Употреба речи њено у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И он је, сиромах, доста пропатио! И низ њено бледо лице потекоше сузе. После ме погледа, жалостиво смешећи се: — О, пријатељу, ала си ти добар човек!

У руци је носила један завежљај, у њему беше њено стајаће рухо и женски накити. Живко прихвати завежљај, а Стана прескочи врљике, којима је била кућа ограђена, тако

босијок и ружу. — А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Само домаћица, скупивши сукњу међ колена, клечи пред отвореним шпоретом, и, као свитац који се пали и гаси, њено лице на махове се озарује жаром, у који дува, да га разгори.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице... Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио... Тако су пролазили дани...

— Ето дете и не довечера!... — Море, бабо, ћути!... Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!... Остави ти младости њено, није он гладан! А док се они смејаше, Станко је муке мучио!

на Јелицу, да је клела, да је и руку дигла, она би то отрпела; суза се не би завртела у њеним очима, нити слила низ њено лице. Али овај меки матерински глас и ово тепање готово потресоше Јелицу скроз, њена срдња попусти, срце одвугну...

И имају право. Јер доста пута пресуши и извор и ушће њено, а она пуна воде као и обично. Чудновато је њено становништво. Има ту водених тица сваке сорте, а рибе као и у Сави.

И имају право. Јер доста пута пресуши и извор и ушће њено, а она пуна воде као и обично. Чудновато је њено становништво. Има ту водених тица сваке сорте, а рибе као и у Сави.

Страшна беше жеља Станкова, толико страшна да јој следи јаук на уснама. Он дође себи и виде њено лице. Виде Јелицу како стоји као светитељка кад је на муке мећу. Две му капи кануше из очију и прошапута: — Опростите!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били исти као крв и тело у љиљана. И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане прашине, и док на

Али трећи дан је примила милостињу од једног властелина који беше први човек пред ким напречац затрепери и њено срце и њена дојка. Она није знала ко је он.

Јер жена има инстинкат спола а не инстинкат пријатељства. ПЕСМА О ЖЕНИ Њено је срце пуно официра као кула у Дамаску, и трговаца као пијаца у Багдаду, и лажних артиста као лука у Дамаску.

У њеним зеницама горе широке ватре као пожар у којем је непријатељ спржио сву нашу жетву од Шаса до Гамаре. Њено тело се повија од кључева крви као река Атарис која је пуна змија.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

склопим очи, предајем се покоју, отпуштам стражу и опет знам да мајкино уво слуша сваки мој дах, да свећа још гори, да њено срце шиљбочи. Осећам како ми се тресе ресица, како таласи пљускају, али је вода врућа и црна као мастило.

Па још без крова над главом, на бесном коњу без узде, на лађи коју љуља ветар, а крманоша нема. На њу кидаше бесно и њено рођено срце, а нема ко да га одбије. Свет се преврнуо и она стоји стрмоглавце.

То нека је њено! Је л' вам право? — Како ти наредиш! — У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви

— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали кад се родила. И то је њено! — Божје, па њено! — Е, сад ми је — вели — лакше умријети. Спаде ми неки терет са срца.

И то је њено! — Божје, па њено! — Е, сад ми је — вели — лакше умријети. Спаде ми неки терет са срца. Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.

— рече поп, а очима показа на светога Саву који му је лежао на прсима. Опет жељно гледа њено болно лице. Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа: — Сад ми је сасвим добро! Сад ме ништа више не боли!

Она не отимаше руку, али изгледаше озбиљнија него што бих ја хтео. Ово је згодна прилика да огледам њено „срце”, помислим се. — Госпођице, поклоните ми овај прст. Она је непрестано у њега гледала.

своје сопствене снахе не разуме, и деца мојих сестара и браће која се либе доћи мени откако сам довео њу у кућу, и њено вечно осећање усамљености, јер је нико не разуме и она никога не разуме...

Ја сам у левој руци носио једну ћерамиду с крова мојега чардака, и на њој је било малтером написано њено име. Она је имала исти црни шал око главе. Ја сам јој непрестано гледао у очи.

И она ми својом равнодушношћу необично потпомаже. Ко зна, напослетку може бити да сам ја цело досадање њено понашање криво разумео. Можда сам ја њој ама тако равнодушан кô старе ципеле? Но о њој нема више разговора.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Зар је то прилика за ону њену цвеклу?! Он блед, а она с оним њеним паорским руменим образима — па тек оно њено паорско име! Јуца, фрајла Јуца. Баш је она нека Јуца. Пударуша једна!

Увек ова наша оде у запећак. Та знам је само на балу! Оно има, има играња... ал’ оно њено... већ, већ... к’о она Иродијадина ћерка што је упропастила, боже ме прости, онако красног једног свеца...

Једва је Софра брица наместио на старо њено место, али зубе, бог да прости. Ако остане поп Ћира у животу, неће се, зарек’о се, смирити док поп-Спири не скине и

Допала му се била и Јула доста; нашао је на њој доста чега за вољење. Њено здравље, па бујна плава коса, па њени румени образи, румени као брескве дуранцлије (и доцније кад год су га послужили

— Ала имаш фајн нос, тане му госино! — Па зато га и негујем и тимарим к’о госпођа перзекуторовица оно њено маторо лице, — рече Нића, и приђе лојаној свећи, и стаде мазати нос врућим лојем од свеће која је горела.

Моја гратулација и мајн грус! — виче фрау Габриела која је била завирила у кола и видела, на велико и њено чудо, оба попа како седе лепо један поред другог.

Кад би он досп’о у тај свет?! Никад! Него њено изображење и моје воспитање!« Сви га уважавају и позивају на официрске балове, који су, као што је већ свакоме

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива. — ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи.

Шта ће ти више? — Није моје! — дере се он на њих. — Па чије? — Господње, Свете Богородице... Њено је! — И показује на цркву. И заиста, од свега што напроси, ништа не узима.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Но зато и довде је њено уживање добра. Јесте ли тако задовољни? — Та, може се све то лепо уредити, само кад смо у главном сложни, а главно је

Љуба сам дође фрајла-Јулки. Она му почне пребацивати, што се није на њено писмо одазвао; пребацује му још и да је чула како је ишао у Д. тражити богату девојку.

— А ако, опет, не би хтела, а она би се развенчала, па би пропало и моје и њено. Нећу — нећу! — Па добро, нико те не сили; ал’ тек ниси се кајао што си дошао; бар си се са нобл фрајлом забављао.

Разговарају о фрајла-Јулки. Чекмеџијић каже Ружичићу да је са њом сасвим начисто. Покаже му њено писмо. Ружичић се тек насмеши, па извади из џепа један пакет писама, те их Чекмеџијићу показује.

— А засад не даје ништа? — Ништа, но жели да јој зет у кућу дође, па њено добро да надгледа, а после њене смрти је од кћери господар. Пристајеш ли на то? — Не пристајем.

Фрајла Варвара страшно се расрдила кад је чула да њу Чекмеџијић хоће само за њено благо да узме, а не из љубави. Сад неће да зна за њега, но одмах поквари уста и скине хаљину, ланац и бразлетне.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Па затим у једном махнитом страху: како је ужасно жртвовати онаку младост и како њено кукавно и уцвељено тело трпи, гори и копни без миловања; да ће сигурно умрети од туге и исцрпљености.

Сутра дан, седим ја и плачем, кад погледам: неко убацио њено писмо; погледам ја на патосу, између кревета и ормана, стоји писмо... жут коверт.

А моја вереница има само оно своје, и за оно њено ја сам се закачио. Онда ја не волим и кад по мислим на брак, ја осећам како преда мном зјапи неки црн бездан у коме

Али га жена није слушала. У оном полуосветљеном ходнику, у коме су били сасвим сами, њено богато, дражеће и топло тело, при трускању оних кола, примицало се, одмицало и додиривало га, и док се његове збуњене

на ону дебелу, знојаву жентурину у фесу, што је после недељу дана ушла у моју постељу да види ,,шта ради и да ли спава њено пиле''. јао мени све ми те црне и прљаве слике излазе на очи.

Африка

Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити ниједан поглед на њено мртво тело. Сен Калбр убија потом из пушке и једну, од три јаребице, а срећом промаши једнога зеца који нас најпре

Као код многог биља и животиња у пото–потоу, њено тело фосфорише, тако да је њена еволуција кроз круне дрвета сасвим чудна.

Црњански, Милош - Сеобе 2

А сад се, ето, јавља, у његовој мисли. Она је била мртва већ више од годину дана, умрла на порођају, као и њено дете, што је требала, у седмом месецу, да роди.

Павле је запазио, брзо, њено дугуљасто, лепо, бледо, лице са високим челом, и носом мало прћастим као у девојчице, тешком косом, пуном коврџа, а

А кад би имала шешир, црвен, на глави, њено лице би имало неку светлост на себи, као што је светлост румена, испод кестена, кад опадне цвет.

Госпожа Евдокија, међутим, била је, од почетка, заносна. Њено тело је било тело праве лепотице, а тако близу, у колима.

Подаље од мужа и ћери. Око ње су, коњушари, износили у кола, пиво. Њено бледо и лепо лице остало је на растанку непомично. Праштала се наочиглед целог света, церемонијално.

Никад јој није говорио о љубави и браку. Њено дете не би био признао. Пред светом је био хладан према њој, као да она и није к свету.

Исакович, после две‑три године, ни име њено није тачно изговарао. Као и други официри у Подунавском полку и међу сирмијским хусарима, ни он та имена није био

Светлост је пала на њено лице и Исакович скоро урликну. Видео је своју Бечлику. Беч јесте био макрокосмос, за оно доба, али је свет театра и

Али њене очи нису тражиле Исаковича, него неку утеху, негде, у ваздуху. Њено је лице било увело иако је, тада, могла бити тек прешла тридесету. А и њено тело било је опуштено.

Њено је лице било увело иако је, тада, могла бити тек прешла тридесету. А и њено тело било је опуштено. Имала је само као неки слап од злата, на себи, дугу, бујну, плаву, косу.

То је сметењак. Удовац. Заљубљен у своју покојну жену! Није читав у глави. Госпожица Текла се смејала својој мајци. Њено је мишљење, каже, да се Евдокија затрчала, па се љути. Није Исакович као други материни курмахери.

Било је нечег, неизмерно моћног, заносног, у тој црномањастој жени, која није имала стида. Иако је њено лице, у загрљају, постајало тужно, она је била тако снажна, да му се чинило да пред њим стоји неки млад рвач, који

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

000 до 34.000 душа. Бока је чисто српска област и њено је становништво по Сави Накићеновићу (Насеља српских земаља, књ. ИX) састављено од 836 српских братстава.

То је учинило да је њено становништво, насељено још почетком средњег века, постало земљорадничко. Она је допринела утврђивању централне власти

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

И уопште, деца из те мафије прождрљива су из географије. ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ Аждаја горко плаче јер вређају њено аждајче. Рекли му даје ружно, па мајци дошло тужно. Нек је и глуво и слепо оно је мајци лепо.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Зуби су јој били неједнаки, али смех јој је био такав да вам је застајао дах у грлу. Њено мало лице било је светло као добро углачан белутак. - То је тек нешто!

косу, своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као зачуђене очи, мислећи не пита ли се мама понекад јесам ли ја њено дете. Драгана и Јасмина шапућу нешто међу собом а очи су им као кружићи наливени плавим.

Нечим што не спада у рад пирамидалних ћелија мама то зна и отуда њено лагано одмахивање главом, израз страха у кутовима усана и оно „Ти лудо, лудо дете!

Гледајући њене плакате са сукњицом коју подиже струја ваздуха из метроа, тешко је било поверовати да је мртва. Њено лице и руке, груди и ноге, испод оне подигнуте сукње били су пуни покрета и љупкости.

у шпиритусу, кутије с набоденим лептирима и колекције буба, дозвољавао сам јој да дира; прерастао сам то, али је само њено присуство било као мрави који ми миле низ леђа.

Гледајући Меланију како предаје о електромагнетима смешећи се и ваздуху око себе, гледајући њено сиво лице са исто тако сивожутом косом и очима, ја нисам осећао ни трунке смеха у себи.

Та цура ту, и Рашида и моја мајка, зашто су ствари тако идиотски уређене, Боже мој? Погледах Неду са стране, али њено лице било је мирно. Оно би, вероватно, било мирно и да је зграда над нама почела да се руши.

Корачала је поред мене, држећи длан на мојој надлактици. Читавом кожом осећао сам тај длан и њено присуство поред себе. Ишла је оборених очију, али капци су јој били запаљени.

- Ниједан? - осмехнула се. - Мушкарац? Ту није било ироније. Ја за њу нисам био мушкарац. Био сам њено дете и бићу то док једно од нас двоје буде живо, и то је дивно.

Шта ако она опази замку? Ипак је Рашиди четрнаест година, а Меланији педесет. Видео сам сасвим јасно њено сиво лице са сивим очима и сивом косом како се, затворено и строго, обрушава на мене као бомба.

Меланија ће приметити? Упитаће фискултурника, а онда ђе све отићи до ђавола? Замишљао сам њено љутито лице и јединице које ће сипати као из рукава.

Приметивши је, он се насмејао и махнуо јој руком. Био је то обичан колегијални осмех, али њено је лице запламтело поносом, и стидом, и нежношћу.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Госпођа Сока, откако је Пелагија мртва, не може од жалости да се разабере. Њено срце вене. Падне у болест, и то болест срца; ужасно жалосно јој куца срце.

Довео је у „удивленије” обадве. Фрајла Лујза нагла се на руку, замишљена је, ништа не говори. Њено ћутање говори. Посејао је песму у срце.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Отимајући се, тако, њеним рукама, вукући је нехотице за косу, својим везовима на клобуку, који се заплитаху и у њено одело, једнако је, љубећи је сад, за растанак, у уста, понављао слатке речи, на које је била навикла у првој години

И кад није била присутна, седео је често замишљен, загледан у њено високо чело и обрве, које су, и браћа, и њени, називали пијавицама.

Чинило му се да је људски живот леп и да би са њом, и њеним дететом, пролазио весело, па ишли ма куд. Љубећи њено дете, у сећању његовом заиграше му на глави стотину и стотину малих Влашчића, Немчића, Мађарчића, чијим је оцевима

То беше жена какву никада нигде није видео. Бледило њено било је потпуно и уоквирено косом, што је сад била још тамнија, као и обрве.

Гадећи се сама себе, она никако није веровала да јој се ближи смрт и да је то њено седење код прозора, лагано умирање.

Разрогаченим очима гледао је Вук Исакович све то, погледом упртим у њено остарело лице са збораним подваљком и висећом кожом под ушима, брадицом која беше врло мала и јабучицама црвеним које

Њен крик се једва чу до дворишта, мада се њој чињаше да виче тако гласно да ће је чути и на другој обали реке, а њено трзање руку једва је мало придиже.

са осећајем немоћи да их задржи крај себе, као и све друго што су јој, на једно кратко време, давали, као да је њено, а после јој опет узимали. Са њеног тела одлазило је то све, али без добра за њу, без захвалности, без будућности.

У данима кад се њено стање побољшавало, он јој прилажаше чешће, љубећи је. Кад јој беше сасвим позлило, не само да опет не побеже, већ

Довољно је било да изусти њено име, па да епископ скочи. Требало је ћутати. Јер нестајао је тај живот за који дотада мишљаше да је сав чврст,

Загрливши је заједно са јастуком, он је подиже и пригрли, љуљајући се над њом, плачући. Загледан у њено лице и очне капке, што беху помодрели, он се непрестано превијао и ломио.

У истини, то што је Стана видела, било је само њено лудо привиђење и одблесак биља и месечине те ноћи, на води, у којој је чучала, запала дубоко, дречећи и вичући.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

За трудницу и њено дете је веома опасно да сретне или на било који други начин дође у додир са змијом. Трудница се, пише Милићевић, „чува

⁶⁵ Земља, моћни извор снаге и плодности, такође може бити и извор зла за трудницу и њено дете. Зато је забрањено бацати за трудницом земљу и пепео, јер јој могу донети проклетство.

Она, кажу у Хомољу, не треба да жали за покојником, ма било то и њено властито дете, „јер жаљење слути детету што је у утроби зло, а њој, опет, да буде жалосна до века“.

¹⁵⁴ Да би се предупредио нежељен долазак вештице, избегава се, нарочито пред децом, да се спомене њено право име, већ се користе разни еуфемистички називи: „чаратица“, „каменица“, „рогуља“, „крстача“, „тамо она“ итд.

Када девојчица добије прву менструацију, постоји читав низ забрана и правила којима се регучише њено понашање. Она мора да саопшти овај догађај мајци, да окрвави лице, да чува крваву тканину итд.

) који нужно нарушавају претходну равнотежу и захтевају њено успостављање и психичку реинтеграцију на једном новом, зрелијем, вишем ступњу у односу на претходни.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Правила је и даље редовно зимницу, мада више није било никога ко би хвалио њено слатко од ружа. Затакнути за стакло креденца, стајали су најновији каталози са изложби њеног успелог сина.

визијом неког аустроугарског архитекте, који је требало да представља чудо љупкости, баци заиста чаробну сенку на њено лице и трепавице са којих се цедио снег.

Село је њено у равници. Хиљаду двеста душа, сами старци. Деца им долазе за парастос. Утерају кола у двориште, па их њуше свиње и

Нечија коса у твом чешљу. Дама у раствореној чипканој хаљини предложила ти је да спавате заједно. Њено плишано гнездо било је тако топло, али ти си промуцала да ћеш још видети, да ћеш се јавити, и побегла си главом без

Срце му је лупало као лудо кад у мрачној улици угледа њено бледонаранџасто светло; некада је сваке ноћи свраћао да се ту нађе са друштвом.

Али, када се врате у гледалиште да виде други чин, сузе се сливају низ њено лепо лице: —Па ти познајеш само ове злочесте! Принц те није ни погледао!

улази кроз окретна стаклена врата у строгом тамном костиму, без икаквог украса сем слапа златне косе која је пратила њено лице попут нежно свиленкастог ореола. »С тим још није, значи, готово!« помисли, не без осећања пораза.

Још од синоћ, њено учешће је било неизвесно, али мајка је успела да некако убеди главног организатора да пусти њену кћер на писту.

— Зашто си дошла? — прошапутао је нагнут над њено уво, док је виљушком и кашиком вешто пребацивао парчад раскомаданог фазана са послужавника на њен тањир. — Грашка?

гостила Песника, варошица је упорно и стрпљиво трагала да му пронађе слабо место, а он је за то време лаковерно примао њено гостопримство. Најзад, пронашли су оно што су тражили: био је, дакле — пијанац!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Дијете раширило руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да гледа оца. А каква бјеше та женска глава!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Најмио човека да лаже за њега. МУЖ: Лагали су они који су казивали: „Све је њено и Божије, новци су готови“, докле нису преварили, па после ни честите постеље.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Схватимо ли њено опредељење као немоћно одустајање, можемо говорити о другоразредним производима; узмемо ли га као мудру и ведру игру

Призивање детета је обред: оно је њено најприродније оправдање, њена надахњујућа муза, жуђени, замишљени, никад довољно постојећи читалац.

Куд она прође војска речи ниче, роди се велика као џин а у старости је палчић из приче. Њено је срце меко па се ломи често.

функционалност, то јест применљивост песничке речи, он је покренуо процес обесвећења Поезије, предложивши досетку за њено враћање у живот.

Хумор Оно што је у дечјој песми смешно, истовремено је и најживље: њено језгро скоро да се може поистоветити са хумористичком визијом.

Она, свакако, припада лакшем, тзв. забавном жанру, али то нимало не умањује њено изузетно место у историји нашег духовног искуства.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

МИЛЧИКА: Мене је страшно једило кад је навалила била да промените име. НАНЧИКА: Дабогме, кад је њено ружно. МИЛЧИКА (гледи на пенџер): Јао, мами! Ено је сокаком, сигурно ће к нама. НАНЧИКА: Нек иде к врагу! 2.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Оно што јој је нарочито сметало да утиче на стварање и развој нове књижевности, то је њено локално обележје, верски обзири и азбука којом је писана.

И у име њено он ће целога свога века давати своме народу »савете здравог разума«. Човек је утолико слободан уколико сме и може да

Сваки је човек члан народне заједнице, и зато што ужива користи од ње дужан је да за њено добро ради. Када говори о народу, он нема пред очима апстракцију, но живе људе, народ, пук, који чине број, темељ и

»Нескверније нрави, свјатост добродетели, њено јешче на овом свету награжденије и пагубна следствија порока јесу предмет повести моје...

Значајније је њено дело У Фрушкой гори, дневник писан 1854. године, које је штампано у три свеске (Нови Сад, 1861; Земун, 1862; Нови Сад,

То је прва српска жена која се огледа у оригиналном књижевном раду и њен живот поетичнији је но њено дело. ИИИ РОМАНТИЗАМ КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ РЕАКЦИЈА ПОСЛЕ 1848 1848.

паметнији и просвјештенији од свију народа које сам ја до данас виђао, а виша класа нашега народа онаква је као што је њено воспитаније...

једром књигом, и, будући књижевно образован, доследније и потпуније но ико код нас развио је романтичарску доктрину и њено основно схватање о вези између народне и књижевне уметности.

Омладина показује интересовање за економски и социјалан рад као и за позитивистичке идеје, и за њено доба почиње се преводити на српски Тома Бекл, Џон Дрепер, Џон Стјуарт Мил.

Иако посредно преко Руса, он врши поновно поевропљавање српске поезије, њено ослобођење од робовања народној поезији, и то му није мала заслуга.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено. Очи јој вељау Да менека чека, И да је у страу За мене далека.

Обазре се — весела му мајка! То је Тале, и са њиме Хајка. Она Талу срце је понела, Ал' га. неће ево Хајка бела, Њено сунце остало назада: „Пуштај, пуштај!“ повикује млада, Отима се, ма заман јој муке, У јунака јакосније руке.

дрема; А ти, сунце, не сјај мојој муци, Веће седај — моје ј' сунце село; Бежи, данче, у црно с' обуци, Црна земља њено крије тело... (УКОР) Де си, душо, де си, рано, Де си данче мио, Де си, сунце огрејано, Де си досад био?

И мил и лак ми беше сваки рад; Свршетак сам у души дана чекô, Вечерњи јоште преумилни лад: Тад итио сам ја на њено недро И гледаше јој око сјајно, ведро. 10.

54. Моје срце било је блажено, Да не мога речи говорити, Њено око гледаше милено; Не мога се више противити, Ја поити ка њојзи итрено, Да обуватим тело мило њено: Руком небу

говорити, Њено око гледаше милено; Не мога се више противити, Ја поити ка њојзи итрено, Да обуватим тело мило њено: Руком небу она показа таде, — Ја се пробуди, а санак нестаде. 55.

Нит штогод рече, нити сузну оком, Нит гледну горе то небо високо; Та оно небо њу превари здраво, А то је пред њом њено небо право, Те малко стаја, тад на драгог паде, Ох силни Боже, да ли душу даде?

Али јатка ево прену, Диже око зачуђено, И крај себе мајку глену, И то сузно око њено, И око ње суза ова Вас обрте свет изнова.

XXX Де је он? Де њено мило? Де је злато несуђено? Ето с' небо позлатило — Сунце грану — де л' је њено? Сви ветрићи за њом туже, Слављи

XXX Де је он? Де њено мило? Де је злато несуђено? Ето с' небо позлатило — Сунце грану — де л' је њено? Сви ветрићи за њом туже, Слављи тужне песме вију, Врела јече, а те руже Грозне за њом сузе лију, Све се, све се

XXВИИИ И над њоме ниче трава И то цвеће умиљато, Она сама тамо спава — Али де је њено злато? Већ дан и два њега нема, Слуге с' буне, рано ране, Сва се кућа за њим спрема, Траже слуге на све стране,

Он с' примаче, погледа је, Што изрече истина је, Што невере јоште било, Њено око истопило. „Брже, брже, ма ти тамо?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Па друге године и пре овога времена си иш’о? Ваљда имаш сада мало да учиш. Свршаваш већ. Погледах је зачуђено. Њено смежурано лице беше покривено тамним пегама. Стиснула смежурана уста, а кроз кожу виде се десни.

би то тако трајало, да Јован одједном не ђипи, нагну се над земљом и ослушну; па кад чу како вода издалека долази, оно њено милење, тих жубор, баци од радости цигару, зграби поново мотику и без фењера отрча у сусрет.

И, не знајући чиме да се изговори, поче га молити: Немој, болна сам! Њено обасјано и зажарено лице, угрижена уста, вреле очи, коса у нереду, јелек раскопчан, све то учини, те Јовану сину мисао

Одох до вишње, наслоних се на њено стабло са испуцаном и савијеном кором. И како ми тешко паде кад се загледах у све што беше преда мном.

Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се окрене сину, течи, и овај

Мита то примети, погледа је, намршти се неугодно на то њено вечито као шпијунисање, трепет, страх. Она то осети, трже се, збуни и, да би то као загладила, отпоче да га нуди: —

по себи мора доћи, мирно, сва предана послу, чекала је, управо не чекала, него је сваког дана радила оно што је било њено, тј. што је требало за тај дан да се уради кући. А за то, друго, остало, уверена је била, има кад: доћи ће.

Међутим, свирка из собе, где су седели браћа јој, Ита, била је јача. А тамо јој и муж био отишао, и, на њено изненађење, не као младожења, да их двори, стоји у страни, већ као гост сео међ њих, чак у чело.

На погребу, седмодневници, четрдесетници и погодишњици једва су је повраћали од плача и заноса у који је падала. Оно њено „леле, Мито!“ ко зна зашто је било. Да ли је тај плач био за њега или за њу, саму себе.

И у почетку није никако на преудају пристајала. Једно то, а друго још и помисао да њено тело још није чисто од првог мужа, покојника, а камо ли да сада још дође и тело другога.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

А кад ми дође да прсне глава о Тог живота хридовит крај, најлепши сан ми постаће јава, мој ропац њено: »Ево ме, нај!« Из ништавила y славу слâвâ, из безњенице у рај, у рај! У рај, у рај, у њезин загрљај!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Боса са женом брзо заспи, а Угурсуз полако устане па узме Босину жену те је пренесе и метне на своје а он легне на њено место, па полако утањи гласом, те стане гуркати и звати Босу: — Босо, Босо, чујеш?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ФЕМА: Та знам га, господине, канда је јуче било. Њено је дете рекло мојој девојки, да опрости ваше лице, копиле. Ја на то разљућена, виле га однеле, дочепам га за косе, нек

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Ада Циганлија, тачније речено, њено веома зелено дрвеће, јако су се добро слагали с бојом њених очију. То признајем. Највише је волела да прича пливајући.

Наша млада уметница уврштена је већ у најважније стручне публикације. Иза ње стоји обимна библиографија, а њено име данас се може пронаћи, не само у Телефонском именику за град Београд и за читаву Југославију, већ и у ексклузивном

), онда чак ни од сироте „Барбаре“ не остане ништа друго осим три, четири укоснице! А тек њено слово р на париски начин! То би требало да чујеш! Ко би рекао да се родила у Љигу! Францускије је од Француза.

луда за својим креденцом и стално га тапше као фаворита Стеллу на јесењем дербију, демонстрирајући свакоме ко залута у њено кухињско-шпајз-царство што све може стати у један креденац од пре рата, у односу на висеће ултрапас-будалаштине.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Него, сад лажи, ако мислиш штогод. МИТА: А шта ти ја знам, кад нас је већ видила. АЛЕКСА: Да је враг носи, и њено познанство! МИТА: Тако ти треба. Тражи човек љубов, а не гледа да смо сити и одевени! АЛЕКСА: Пст! Промени фарбу.

Ја никога више немам, осим ње једне, и зато је све што видите божије па њено. МИТА: Господин барон, ја вам с моје стране честитам и молим да с господичном у брак ступите, не толико новаца ради,

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

За свињу дајем ово мњеније: глупо је њено сочињеније, зато је чека умлаћеније. Хрчку ћу дати оцену мушку, платиће горе нег медвед крушку, док само чича

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Одједном се залети у цвет, зарива се дубоко у њега, буши јогунасто, страсно, скоро брутално, себи место у њему. Цело њено тело је у раду, чврсто, тешко, задихано.

Наилазим прво на једно топло, женско колено, затим на њено раме и тек онда сусрећем пружену руку; једну па другу. — Добро вече!

Овако сам мислио: „док сам жив, остаће ми урезано до најмањих ситница ово њено силажење!“ Ја такође сиђох одмах ка језеру. Било ми је чак пријатно што сам гладан. Остављао сам да вечерам ујутру.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Јован Богослов је прогутао књигу да би сасвим сазнао њен садржај, и да не би говорио. Објава истине и њено уништење, иду заједно. Зашто је тако? Треба умрети у истини. Јер умирање је истина. Ко је тај што говори неистином?

Јер смо и постали од вишка који је завртео чигру наше телесности, па ћемо њено обртање и звук и сенку вратити, и никоме ништа неће недостајати.

Слободно изговори њено име име Студенице чије бело сјање траје до увече па се преноси на свице који не знају правце ни пут до олтара

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

??!!!... МИЋА: Па то је ужасно! АГАТОН: За њега, јесте, и ето сад можете разумети откуд ја овде, и ја вам у име њено и у име адвокатово кажем: 'ајде, брате, иселите се лепим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

И већ по десети пут ми је рекла да одмах тражим одсуство, да би ме видела. Отац се насмеја слушајући њено наивно причање, па ће рећи: — За њих је рат занимљив са декоративне стране.

Била је то нека хаубица са којом се сада сретамо први пут. Иако бесциљно рије по равници, ипак је дејство њено поразно и људи са страхом слушају њену ужасну грмљавину. Непријатељски ровови као да оживеше.

Погледа у дежурног каплара, затим у лопату, приђе журно и одбаци је ногом далеко испред штале. — Је ли ту њено место?... А?... Научићу вас ја памети! — говорио је строгим гласом, гледајући стражаре.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Погледа је и би му веома по вољи њено весело насмејано лице. »О, па ми ћемо овде лепо и весело живети !« помисли он, али не смеде исказати своју мисао

Сутон се приближава, а ваздух постаје гушћи, тамнији. Цела се природа умирила, па се само још осећа њено гигантско дрхтање, као последњи уздах пред тешким сном... Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије.

задовољна својим радом ; кад год изиђе са децом на одмор, из очију јој сија задовољство, али се брзо навуку облаци на њено равно, ниско чело... Мисли, те црне мисли никако да је оставе, но јој загорчавају сваки тренутак, сваки покрет.

Тако је то, братићу мој!... — Нека, доста сам и ја патио, па да гледам једаред и њено страдање. — А ти, чини ми се, не виде писара? — Не. Што? — Више је окрвављен од ње.

то је!... и то одмах, што пре... Ето, кроз десетину дана... чим дође Ускрс... И он стаде жудно гледати у њено лиде, очекујући са страхом и зебњом њен одговор.

је онај отресити, паметни и лепи човек њен муж, да су све ове згодне и лепе ствари у собама, — њене ствари, да је то њено гнездо ! Боже, па она је то и желела, само то!... Нени идеали нису били недостижни, него скромни, веома скромни...

Је ли то изгубљена љубав, или је какав дух са онога света дошао да гледа њено страдање, пропаст?... Ево га ближе... још ближе... Гојко!!...

Мислила је да се то може некако окренути, и ако није знала како би се то могло окренути, и ако је знала да њено срце никада више не може припадати ономе, који је тако лако погазио ногама њене најсветлије осећаје, који се наругао

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

— А гди ти је твоја мајка? Не било ти је! — Ено ми је у градини Гди невен бере; Увенуло њено срце, К’о што је моје! А моје је увенуло, Већма не може. 215.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

То није само зато да се грли... СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса! ГИНА: Да ја обучем њено, а она моје, не би се видела крај мене ко ни пачавра! БЛАГОЈЕ: Могу да замислим!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У здравље те проститутке која га је издала. Нек моје вино полије овај чаршав бео, да не видим на њему њено бледо лице, кад се покајала пред Судом и пала пред њим на колена. А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански.

У Српском књижевном гласнику, октобра првог, Поповић је онда штампао моју песму о Суматри, и њено објашњење. Међутим, нико није наслутио, па ни ја, оно што сам предосећао у песми коју сам назвао Стење.

Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пута понављао како ју је тако бледу последњи пут видео.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А њему је тако лепо, тако топло и пријатно осећати њено дисање, топлину њена тела на себи, те и не зна кад га ии како га сан превари...

Па истог тренутка кад исказа ту давно спремљену реч и кад угледа њено страшно дејство — жена испусти детињу руку коју је досад држала, отвори очи јако, погледа га, па полако пође из собе...

Ха — ха — ха... Баш је погодио! Дете дође лагано до једног закључка: неко хоће да заузме њено место код тете, хоће да га тета више воли него њу.

с њим! ... Сад је већ јасно... Изгубљена је позиција. Други је заузео њено место у тетину срцу. Али шта ће сад она? Шта ће са овим необичним болом, што је непрестано гризе, гризе ?...

Сирота Каја! ... Подлегла је току времена, које све ништи и обара, па и најсмелије замисли. И њену наду и њено уздање у ту златну и срећну будућност, сломило је време, сломила се управо сама та будућност у коју је она све своје

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

” Ето, тако ми је у очи рекла. ЈЕВРЕМ (који није ни слушао њено казивање, већ је само расејано гледао): Па шта се то мене тиче? ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

И док још беше орна и нова, Исписах њоме многа слова. Срце, срце је било њено Масно, и сјајно и румено: Та оловка је знала да пише — Истроших је, и никад више.

Зачас се усија, и још брже охлади. Ложио сам је, најчешће, старим новинама, које сам довлачио из разних уредништава. Њено ћудљиво понашање опевао сам у „Фуруници-јогуници”. То је и наслов моје друге збирке за децу. Око 1970.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Резултат и значај радова Јоханеса Шмита 13 ДРУГИ ОДЕЉАК: РОМАН ЈЕГУЉЕ 16 ВИ. Колевка јегуље, њено рађање и прва миграција 17 ВИИ. Метаморфоза ларве у стакласту јегуљицу и улазак у слатке воде 20 ВИИИ.

која је нарочито била привукла пажњу Шмита и у којој се он надао наћи непосредно саму икру јегуље, а тиме и само њено плодиште; то је била област између Бермудских Острва и Саргаског Мора. Брод је пошао из Данске 30. августа 1921.

ДРУГИ ОДЕЉАК: РОМАН ЈЕГУЉЕ ВИ. Колевка јегуље, њено рађање и прва миграција Свака јегуља, у ма којој европској слаткој води она живела, води своје порекло са светског

хвата океанске дубине, и силазећи постепено и све дубље ка морскоме дну, тражи те морске рупе и у овима се тада врши њено мрестење.

А по себи се разуме да се спуштање мреже у море и њено дизање са дна у брод врши машински. Мрежа обично нахвата по морском дну и по коју тону муља и блата, па кад се узме у

Хоризонтално померање кугле вршило би се такође електромагнетним путем, као што би се вршило и њено пилотирање по морским дубинама.

Америчка се разликује од европске по броју кичмених пршљенова. Њено је плодиште опет у Атлантском океану, између плодишта европске јегуље и америчке обале.

Јапанска јегуља живи у јапанским слатким водама и на источним обалама Кине. Њено плодиште је у северној области Тихог океана, и има положај према тим обалама потпуно сличан положају плодишта америчке

Лако се види да се то не може примити као објашњење. У свакоме случају мистерија и данас стоји нерасветљена и њено разјашњење остављено је доцнијим генерацијама биолога.

За избацивање мреже из брода и њено поступно спуштање ка морском дну, на броду је конструисана нарочита помоћна направа.

Вучење траје по неколико сати, за које време мрежа гута све на шта наиђе на своме путу. Кад дође време за њено извлачење на брод, овај се заустави, почне ићи уназад док се кабл не исправи тако да буде усправан, па онда бродски за

њену ширину и подморску дебљину, па је пратећи је приближно одредио њен ток, местимично проширавање и сужавање, њено разграњавање по океану све до сусрета са Лабрадорском хладном Струјом, после чега се Голфска Струја јако расплињује,

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост. И раскомоћавајући се у својој постељи да легне, оно њено крштење и уздисање и мољење: — Узимај, Господе! Ослобођавај, Господе!

И онда, не већ она — њено је прошло, она је била готова и спремна на све — него шта ће и куда од толике срамоте и покора њихна и већ оволико

док, а то одједном, изненада, сву је не обузме оно „њено“: снага јој у часу затрепери и сва се испуни миљем. Осети како почиње сва | да се топи од неке сладости.

Чак и више него обично, јер јој је било тада, више него икада, обузело оно „њено“. Али као никада до тада, одједном поче осећати: како је почине за срце да хвата нека неизмерно дубока, из тамне

се врати горе, на горњи спрат и тамо у оној соби сама да остане, јер је знала да ће је одмах почети да подузима оно „њено“.

И тек, као одахнувши и ослободивши се од свега овога, брзо и заспа. Поче да се чује оно њено умерено, у дубоком сну пућкање на уста.

Али чим тамо оде, мало после, кад као дознаде за продају куће, Софка овамо чу њено одупирање, свађу. Узалуд су је остале ућуткивале, особито мати јој, да не виче, не говори, не грди толико гласно, да

Грчећи се, угуривајући се у Симкино крило, у њена спарушкана недра, плакала је, вила се Софка обезумљена. Њено сасвим развијено, као од мра-| мора резано, раскошно тело, изнојено, окупано, бљештало је и преливало се у лепоти и

Чинила се да ништа не зна. На Софкино: — Хајдемо, тето! — она само што одговори: — Хајде, Софке! И то њено „хајде Софке“ тако се слагало са Софкиним гласом.

Срећом били су преко њихних руку пребачени дарови, басме и свиле, те се није могло видети њено непрекидно упињање: чим осети како од његових прстију све по један мање и мање остаје у њеној руци, док не остане само

Рука му врела утону у њено меко и обло раме. И гушећи се поче да је моли: — Кажи, кажи... Није истина, није истина да заиста, истински, ти волиш

— Хајде, хајде, де! Софка виде како он отуда, из угла собе, на оно њено прво „хајде“ плећима полете напред, да и њу као и свакога отера, али се сети да она није нека његова, сељанка, па да

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут домаћина.

Дијете ухватило се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те је она морала одићи своју главу гледајући у оца. А какво бјеше то гр’оце и та женска глава!

„А што?... што грајеш, као да си се помамила!“ „Ја помамна нијесам, но мије невоља!...“ одговори Јока дижући се. Њено суховљаво и жуто чело бјеше тога часа борама набрано. На лицу јој се виђаше тврда одлучност.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Једни кажу да се брату досадило њено кукање и јаукање, па је он проклео те се претворила у тицу, а једну кажу да се бог на њу расрдио што је тако много

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Ох, целе ноћи је откривена, целе ноћи мирише. Покријем је, а очи ми се силом упијају у њу, руке ми саме, силом, њено тело додирују, косу њену, лице... А да идем, да бежим од ње? Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће.

НАЗА (улази тихо, седа на столац до Јовче, окренута ватри; разгрне шамију те јој се још јаче осветли од ватре њено старо кошчато лице; узима са софре »кост«, уноси се у њу, загледа пеге и шаре по њој). Пауза.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

уђе у ограду манастирску, стане насред авлије, пак почне псовати и ружити калуђере, вичући да ако јој нама[х] дете њено не даду, да ће тај час сажећи манастир, цркву и калуђере, говорећи да ако су калуђери ради децу имати, нек се жене ка

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

и није могао да издржи, копрцаво и грчевито окренуо се к њој и загњурио главу у њена недра, па се припио и угрчио у њено тело, а она му се подала, опуштена, туђа и далека, чврсто стежући рукама даске кревета.

Млад је онај кер Мијат. „Гле си била пред вечеру? Више од сата те није било у кући“, говорио јој у сама уста, а њено дисање осећао је по образима као пригушено, мукло смејање. „Осећам да ћу да родим.

прегибима слабина и трбуха И просто летела низ благе косине бедара и бутина, почела је искрено да верује даје и ово њено ново осећање према Ђорђу, друкчије него раније, знак од Бога, који се сажалио на њене муке и већ сада указује на срећу

Оно је у њему. Слути га и све је себи лакша. Стаде. Код ове јабуке. Чини јој се да и њено лишће дрхти. Касно уђе у собу. Ђорђе мамуран седи на кревету и чека је. — Што си тако весела, курво?

Хоћу да убијем за тебе. Ја могу све! Ионако сам сувишак на земљи“, загушио се од радости и бацио руку на њено колено. „Ма какво убиство! Кога да убијеш?“ уплашено је одгурнула његову руку.

„Много си се заморила, газдарице“, рекао је на њено тешко и убрзано дисање и подсмешљиво гледао у зајапурено лице и руке голе до лаката. „Јесам.

„Па шта ти је, СИмка?!“ „Види!“ скочила је и наднела се над њега. Њено дрхтање цепало је његово мирно дисање. Очи су му биле празне. „Што стојиш? Мрак је! Пласти!

Да има нешто његово, нешто њено, па да постане његово. Презиме његово да Носи и његовим сином да се сматра у селу и пред влашћу.

Чуо је само њено све теже и све гласније дисање. Све до јесенас она није тако дисала. Савест је и у сну мучи. Бог је тешким сном

Светло лизну Адама у постељи. Загледа му се у ознојено лице, узнемирено брзим и храпавим дисањем. Није плаво као њено, помисли с надом, нејаком као травка. Седе и спусти лампу на столицу. Несигурна му је рука. Како сам могао?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Златопрста је везла и туговала. Бесконачним јој се чинило њено ропство, док једнога дана у кулу не би доведен млади сликар чије је нацрте двораца и градова требала да извезе на

Друго је личило на лице њене најбоље другарице. Треће је било слично лицу њенога брата. Четврто је било њено рођено. Од запрепашћења, од чуда, девојчица врисну, а једно од оних малених бића стави прст на уста. — Пст!

— Траве су се смејале, а изнад њих стајала је старица Рибља Глава као планина, као џин. Толико је далеко било њено лице да га дечак-капљица више није ни видео. Је ли, заиста, на њој рибља глава? Или му се то само у сну приснило?

Глатко и као кост бело било је њено лице. Зар је и могла приметити да стари? — Пољуби ме! — одважи се да јој предложи једне ноћи док је месечина расла

— прошапута. — А не могу ти ни одузети живот. Морнари чију си смрт скривио не примају те! — њено светлуцаво лице потамне. — Од данас ти ћеш бити кишна птица. Живећеш вечно и сећаћеш се вечно, а луди ће те мрзети!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Да би је некако потчинио, почео је, са стрепњом, да припрема њено остварење. Трговац од великог угледа и многих веза, Добрача је, не једном, био од помоћи Карађорђу, који је, опет,

Само му је једна овца, тврдоглаво, лизала сузе док је дечак, смлаћен тим чудом које се збивало у њему, заривао шаке у њено руно. Тако се у Вишњићу зачела мајушна а чврста тачка која је светлела.

Пред њом као да је искрсавао црн пролаз који се није могао мимоићи. Буљила је у себе и можда је сад њено око било жуто. Нешто је морала да учини а све што буде учинила, слутила је, неће бити добро.

Није вредело: знала је да лека нема. Остваривао се њен највећи страх: њено је дете имало да испашта њену кривицу а лепа Петрија, после двадесет годила, долази по свој дуг.

Из Новог Сада, млади Михаило је стрепео за мајку, која је, последња од Обреновића, остала у Србији, и тражио њено присуство. Није могла да му каже оно што је јасно оцећала: да смрт већ расте у њој, халапљиви плод чистог пораза.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А кад се кретоше даље Узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима! Да је кипарис црни покрио огњиште њено, Хипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње далеко море, Лијући на врели песак сузе

Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били онаки исти као крв и тело у љиљана.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Једва се успе уз брег, прође кроз велико предворје зграде, ношено дорским и јонским стубовима, и стиже у њено стражње, мање, одељење. Овде је владала угодна хладовина и полутама, и он хтеде да се ту мало одмори.

Освајање Сиракузе ишло је постепено, кварт по кварт, а са њим у корак њено пљачкање. За све то време сеђаше Архимедес у својој соби, забављен довршавањем свог дела.

Да се таква учења, која су одговарала хришћанском веровању, не би ничим поколебала, забра њено је учење старих, паганских класика.

“ Мардохаја спопаде опет бес. „Ви, поштени хришћани! Ви бисте ту краву заклали и њено месо појели“. „Мислите?“ „Па имам, ваљда, уши да чујем шта ваши попови и калуђери шапућу својим вернима, и добар нос

„Па шта учини тај човечуљак?“ „Једног дана спустио се толико дубоко у цев, да га кроз оно њено стаклено парче не могох видети; толико је мален био ваздушни притисак тога дана.

„Да ли га је при том носила у бокалчету?“, запита њено најмање дете. „То не. Та он беше онда већ окретан мушкарчић који је путем више трчкарао но корачао.

Он назва ту величину флуентом и нађе општи метод за њено одређење. Тим рачунским методама, које је Њутн назвао заједничким именом рачуна флуксија, положио је он темеље нашег

Сада му тек паде на памет да, забављен својим опитима, није ни мислио на своју пријатељицу: њено лице, невиђено недељама, избледело је у његовом срцу поред спектралне слике сунчеве.

Он увиде да његова права љубав није жена, већ наука. Иако је избегавао да о томе говори са својом мајком, њено око је приметило велику промену која се у његовој души извршила. Но мајка не изгуби сву наду.

Све јој то чини велико задовољство. Питам се ко је у њено женско срце толико дубоко усадио љубав ка научничкој делатности, и тек у току нашег даљег разговора нађох овај

она краткорочна секундарна струја, јер о каквом непосредном дејству примарне струје није могло бити говора, пошто је њено коло било потпуно одвојено и изоловано од кола секундарне струје.

хемиска једињења и нашао сам да је та способност константна за константну количину електрицитета, без обзира на њено порекло, њен интензитет и на природу спроводиоца и плоча којима се он завршава.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Право је сад да је одведем на њено место. Па узе ствари и пређе у трећу класу. Са осталима за крагујевачки воз оде и народни посланик, а ја остах сам у

Била је брижна, ослабила, дражесно смерна, и ретка, дирљива мирноћа и доброта озаравала је њено благо лице. А сусрет наш био је озбиљан и врло тужан. Страдања беху оставила трага на свима нама.

Захваљивала ми што сам дошао, а он ме је позвао само на њено наваљивање, те да се заједнички посаветујемо: може ли штогод бити од њиховог живота и од Николе, који се од доласка из

л’ ме та отаџбина истински волела, је л’ према мени испунила све обавезе мајке, па да за њу паднем и жртвујем се као њено дете? — Слушај, ти само тако говориш, а ту отаџбину ти волиш више него и ја и многи други, то сви знамо.

— Али шта би ти хтео, хоћеш ли да одрекнеш нужност поданичке оданости држави? И како би се друкче могло радити за њено добро, за њен прогрес, за њено цветање? Ево ти баш случај Италије, кад се позиваш на Макијавелија.

И како би се друкче могло радити за њено добро, за њен прогрес, за њено цветање? Ево ти баш случај Италије, кад се позиваш на Макијавелија.

Нека ме очара, па ћу је волети. Нека докаже бригу праве мајке, па ћу за њу погинути као њено дете. Нека осигура нормалан живот унуку, ако не може оцу и сину.

Тада је поред њега увек мала, мила сестра Поунд да га поврати из грча. И наслоњен на њено раме и докле га она милује својом пуначком, голом руком, он долази к себи, захваљује јој и понова јеца страшне оптужбе

Ето сад те опет волим онако. — А зашто, зашто ме волиш? — Зашто? Безброј пута рекла сам ти зашто. Њено се лице понова разведри.

А њега је све више растрзало узбуђење и не знајући више шта чини он подиже из постеље и понесе у наручју њено као сенка лако тело.

А тада би умукао и остао да је посматра у страху од језивог мира који је владао у соби болеснице, где се чуло само њено убрзано дисање и како се откуцаји часовника мешају са болесним ваздухом собе и откуцајима њеног ослабелог срца.

да је посматра кад је здрава била, љуби и над њом плаче најболнијим плачем, а час враћајући се к њој да гледа у њено слабо, сјајно од ватре лице и како се убрзано уздиже свилени покривач на њеним грудима, он је жудно дочекивао зору И

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

На концу, ти дани и јесу за то да се о њима да сентименталности што је њено, да јој се плате одговарајуће „сталије и контрасталије”, па да је човјек преко читаве године миран.

Она им придаје знамен реалности, озбиљност одистинског. Она свакој ствари даје њено достојанство пред лицем живота. Има ништавних, безначајних живота. Безначајних смрти нема.

и до мртве изнемоглости прескаче преко ватара; славећи њу дочекују се нова рођења и испраћају покојници до гробова; у њено име одлази се у смрт с бојним покличима и умире с криком радости на уснама.

А она се усред тог круга вртјела природно, чиста од сваке слутње, безбрижно, лежерно. И њено се држање сваког доимало однекуд чудачки, неодговорно.

другој страни утврђујем реалност иреалнога: колико год једном руком одузимао од стварности, толико другом приводим у њено крило. И тиме мирим савјест: мислим да, све у свему, стварност тиме није на штети.

вредноте нису идентичне с умјетношћу драмске поезије и њеним вреднотама, нити представљају неку њену интеграцију или њено „пуно остварење”. Међу музичким дјелима има много плесних форма које су права, чиста музика.

Редовна поратна еуфорија. Али маса је била забринута. Маса је гунђала. Што ћете, то је већ њено!... Заборавио сам вам напоменути, ствар се дешавала у једној фантастичној земљи у којој су већ претходно сви

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Међу момцима наста гуркање и шаптање. До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече. У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.

да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. — Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све. Нису наши доктори скупи као ваши.

се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место ...

Хајдук вас се зажелео!... XXИИИ Пролеће је; светло, весело, живо пролеће... Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном слетлошћу сунчевом.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ЊОЈ 10 СТАРА ПЕСМА 12 ПЕСМА 14 НА ОНОМЕ БРЕГУ 16 ВИОЛИНА 17 ХИМНА 19 РАЗУМЉИВА ПЕСМА 20 НА ОЧЕВОМ ГРОБУ 21 ОГЛЕДАЛО 23 ЊЕНО ИМЕ 24 НАЈВЕЋИ ЈАД 25 ИДИЛА 28 ВОЈИСЛАВУ 30 ЈУТАРЊА ИДИЛА 32 ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ 35 ПРВА ЗВЕЗДА 37 УМРЛИ ДАНИ 44 УТОПЉЕНЕ

се поглед нагло лепи: Да види уста што ће да занеме, Мада још жедна пољубаца, неге, А не покрова, не мртвачке пеге. ЊЕНО ИМЕ Кад склопим очи — и то једном биће — Нестаће свести где су моје биле Идеје, мисли; и покров од свиле, Поклопац,

Када се пробудих, удараху звона, Уз очајни ропац умираху греси, Купљени животом: то мре васиона, Земља, њено време.

И траг јој остаје, и слика се ствара: Небо плаво, ведро, као њено око, Поглед који прича, теши, разговара, Појима и воли и гледа дубоко.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад И те очи, и ту љубав, и тај пут среће; Њене очи, њено лице, њено пролеће У сну видим, али не знам што не видим сад.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад И те очи, и ту љубав, и тај пут среће; Њене очи, њено лице, њено пролеће У сну видим, али не знам што не видим сад.

Подижем будућност са својих осама! У њој ће све бити мило и весело! И топло, и љупко к'о узглавље њено — Као коса, уста, врат, груди и тело. 1905.

мене, У њој спава моја снага, моја патња: Ја је гледам као тело хладне жене, Чији одмор уклониће моја пратња, Јер сад њено лице мртво само вене. 1912.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Сунце је било на заласку, а пастрмке су биле разигране и с времена на време понека би искочила из воде, а њено светлуцаво тело би се оштро оцртавало на истуреној стени на другој обали реке.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

У доба мога детињства Идвор је припадао такозваној Војној граници Аустрије. Уз њено име везана је занимљива историја.

Али нико не зна да су и функционисање и њено име вукли порекло од српског гајдаша кога сам слушао неких двадесетак година пре него што сам дошао до свог изума 1892.

Осећао сам да је ова девојка вила, ако оне уопште постоје. Њене светле плаве очи, њено фино извајано лице и њено грациозно кретање, учинили су на мене чудан утисак.

Осећао сам да је ова девојка вила, ако оне уопште постоје. Њене светле плаве очи, њено фино извајано лице и њено грациозно кретање, учинили су на мене чудан утисак.

Ипак, на своју срећу ускоро сам приметио да је немирној мазги сметало када би је неко дирао за уши. То је било њено осетљиво место.

Моја собица у Норфолк Стрит улици била је тужна и хладна, гора него и моја таванска соба у Прагу. Дању ме ни соба ни њено суседство нису привлачили и милије ми је било да лутам бескрајним авенијама.

Моја бележница била је пуна њених слика које сам цртао, а испод њих писао њено име - Џејн Мекнамара. Можда је Џим, међу многим мојим цртежима који су стајали у ложионици, видео њен лик и њено име,

Можда је Џим, међу многим мојим цртежима који су стајали у ложионици, видео њен лик и њено име, па отуда и оно његово упозорење. Једног понедељника Џејн није дошла на посао.

помогло ми је да освојим симпатије чиновника - испитивача у Касл Гардену без чега бих био вероватно враћен назад и њено име било је дубоко урезано у моје памћење. У то време увелико се дискутовало у њујоршкој штампи о случају Бичер-Тилтон.

Нико не може превести ову фразу тако да репродукује њену концизност, а да у исто време задржи и њено значење. Али, кад сам је чуо, сетио сам се деце продавце новина и чистаче ципела која су пре пет година играла улогу

Ова апаратура и њено деловање су срце и душа нове уметности, уметности радија, дивне ћерке дивне мајке Фарадеј-Максвелове електромагнетне

Још онда сам довољно добро схватио рад ове свирале па сам њено деловање касније повезао са радом звучне виљушке. Разумео сам рад звучне виљушке јер сам разумео рад свирале.

Ћипико, Иво - Приповетке

— нестрпљиво ће Марко. Што ћемо напољу? Ступе у кућу. Око распламсале ватре окупила се домаћа чељад; између њих и њено двоје нејачади. Довечераваху. Деца и не опазише мајку, док се не јави комшиница Јурка: —Цвијето, сестро! Кад стиже?

” Најпослије одреди да је, кад се пружи пригода, пошаље у њено родно мјесто да се братство с њоме брине. Једнога јутра купи комад круха и завеже у мараму, подаде јој и двије шестице

То је њено, а за туђу вољу, што јој се намеће откад за се зна, већ давно је замрзила. Али се Марко не брине за њена унутрашња

Овако у самоћи, пред отвореном пучином, снажно и схватљиво утјецаше на ме њено причање. Њен цио живот гледам пред собом, и учини ми се тако једноставан и природан да ми ништа пријекорно не паде на

покрио кабаницом себе и њу, и тако лежећ, нагло дахћућ прама њеним образима, дуго би стајао и јарио се, слушајући њено заморно дисање.

Нађе је саму и загледа се у њу. Гледајући је, данас му се учини њено лице и светлије, нежније и прозирније. Њена мека коса, њене плаве очи, преливене бојом мора, из којих као да ће сузе

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

су, на пример, неки књижевни теоретичари запазили да у националној књижевности посебан значај добија сам почетак – њено заснивање.

грешку или неспретност, а у нешто блажој мери је однос и према опкорачењу цезуре, при чему је јасно да се у начелу њено нарушавање не допушта.

Изгледа да се за њено разумевање тешко налази довољан контекст, пре свега књижевни, али и теоријски. Када им пак са нове стране приђемо,

“ Заправо је у песми то предњи план, или предње лице вукове мајке, док је у позадини наговештено њено териоморфно лице.

мајчино млеко спојено с рекама у гори, које се такође, као и млеко, називају њеним: О како ме је блажило ипак блажено њено млеко Ја спавах тако чврсто крај река њених у Гори И са дубоким дахом пренуо бих се; тад далеко Угледао бих страшну

јаких интонација у само једном стиховном ретку, који је уз то необично дуг, па стога, као што је познато, умањује њено дејство.

Наводимо прву строфу и њено варирање у трећој: (1) Тако опори морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га

Заправо рез кроз слојеве што их реч подразумева (почевши од ње саме, па кроз њено значење, свесне и несвесне садржаје, све до изласка у подручје непојмљивога), онако како их он види полазећи од свога

И такође је хотимично у средиште песме, као њено творно језгро, ставио дистих: Блага линијо вести Бојо благовести Блага вест, блага линија вести пресликана је у

предмет књижевноисторијског истраживања, а у такозваној ратној поезији Скендера Куленовића од посебног су значаја за њено свеколико тумачење.

75 Могуће је, међутим, и супротно: да се забрана касније појави и језички канонизује, па нас њено укидање враћа на једно старије стање у језику.

У том би се смислу историја речи, један вид њене историје, могла да одреди као процес кршења и успостављања забрана на њено комбиновање. Још је у прошлом веку пољскоруски лингвист Н.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ВАСА: Не знам. ЖИВКА: Нико други него госпа Ната. Руку бих у ватру мет'ла, ако то није њено масло. ВАСА: А што мислиш да је она? ЖИВКА: Па преотела сам јој онога. ВАСА: Кога си јој преотела?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Парапута је, очигледно, послужио за Ташанино изопштавање, заправо за њено необично прогонство по „културној вертикали”.

А оно што лик Софкин чини изузетним није, као што се најчешће мисли, чак ни њена ретка, изредна лепота, чак ни њено раскошно а толико чулно тело, што ће све скупа нагло усахнути, ишчилети врло брзо после удаје.

Њена мислена активност, ако се о њој може говорити, стопљена је с телесном; њено сећање у оба случаја израња из јарко насликанога телесног узнемирења.

брзо док се приповеда о прецима, протицање времена осетно се у роману успорава чим се пређе на Софкину породицу, на њено детињство и, још више, на њено девојаштво проведено у кући с мајком.

протицање времена осетно се у роману успорава чим се пређе на Софкину породицу, на њено детињство и, још више, на њено девојаштво проведено у кући с мајком. Јер отац је после ослобођења вароши (историјски је то 1878.

И раскомоћавајући се у својој постељи да легне, оно њено крштење и уздисање и мољење”. 29 Сличан је опис ефенди-Митиног бекства и његових повремених долазака, где треба

није приповедач, али је зато повлашћени лик, привилегована јунакиња, па већ и стога с краја на крај текста осећамо њено опажање и доживљавање.

Штавише, ми осећамо да би припајање њено уз наредни пасус прикрило разлику између два приповедна погледа (или два угла приповедања) који се у тој реченици и у

И више од тога: знање до аутора долази преламајући се добрим делом кроз њено сећање. Елем, да је Станковић у свега једној, уводној реченици умео синтетичним, и спонтаним, потезом да оцрта оно

то је положај који је јунакиња добила: више се не види да је исказ потекао из њенога немог размишљања, али је зато њено знање истакнуто као медијум за ауторово знање.

“81 При томе, опет, не говори сама Софка, него аутор у њено име, додајући да то што је наведено она „осети”. Поновљена заменица у трећем лицу („он, он”) није, међутим, случајно

се она, у ствари, и од оних учесталих а слободних опажања (помоћу свих чула) у кућноме простору, са којим је иначе њено тело готово срасло, а узбудљива су зато што су прожета девојачким бујним чулним нагонима; затим од дубоких жеља

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Напољу настала тиха и топла летња ноћ, а село се већ смирило од журбе и жагора. Док њено дете искрај огња изненадно и избезумљено не врисну — Турчин!.. Не дај, дадо!.. Турчин!..

да крепимо заосталу снагу једне управо луде расе на безуман отпор према завојевачу, и да јој уливамо веру да је Косово њено, иако стварно од свега тога беше још Грачаница, у коју се лесковачки мухаџири спремаху да ускоро затварају своју стоку.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Спуштају њено чедо, Још га не спустише, Ал’ гле: из црна гроба Бео голуб излети! Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не

Са врхова, камивала Што откине то је њено, И то носи као плеву, Као сено. Стада сјури у амбисе Као да су тичад мала. — Гром са неба, то је шала. А пастира?

Стада сјури у амбисе Као да су тичад мала. — Гром са неба, то је шала. А пастира? А пастирку? А на руци њено чедо? — То гледати Бог ти не дô! Ал’ то не зна свет далеки: Муке њине нико не чу — Црногорци не јаучу.

На путу је шумар срете: „Ти си крала, пуста жено!“ И књижицу своју вади И бележи име њено. Удовици с’ грло стиште Кâ да ј’ гŷши мòра нека, Па не може да изусти: „Нисам крала мога века!

Ја се не бојим студени твоје, Та глава ј’ моја већ твоје боје (Није баш са свим снеговно стање, Ал’ на то иде њено грушање) — Па нек нас ода још боље свеже, Мој драги снеже!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ВАСИЛИЈЕ: Зашто, гди ме је твоја мати отерала? О, то је ништа, она ће се лако повратити, познајем ја њено добро срце. ЕВИЦА: Али сад оће да ме да за неког филозофа, пак ето наше несреће. ВАСИЛИЈЕ: А шта ће твој ујак казати?

ФЕМА: Евицкен, Евицкен, то је њено право име. РУЖИЧИЋ (Евици): Здравствуј цвјете љубови, орошени струјом нимфа. Зефири Амора око твоји персију лете, и

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива. Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива.

То што реку из земље изгони нека нас лечи кад хлеб нам у камен претвори свет кад огледало бива њено мртво лице за птице крилатице изнад зле литице. Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш?

се јавља на најразличитије начине у плоду и камену подједнако Први пут слатко други пут врело Сада има све што је њено На југу Море на северу облаке На истоку трешње на западу маслињаке И сазвежђа над Фрушком, звездане строфе најлепше У

на Полуострву Рт Добре Воље Оивичена бескрајем Туђа пресахлост би јој изворе отровала Туђе пустиње клеветају њено сунце и земљу А она без милости према ономе што је стварно Али не и истинито, не престаје да се бори Срце њених

изван овог света Отвара ветар и улази у празно не куцајући Продре кроз материју и такне бескрај њен наговорени цвет Њено биљно искуство: пресипање једног света у други Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест Њена безболност додирнута

Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.

Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Ни најмање. Ивон се тек тада сетила, да се извини лекару што је дошла само у лаком кимону, кроз који се прозирало њено голо тело, да обиђе овог тешког рањеника. — Ипак је умро, додала је убедљиво. Онда су сви пошли.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити ниједан поглед на њено мртво тело. Сен Калбр убија потом из пушке и једну, од три јаребице, а срећом промаши једнога зеца који нас најпре

Као код многог биља и животиња у пото–потоу, њено тело фосфорише, тако да је њена еволуција кроз круне дрвета сасвим чудна.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ова рука тако ледна, Рука хладна као змија, Рука злобна, — не знаш чија. Лева страна наших груди, То је њено игралиште; Има нокте кâ у тигра, — Срцима се нашим игра.

Ломачу ће разбуктати Да гори поштено, Сагореће тело моје, Сагорет’ и њено. Са топлотом у вис лети, Што се не пепели, Што остане, жара прима Више се не дели.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

И нама се коса диже од страха, јер све мислимо, сад ће међу нас. Њено дејство на морал оних у рову мора бити ужасно.

— Једна мазга баш тада диже главу и поче да њаче. — Удри је, сунце јој њено! — Викну Коста и сав се нарогуши. — Јесам ли вам сто пута казао да ми те џукеле, мазге, не изводите овде!

се урамљена фотографија неке младе жене, која, опруженом десном руком, придржава крај вела, којим је обавијено њено тело. Пришао сам тој слици. „Ун тендре ѕоувенір, а мон Коѕта схéгі... Даесy“ — писало је у једном углу слике.

променила сам хаљину. — Она приђе моме пријатељу и седе на наслон његове фотеље. А тесна хаљина припила се уз њено тело, и облине се јасно испољавају... Била је то раскалашна младост.

Ух, шта урадих! — помислио сам. Њено лице је сијало од задовољства. Она обриса очи и приђе ми. Требало је сада нешто рећи...

— говорио сам хладНо и одлучно. Али она баш тада запали цигарету и, повлачећи дим, њено се лице издужи, а на оно здраво око зажмире.

— Утолико боље, ако је наш сусрет „предестиниран“ — он застаде и готово се унесе у њено лице. Она се насмеја гледајући га из очних углова. Ја се одмакох мало. — Дакле, ви сте Белгијанка?

Причао ми је Тома о састанку са Полетом... Био је очаран. Море, њено мирисаво тело, море, пољупци, море, њена страст... Слушао сам га као да сам у неком бунилу.

— Реците ми нешто пријатно. Она је оборила поглед. Дуге трепавице сенчиле су њено лице, као тамни прашни конци на белом маковом цвету. — Не знам шта бисте желели да вам кажем.

Виделе су се облине њенога врата. Прамен косе, као свилица зрелог кукуруза, спусти се низ њено лице. Ноктом десне руке нервозно је правила неке фигуре на столном застирачу. Нагнуо сам се према њој.

Ухватила ме је за руку. — Ја то не могу да замислим. Не говорите ми о томе, не говорите, молим вас. — Њено лице се згрчило, она је стиснула зубе, као да је хтела да заустави унутрашњи крик, али сузе су јој потекле.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

карактеру, начину настајања па донекле и о изворима музичке грађе у српској поезији ове епохе, као и о подстицајима за њено оволико трајање.

Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду. Лице, нами кажу, њено смертним да није рођено; Нису њени оци земни, — бити морају небесни.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе издржљивости, и када нагомилани, потискивани јад разноси цело њено биће.

није њихова заслуга, јер она 30-их година није толико обнављана колико је, након гашења авангардних покрета, њено присуство постало уочљивије.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Па и Млава пуста уздише потмуло, Да се не би њено уздисање чуло. Сама у свом страху природа се грози, Страховите тајне нема поноћ носи...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Младен, помажући слузи, гледа како он све ређа: сваку ствар на њено исто место намешта, веша, док дућан не добије исти онај јучерашњи изглед.

Не мешала се ни у шта. Остављала Младена да он ради, пазари, тргује. А то баш њено немешање ни у шта већ само долажење, седење, као надгледање, требало је да значи: да она, стричеви и цела фамилија

затвори, сасвим случајно послом каквим кући дође, оно материно усплахирено, преплашено истрчавање преда њ и оно њено уплашено гледање у њега: да се можда тамо, у дућану, трговини, није десило штогод, скрхало се, пропало, па он, не

на столичици до њега, кад прође поред ватре и нагне над јелом, дижући дугачком машицом у руци капак, види сва: и њено бледо, сад широко али још једнако мило лице, и засукани јој рукави, и на грудима испала јој кошуља, и услед рада,

комад по комад од меса, једе, меће га у своја смежурана, без зуба, црном шамијом стиснута уста, те то цело једење њено личи више као на неки ред, адет, а не на једење, храну.

« То, последње, Младена изненадило. У том њеном, да јој он каже: да ли да пође за другога или не, осети он и њено лукавство да тиме њега примора, да се реши, и ако је воли, проси је, не одобри јој да за другога пође...

И то зато што је уверена, сигурна, зато што су јој се деца исповедила како се воле. Све то да би избегао, а нарочито њено [гледање] и оно сад мирно, с бледим лицем, али још онако старим, изразитим црним већ малаксалим очима, диже се.

Зато баба Стана, љута, чисто махну све. Од тада све махну, и ону бригу и оно старање, и оно њено толико пута већ у свашта загледање. Све она то махну. Чак и кључеве од подрума, магазе, собе стајаће, и то махну.

Као, сада, свршено је њено. Нема потребе да ту седи, чува, пази кућу, стрепи и не дâ да се пропадне, осиромаши. Сутра, заиста на изненађење

— Не, чедо!... — поче она пренеражена. Он оде. И никад више она не [заплака]. Али, као пресечена тиме, њено лице као да остаре, омекша.

Кад она уђе, он диже главу. На њено »добро вече« оста погнут над тевтером, набрана чела и некако горко, суво укочених очију.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

АЉМА Зwіебел, аѕкалоніѕцхе (алліум аѕцалоніцум). Аљма. О а. има различитих веровања. Њено семе не купује се, већ се тражи на поклон. Где се а. сади, не треба ни подизати кућу ни спавати.

Име јадика носи у себи рђаво знамење, и то је прави разлог што се њено дрво употребљује у извесним случајевима аналогне магије.

и СЕЗ, 16, 428; Шулек); њено лишће, у ракији или сирћету, пије се од грознице (СЕЗ, 13, 341). Такође се употребљава кад заостаје менструација и у

Љ. Пећо спомиње, негде у северној Босни, »криву јелику«, која је трајала до пре педесетак година. Уз њено дебло бацали су одувек гране, »као задужбину«, и говорили: »Крива јело, ето теби гране, нек ме не боле ни леђа ни

грч. άείζωον,], нетресак, госпина роза, и др. в. Шулек. Чуваркућа брани кућу од грома [упор. и чињеницу да је њено име у талијанском и енглеском изведено по богу громовнику: барба ді Гіове, Јупітер`ѕ беард, Хегі <Иллуѕтріерте Флора

добро родио, и око струка седећи певају, СЕЗ, 83, 163). Купина. Око к. се јављају вампири (СЕЗ, 66, 1953, 177). Њено корење веша се изнад огњишта — ради берићета (ГЕИ, 9—10, 130, Сретечка жупа).

Бујад (птерідіум аqуилинум). Митска биљка: ко би имао њено семе, знао би о чему се птице разговарају, сама би му се казивала свака лековита травка, могао би да отвори сваку

Ћипико, Иво - Пауци

— Идем, — вели у сузама. Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом. Радивој иде први, а њено дијете узастопце за њим. ...Те ноћи прелџије у Петровој кући нагађају ради чега Цвијета одбјегну од Радивоја.

погледа долази мекши и, очито дирнут наједном испод наочара набухле мутне очи оживу и његова рука диже се и клоне на њено раме. А слуга, подучен, излази из куће. Али Маша пође за њим и, на поласку, гласно поздравља попа и умиљато се смије...

Часом премишљаше, јер се у мјесечеву зраку виде госпа—Павина собна врата поред којих треба проћи, али чувши њено хркање одлучи се и пође даље — Златиној соби... ...

и бацио око на моје земље, да њима загосподари ова његова јараница, „шињора”, а њено копиле, бјеснећи да стијенама с њих гони моју дјецу!... А неће, бога ми! — откиде се Ради из душе.

Иво криомице завириваше у њене плаве очи... Сунце бјеше поскочило. Испод једноставнога шешира сјало је њено лице младошћу и спокојством.

Силна природна страст надјачаваше сваку мисао. Тражијаше њено тијело и њену младост. Као што је море вапило за благим повјетарцем, земља за кишом, тако се и он заносио прибраним

Она га дочека поуздано, с благим осмјехом. Часом загледа се у њено ведро лице и у узвраћену црвену горњу усницу! — и поздрави их. — Здраво! Добро дошао!

Ко зна, зна ли она што је прави живот, што је сласт и љубав...? Можда њено тијело није загријано жаром страсти, ваљада нема душе...? И он не може више да мисли, бол га савладава.

— Сада да мирно разговарамо! — трже се Иво, упокојен слашћу љубави, и загледа се у њено лице. — О чему? — одговори она к'о за се и — диже се. Диже се и он. — Зашто бјежиш?

Снатри и једнако погледа на дјевојку, па, опазивши да она клима главом, прекиде снатрење. Часом ослушкује њено лако дихање, па је ухвати за руку. — Ти дријемаш?

Ча то хоће рећи? . . Иво гледа у њено ноћу закриљено лице и часом премишља о њеној природи, па је упита: — Је л те Петар волио, ко ти њега? — Зар ја знам!?

— Не могу, а тешко ми је! — одговори она. —Немој ни ти плакати; опет ћемо се састати, млади смо — Он осјети њено ,, ти'' ,први пут речено, и дође му још теже. И ћутке крену натраг. Дјевојка иде прво, а он за њом.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Кирча Не разумем те људе. Зар им њено понашање није чудно? Зар се усред лета по највећим жегама не увија у сијасет тих рогобатих сукњетина, шалова, марама,

Чиме да се заштити кад су против њега и његово и њено тело, те две младе звери које дрхте од страствене жеље за спајањем. Господе, дај му снаге да отрпи.

снажно, па сам у једном тренутку, не знајући шта да предузмем, покупио вршком прста једну сузу што је клизила низ њено лице. То ју је натерало у још већи плач. Додирнуо сам је за раме. Дрхтала је. Онда сам се потпуно изгубио.

Зрак месечине пролазио је кроз пукотину на крову и осветљавао крајичак њеног лица. Видео сам њено десно око како светлуца. Зачудо, нисам осећао ни страх ни кајање, нити ишта друго до пријатне разгаљености.

Је ли то ђаво отворио своју смрдљиву чељуст и дунуо на њих, је ли то његов кужни дах њено уздржано и озбиљно лице натерао да се изгужва у разузданом смејању, утиснуо јој јамице на образима, осветлио јој очи

Погледам: и он и она су непомични. Надноси затим своје лице над њено и ја не знам да ли је љуби, или је милује; да ли оплакује њену смрт ако је мртва, или је буди ако је ошамућена.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ал' опростите, госпођице, Што дирнух руком жицу ту. Мени је драго њено лице, Ја још једнако волим њу. Као суморног Алгијери Њеног ме лика води сјај Кроз освећене рајске двери, Где вечно

1886. СУМЊА У раној младости познô сам је лепо, Њено бледо лице, замишљено чело; Ја још љубљах тада и веровах слепо, И у свему видех савршено дело.

не. 1888. ОМОРИКА У дубини тавних гора, где широка липа мири, Усамљена оморика црне своје гране шири. Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа.

А Химен са свога трона Благослов ниспосла штедри на место где паде она. И нежна кô њено лице Изниче стабљика танка у младој пролетњој трави, И на њој зелени листак и цветак азурно плави Невине љубичице.

види спрам светлости сјајне, И све што се косне нашег будног слуха, То је спољни додир ове вечне тајне, И општење њено и људскога духа. Није главно, дакле, оно што ме гони Да плачем ил' певам у часима лепим, Но суштина тога.

Слушајући вале Ја сам, суморан, забављô се с тиме; И с виком терô преплашене ждрале, И њено слатко спомињао име, И дан за даном терао у лову, И певô песму отприлике ову: 6. „О крива Дрино!

А кад се кретоше даље, Узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима! Да је кипарис црни покрио огњиште њено, Ипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње, далеко море, Лијући на врели песак сузе

Ватра га обузе тада, Јер њено неверство подло паде му на памет сада. При том се још нешто деси, што преврат у њему створи Он рог краварев зачу, звук

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Овде, горе на Акрополи, је све изумрло, но доле бруји бујни живот модерне вароши. Али ћу јој одмах заврнути њено електрично осветљење. Хватам казаљку сата света, померам је унатраг, и заустављам је на години 323 пре Христа.

Ја их склапам, и слушам већ ритмичко ударање безбројних весала лађиних, а осећам и њено благо лелујање. Ми путујемо...

У томе моменту налази се Сунце баш у продужењу оног полупречника Земљиног који спаја њено средиште са Сијеном. Ератостен застаде.

Сидеричне године броје кораке наше Земље, а тропске, како откуцава њено било. Цела наша природа дише и живи ритмом тропских година, а сидеричне не остављају у њој трага.

Толико лепа да се ни њено име не може равнодушно изговорити. Зато га сада и не спомињем, да бих очувао хладну крв и одржао се на висини

Топло тело младе краљице разнежило је старога ратника. Када је римска држава подрхтавала у својим темељима, а њено крмило ишчекивало Цезарову снажну руку, он је са Клеопатром, заваљен у меке душеке краљевског свадбеног брода, пловио

примили ти духовни пастири са искреном љубави у своје коло, тако су исто били вољни да науци коју ја заступам даду њено заслужено место при решавању календарског питања.

да је та моја прабаба место речи бара употребила погрднију реч, коју њен отмени потомак не сме пером да испише, али ми њено нелитерарно нарицање ипак нешто саопштава.

Нама, односно нашем Сунцу, најближа некретница лежи у јату Центаура. Умањимо њено отстојање од Сунца, у истој мери у којој смо малочас смањили отстојања чланова нашег планетског система, и допунимо

Толико мален део природе видео сам и у моме парку, и то ми је било доста, јер сам осећао њено топло било, као што сам га осећао и на оном исечку рукавице, под својим уснама.

Она је дању тамнија, а ноћу светлија, јер су се стабла њених дрвореда разгранала, а њено старо црвенкасто гасно осветљење замењено је модерним.

се онде не оженим и сасвим не отуђим и преклињаше ме, у сваком свом писму, пуном националне свести, да то не учиним. Њено страховање било је неоправдано, ја нисам, трошећи савесно све моје знатне приходе, ни помишљао да моје летеће

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

треба укратко објаснити из каквих побуда она почиње да се развија и који књижевници (и педагози) су значајни за њено заснивање и развој.

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено. Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

РЕШИД БЕГ Гледам како река подлокала Васкину башту. Плот, око ње, сав се нахерио. Горе, засађено њено цвеће, паприке и црни лук. Све ће то да се стропошта у реку.

Од Васкиног наполичарског рада, од њене њиве, баште, то су овде паре. И паре у њено име, у њен и мој севдах ће да иду. Од севдаха су оне дошле, у севдах нек иду! На, ево ти!

И чисто воли што се мучи око њега. Чисто је сва срећнија, блаженија, што год јој он веће муке задаје. А после, и оно њено, свако јутро кад изиђе, увек једно и исто питање: да ли сам био код њених синова (показује главом), јесу ли здрави, и

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

[То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је. — Чим она каже , јȁ , а ја , како би вам каз'ô пропе'ô човек.

Чуће се с оног света и Петар, и мати Петрова и Тошина. Она је поквасила сермију, њено је оно што је најбоље. — А салаш Лазарића држи се резервисан. Мирно, и као увек.

Протиница ћути, једе колаче, маше лепезом од палмова листа, и чека да госпа Нола одговори на њено као узгред бачено питање: о стању у кући с тако „разним светом”. — Како да вам кажем, госпа протинице.

Опирала се у себи, природно за њене појмове, да узме под окриље туђинче, и чак је решила да није њено да брине швапску бригу, али је умиљатост Швапчета напослетку победила.

Ради као и пре, једе као и пре, а кад за нешто приђеш, сече.” — „Чудна жена: толика сермија, све њено до крајцаре, а да је кад штогођ узела за своју конту, да је кас' ти, отишла негде на луфт, или се барем обукла к'о

У таквим тренутцима њој је долазило јасно до свести да се она никако није уживела у посед, и не може да сматра да је њено оно што је било Лазарићево.

Изишао јој пред очи муж, покојни Тодор, несрећни човек који је главом платио што је богат. И дохватило је оно њено ваздашње неразумевање богатства, немар за богатство, и као неки страх од новца и имања.

Баба Фрелиховица, знаш је, нафризирана, умидерена, дрска, као да неки извештај чита: говори како је њено дело што су јој синови адвокати и доктори, и што јој ћерка има место у јеврејској општини.

Није му стога писала ни да је њено здравље сасвим при крају. — Павле треба да ради, и од куће добија само добре гласе. И он кући шаље само добре гласе.

Кажу да госпа Мања и њено друштво не знају како се изговарају по енглески оне речи, чули сте, вичу, нешто док играју, не зна човек да ли је

„Напрасито јагње”, говорио је кум Влаовић. А од матере своје добила је Кода врло бео и кукаст нос, који је за њено, Кодино лице био и одвише бео и одвише крупан.

Сока је била упадљиво лепо дете. Али неки сталан грч међ обрвама одавао је нешто љуто и срдито, ружно њено фино лице са дивним устима и зубима, и чинио је маторијом још од оних других двеју маторки.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Замислите одушевљени народ који овако поздравља свога крала: „Живело Његово Величанство Узпртезен И и Њено Величанство Узпртезеновица!

Краља Оца Путафуту и заједно га, са својом краљевском владом, појео да би му могао наследити престо, или како је Њено Величанство Краљица Папарука одсекла главу своме седамнаестом мужу и узела осамнаестог, те га начинила краљем под

била врста авети од које се ноћу трзамо иза сна, у мраку је се плашимо и усред дана дршћемо кад нам се само помене њено име.

Доктор је веровао да су то прашкови који су донели успех, а тетка Наста је веровала да је то њено гашење угљевља. Ја једини сам знао да сам се ознојио од друге деклинације, и то је уједно била и једина прилика којом

Кад сам и тај посао обавио, те дипломи одредио њено право место, ја сам опет стао, пред питањем: лево или десно? Адвокат? Новинар? Глумац?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Стајао сам задивљен. Изгледало ми да је разумела моје усхићење, те обори стидљиво очи. дугачке трепавице сенчиле су њено лице... Најстарија дохвати судове са водом, и пођоше. При пролазу оне црне очи као да ме ошинуше.

Његове плаве ОЧИ су готово побелеле а лице се о пустило. Гледа шкиљавим очима за Енглескињом и вели: — Е сунце јој њено, као да су је два бога правили, а трећи наджиравао! — и лупи песницом о сто.

А они нису ни слутили шта их чека. Осматрамо дурбинима... Ретко се ко видео. Уочисмо једну путањицу и, пратећи њено вијугање, угледасмо и једну групу војника. Силазили су лагано и безбрижно. Одоздо су ишли неки коњаници. Срели су се.

Носила је косу раздељену по средини темена. таласави праменови кестењаве косе уоквиривали су њено високо чело. Очи плаве, а светле као капљице јутарње росе, оивичене дугим трепавицама.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И њено се зарумени лице, Она понови: Ваше величанство, краљице, краљице... И одмах јој се из црвене кадифе обнажише две дојке

прескочио сам давно границе свога ума Његовој жељах само избећи врелој власти О како ме је блажило ипак блажено њено млеко Ја спавах тако чврсто крај река њених у гори И са дубоким дахом пренуо бих се; тад далеко Угледао бих страшну

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Седефна ружа се скупи и заплака у себи. Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап. Није се више мицала. Није отварала уста.

Седефна ружа обави га својим латицама, љубоморно га чувајући од свих. Било је то њено посебно мало чудо и није желела да га дели са другима, нити је више помишљала на одлазак из увале.

Задрхта мравица мајка. Бели мрав био је њено дете. Није га се могла одрећи. Зато се обрати племену и рече: — Ако сам ја мрав — зашто се у мога сина сумња?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

МИТКА (бацајући новац Коштани у њено дахире): На! (За себе.) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби... Зар сам ја бре бија за жену?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

малих територијалних јединица међусобно неповезаних), постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште (кнезови, слободни сељаци и Власи-сточари, који су били и турски војници) и непостојање све до 1557.

). А „оснивање самосталне цркве убрзало је њено укључивање у феудални поредак и омогућило јој да се развија у све моћнији фактор феудалног друштва и државе“.

малих територијалних јединица међусобно неповезаних , и постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште.

и из неких других песама видимо и то да народни певач — с очигледном побожношћу — истиче црквене личности, цркву и њено учење. И то је потпуно разумљиво.

Против те заповести побунило се цело њено биће. Али како да помири несрећну браћу која су се љуто завадила „око врана коња и сокола“?

Млетачка Република „што није дозвољавала Аустрији — чинила је сама“. На њен позив, већ 1646. године прешла је на њено земљиште прва група Влаха. Идуће, 1647.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ЗДРАВИЦА И Даваћу вам лепу кишу у свако њено доби, и земља ће вам издавати своја жита и све остале усеве ваше. И дрва питома и дивља свој ће вам пород

птице, колико је високо у небо летила њена памет; нити су онолико јелени женили планинскога извора воденога, колико је њено срдце желило к Богу, источнику живу; ни лоза се тако у винограду разрасте а ни дрво се које у воћњаку расцвета, а ни у

разрасте а ни дрво се које у воћњаку расцвета, а ни у добромирисној башчи које цвеће указа се, како но што је њено чисто девојаштво у пустињи проникло и разгранало се цветасто.

И у вољу им би њено играње и пљескање длан о длан... Кћи Иродијадина са својим пљескањем угоди Ироду... Дшти Иродијадина је сулудо просила

Пак по тој му намери, на њено име не даде му се никако доправити је: она сама не зактеде да то буде. На сну се цару указива говорећи му да се

Зато она је ђаволска другарица те с таквим њејним послом и добре побожне људе вара на њено мотрење. Играчица је многим људма жена, а не истом једном мужу, и доиста зло је грешно и пакостно с таквом женом

Може ли тако сместити њено црево нигде несмештенога? Доиста је за дивоту те тајне божије чудо страховита тога посла.

Како сам попре рекао да је на две поле разделио њено венчање. И ово ето, даде јој у прстену, а друго хисе обећао дати јој онога века...

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

за оне њене једре и румене образе, или је потапка по гојним плећима, од којих чисто хоће да прсне оно мало јелече њено.

) тетка Дока, којој су фес и шамија дошли већ мало више накриво, и тако издавали њено расположење. А затим се подигоше све с миндерлука; Дена им већ окренула нануле и папуче ка авлији, и ове поново,

млада девојка, радо и често огледала, и по погледима којима је сретају и испраћају, а и по песмама у којима се име њено спомиње или које се ради ње, као алузија на њу, певају. И Зона је била, што је сасвим и природно, поносита стога.

целе недеље од тешког дерта није милило ни да седи а камоли да ради у дућану, јер му је једнако била у памети Зона и њено понашање, и онај туњави Манулаћ, којега је толико гледала Зона.

Чује је и Зоне кроз ону меку и тиху септембарску јесењу ноћ, а већ пре тога стигао јој је поздрав и вест да се то у њено здравље веселе... И досад од дерта није спавала, а данас задуго није склопила ока од силне радости и задовољства.

На друге очи, друге косе и на друго лице мислио је сада Мане... Ни сада не погледа Мане Ајшу, ни њено бело лице, ни њене дуге косе, које беше пребацила и укрстила преко груди, покривених танком провидном кошуљом од