфелин саставио, онда су оне сасвим у духу његових схватања, јер је он у јерархији гледао свуда сметњу просветном напредовању.

Пре свега, из његових речи се не види поуздано да ли су се песме Сербије преславна и Интегер вітае певале по једној истој мелодији

јуна 1796, а та његова песма — сада већ без оног непосредног и хумористичног пријатног тона који је једина чиста драж његових стихова, сва упарађена као и Орфелинова и више него Орфелинова, гласи овако (она је штампана у Летопису Матице српске

у писмима пријатељима у завичај послао више песама сличних овим двема, што се види и по неким штампаним одломцима његових стихова које је Г. Магарашевић објавио у Летопису (1830, ч. 21, стр.

Магарашевић објавио у Летопису (1830, ч. 21, стр. 117—21); рукописи неких нештампаних његових песама, а неизвесно је да ли одиста само превода, као да су пропали („Што се његових стихотворних дјела каса, има

рукописи неких нештампаних његових песама, а неизвесно је да ли одиста само превода, као да су пропали („Што се његових стихотворних дјела каса, има јешче у рукописи, која се хране у Мохолу код матере његове, која су, по слишанију,

3) Јовану Пачићу сам сада дао још више простора, уневше пет његових нових песама. Сматрам да му је и на тај начин једва дато оно место које му, ако не у развоју, а оно у историји наше

6) Потпуније сам представио поезију Јована Суботића, уневши осам његових песама којих у првоме издању није било; тај непроучени и неправедно потцењивани песник заслужује много више уважења но

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Немањина аутобиографија основ је за уметничко уобличавање његовог лика код двојице његових синова и биографа, Саве и Стефана, који су, сваки на свој начин, настојали да успоставе светачки култ свога оца као

с доминантним грчким утицајем (а не руским као код других тадашњих наших писаца), што је дошло до израза у неколико његових раних, за живота необјављених дела (Ижица, Венац од алфавита, Христоитија и др.).

Он је новатор и експериментатор. Унутрашњу форму његових песама одликује сложена сликовитост, склоност ка алегоризацији, фантастика, хумор, игре речима, кованице, маниризам.

истакнути лекар који је оставио значајне радове из медицине, он је слично осталим био поклоник патријархалног света и његових вредности и у неколико приповедака дао је породичне драме, у којима међусобна љубав и солидарност надвладавају

Сурове босанске планине подједнако су јунаци његових приповедака као и мали људи који се с њима боре да би опстали. У исти мах лепа и страшна, босанска се природа код

Лелејска гора (1957) и Хајка (1960) најбољи су између десетак његових романа. Други, 1951. објављен роман - Далеко је сунце Добрице Ћосића (1921) - писан је смелије.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе. И о свему што се чује за Младена, срећно, задовољно би причао као да је Младенова кућа и

најтеже би када једнога дана дође њен отац и, као увек, снебивајући се, бојећи се да му није на досади, задржава га од његових, других, важнијих послова а не као што је тај за шта је дошао да га моли.

Ћипико, Иво - Пауци

Чисто не може да схвати како би могао да подијели Никине земље са братом Петром, кад су као клин увукле се између његових ораница. Још би то прегорио некако, али како да се ливада подијели?

Пролази преко газа ријеке, прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода око његових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани уз јаруге шапоре, а газећи по својој ливади,

Испред његових очију и из њих чини му се лете лаке варнице и ишчезавају у сунчеву жару... Тада је нервозно гинуо за њом.

Слатко милиње, што силимице влажи очи, повлачи се по његовој души. И не бијаше никакова несклада између његових осјећаја и топле природе.

лица, својих недовршених наука, туђе воље и свега онога што га је као зла коб већ од рођења гонило и увијек било проти његових простих жеља. И он се одмакну од прозора, па брзим кораком ушета се по соби.

Цирило се збуни и обори очи, али свеједно осјећа поглед на себи, што долази као из јаме из његових очних удубина. Часом сви ућуте. Судац погледа старога писара — он мирно сједи и гледа у чисти арак хартије пред собом.

По Ускрсу, она је попустила Ивовим молбама, заведена, како му је једном у шали рекла, сјајем његових очију, из којих је ватра сипала, и састајала се с њим у ували, по прилици на по пута из вароши у село.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Сада се окомио на Доротеја. Каже за њега да је од цркве начинио сметиште. Наговара игумана да се отараси и њега и његових травуљина, и да га пошаље онамо одакле је и дошао.

Чим је Лауш одјахао са својим људима против Брзана и његових усорских разбојника, Јелена ју је отерала. Јевђеније је потом отишао од нас.

прстима за руб покривача, а онда је наједном све то престало, светло је утрнуло у његовим зеницама, престао је мрмор његових неразумљивих речи, усне које су се неки тренутак раније мицале, постале су модре попут иловаче, укочене у задњем

Крст одједном почиње да листа као пролећно дрво, видим цветове црне и сиве како се помаљају са његових ивица и како пчеле у ројевима зује око њих.

кога је његов властелин покупио са њиве, тутнуо му у руке копље којим овај никад није руковао и послао га ка гомили његових непријатеља. Дакле, све саме згоде, чудесни крајеви, богати градови, свакојаки плен. А шта је, у ствари било?

Рекао бих да је био побожан, али славољубив. Проговорио бих о неколико његових супротности, и све би се на томе завршило. Али он се убио. Учинио је то на начин дотад невиђен.

и паметнији, од Богдана који се усудио да Јелену почеше баш на томе месту, а женска је кожа фина и мека па је на додир његових храпавих шака и ноктију прокрварила, но не крвљу, него чистим жучем и отровом.

За затуцану руљу његових следбеника био је то јасан доказ вођине смелости и презира према нама. Шеткао се онде, са рукама на задњици, гледао

На каменитом тлу испод бедема лежала је прснутих лобања и поломљених удова десетина његових људи. Остали који су имали срећу да се при паду дочекају на ноге одвукли су се у жбуње, храмљући.

Нисам могао да верујем да му је тако мало стало до живота његових људи. Збиља, он их је послао, сасвим равнодушно, у погибију. Да сам то предвидео, могао сам проћи без губитака.

Не занима га да ли ћемо имати сутра шта да једемо. Пустиће нас да скапавамо од глади, да лижемо зној са његових угојених кљусина које му служе само зато да би их гледао како се пропињу и ржу у доњем дворишту, док их узјахују

Поменем му ја, опрено и издалека, наравно, да бисмо могли заклати и некога од тих његових коња, а да сачувамо за црне дане неколико крава.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Крај његових ногу скупиће се звери: Медведи, мајмуни, мачке и пантери. Госпођице лепе и госпође младе Представљаће голе нимфе и наја

И онда, захвална Богу, Трже се, и обви руке око његових ногу И очи подиже к небу. А дотле олуја стаде, И један светао зрачак кроз тавне слојеве паде И поља обасја собом.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

плочица по музејима света, а међу њима астрономска библиотека асирског краља Асурбанипала, која нас извештава о раду његових посматрача неба.

Највећи астроном шеснаестога века, Тихо Брахе, био је Халдејац од главе до пете. Главни циљ његових посматрања неба био је да одатле чита судбину људи. И он ју је - је ли то био пуки случај или чудо? - прочитао.

Од његових списа очували су се само баш они незначајнији, исто тако као и од списа Аристарха и Ератостена, а ево зашто.

Крст и иконица на његовим грудима опточени су крупним драгим камењем, но посматрачев поглед привлачен је више сјајем његових очију.

на којој је био обешен Глигорије В, ја се сећам усплахиреног погледа патријарховог и разумевам све боље чудни сјај његових очију. Прелиставам мој дневник.

Шта ћете, срећа је женскога рода. Ево шта је било. Наш конгрес се приближавао своме крају. Дефинитивне редакције његових календарских одлука већ су биле састављене и усвојене, па је само остало да се оне, како је то обичај при црквеним

двогодишњега отсуствовања, угледао опет зелене шалукатре мога очинскога дома, и у његову дворишту примио огромни кључ његових тешких гвоздених главних врата.

стотине година, по белом свету, а њихова два прастара дома, у којима се још сачуваше Исајловићеви портрети Тодора и његових синова и још друге слике њихових супруга, синова и снаја, остадоше усамљени, нека врста породичног музеја.

Двојица од његових слушалаца зауставише се пред Галилејевом слушаоницом, старији погледа некако презриво на гомилу која је ту чекала, па

Он поче да говори са самим собом: „Моји цртежи ми говоре да је отстојање Марса од Сунца, за његових десет опозиција, било различито.

Његове живе очи показују да му мисао има брзину муње, али његов болешљив изглед и нервозност његових покрета одају колеричну природу. То пада у очи, овде у земљи флегматичара.

у осталом, већ пре десет година, када се вратио са острва Свете Јелене, где је посматрао јужно небо и начинио каталог његових звезда.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Објавио је и Изабране песме за школску омладину, а најпознатије су књиге његових путописа: Писма из Грајфсвалда (1850), Писма из Швајцарске (1852), Писма из Италије (1868-69), Писма с Цетиња (1889) и

Станковић, Борисав - ТАШАНА

МИРОН (чисти Парапуту од земље): И где оволико земље и блата нађе? Сав се земљосао. (Вади из његових недара камење и земљу.) ПАРАПУТА Је ли за Свету Богородицу то узимаш од мене и чуваш?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Помињући лепе друштвене особине гос-Тошине, и безазленост његових уживања, људи су пола у шали али пола озбиљно тврдили да је задобио и лопове, и разбојнике, и писце претећих писама.

Замишљао је гос-Тоша, и пуштао да дефилују пред њим, лица његових знанаца у паланци онаква каква ће бити на први глас о миразу који гос-Тоша спрема поћерци: нека згрчена и узнемирених

Све ми се чини да он од мог дара цркви одваја за себе... Све су краћи и краћи рокови његових нових потраживања... „Не ваља зејтин, госпа Лазарићка!”... Не ваљаш ти, мој брајко.

Познато је, он историју претпоставља свима предметима, и посветиће се сав историји. И прича је изишла из историјских његових студија случај једног средњевековног Јеврејина научника ако можда нека господа колеге још нису разгледала причу

За њу то није било ништа ново; њен муж је чешће дизао глас и увлачио све чланове породице у одговорност због његових брига. Бранко је матери казао нешто мало више но што је она знала. Павлу је казао још више, а све није казао никоме.

ништа, ни за старост, а камоли за неки фонд, али му је у срцу остало старо пријатељство и широко живовање у кући његових пријатељâ Влаовићâ, а нарочито у кући Марка Влаовића.

али близу ту, и свет говори и данас: да се његов гроб помицао док није дошао сасвим близу гроба оних девојчица, његових другарица... Седите ето ту, на ову клупицу, да, нечија је била, ту ћете лакше писати.

Једна удовица његових година устезала се, због туђег детета. Харисијадес тада оде до Сремских Карловаца, и узе младу девојку, чудну, која се

Помињала је мужа, сећала се његових племенитих речи у тестаменту: нека Бог даде радост мојој жени. Убрзо се десиле још и ове ствари.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

На двадесет година доцније, пошто су се биографи дочепали разних његових приватних писама, ја сам на основу „нових података“ читао сасвим другу и другачу његову биографију.

И онда, што је главно, ако болесник оздрави, он вели оздравио од његових медицина, а ако умре, он вели умро од природне смрти.

Ми смо врло пажљиво пратили његова предавања, тј. врло пажљиво смо посматрали сваки покрет његових руку, бојећи се да не звизне кога. Идућег часа, разуме се, настало би пропитивање онога што смо прошлога часа слушали.

осталих Немањића, он би се тако бусао у груди као да нас је изазивао на мегдан, а када би се дочепао устанка и његових јунака, Синђелића, Рајића, Зеке и Конде, онда би толико лупао песницама о сто да би се турска војска, када би однекуд

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— О јес, о јес! — одговара Хили, не разумевајући очигледно смисао његових речи. — Пазите, џивџани, немојте се брукати! — добаци нам потпуковник Петар и оде. Их, ништа од тебе!

Он нас и не погледа. Ваљда му је доста и његових мука. Лука при прелазу потока скиде шлем са главе и замочи га у воду, па га онако мокрог стави на главу.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати или задрхтати.

звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности. Отуд, за разлику од обичних зверова, он је незадовољан. Узроке његових обољења треба тражити, не у његовој прошлости, већ на једној правој линији између њега и безграничног: тамо их

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Од истока ка западу, свакодневно, путовало је Сунце. Од истока ка западу кретале су се и златне главе његових војника прве године, треће, сто треће.

Узалуд је затим бежао. Жбун га је сустизао, брзином ветра, а иза његових леђа згушњавало се дрвеће. Док дланом о длан: грана се везала за грану, лишће сплело.

Речи учитеља зујале су као мушице око његових ушију: чуо их је, али није могао да разуме. — Никада ја то нећу научити, мајко!

Дај свиралу! Низ образ младића клизну суза, саже се и помилова пса који је дрхтао крај његових ногу, али даде свиралу Златокосој. — Проклета била! — полете једна жена к Златокосој.

— Па, не може се тако, људи! — чу се глас неког дедице. — Мој сусед је болестан и ја ћу почистити и испред његових врата, па и трг на углу наше улице ћу почистити. Зар се, пре него је ова невоља наишла, нисмо ту сакупљали свако јутро?

Лизну он мало воде, али како да се умије није знао, па замочи читаву главу у поток. И, гле, само што се вода дотаче његових ушију, његових очију, с њих као да спаде некаква мрена и он виде небројене мале светлости како трепере унаоколо.

И, гле, само што се вода дотаче његових ушију, његових очију, с њих као да спаде некаква мрена и он виде небројене мале светлости како трепере унаоколо.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У томе многи изгибоше. И докле се год на ногама држао Момчило, нико од његових нити јунаштвом попусти, нити се хоћаше предати.

Народни певач је свестан тога, народ је свестан тога. Зато Марка, и поред свих његових херојских подвига, прати убитачни прекор да је „турска придворица“.

Када су се они уплашили од живога одерана јарца, ја како ће сјутра дочекати, побратиме, Хасан–агу Куну и његових тридест крајишника, крајишника како ватре живе?

или она — набрекла од обести — кад Новак и Радивоје продају Грујицу; или она — пуна младалачког полета — кад Грујица и његових тридесет хајдука прерушени у девојке дочекују пашу са Загорја и његових тридесет делија.

она — пуна младалачког полета — кад Грујица и његових тридесет хајдука прерушени у девојке дочекују пашу са Загорја и његових тридесет делија. Све је то и добро уочено и прикладно речено.

Зет је седео са тастом Југом и са шурацима Југовићима, а девет његових шурњаја — двориле су упоредо. Кад је Страхинић добио писмо и решио се да у турском табору потражи крвника који му је

А ви ход'те да их дијелимо: ил' волите на сама Богдана, ил' његових дванаест војвода?“ Вели њему и Милош и Реља: „Ми волимо на сама Богдана“. То је Марко једва дочекао.

горе чарне; Шарац иде као горска вила, брзо иде, далеко одмиче, одмах бише накрај горе чарне, и углаше у пољу везира и његових дванаест делија.

Но да видиш дели-Радивоја! Кад изиђе друму на раскршће, лоша му је срећа прискочила: сусрете га Мехмед Арапине са његових тридесет делија; Турчин ћера три товара блага, па кад виђе тридесет хајдука, а он викну на своје делије, те увришко

проклетог паше са Загорја, — хоће паша нама на конака, па ми иште тридесет одаја и у њима тридест ђевојака на његових тридесет делија; тебе иште на бијелу кулу, да те љуби за живота мога; зато плачем и сузе прољевам“.

“ Тад се кнеже натраг повратио; он растури тридесет делија у његових тридесет одаја, а даде им господску вечеру. Но да видиш паше брђанина!

Када су се они уплашили од живога одерана јарца, ја како ће сјутра дочекати, побратиме, Хасан-агу Куну и његових тридест крајишника, крајишника како ватре живе?

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

“ — Сад ће се теби црвенити нешто друго! — дрекнуо је иза његових леђа учитељ и прутом тако стао да вошти пјесникову позадину да је овај заиста поцрвенио и тамо гдје му ни на ум није

Пажљиво освјетљавајући испред себе, Јованче учини корак-два, па стаде. — Шта је? — шану Мачак иза његових леђа. — Некаква јама, шта ли је — прогунђа Јованче у недоумици, па се нагну напријед и поче да шара лампом по нечем

Кад шума сасвим промаче иза његових леђа, испод њега поче с тутњем да трчи гола пољана, налетјеше затим шуштави кукурузи, а онда се неки пласт сијена

Орла је Јованче прикуцао на прочељу колибе, изнад самих улазних врата. — Ево, нек види непријатељ да упркос његових бомби наши орлови још увијек лете.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ЗОРОВАВЕЛОВ СУД Код цара Дарија персијского тројица поближих од његових удворника се надмудривали који би похитленију неку беседу од себе изнео пред цара да би га за то у своме царству

Придомисли се тому, те посла некоје пријатеље своје к бегу од његових суближњих му спатара, саветника бегових да га уговоре с принудом њега послати с даром и с мобеним се писмом до

Како но што пророк Давид исказује тако говорећи за те Христове покривене беседе, канда то из самих његових уста говораше, каде вели: »Отврзу ва притчах уста моја. Провештају ганање испрва!« Ганање, то је напросто рећи гатање.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

био радо гледан од млађег света, али многим родитељима није се допадао поред свег његовог лепог заната и златних руку његових: није им се допадао што је ловац, бињеџија и весељак, — и тако је мајстор Мане од њих и добио онај надимак:

свирао у ћемане, али сада више не може: дршћу му мало руке, што је, уосталом, — како он тврди — фамилијарна болест код његових у фамилији.

Још његови ђачки школски задаци силно су се одвајали од осталих задатака другова његових: били су и дужи и једрији, пуни смелих, оригиналних и слободоумних мисли, тако да је већ и због тога немогућ био у

то како су о њему мислили и ценили га старији њени, него га је болело оно што је она о њему мислила и рекла, и иза његових леђа, и њему у очи.

Растужило је ово тихо јесење време... Ах, како је могла бити срећна! размишљаше сећајући се њега и речи његових, а седећи усамљена, засипана јесењим лишћем, на доксату, и кидајући митровске, зимње руже, запева тихо песму: У