Употреба речи њом у књижевним делима

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Басна је први израстак и пород члове|ческога остроумија, и њом су се служили велики људи за учинити сваком чувствителне високе и општеполезне науке.

„Давнашњи је обичај, зато је морам носити: ја себе чувствујем да бих без браде могао бити епископ како год и с њом, но сад за њен атар ја не оставих моју епархију.

Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то | није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи, отвори кљун

Ухвати је овчар, ишчупа јој крила, и дâ је деци да се с њом играју: „Ево вам, децо, чавка” — рече „која хоће да је боља и од орла.

” Онда је деца вежу концем за ногу, пак је хране и с њом се играју; а кад јој понарасту крила, украде се и одлети с концем на нози.

Пчела га једна боцне у губицу, а он се расрди, дигне кошницу и тресне њом о земљу. Онда ти све пчеле раз|дражене ударе на њега, летеше му која у очи, која у уши, тако да он у бежању начне

нами, једна сва на зло склоњена, а друга, сирота, хотела би нешто добро, али нејма власти, јер је она зла сву силу над њом преотела. Ово је што они божји апостол говори аки за себе, но у самој вешти за человечество.

Чесној и разумној жени нико јој није добро дошао који јој дође улагивати се, говорећи јој да је лепа, и пред њом посмејавајући се другим женама које ту нису.

нити најполезнију књигу с принадлежећим вниманијем, расужденијем и услажденијем читати, сљедоватељно нити се може њом како би иначе могао ползовати.

Но колико је зла и опака, барем ово добро има: што мучи, растрза и чини шкрипити зубма онога који с њом има посла. Словесно створен чловек, ако низашто, барем за своје исто добро, мир и спокојство ваљало би да очисти срце

А ово што парати, и с ње живе месо на парчета кидати, док је тако уморе, пак онда с њом на ватру. Ко не признаје овака дела за безбожна, погана и проклета?

— оженим с његовом удовицом, злом женом и проклетом, да јој под небом у злу нејма пара! Седморо деце с њом сам изродио, и све залуду.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и остало тесто. Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини: »хм, хм!« па замаче горе у свој забран.

— Бог душмана заборавио, браћо! — Извињује се Давид дослужујући им. Капетан диже чашу и куцну њом чашу пред поп-Пером. — Деде, попе, бекријо стара!... Знам ја тебе — ти пуну оканицу на глави...

— викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ову главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под ћупријом, а он се некако извраћено насмеја: — Ха, хааа! Куме! Ви'ш, оооде!...

« А он виде где се ја чудим, па ми каза како је он ту главу набавио, каза ми све: како је мислио и шта ће с њом. Мени обрече трећу пару... Та, знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!...

Наравно, с дућанима дошла је у села и сва помодна роба, па с њом и белило. Еле, као што рекох, нема дана кад се не уврати која снаша код Ставре у дућан да пазари, и обично, немајући

»Шта ли тај лудак шврља једнако туда?« упита Савка своје другарице које беху дошле код ње на честитање и посело, па с њом заједно извириле на прозор. Пупавац се обазре и кад их виде, помисли: »Гле, дошле јој другарице да ме виде...

чепкајући по шушњару и грању крај обале, што је поток овда-онда придолазећи нанео, ишчепрка попову капу, па потрчи с њом међу своје другове. Диже се међу децом кикот: откуд сад попова чита у потоку!

Диже се међу децом кикот: откуд сад попова чита у потоку! Шта ће с њом — хајде да играју »вина« (или, како то варошка деда зову, »шоркапе«).

Деца алачу за њом — читав урнебес! Кад однекуд поп Вујица с црквењаком, те пред њих, а чита им се закотрља испред ногу.

Читав дењак аката, заједно с јеином и по повом читом — оном што су се ђаци њом играли »вина«, спроведе се министарству. Размотрише тамо ствар добро.

Сад ћу да пуцам! — и нави пушку на њ. Оно тек одломи од жбунића гранчицу па нанишани њом на Радоша. Радош се сав охлади. Спусти пушку, па поче полако измицати натраг.

Загаси тако девет жишака, па даде Смиљи чанак. Смиља брже-боље похита кући. — Пријо! — викну за њом Анђа. — Ако му не буде од тог лакше, дођи опет у млади петак да гледамо шта ћемо. — Хоћу, пријо, хоћу!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— И... свеједно ти је? — Свеједно!... — Добро, иди сад! Она се окрете и оде најлак. Он погледа жалостиво за њом... И што је она више одмицала, њему све жалије... А кад је неста с очију, он се покаја и хтеде је викнути.

Диже се. Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом. Осећао је да се мора с њом састати. Он јој мора казати да је лаж све оно што се данас селом пронело о њему и кући његовој...

Где је таква мајка која би то могла учинити!... Јело!... Рано!... И стаде се старица превијати над њом. Јелица и да је хтела није могла ништа рећи од силног јецања.

Да му се ниси заверила, несрећнице?... Јелици јурну крв у главу. Мајчина глава стојала је пред њом у неком црвеном колуту као што свецима око главе молују. — Говори!... Говори!... Да се ниси заверила, а?... О...

Прошевине неће бити, јер ја немам више ћери... Посрћући, Јелица дође до капије, отвори је и изиде из авлије. Нико за њом да би речи... Њој се сви туга на срце. Она ледена стена што јој на срцу беше као да поче копнити...

о свему... Па то оде у бесконачност... Мисао беше моћнија, и она побеже... Он је тежио за њом, али је заостајао... И овлада њиме неко чудно нерасположење. Он осети равнодушност према свему...

Води нас где хоћеш, само да се осветимо, да осветимо и њу!... — рече Јовица. — А шта је с њом било? — Збиља, шта је било? — упита Станко. — Ћути! — рече Заврзан. — Обесила се... Станко скочи: — Браћо!

потеже да побегне, али га он ухвати, извуче у пољану, па пред свима Турцима одсече му главу и котурну се трипут њом... И онда започе борба, страшна, крвава... Само се чуо Заврзанов глас где довикује Сурепа: „Та реци једну!...

— Чини се невешт, не квари весеља! — Полази! ... Седај!... — виче старојко. Зека отрча невести и посади се с њом у кумове кочије. Станко седе са старојком. Ту начинише места и попу. — Нађите места Деви!... — викну старојко. — Ево!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Она ће га и усрећити! Ја вам кажем: она ће га усрећити! Бар ја бих с њом био срећан! Још како! Тада се опет у мени поче копрцати „филозоф” и „светски човек”: „Лакше, лакше, младићу!

Ја сам огледао да је се отарасим, али сам се опет, грчевито и весело копрцајући се, предавао њој, покривао се њом и увијао у њу, као оно што голишава деца скачу у хладан кревет и живо са узвицима увијају се у покривач.

Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом — не знам шта да мислим. Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз кључаоницу. Гледам.

После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може више њом ударити — и све тако којешта. Богзна докле бих ја тако вирио, да ме се опет не дотакну мајчина рука.

Али тек што се врата притворише, а моја се мати исправи у кревету. За њом се диже и сестра. Као каки дуси! Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима за њом приста и сеша. — Остани код деце!

За њом се диже и сестра. Као каки дуси! Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима за њом приста и сеша. — Остани код деце! — прошапута мајка, па изиђе напоље. Ја скочих па и сам пођох на врата.

А оно ништа! Па после још иде мирно као буба! Али нико други није умео с њом као ја. Калфа Видак ишао једанпут по бакар на Саву, а она само овако — он опет тури главу међ' ноге и испружи браду

Ја, богами, знам куда ћу. — Ја идем код Матије Ђенадића. Оно му је кућа што пред њом о шљиви убоговетно виси чутура с препеченицом! Ко год прође, нек сркне! — тако воли Матија.

Мора бити да се с њом родио. Чудно она одскаче на младом лицу усред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи које је он на

Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.

и ступам на своје ноге, и сваки, ма и неозбиљан корак у љубав био би корак у женидбу, а ти врло добро знаш да се ја њом оженити не могу. Боже мој! Шта би рекли моји, шта пријатељи, шта напослетку и поглавито ти сам?

Имам и опет чиме да ти се извиним — био сам се „завадио” с њом. Ја сам ти причао како сам отишао из собе, а она ми није ни руке дала.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

каква Жужа или Ержа (Мађарица наравно), па се све шарени од пантљика кад прође сокаком, да ти је милина погледати за њом. Пролази, па унесрећава свет, а највише оне танке и нафризиране берберске калфе.

Е, не може човек, па да му је срце од камена, а да се не осврне за њом и не дâ оку пријатна призора и уживања. Шарени се од силних пантљика као слободно међународно пристаниште од барјака

»А ти онда што си«, реко’ му ја, »узео мене! Био узети госпоја-Сиду, кад ти тако пуца срце за њом, па би онда имао ко да ти прави шприцкрофне... а и лепша је од мене, и дебља«... — Ваљда путеркрофне, хтели сте рећи?

— Рâно моја, знам. И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем да се само са њом дружи и на њу угледа. Ето, тако се разговарају две попадије.

Та није да се згрануо тáта кад је дочепао писмо и видео шта је писала, па дочепао виле (срећом оне дрвене) па за њом, а она беж’ у комшилук!

« — А ми, богме, нисмо ’тели да чекамо лимун, него се кренули сами — рече гђа Перса кад је ушла, за њом поп Ћира, а за њим Меланија. И таман је изрекла то, а она се трже, па настави: — Ах, Извините! Но, лепо ћемо изгледати.

А једаред умало што није завила гђу Персу у црно; јер кад је полетела бунару, а Аркадија за њом саплете се несрећом преко валова, па колико је дуг носом о земљу, и док се он освестио и дигао, она је комотно могла

— А ви кад сте така чисменка, госпоја-Сидо, — рече и потрча за њом гђа Перса, — а ви онда ето бар дођите сутра после подне да помогнете и екшплицирате мојој Ержи, кад...

И да л’ би се од тешке жалости за њом из пиштоља убио, или би у Тису скочио? Па како би их једно до другога укопали и сви ожалили и цвећем им гробове

— Господин’ Ћиро, — викну императивно поп Спира, — ћер да сте ми оставили на миру! Не испирајте уста с њом! Њу ми оставите на миру.

Оно је девојка, — фали је госпоја Перса. — Кад корачи, све се тресе земља под њом! А ова моја к’о нека балска лепеза; да је дунеш, зауставила би се негде на тараби или на багрему, како је лака!

— Морам, слатка, исувише сам се задржала. дакле, збогом! — Та, та, фрау-Габриела, та шта вам се то вуче — повика за њом гђа Сока. — Та вратите се брже! Куд ћете тако?

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Никад није смела сама да остане, а још мање напољу сама да заноћи. Причињало јој се: како увек иду за њом Турци да је грабе, како их чује, види...

И тако Таја остао са варошанком. Чак изгледало је да му је с њом и боље. Ова га је дворила некако раскошније. Лепше му и укусније готовила, намештала... све по варошки.

И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале — сестро! саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где

Скупила се породица. Не толико с мужевљеве јој стране колико с њене. Нарочито отац јој. И, шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради. Дâ се отров да га добровољно попије. Али, шта ће с децом.

И зато муж јој, брат му, ма да је волео ту своју жену, развео се с њом, отерао је од себе због њега. Па кад оцу, матери дају парастос, спомен, они уједно и њему. Из очајања.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Мило ће ми бити. Сад Љуба допрати госпођу Јелку у један дућан где је имала нешто куповати, па онда с њом у бирцауз, па их све у своју кућу допрати. Љуба их угошћава.

Поред свог покојног јако се испрактицирала, па није дала да се с њом титрају. Како је ко пецне, а она га тако приклопи да се убезекне, једном речи, била је права наџак-баба.

Паулина свира, а Љуби је мука. Волео би се онако с њом разговарати. Срећа што је фрајла скоро довршила, јер је већ Љуба хтео да моли да даље не свира.

— Тако један сат. — Па кажи ми како ти се тамо код те удовице допада? — Никако! Кад сам био с њом у сали, наједанпут је ђипила као помамна, и више је нисам видео. — Дакле, нема ништа? — Ни разговора. — А Зашто?

Шта мислите, чика-Гавро, баш да пође за мене шта би’ ја с њом радио? Где би’ клавир и та канабета пометао? Па ко би тој моде настачио? Ваљда са они’ њени’ осам хиљада шајна?

Ту се састане са Ружичићем. Разговарају о фрајла-Јулки. Чекмеџијић каже Ружичићу да је са њом сасвим начисто. Покаже му њено писмо.

Чика-Гавра нешто шапуће са матером, те с њом оде у другу собу. Чекмеџијић ову прилику улучи да дигне фиранге. — Опростите, фрајлице, мени је овде нешто мрачно;

Он једва чека да чика-Гавра дође. Напослетку, ево их. Мати погледа на девојку, па с њом у другу собу оде; остане Чекмеџијић са чика-Гавром.

Но, ко се често с њом састајао, тај је мало помало приметио лукавство из њених речи и из црта њенога лица. Госпођа Евица је имала ту слабост

Гледићка и Марта већ су сасвим обучене. Гледићка зове Марту у трећу собу да се с њом разговара. — Шта мислиш, Марта, како ти се допада Чекмеџијић? Кажи право, имаш ли вољу за њега?

Њу су многи просили, и богословци, и какви нотароши из околине, па није хтела поћи. Ви ћете срећни с њом бити. — Молим вас, доста ми је; ја ћу је за вашу љубав узети; ал’ и то исповедам да новци буду пре венчања готови.

Доиста, Алка узме метлу па писара заједно са стражмештром истера. Немешкиња је, варошки пандури немају с њом ништа. Марко, како се састане са Свилокосићем, рече му: — Гле, Алка опет насела! — Истерала писара и стражмештра.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

мучног хаоса појави једна једина слика, дражесна фигура његове жене и драге и слатке успомене краткотрајног уживања са њом.

он је, кријући, полије мало сирћетом те она онако нагризена и разједена увек остаје свежа и отворена и чак горе с њом стоји него у почетку.

многим знацима, осећао јасно, неочекиване и чудне промене у тој жени којој је он све жртвовао, помисао на растанак с њом ужасавала га је.

овде исту ругобу тако много волела, да је због ње патила, претурила толико непроспаваних ноћи, чезнула и бринула за њом, љубила страсно. Или је све то била само једна глупа, непојамна заблуда.

— ...Тако један дан, тако други, тако трећи. Пођем ја, Бога ми, једанпут за њом. И шта видим: један правник, балавац, нема човек шта да види... шетају се.

Као да је пред њом њена рођена снаја, такав је тачно изгледао тај страшни поглед који је давио. Они то опазише па се измакоше.

А тај човек што је с њом говорио могуће је неупоредљивије чистији од мене. Ето гњурам се ја по бездану моје прошлости па ме отуд вулкан

И чуди се, зграњава се шта је то с њом за коју зна да је некад презирала све оно у чему, изгледа, сад највише ужива.

Јер се није хтела напустити ни једна стопа земље и ако се и осећало и знало да се над њом са разних страна надвија огромна и неодољива опасност, па се морало напустити одједанпут све, и од оне две велике реке

Пред њом, унаоколо, разбацано тамо-амо, штрчало је мокро и оштро камење о које се, у вртоглавим коловратима, разбијали они задув

одреда пентрала се изнемогло узбрдном путањицом једне од оних кота, чији највећи вис, она јединица што пред њом маршује, није смела напустити до доласка њезиних предњих делова. Али тако није било.

Африка

Док је утоваривао ствари нека кашичица, или нож, упала је у воду, и он се, уплашен од казне, одмах свукао и бацио за њом.

Трава је мека, неугажена, а невидљиве птице дозивају се над њом страсно. Милиони инсеката који удружено исткивају своју песму.

све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму ту, баш када је био са њом највише.

Целога дана ова мешавина воде и вина била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на граници да зажалим што сам и дошао у ову земљу.

на својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.

(Ти угој сестру, а ја ћу је платити и доћи да се оженим њом кроз три године.) — Палфе, мусје, тоа пландле „мус“ (жена) мон се', тоа девенил мон флел озулдуи мусје!

Силазак са брегова ка Банфори необично је живописан. На седам километара пред њом, Самба застаје да види своју породицу и да је позове да му дође у Банфору.

Тако је страшна беда и несрећа и у овоме селу, да нема скоро ниједне колибе од пурпурнога блата, а да се пред њом не виде, чак и мускулозне девојке, витке као ратници, чак и младићи снажни и светли, тек намазани палмовим уљем, са

је тражи само кад треба да је понова начини тешком; она је тешка скоро без престанка, а за то време ни не сме да иде с њом. Човек се такође сједињује са женом и у фетишу, када је нарочити там–там, мистерија или обред.

Чак не питам ни да ли има деце са њом, пошто ми он то није никада рекао. Гроб Сумангуруа налази се под истим џиновским гранама.

их уверавам да је сликање већ готово и да неће ништа имати; још пола сата оне не скидају мараму са жене која се под њом гуши. Одмах затим прилази ми неки старац и тражи десет франака. — 3ашто? — Да ме сликаш!

То је био исти сетни осмех жене која доцветава, исти покрет старице која је канише за свадбу. Младић говори са њом, наговара је тихо, без нагоњавања без нестрпљења.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Било му је жао да са њом и новорођенче изгуби, а помисли и то да је боље што је нема. Да га не гледа, у оковима, и да му не виси на врату, сад,

Павле се трудио, из сажаљења, да што мање говори са њом, али је она, зачудо, све лепо разумела, што се говори, и одговарала лепо, као разборити људи.

Угурали су је у собу, као што се теле гура кроз капију. У брзини, били су заборавили врата да затворе, за њом, па је Павле тако спази у светлости јесени, збуњену, поцрвенелу, са залазећим Сунцем у даљини.

Пред стаситим официром, висока раста, утегнутим у плаву куртку славонских хусара, који јој се сад, ту, пред њом, клања, она је била уплашено сагла главу.

Танка у пасу, а широка у рамену. Њен рођени отац, кад би са њом имао муке, јер је била својеглава, рекао би: „Није то женско. Арнаут је то!

Да је и он њој досадио, и те како, то Трифун није ни сањао. Иако није, ни речи, проговорио са њом, кад је поред њега села, он се сећао, како су, тако, ћутке, седели, заљубљени, првих година брака.

Трифун се трже, кад му жена дрекну, погледа за њом, кад она отрча, као што се у јесен за ластавицом погледа. А затим, љутито, заврте главом и опсова, мрмљајући.

Била је сва у жбуњу и зеленилу, а имала је студенац, који је пред њом пљуштао, кроз жбуње и траву. Испод једног олука, од олова, на ком је био подигнут лимени кров.

А нарочито, што има тако лепу децу. Једног јутра јој рече и то, да он са њом разговара као са неком сестром и да другаче не би ни могао.

Али је Исакович прошао крај ње, као да је она гроб, у турском гробљу. Пољубио се на растанку са њом. Пољубио је као сестру. Исакович је намеравао да из Будима јаше до Беча, кришом, странпутицама, са пиштољима у пасу.

Она га је посматрала, нетремице. Затим, узвикну да ће имати да трчи са њом, за опкладу, да се види ко је бржи. Она, или он? Поћи ће да хватају лептирове.

Пела се узбрдо као козле. Исакович, који је био навикао на коња, и није волео да се пење, узбрдо, пође за њом, али јој довикну, и то, да треба да се врате. Чинило му се да је далеко, у пролеће, у неки лепи пролетни дан, отрчала.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Динарцима вера није страна, већ је њихова. Они су са њом дубоко везани, јер их заступа, осим других домаћих светаца.

Одвојена од вардарске долине планинама Родопом и Пирином, Бугарска није са њом везана, и њен је економски живот упућен на другу страну, на трачка и црноморска пристаништа.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим звездама Ко до зоре не застане Ко не трепне не тресне Тај заради своју кожу (Ова се игра

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Да, чуо сам! РИНА (оде у своју собу). В ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (дигне главу и погледа за њом; кад види да је она затворила врата, одлази телефону, узима телефонску књигу и тражи известан број).

АЉОША (уздише). ПАВЛЕ: Не разумем зашто тога ради отказујете; хоћете ли да отпутујете за њом? АЉОША: Не то. Ја не хоћу да јој кварим срећу; она тако срећна тамо са њим. Зашто да јој кварим срећу?

СПАСОЈЕ: Шта имаш ког ђавола да разговараш са мном, ето ти Вукице па разговарај с њом. АГНИЈА: Хтела сам да те питам, знаш, за то одлагање венчања. Знаш ли ти да се то напољу врло рђаво тумачи?

Шта ће јој? ЉУБОМИР: Не бих хтео да останем кривац у очима своје веренице. СПАСОЈЕ: Знаш шта, иди ти тамо с њом у собу па се брани; вереници се увек лакше одбране у четири ока. ЉУБОМИР: Да, тако је!

би једини излаз био кад би први муж повео бракоразводну парницу, развео се са женом, па се ја после поново венчао са њом. И ја, право да вам кажем, мислим такву понуду да учиним њему. СПАСОЈЕ: Коме њему? НОВАКОВИЋ: Покојнику.

ВИ ВУКИЦА, ПРЕЂАШЊИ ВУКИЦА: Гле, ви тетка, откуд ви тако изненада? АГНИЈА (љубећи се с њом): Послом, душо, и то врло важним послом. Дошла сам да пођемо заједно. ВУКИЦА: Да пођемо? А куд?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Могао сам да се сложим с њом, али нисам рекао ништа. Десно од насипа, Тиса је била поплавила врбаке и сада су тамо, на острвцима направљеним од

Онда је пошла у кухињу, а ја се упутих за њом. Стидео сам се и она је то знала, нисам морао да одговарам и нисам ништа ни рекао. Сат с кукавицом откуцавао је девет.

- Нисам! - одмакох се. Бароница се спремала за одлазак и ми се неупадљиво упутисмо за њом. То није било једноставно: Бароница и сетерка вукле су једна другу час лево, час десно; затим је Бароница одговарала о

Мало је требало па да се прекрстим пред њом. Рекох јој како сам сигуран да ће она на неки начин прославити Караново, али она се насмеја одговоривши да слава није

Међу њима била је једна млада, али још нико од гимназиста није успео да је заустави и разговара с њом дуже од два минута.

То ју је пунило немиром, па је подрхтавала као јасика на ветру. Мушкарци су се лудачки окретали за њом. Она ни најмање није изгледала као жена која има сина високог два метра, две кћерке и мужа директора.

Опрости! - рекао сам. Ти знаш да не могу да дођем. Ниједан мушкарац не би могао! - окренуо сам се и пошао за њом пратећи је. - Ниједан? - осмехнула се. - Мушкарац? Ту није било ироније. Ја за њу нисам био мушкарац.

Знате га? Кућа му је доле иза гробља! придигла се и пошла, а ја сам пошао за њом. Сад ћеш сазнати оно о злату, сада ћеш то, коначно, напипати!

Сад ћеш сазнати оно о злату, сада ћеш то, коначно, напипати! - шапутао сам себи, иако ме је било стид да ходам за њом на очиглед читавог Каранова. - Ви само идите! - застао сам. - Ја ћу касније доћи за вама!

Осећао сам како ме обухвата дрхтавица при помисли на то. - Не заборавите рибњак! - викнуо сам за њом, а она је, окренувши се, почела да клима главом у знак пристајања. Онда сам је видео како отвара и затвара уста.

- Бароница живи сасвим сама. - Претпостављам. Али, овај пут су с њом били: пречасни отац Лаврентије, госпођа њена мајка, мали Емилијан, драга рођака Шарлота и још неки чија имена нисам

јој је изгледало срећно и занесено, и то је било једино такво лице у тој башти, ако изузмемо Атамана док је играо с њом. Био је мањи од ње, али ју је држао чврсто и играли су ђаволски лепо. Тако лепо да вам је застајао дах од тога.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па тек кад игра мазур, кад петом удара а играчицу јури, титра се с њом, таласа се на лево и десно, прави Адон! Није ни чудо, учио је мазурку у Кашови од уланског официра, рођеног Пољака,

Госпођа Матилда поручи Шамики да дође у Б. да се с њом на извесном месту састане. Определила је место, дан и сат. Шамика се пријави у заказано време.

— Па како би било, да до неколико дана дођем амо с коли, да се с њом састанем, па онда . . . као што ви кажете? — Само закажите дан и сат, она ће овде бити; ал’ за сигурно, да се одма’

, да се с братом дели. Ту је с њом и муж, господар Венцл Свирак. Лепо, мирно су наследство поделили. У вароши У. држе се лицитације на варошки регал на

„Анђео смрти окрену буктињу, и с њом се угаси моје јадно биће“. детентіо реи алиенае (лат.) — држање, присвајање туђе ствари дешператан, десператан (лат.

Црњански, Милош - Сеобе 1

При слабој светлости жишка сад, он је виде, онако збуњену од сна, и схвати да ће овог јутра, при поласку, са њом бити најтеже. Њени пољупци, плахи и луди, који су му падали у лице и под грло, били су мокри од плача.

Нити је викао, нит се освртао. Лењ, толико лењ да га је крмача трзала и вукла, гегао се за њом сатима, тепајући јој миле речи, док није најпосле сасвим ућутао.

Чинило му се да је људски живот леп и да би са њом, и њеним дететом, пролазио весело, па ишли ма куд. Љубећи њено дете, у сећању његовом заиграше му на глави стотину и

Тако се госпожа Дафина Исакович упознала са Земуном и Земун са њом. Никуда није излазила и много је плакала. Иако је њен однос према свету био тако прост и обичан, земаљски, однос њен

Није му било стало да је преотме, нити да живи, после, са њом, још неколико година. Погнуте главе по цео дан, он је чак имао луде мисли при томе, да после обавести брата, па да је

скоро по постељи, од ужаса покри длановима лице, видевши кроз своје прсте и кроз мрак, у сећању, све оно што беше са њом чинио, све гадости, страхоте и чуда.

Она га је знала сасвим другог. Са њом је он живео свој тајанствени живот, од почетка. Пошто су их венчали сасвим изненада и без љубави, он се, скоро две

читаву малу бурад барута у ровове, ознојен и барусав, он је долазио тек пред вече да поведе жену ма куда, јашући са њом, каткад по целу ноћ, кроз поља, шумарке, брегове и звезде.

Тако је било довољно да госпожа Дафина помисли на прве године свог брака, па да се пред њом подигну брда, гране што пупе, широке славонске долине и над њима игра облака.

у шуми, жбуње са дивљим, црвеним плодом, жубор вода, а нарочито светлост неба, звезда и сазвежђа, пролазили су над њом, кад се сећала на прве године са мужем.

Из рата се био вратио угојен и ћудљив. Нису више ишли на игранке у тврђаву, нити је више онако често јахао са њом. Читаво једно село беше населио, под градом Варадином, са оцем, и цело пролеће ходао је бос, по блату до колена,

При помисли на Аранђела Исаковича, он јој се учини мање одвратан но ноћас, чак се, сетивши се понечег што је са њом чинио, пријатно замисли, и раскалашно насмеја.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“²⁰ У Бачкој, и не само тамо, сматра се да кад девојка свом момку метне кришом у џеп слепог миша, овај мора ићи за њом као слеп.

Касније, „ако ли се њом такне девојка, она ће се страствено заљубити у оног младића који ју је дотакао.“) ЈЕЗИК И ЛОГИКА ЉУБАВНЕ МАГИЈЕ

детета на магијски начин повезана с постељицом (назива се још и „пошљедак“, „тљеница“), она се брижљиво чува и с њом се пажљиво поступа.

¹ У Боки и Херцеговини поп долази породиљи наредног дана од порођаја да „закрсти водицу и с њом окрепи родиљу и дијете, па сву кућу“.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Седели смо на њој у парку, у пролеће, када је трава још влажна. њом смо се гађали на великим одморима или је држали над главом уместо кишобрана, док смо још умели да трчимо но киши.

Увеле су своју четврту сестру у манастирски конак и склопиле за њом дрвене шалоне. – Ели, Ели, лама азавтани... — цвилела је затворена монахиња. — Ели, Ели, лама азавтани...

Она је извукла скривени кључ испод отирача куће обрасле у бршљан и попела се уз степенице. Пењући се за Њом, Бел Ами је пратио њене листове, не испуштајући детаље: навучене завесе и искрзане простирке. »Налазим се у чуду...

вечном загонетком, а ја скрећем споредним путем ка првој музици из аутомата, осећајући да сам унапред изгубио трку са њом и са старим Грком — софистом, јер и корњаче и стари Грци живе много дуже од нас, обичних смртника.

Девојка му постаје неопходна као дрога. Када није са њом, као да уопште не живи. Настављају да се скривају. Упоређују своје генерације.

Завиде му и плаше га се. Показује девојци нека драга места која му много значе. Пролази са њом још једанпут неким тајним стазама свога живота, чудећи се колико то створење не зна ништа!

Шта ли се то догодило с њом? Је ли то данас она иста особа која је попут дивље мачке бранила њихове интересе, спремна да гребе, да гађа пепељаром?

Док је чекала, а он се нагињао над њихов сто, дебељушкаста жена је неповерљиво вирила у њу испод шефовог лакта, а са њом и дете, једно од оне тупе, осамљене деце која вире из свог стармалог оклопа, чекајући да постану исто тако просечни и

Матавуљ, Симо - УСКОК

Прва залелека кнежевица: — Леле, ђецо, мој очињи виде! За њом цикну Милица: — Куку, браћо, добро моје! За њом Јоке: — Јао, бане, мој ђевере!

Прва залелека кнежевица: — Леле, ђецо, мој очињи виде! За њом цикну Милица: — Куку, браћо, добро моје! За њом Јоке: — Јао, бане, мој ђевере! Кнез се подними на једну руку, а други длан положи на Јанково кољено.

Јанко погледа на часовник: — Ура до поноћи! — Хајде, жено, дома! — викну поп. На то Гојача прва устаде, па све за њом. Све редом почеше приступати и љубити кнеза у руку.

А сада да ти покажем наше куће. Ова прва је старог Мргуда Шутова; она друга попа Марка Пунишина; за њом је најближа Стева Бајова; па је Крцунова; па Пура Перова; па Стијепа Мркова; па Мирка Јокашева; па Маркише Стевова!

Сви су браственици зато да се вјеридба развргне, само Крстиња не попушта, а кнез се поводи за њом. У даљем разговору дознаде да се Мргуд три пута женио: прву је жену пустио, јер бјеше нероткиња; другу оте од жива

до петнаест љета и сувише Белу Станишића“: ако ли све то не пошаље, куне му се вјером и имамом, скупиће силну војску и њом разорити Црну Гору. Владика скупи браћу Црногорце, прочита им књигу и запита их што мисле да се одговори на то.

“; натписи бјеху крупни, те се могаху издалека читати; над њом вишаху „естампе“, слике Наполеона, Александра, Франца, великог дуке Карла, Кутузова.

Знајући пак да се Црногорци највише боје клетве, заврши њом овако: — Тако вам овог животворјашчег и часнога крста, тако вам он увијек помогао, тако га се не одрекли, тако вас не

И говораше идући на мене: „Сад ћеш запамтити, никоговино! Сад ћу те овом брстетином, као неваљалу жену, и пред њом ћеш се вратити у своје погано гнијездо!

Нечујно, као сијенке, момци западоше — полијегаше ничице. С друге стране пута бјеше доста пространа утрина, а за њом гушћа шума.

Еј, луда, млада главо, што не послуша! Крило наше, лијепа младости, црна ти мајка и ми с њом довијека, не одоље срцу огњеном!.. — А-ну сједи мало, Маркиша! Нама већ није прешно!

Хај’те! Крстиња, увијек слабуњава, бјеше у пошљедње вријеме веома олошала. Она, уздахнувши, прва устаде, за њом Јоке, за овом се крену Милица, али је отац дохвати за мишицу и даде јој знак да остане.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Тада, при строгом приступу и одмеравању, највећи део хумористичке, а с њом и дечје поезије, показује мањкавости које се не могу трпети ни под каквим изговорима.

офуцана маскота дечје књижевности, израбљена фигура коју су епигони до те мере злоупотребили, да се данас многи с њом изругују.

). Све је то постигнуто у игри; са мало више намере, нестало би љупкости, а с њом и поетске дражи причице. Песник застаје код било којег сазвучја које га привуче (избор, свакако, није случајан, али

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Карактеристично је да се писац обраћа жени, Српкињи, »српској деви« и »родољубици« онога времена, са њом уздише и сузе пролива, хоће да јој негује у исти мах и нежно осећање и српску националну свест.

је његов слободан и смео дух, готовост да без устезања и ограђивања каже целу своју мисао и до краја доследно иде за њом. Он је без обзира ударио на многе велике репутације и ауторитете у српској књижевности.

Милићевић, Вук - Беспуће

Топао вјетар дигне покаткад дебелу прашину, завитла је у ваздух и с њом нагло пројури, у неколико махова, улицу; тресне вратима каване, задрма прозоре; негдје у сусједству тресну вјетар

очајну љубав према земљи, над којом сељак, огрезао у тешком зноју, сатире свој живот и своју снагу; бочи се и носи с њом, - у борби која замара, раздире руке, откида нокте и набија жуљеве на дланове, — да извади, отме, истргне из ње комад

Он је добро знао да га мрзе и да га се боје; њему је та мржња годила и он се њом поносио, говорећи о њој са ријетким задовољством, при чему се на његовом лицу јављао један чудноват, зао осмијак.

пребио живот у њој), оставивши му једну кћер која се касније, иза очеве смрти, удала за некаквог канцелисту у Босни; с њом се Гавре Ђаковић није виђао, била је између њих нека распра око насљедства.

и оставио школу и дошао да живи у својим пољима; да би можда боље било да се није одвајао од своје земље, да дише с њом заједно, да с њом и њега бију кише које падају у невријеме, да и њега сатире мраз, да и њега боли ударање ледених

и дошао да живи у својим пољима; да би можда боље било да се није одвајао од своје земље, да дише с њом заједно, да с њом и њега бију кише које падају у невријеме, да и њега сатире мраз, да и њега боли ударање ледених зрна, да и њега пржи

к њима, кад у поље поново одјекну његов љутит глас, кад залупаше батови и ужурбаше се људи, Гавре Ђаковић опрости се с њом. Њој би мало криво што је оставља, али га не задржаваше. И он се упути кући.

Ништа више није бунило његове мисли; он је често није ни примјећавао. Помало је кадгод разговарао с њом на ходнику: обоје наслоњени на своја врата. У кући му се боље свиђала, гдје се јаче, без шешира, истицала њезина коса.

Он није очекивао да ће се с њом срести и осјећаше малу, пријатну збуњеност и руменило на лицу, без имало зловоље; примио је њезину руку и промрмљао

њезина нога иде с камена на камен, како се повијају њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и он хиташе а да није знао шта је то што га носи, не марећи за камење које запињаше за ципеле, ни

и несрећну, и онда гдје лагано махаше ногама над водом, и гдје корача преко камења унском обалом, а он хита за њом, не одвајајући поглед са њезиног струка, ни са плећа која се провиде.

Па иако није отишао да се с њом састане, он мишљаше на њу цијелог дана. Можда никад толико до тада, као ових дана, Гавре Ђаковић није осјећао да је у

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— вели Јова гладећи брке и улазећи у кујну. Ту је још неко време помагао домаћици: надевао сарме с њом заједно и заметао шале које госпоја Каја није ни слушала, а после посвршаваних послова легао је и дуго у кревету

Да ми помажеш, а ја ћу започети. Запеваше. Најпре домаћин, за њим домаћица, да спасе певање, а за њом полаженик, да изведе певаче на прави пут. Али баш тиме упропастише песму.

— А што? — запита Јова. — Па и ако сам. Што кажу, извадио сам дијаманат из блата. Јова је задовољан био с њом, и увек је хвалио.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Доле ћемо јако сести, Ал' ће да се слади, Морô би те, рибо, јести И да није глади.“ Па је узе, па њом брже Да примакне к усти, Чун се љуљну, он се трже, Оде санак пусти. (1843, 27. нов.

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују.

“ Па се млађан за њом стисну, Довати је саде; „Јао мене!“ она врисну Па под липу паде. О да чудна ваљушкања По зеленој трави, О да

Како га је раширила! О како је леп!“ Рече дете, па упусти, Утече му тица лепа, А мачка се за њом спусти Па је за врат јадну шчепа. „Јао мамо, удави је, Однесе ми тицу, јао!

Ништ' не мого до за њом гледати, Ал' ко ће се чуда нагледати!? Ал' кад мома далеко одшета Па кад зађе за брсна дрвета, Ја се прену, дубоко

За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света! Већ се поче ватати сумрак, А ја млађан удвоји корак, Па св

За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света! Већ се поче ватати сумрак, А ја млађан удвоји корак, Па све

Ја је смотри на беломе данку, Ја с њом шета, ал' само у санку, Ал' ће бити, биће и на јави. Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело

Она бежи — за њом с' вини, Љубни, брате, пипни, штини, Така игра, шала така Таман, брате, за јунака! Ајдук Вељко зна љубити, Ал' и

се лати шуме и литица, Како дође, на њ'га ука, дрека Од јејина и од кукавица, Ал' он ништа, већ секиру лати, Па њом десно и лево довати.

све сама прашина, С њом се титра под небом ветрина. Све већ стене смрска и растури, Осим једне, тој се сад пожури, — Грдна, брате, беше

Умр'о би, мој премили друже, Да је тако потрајало дуже. Ал' на срећу дође једна жена, Са њом беше и ћерчица њена, Грешно дете, тек од осам лета, Спопала је она рђа клета, Врућишчина, тешка бољезана, И то Од

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Бог зна ко му је та Маријана за којом он сваког прољећа тугује. Па да, с њом би он да оде некуд у ову провлажену ноћ, кроз тамне шуме гдје сабласно стражаре у бијело обучене невјесте, дивље

нешто ...Подскакује ти за њом срце као шуто јаре, а ти више не знаш јеси ли будан или гледаш у сну, јеси ли при себи или си бенаст, да ли си још

Рожљика брже-боље граби гранату из његових руку, као да би купац могао побјећи с њом, и урла: — Рђо над рђама, овдје има најмање двадесет кила чисте ваге, а ти — седам банки!

— Жујова, јадан ти сам заједно с њом — откука сељак. Интендант се врло замишљено загледа у бујну травуљину иза ограде и однекле отуд извуче рјешење.

Пред њом, онако мршавом и црном, пијанац би одступао корак по корак натрашке, бранећи се само подигнутом руком, раширених прстиј

Тамо сам се ја с њом и у радости и у жалости, толико пута сита наразговарала. Ту ми неће бити жао ни умријети. — Па пустише ли је у шталу?

— Куд бих сад с њом, бог је видио? Враћа се натраг набрана чела, али већ на прагу ошамућен застане: на његовом столу миче се замотуљак с

— До мора, бако? — Тако је, кокице моја ћубаста. Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па љуљ-тамо, љуљ-вамо, превезу преко воде и сјаве у један тор у некаквој фабрици. — Каквој фабрици?

и кокошију, поклоним јој енглеску блузу и конзерву каве, па она оде својој кући, синовима, а ја остадо плачући и за њом и за собом. —А онда ћеш чути да су те прогласили за мртву, а? — Прогласили, кућо моја.

— Моја, чија ће друга бити. — Па добро, брате, зашто тако, а? Споменицу на овна! — Тако па тако. Могу с њом радити шта хоћу, моја је. Није то први ован са Споменицом. — Не знам, Стево, шта да ти одговорим.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Првенац, после седам година... Самовољник, силник, отеро жену... А отеро је, да се пред њом не стидим. (Тишина. Хасанага наслања чело на мртву Хасанагиницу. Пољуби је у чело.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Узалуд га жене и девојке гураху и грђаху да не иде за њом, он се никако не одвајаше. Тек кад се Тода окрену и боно смешећи се ману му руком, он се тад одвоји од ње гледајући је

Одједном се окрену и брзо отрча Тоди. Тода беше усред другарица и рођака. Све се праштаху и плакаху заједно с њом. Попадија је загрлила па је љуби у њене свеже обрашчиће, у врела, влажна усташца. Димитрија уђе и стаде пред Тодом.

Нарочити момак то однесе на гробље. Твоја мати дође, и, да не би изгледало да она хоће да иде у друштву с њом, тражи од ње штогод да јој понесе. — Хајде, ’аџике. Дај ако има што да ти понесем. — Па нема ништа, Маријо.

— На! Ево и тебе! У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете. Потрчах за њом. Она бежаше испред мене, смејући ми се и нављаш застајкујући да је стигнем. — Држ’ је, држ’!

— Држ’ је, држ’! — викнуше остале, и сви потрчасмо за њом. Шалваре јој шуштаху, прамени расплетене косе шибаху је по плећима, а она се превија, бежи, смеје слатко, силно,

Али мати Стојанова поче је пазити, јер се њен Стојан, као дете, најрадије сиграше с њом. И зато је заклањаше од слугу, не даваше јој тежак рад, те се она доцније разви и пролепша.

Угуши све што беше. Али ето сад, од неко доба, опет он, тај исти Стојан, гледа, вреба згоде да се с њом нађе, види и разговара. А она не може да га гледа ни да слуша тај његов мек, више женски глас. Но и он се није усрећио.

Увек је гледао да се нађу. Ако она пође на њиву, он би издалека ишао за њом, обилазио путеве, само како би изгледало да се случајно сретају.

Димови ватрâ које су почеле да се гасе вију се гушће, лелујају се, истежу и улазе у маглу, те се заједно с њом лелујају и расплињују по мокрој, црној, обраној земљи. НУШКА Већ увече и којекако.

Кад само разастре црне косе, разузури се и обујми неку, а нарочито ону која се плаши од тмине и ноћне влаге, па се с њом вине у башту.

Трчи тамо, витла се и пева песму: како „кумита булу граби, бежи с њом у планину на коњу, а була се нећка, грли га и муца: Ах, џан’м, џан’м!“ — ,,Ах, џан’м, џан’м!

(Њу је после општина морала силом да уда, јер кад се с њом нађу, онда забораве и ручак, вечеру и ноћ. До зоре пију ракију, ките је и облажу новцем, своје жене бију и терају из

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Пред попови' ће бити ђачића који ред, да поју „свјати Боже!” да буде погреб свет. Ти ђачићи су песме што за њом уздишу, што теше душу њену и Богу уздижу.

„Со свјатими” се ори ко припев из раја, напослетку још ђаци отпоју „вјечнаја”. Поскакала је за њом родбина њена сва; и њојзи моји ђаци отпоју „вјечнаја”. Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”.

Под отим жигом! — Слика ми жива тек сада срце споменом стеже, с њоме ми свиће, с њом ми се леже, — ноћас те снива': Не беше Париз, ни светско гледе, жена то беше голема, гола, у крилу чедо скорашњег

Не кад је зове силних ми жеља наврели рој, она Ми дође кад њојзи гове, тајне су силе слушкиње њој. Навек су са њом појаве нове, земних милина небески крој. Тако ми до не простире путе, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

а лисица побегне у једно језеро које је било усред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и оданде је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом!

шестокрилу, али соколови одмах за њом и оданде је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом!

длаку из главе, баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ће ће ни куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше.

те се замало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом божјим да стане и она стаде на оном мјесту на којем

Кад ови дођу и своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па онда по жељи своје кћери заповједи, да који мисли и жели бити царев зет, баца џилит и бедеме града

И кад се смркне, он отиде под јабуку, па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана.

Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати.

низ кревет, па је одсече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом, и тако их нестане. Онда ђипи и царев син, па повиче: — Шта је то?

Баба не имајући куд камо, да му губавог коња, он се онда с њом опрости, па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна

Они одмах пођоше за њом, а она их затвори у једну собу. Неко вријеме прође Док ево ти краља, сјаха с коња и уђе унутра.

стрелу и погоди змаја седмоглава баш у срце, овај испусти девојку испод крила, те ова стане к земљи падати, а за њом и змај седмоглави.

Кад јој се син опаше снагом, он заиште од матере ону пушку да иде с њом у лов, а мати му је не хтедне дати говорећи: — Нипошто, синко!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд. ЛЕПОСАВА (одлази) СОФИЈА (за њом): И оно брашно да се покупи. — Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета.

Ајде, Лепосава. МАКСИМ (стане пред њом): Куда ћеш? СОФИЈА: Да купим девојки аљину. МАКСИМ: То неће бити данас! СОФИЈА: Помагај, човече, та ја нећу мени,

(ВЕЛИКА ЈЕДНА БАШТА.) КУЗМАН (сам држи једну кесу у руци): Новац је као жена. Докле је не добијеш, уздишеш за њом и преврћеш се; а кад се ожениш, Бог зна шта би дао, да се натраг повратиш.

СТАНИЈА: Не вичи, бога ти, кјерко, да плашиш комшије. ЉУБА: Представи, ах, милој мојој, Како за њом тугујем, Све што о њој једној бједан, Дању, ноћу чувствујем. станија: Уха! Како је то лепо.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Мужу је сунце она, дома звезда, а дечици Мајка, С њоме рајска срећа, с њом задовољство цвета. ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком литературом мало више познат, пашће може бити на памет да је

ПЕЛА: Таки, Стево. (Узме велику мараму, Персида јој намести, потом са Стеваном за њом и малочас врати се.) ПЕРСИДА: Ово не може бити да је она.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Имао је белу марамицу и њом је с времена на време терао муве из уста. Толико је био стар, мислим. Када је довезао аутобус до хотела који се звао

Мистер Џи — откуд он у вагон Ли? — наклонио се и узео пудлицу у руке, а затим се изгубио с њом кроз такође црну завесу.

И ево је, стиже с најновијом збирком пакосних детаља о нашој даљној ожалошћеној породици. За њом, у огромним количинама, стиже и лова. Матори отвара врата ногама.

Склони њега, кад ево ти пољана на Ватерлоу, а за њом дневна соба поноћних љубавника и округли сто на тему „Дезалијенизација као комплементарни фактор феноменолошке

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Какви романа они имаду! Ево и ова је с француског иберсецована, па да се сакрију сви немецки романи пред њом... Пак какве би јошт несрећне принцесе и хелдове нашла, како су се заљубили, како су страдали, како су се убијали, —

ЈЕЛИЦА: Ах, боже, како је одговорила Амалија кад је Мор пред њом клечао? АЛЕКСА: Није Мор оно осјећао што ја чувствујем, нит је могла Амалија тако љубов побудити као што сте ви мени.

МИТА: Знаш ли ти, безобразницо, ком тако говориш? МАРИЈА: Лажи и паралажи. АЛЕКСА: Шта је толико трпите? Напоље с њом! МИТА (шчепа је за руку): Напоље! МАРКО: Станте малко, станте; ето и Батића. АЛЕКСА (на страни): Тај ми јошт треба!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Натисну Лисац што може јаче, сувога грања све стоји лом, на њему торба лудачки скаче и Пијевац скаче заједно с њом. Прескаче Лисац препреку многу и бјежи — брже од својих ногу.

“ Прискочи Мјесец, бјегунац лаки, пољуби руку честитој баки и крену с њом у сребрен двор ... Таман се зави зелени бор ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

“ ПОТЕРА Остаде лија, мисли се: „Врага, што му је кућа толико драга? Кад Јежић тако жуди за њом, биће то, богме, богати дом. Још има, можда, од перја под, печене шеве красе му свод.

“ ВУК Пожури лија, нечујна сена, паперје меко нога је њена. Док јури тако уз гробни мук, пред њом, на стази, створи се вук. „Грррр, куд журиш, кажи-дер ловцу; можда си, негде, пронашла овцу?

Овуда — ево — видиш, јутрос, у освит дана, прошла је, важна и тешка, гракћући, — госпођа врана. А за њом, корака лака и дугог репа — сврака.

Од Змаја цветну обрсти леју, понешто штрпну и Доситеју. А једне ноћи потера стиже, пред њом Доситеј с Хопова, старински поклич ори све ближе: „Љубезни держите лопова!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете са њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. — То сам и мислио.

Пристајемо уз сасвим кратак моло на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује; жена ме води. Слободно загазим за њом једном ногом до чланака. — Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте.

Деца претрчавају између њих На једној кући пише: хаза де хуеспедес. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају.

— Не, хвала. Сасвим је изврсна. Изабела баш чврсто спава. — Немогуће је метнути је у постељу док ја нисам с њом. То је кукњава. Она је моја зеница, моја мезимица. Не осећам скоро да нису моје. Одакле долазите, господине?

— О, говорило се да Кампосов дух седи сваке ноћи у барци. Нико није смео да оде са њом ноћу. Арманду је било страшно жао што се тако говори о Кампосу, чије је тело на Сијера Невади.

Пустио сам је да сиђе, не додирнувши јој ни руку Гледао сам лагано како силази. Могао сам још потрчати за њом. Она се није освртала.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом. А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажан ваља дô...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

неки праотац клечи док јуре његовог сина Ђорђа чује се топот све на истом нишану то је тај врат који љубим и одлазим с њом у шуму кажите ми како се зове док свиће ни пијан ни трезан земље ове жамор нешто лети на мене брже од птице диван ми

И одзив стиже ноћни се поклопац скида само се на последњој тачки слуха сићушна бука јавља и за њом дугачке сени неких бића иначе малих и сви смо голи као на лекарском прегледу у основној школи опет су с нама жене

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ИИ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (при њеној појави сви заћуте, размењују само погледе и дају једно другом знак да се пред њом не говори. Даница доноси на служавнику жито и служи их).

Одиста, лепушкаста девојчица, то се мора признати СИМКА (Агатону): Што се ти, бога ти, матор, упушташ у разговор с њом? АГАТОН: Хтео сам, знаш, онако да је испитам мало. СИМКА: Шта имаш да је испитујеш?

(Оде.) ПОЈАВА В МИЋА, АГАТОН, СИМКА МИЋА (гледа за њом, седа, пали цигарету). АГАТОН (враћа се из собе, за њим Симка): Гле, и ти си ту?

СВИ (изненађено): Иде? МИЋА: Да, иде с њом. ГИНА: Је л' с тетком? МИЋА: Није с тетком, него с оном? СИМКА: Ама, са оном девојком?

Зашто да ја окрећем главу од девојке кад је наследила толико имање? Боље ми је да сам род с њом него са Проком и Гином. СИМКА: Па боље, дабоме! ПОЈАВА ВИ АДВОКАТ, ПРЕЂАШЊИ АДВОКАТ (долази споља): А!

Ни по чему ви нисте могли тако нешто закључити. СИМКА: Е, па позна се то, господине. Ето малопре кад смо с њом говорили о томе, поцрвене дете као кувани рак. АДВОКАТ (згранут): Како, ви сте говорили с њом о томе?

Ето малопре кад смо с њом говорили о томе, поцрвене дете као кувани рак. АДВОКАТ (згранут): Како, ви сте говорили с њом о томе? АГАТОН: Разуме се! АДВОКАТ: Али ко вас је овластио да водите такве разговоре?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Замакосмо преко врха и пођосмо падином, ка реци. Покрај пута била је колиба и пред њом је лежао мртав дечак. Заклали га. Глава му забачена уназад и широк отвор зјапи из гркљана.

Ноћ се лагано спушта, и са њом и злокобна слутња на душе луди. А тек како је онима на супротној страни. Они су видели непријатеља, знају да су му

Сами смо ишли друмом. Угледасмо и батерију. Над њом праште непријатељски шрапнели, али батерија и дале дејствује... Командир прекиде паљбу, када нас угледа.

Чекала сам само да те видим, а сада ћу ићи у дивизију да те тужим“ — и уђе журно у кућу. За њом уђем и ја, и почнем да је умирујем. Мислим се, још ми само то треба да дозна командант дивизије.

Осматрамо равницу кроз дурбин и у даљини ви димо пешадију како се лагано примиче, а са њом заједно сељачка кола са децом и женама. Пешаци иду са стране пута, а средину острвили за нејач.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета. Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом врелом невидљивом прашином.

И село јој је у тим сновима изгледало друкчије, светлије, и људи су били меки, добри, послушни... све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила својим

Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно, па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште. — Лаку ноћ, рече он за њом, прихватајући се шешира и гледајући кроз сутон необичну силуету, која се удаљаваше од њега Испод пуних китњастих

— Добро... Лаку ноћ ! одговори Гајко мало увређеним гласом и остаде дуго на том месту, гледајући за њом. Прилазећи својим вратницама, Љубица опази човека, који се држаше једном руком за плот.

Гојко остаде озбиљан, вечно намрштен и повучен; избегаваше сваку прилику да се не сретне са њом. Сад се већ Љубица одистине наљути.

Писар се поздрави са њом врло интимно, задржа њену руку подуже у својој и гледаше је ватреним, значајним погледом. И она гледаше њега весело и

и стаде прегледати њихове радове, као да никога другог у школи нема Писар се промешкољи, погледа у Љубицу, па са њом полако изиђе из школе. Гојко не диже главе за њима. Одоше обоје у празну учионицу.

многобројне, муњевите јурнуше јој по целом телу, у темену опет стаде ударати необично, она не разумеваше шта се то са њом збива, беше занесена... И као кроз сан чује познати глас: — Болан, па нећеш да ми кажеш ни хвала. Ја за тебе толико...

не могу, промрмља Љубица, и онако буновна, не дижући очију, прође у своју собу. — Море, ти си болесна ? отвори за њом врата и провири у собу ова жена, гледајући је са оним простосрдачним женским саучешћем. — Ништа... остави ме !

па онда Љубица, на материн захтев, стаде причати о себи, о раду у школи, како све иде лепо, о »том учитељу« што је са њом рече да је мало онако... као луд, а неки пут је добар човек. За сад не говори са њим.

Ја зле напасти, мајко моја !... Писар, како се био залетео за Гојком, истрча у ходник и видевши Љубицу, стаде пред њом, дрхћући сав од љутине.

XИИИ Љубица је сад непрестано правила такав инат Гојку, да се овај већ није смео појавити пред њом. Чим га опази, она се бајаги обрне Стојану, и ако чиче ту нема: — Ју, како лепо изгледа, кад се мушкарац закити по

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ СПАСОВСКЕ ПЕСМЕ 32. Рано рани ђевојчица На весели Спасов данак; Нешто пред њом росу тресе, Бога моли ђевојчица: “Дај, ми, Боже, да ја видим Свако зв’јере с очицама, Разма змаја планинскога!

“ 152. Расла јела да је веће нема, Под њом Мара да је лепше нема, Цар је проси, Мара се поноси: “Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара твога, У

“ 211. Три се снега под планином беле, Један лањски а други полањски, Под њим Ката сама боса шета, За њом мајка кондурице носи: “Дете, Като, зебу ли ти ноге?“ “Стара мајко, не зебу ми ноге, Но ми зебе срце за јунаком!

“ 235. Вишњичица род родила, више од рода, Под њом седи млад господар и с њим госпођа, Пред њима је рујно вино и огледало.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СОФИЈА: Не памтим кад сам се осећала тако дивно, као данас! (Уђе у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА (идући за њом): Сад, кад си се искупала, и исунчала, и кад се осећаш тако дивно, могла би да се пресвучеш и да ми помогнеш...

ВАСИЛИЈЕ: Мишљу мудраца, кога је прапорац с капе огласио, иза завесе светли свет који се пред њом угасио! (Светлост на позорници се гаси, а у гледалишту се пали. Спушта се главна завеса.

Нетремица, и не померајући се, гледа Софију. Не зна се да ли је вреба, или је њом опчињен. Софија осети његов поглед, окрене се према њему, примети га, и крикне. Дробац јој полако приђе.

ДРОБАЦ: Ја и ова жила смо ти као вјенчани! И пред људима, и пред иконама! Не вреди ни кад би руку са њом осјеко! СОФИЈА: Какав је то мрак, господе Боже! ДРОБАЦ: Споља мјесечина, а унутра мрак и смрад.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

УСПАВАНКА Кад шума свене остаће над њом звезде румене. Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко. Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни

Тај дугајлија, из Башахида, имао је у истој кући једну Бечлику, учитељицу клавира, па је са њом свирао Мондсцхеинсонате.

А у Сегедину, ноћу, ухапшена је, као „шпијунка“. Са њом сам ухапшен и ја. Откуд ту и ја, то би била дуга прича и не тиче се никога.

велики јунак, који је узимао митраљез на раме, па трчао према непријатељу, био се оженио неком дамом, изродио са њом децу, и није могао, од капетана, даље. Ту, и тутило. Ваљда зато, био је права звер у човеку.

После те пијанке разилазимо се у пукове. Одлазим у Коморан двадесет и деветој. Очекујем да ћу са њом на ратиште. Међутим, после седам дана долази мој ратни распоред.

Ја стојим уштогљен и салутирам кад пролази чета у којој сам и ја до јуче био, и која одлази, без мене, у ватру. Пред њом, на коњу који поиграва, мој друг из детињства. Он ми довикује, смешећи се, нешто. Одлази преко моста.

Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при штампању Суматре, да у облику неког додатка изложим са њом и своје „Вјерују“ о поезији.

Одмах затим, Тристан и Изолда. Прво краљевска опера из Торина, за њом краљевска опера из Хага. Талијани су певали талијански, и тенор је сладио, Холанђани су певали вагнеријански и лармали.

Кроз завесе видим речицу брзицу, која тече кроз град. Над њом пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње прелазе небројени, гвоздени мостићи.

После је дошла у Италију она коју сам узео за жену, па сам се са њом настанио у оном хотелу у Фиезоле, који, као балкон, посматра, Фиоренцу. Тамо сам, скоро целу, написао ову поему.

А само се, као да лебди над њом, јавља, из ње, таман мирис једног дрвета, под нашим прозором. Тако нам се јавља и она земља која нам је најприснија,

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

њихову игру, али када се крава заглибила, па зачуђено, сва задувана, погледала око себе не разумевајући шта то с њом би — ђаво прсне у грохотан смех, разглави вилице тако да више није могао да настави свирку.

Немо сијају звезде божја ока И немо над њом палма стражу чува — Но што се буни тишина дубока И откуд вриска далека и глува?

С њом често беше дечко један мали С крупним очима, питомим погледом — Чим они дођу, друштво се разгали, Све живне благом весе

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Како не разумете?.. Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли? — Разумем.

У исти мах јави се један с готовом резолуцијом и замоли збор за дозволу да је прочита, па, ако се збор слаже с њом, да се прими.

— Госпођица свастика има дара? — Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се очекивати успеха. С њом ће ићи и њен муж, мој пашеног; и он је изабрат за државног питомца.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

зелено и полу-суво лишће орахово; загледаш се у једну црнкасту пругу, на његовом пепељавом деблу, па идеш очима за њом, до ракаља; одатле пређеш на велику грану, што је ударила чак до водењаче, и међу зеленим ораховим листовима угледаш

Окрећеш главу на другу страну. На пет корака од тебе опружила се јаружица, пуна шљама и камења, а над њом се надвила стара водењача. Дебло јој већ орапавило, по негде накљуцнуто секиром и ту почиње да трули.

Редара купи судове и меће на кола, па, узгред, баци и по неку суву гранчицу да са њом вари млеко. Певачице утањише и друштво се крену.

— Само због државних потреба, иначе, разуме се, нису нужне. Насмејах се и пођох за њом у школу. Уђосмо у један разред.

како се вратио из вароши; капу држаше у једној руци, а другу, десну, беше подигао у вис и шаку стегнуо у песницу, па њом тресе над својом разбарушеном косом. — Ја сам госа у овој кући!... ја, ја... разумеш !...

Наједаред се обрте и потрча напред, прође станичну зграду па дохвати равну пругу пиротску и појури њом не знајући ништа за себе, не мислећи ни о чему.

ЉУДСКА НЕСТАЛНОСТ Мала Коса необично воли своју тетицу. С њом једе, пије, спава, забавља се... проводи целе дане и ноћи.

Та се навала морала одлевати, да је не потопи као поводањ, да је не угуши... А »мало маче« пред њом. Ето згоде! И тета је волела искрено. држала је да се нигда неће растати од своје љубимице. Кад би помислила што тако.

: — Не, не! ... С њом се не могу растати... никад!... Прође једна година. Одједном дете опази, после неколико, често поновљених случајева,

Нешто је на срцу мори; она већ неколико пута отвара уста и гори жељом да викне... Ако не оде тетица, казаће пред њом... Тетица оде. — Нећу казати!... шапће, а лице јој се искривило, пребледело, ручицама чупка кецељицу...

И тако се сврши мисија баба Сокина. Снаша Јула насмеши се подругљиво за њом, потом уђе у собу и стаде опет размишљати; бадава, капетаница је најбоље бити...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Како, није их мало, молим вас, и то... (Улази у собу говорећи даље.) ПАВКА (улази за њом). XИИИ ЈЕВРЕМ, СРЕТА ЈЕВРЕМ (кад је госпа Марина поменула гласаче, тргне се из расејаности, те, чим су жене ушле у

ЈЕВРЕМ (узбуђено хода и говори нешто сам себи, млатарајући рукама). XИX СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (за њом Спира): Е, е, е, е, па, зете, светло ти око! СПИРА: Ама, остави, бога ти, какво светло око!

ЈЕВРЕМ: Дај боже, Спиро, брате! (Потресен грли га.) XXИИ ПАВКА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (долази из собе, за њом Марина и Спириница. Марина одмах журно одлази на задња врата.

ПАВКА: Боже, па две радости одједанпут! XXИИИ ДАНИЦА, МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (наилази на врата, за њом Младен). ПАВКА: 'Ајд' овамо, па пољуби оцу руку! (Даница љуби руку Јеврему.

ПАВКА: 'Ајд' овамо, па пољуби оцу руку! (Даница љуби руку Јеврему.) МАРИНА (из задњих врата, за њом Ивковић): 'Ајде овамо, па пољуби мајци руку.

којега извесне пропалице и бескућници кандидују и за народног посланика, преотео ми је венчану жену и јавно се с њом састаје... ЈЕВРЕМ (престрављен маше руком да престане читати): Чекај!

) Читај лакше! СРЕТА (наставља):... и јавно се с њом састаје на очиглед целог грађанства, а на поругу јавнога морала.

МЛАДЕН: Јурио сам као да ме пандури вијају. В ПАВКА, СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (за њом Спира и Спириница): Шта је, забога? СПИРА И СПИРИНИЦА: Шта је? ЈЕВРЕМ: Та говори шта је, узбуни целу кућу?

(Испраћа га и Јовица одлази.) XИИ СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (улази, за њом Спира и Даница): Где си, дете, забога? Тражимо те по целој кући... СПИРА: Имамо важан разговор с тобом.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

као таква дуго почаствована била да меси поскурице за цркву и да пере стихаре, а и господин попа се особито хвалио с њом. То је све што се сме тврдити.

С њом ће бити што и са оним цинцарским печењем: »Ако го не јадиш печено, ће го јадиш ку’ано!« Послаће је у неке новине, у нов

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

је, у почетку, била усијана гомила Која се на милион делова разломила — Камила гази по песку, а сунце напоредо са њом Клизи и посрће васионском путањом.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Поред тога, са њом се не може знати на којој је дубини у проласку ухватила свој плен, што је за испитивача важно знати.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Сви Грци назад! — Ево вече пада, Сва разнобојна, мирно тече Сава, И тамномрка над њом, Мала ада, Ко цвет водени над таласом, спава...

Ах, збогом, Госпо: ево вече пада, Сва разнобојна, мирно тече Сава, И сивомрка над њом, Мала ада, Ко цвет водени над таласом, спава... ИИИ Синоћ сам, Госпо, пио разна вина, А све у част и слатко име ваше.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Злога госта Европи Оркана! Византија сада није друго но прћија младе Теодоре; звијезда је црне судбе над њом. Палеолог позива Мурата да закопа Грке са Србима. Своју мисли Бранковић с Гертуком. Мухамеде, то је за Гертуку!

соколу прво перје никне, он не може више мировати, него своје размеће гњијездо, грабећ сламку једну и по једну С њом пут неба бјежи цијучући. Све је ово некаква наука!

Рашта дрýгê нема на свијету! Да нијесам с Баном Милоњићем деветороструко кумовао, бих му младу снаху уграбио, па с њом бјежâ главом по свијету. КНЕЗ ЈАНКО Не ђетињи, кукала ти мајка! Збиља ти је памет сву попила.

Док сидемо кâ на ово поље, починемо под једну јабуку, испод које и поточић враше. Сви се у хлад под њом сабијемо, уберемо зрелијех јабуках, као цукар свака бјеше слатка; поп очита под њом еванђеље.

Сви се у хлад под њом сабијемо, уберемо зрелијех јабуках, као цукар свака бјеше слатка; поп очита под њом еванђеље. У то доба пет Мартиновићах дигоше се један за другијем и за њима три четири друга.

Они кажу: „Жена је човјеку слатко воће ал' печено јагње. Док је таква, нека је у кућу; није л' таква, са њом на улицу!“ КНЕЗ РОГАН Хвала Богу, пасјега милета, кâ је опит са злом и неправдом!

Седам снахах што ошиша? њима празно! Што не чува младу главу, људска вило; што крвника њом наслади, братска дико? На вјеру те посјекоше, невјерници! Дивно л' Травник окитише, то платили!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Дете рано дође, леже, и ено га још спава. Он већ не би могао да издржи. Ципелом или чибуком бацио би се за њом: — Ајд’, бар и тебе да не гледам! — И од једа заваљивао би се на јастук.

међу матером и међ осталим женама, била и Софка, и кад би му она полетела у сусрет, он би онда, грлећи је, долазио са њом.

И онда бар њу не треба да лаже, бар пред њом не треба да се претвара. Знала је она да он бежи из страха од сиротиње, која ће, ако није већ, а оно сигурно доћи, као

И кад за њом и Магдом затвори капију, она се брзо, готово трчећи, испе горе и кроз прозор отпоче их одгледати. Виде како мати јој

Чак би се осећао И мирис оне земље гробљанске, са самога гроба. Магда држећи широку синију и нагнута над њом а ногама једнако гурајући испред себе на што је наилазила, да се не би спотакла, стави је испред Софке.

Уза степенице узнесе и унесе код њих велику сребрну синију са јелима, и мећући је испред њих, сагнута над њом, виде како гост не може ока да скине од ње, особито кад јој, због тога што се беше много сагла, падоше плетенице низ

Ова је пак, ништа не слутећи, још мање о продаји куће, а сва срећна што је он, газда јој, дошао и час са њом говорио, једнако гунђала, себе грдила и корила: како то, луда она, да се не сети да ће газда доћи, кад уочи суботе она

тамо у кујну, разливала у разне лонце и шерпе, да ко од њих, мати или Софка, не примете, јер зна шта би онда било са њом. Силом би је натерали да однесе и врати у бачву.

Особито беснела је због увреде: што, и ако је то хтео са њом, да је уда, што онда овако са њом да поступа, што овако брзо, одмах, као да је не може гледати.

Особито беснела је због увреде: што, и ако је то хтео са њом, да је уда, што онда овако са њом да поступа, што овако брзо, одмах, као да је не може гледати.

После, чим Магда сиђе, немо, никоме се не јављајући, оде са њом код тетка-Катиних. Чисто се спотицала грабећи да што пре оде, као да побегне од свега тога, а опет, опет никако још не

Није она као свака: није дете, шипарица, да ништа не зна и не сме да зна, па тако, у трен, како они хоће, са њом да чине...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Донесите да с њом потрујем ове перчинаше. Ајте! Повељанаја творите, а ови ће предлагаје маја пити, не бој се!“ Тек је он изговорио те

Они се примицаху, страшни у лицу, и грозећи се пут младића. Стари извадио иза паса нечесову кључину па хоће њом да га удари, поп замахњује онијем бременом књига и циља га право у чело, жутељави момак омјера и онијем крстом да га

Старац слутећи да ће му се кућа брзо истражити а с њом и та вјештина, изучи свога слугу, који бјеше бистар и доброћудан момак. Кад старац умрије, он се поврну дома у Црмници.

“ рећи ће неки. „Богами, заиста је боља од многога човјека!“ прихвати онај први. „Радији бих с њом и на јуначки чесов посао прегнути, но с многијема што оружје пашу!“ Сви се томе слатко насмијаше и потврдише.

Ко други н’ако анатемњак може опјанити људско срце, да му братске, рођене братске крви требује да се њом ублажи?“ Говорећи то старац се бјеше постепено загријао, а при пошљедњим ријечима, диже се и поносито исправи свој

“ рече Јока поклонивши се да му руку целива. Човјек одиже обје руке да јој их измакне, па ижљуби с њом у лице. Док се он са сестром грлио, Стана и Милица прихвате му руке, па их цјеливају. Човјек се пољуби и с њима.

стругати лулу и пунити је, па кад му „снаша“ привали жеравак те пошто одби неколико димова, поче се разговарати с њом, о домаћијем работама. А бјеше крупна људина тај поп. Мањи нешто од сердара, а ни мало ужи у плећима од њега.

Оба се пријатеља смијаху. Сердар показа на срце, мигну на Јанка, па изврати шаку и стаде трескати њом, хотијући тијем предочити ономе, како је у Јанка срце обилато, како је срчан.

Не од једнога зла но од мноштва зала. Они ће је удати за чесова старкељу, или ће с њом у манастир, а овако кад ти приспијеш, гроф Павле, наш други отац, заузеће се одмах.

Дуго је до дана!“ И шћеде да леже, но му у тај мах сину чудна мисао. „Како би било“, помисли он, „да се ја баш с њом поразговорим? Да је онако из далека, ама из далека, да почнем! Постидјеће се, па...и мени је мука... Онако, да покушам.

„Аман! забога!“ једва изговори. „Чујеш ти бабо!“ говораше он кроза зубе, једнако трзајући њом. „Чујеш ли ти! Није она ђевојчина, но моја шћер. А он је зар с тога скитач што је к нама утека’ од витешке невоље!

Од ње нам већ никакве вајде. А и без тога, ти знаш како ми се с њом растати. Дакле, остајемо ми с овијем лудијем ђететом, да ни га Бог поживи, (—сердару поче глас дрхтати—) ама...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

било да употреби ону стару, освештану традицијом, било да искује нову, која често ни по чему не заостаје за њом. Пословице су најмисаонији део наше читаве народне књижевности.

Сунце га не грејало, док мене не видио! — (речи којима девојка тајно заклиње момка који за њу не мари, да би се њом занео). Тешка га рђа спопанула! Уста му се на затиок окренула! Црна му земља кости изметала!

“ (тј. да се млијеко укисели док она буде до врата), па се обрне к вратима, а лонац и млијеко за њом по земљи, јер је нехотице била запела ногом за упрту од торбе. Милутину по полутину.

Ови што се окладио пође за њом (послије неколико времена) и запита је: „Бабо, у које си доба?“, а она одговори: „Осам ми мањка, а девету ћерам“.

нашао њезин лонац с масти, па се њоме намазао и, рекавши онако као и она, прометнуо се и он у нешто и одлетео за њом — и долетјевши на орах више Моловина, нашао онђе много вјештица гдје се часте за златнијем столом и пију из златнијех

и вода је тако исто поквари и однесе, каже неимару неко у сну, кад ћуприју трећи пут сазида, да се прво вече под њом негђе намјести са сјекиром у руци, па кад вода дође и понесе кладе и јеле и борове, да удари у нешто сјекиром, и тако

Када то тако време настане, они ће се моћи вратити у своју земљу и над њом ће као и раније и даље владати. Ослобођени својих почињених грехова и својих уза, они ће се тек тада моћи окренути

“ На то дотерају товар до воденице и воденичар веже кобилу, али га она удари ногама и угине, а њен власник за њом кука.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било

А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом пробијем лед, и заватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава?

А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.

” И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана.

Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати.

низ кревет, па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом, и тако их нестане. Онда ђипи и царев син па повиче: „Шта је то?

” Баба не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна

” Онда се мати врати кући не обзирући се, и како је ишла од царева двора, све се за њом ћуприја градила од бисера и драгога камења до пред њезину кућу.

Кад јој се син опаше снагом, он заиште од матере ону пушку да иде с њом у лов, а мати му је не хтедне дати говорећи: „Ни по што, синко!

маштанија, прекрсти се пут истока и кликну јакога Бога у помоћ, док пуче муња из неба те сажеже ђевојачку мајку, и под њом се земља просједе, те јој кости сатопи, и тако царев син с ђевојком здраво дома одбјеже, ђевојку покрсти и вјенча је

длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ни куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше.

те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута име- | ном Божјим да стане и она стаде на ономе мјесту на

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

она је део врлине и од свега у телу савршеног најсавршеније као неки део или уд, а љубав је глава и савршенство и са њом спрегнуту смерност показује, која чини узвишеним, и милостињу и човекољубље, а ради њих чак и Бог постаде човек, као

је дошао дванаести дан тога месеца, рече: „Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу, јер такав имам завет, да пред њом испустим дух свој.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! СКИТНИЦА: Гледам, пљунутā она! Потрчим за њом, оборим неке куфере, носачи псују, псују путници, вичем Вуко, Вуко, она ништа! Стигнем, а она жива премрла!

ИКОНИЈА: Свецу запали једну свећу, а ђаволу запали две! И шта би, на крају? СКИТНИЦА: Нисам пред њом стајо више од секунд. Ал док сам Стајо, све се објаснило! Гледам је, гледам, а у глави све долази на своје место!

Друже! Води ме одавде, нек ми суде, па у затвор — међу праве људе! (Излази. Иследник за њом. Просјак коракне за њима, збуњено, али се предомисли и врати се натраг.) МИЛЕ: Скресо би ја њози, да није женско!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ВАСКА (једва што показује знаке неке радозналости и радости, одлази и силази немарно, уморно). ЈОВЧА (гледа за њом; сав трепти од грозе сећајући се речи владичиних, које понавља): »Не даш је другом!

Нека то сада, после. СТОЈНА А, није газда! Ништа лошо са том Циганком не чини. Што кажу да тобож с њом живи, није, није истина. Ја сам ту и целе их ноћи дворим. Само, она не личи на Васку али, да има њене очи — има!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

и предраге матере, која ме је на исти начин при матерњим прсима држала и својим млеком [х]ранила, оживи жеља моја за њом, колико да је данас умрла, крв њезина која у мени тече, почне с већим устремљењем тећи, срце ми се смуштава, саме сузе

да види што је стоји вика и да вику с виком | предусретне, но, нађе се у великом русвају и тако се смете да није пред њом ни писнути умео. Такова је то Амазонка била, да би на сто Дионисија ударила.

Иди за науком; с њом ћеш свуд престати и твоје живљење поштено заслужити. Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена кад се је међу

Једна је Јованка, кћи чиче Лазе. Ова се уда за некога који роди с њом (не памтим добро) једно или двоје деце, пак је онда остави, оде некуд и степе се и за неколико година нејма му ни

Иде ли у Крим, или у Трапезонт, или ако ће и у Кавкас, и ја ћу с њим, само нек нисам онде гди је куга, јер с њом за главу не би[х] се рад пријатељити ни пачати. Први корабаљ гди запитамо куд иде, кажу нам - у Галац, у Молдавију.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бија је код круне на ручку и разговара се с њом... Када Францези забранише наш с(вети), ред, он оста сам у манастиру за 8 година а редовници се разбижаху по жупах...

Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њом букову даску разбити. Риђи му брци затискиваху ноздре и допираху до ушију.

Таа-ко! А ти ме, мали, изуј! Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати. — Таа-ко!

Па, ваља да иђеш прид њима овако (показа му како ће се гегати), ако ли која утече низ рику, мораћеш трчати за њом низ обалу док је не сузбијеш. Послије тијех упутстава уђоше за ђаконима.

Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана. Иза тијех кућа пружила се ливадица, а под њом одмах текла је ријека, шира но на другој страни острвца.

Он нагну чашом, али послије једнога гутљаја лице му се згрчи и очи му засузише, те заману чашом и удари њом по глави варалицу. Она двојица скочише на Бакоњу, али снажни Кушмељић залијепи шаком једнога и другога у тињи час.

Сва та мјешавина летијаше навише, навише, а за њом летијаше онај болешљиви ђакон, врло тужан што не може да их стигне, и баш кад хоћаху да зађу за њеки румени облак,

Јетрва пљуну за њом три пута, газећи пљувачку и мрмољећи њешто, па настаде око дјетета. Сутрадан рано, Чмањак изједе два попржена јаја и

Сједнувши назва Исуса, па сними капу, па тресну њом о кољено, те стрцнуше капљице на све стране... — О, боже... боже! — проговори једва једвице мати.

— А могâ би наоколо, али је далеко... а није далеко на добру коњу! — и отиде. — Збогом! — викну Бакоња за њом и потече у сав трк, па се у трку обазрије, те видје да се и она окренула.

Бакоња се с њом познаде у берби, али су мало говорили, него се често крадом погледали. Па кад су једном прстењкали, Јела га је

Сад се Бакоња сјети свега тога и сам себе прекори што није био слободнији пред њом, и зарече се да ће је шалом ословити, онако како чине други момци, чим је опет удеси.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Под табанима су леђа матице, ту је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему. Исплатило би се, сада, и баш овде над њом, разумео бих нешто. А вуче ме себи човечина с подигнутом руком.

А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго. Људи мога корена ћутањем морају да се бране.

Исто што и кокошка. Кртица. И све ће бити исто. Само ће у његовом кревету други с њом да спава. Друге шаке гњечиће њене слабине. Вукашин ће појести имање.

Сви могу у мојој фамилији. — Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке. — А ти баш оцу Методију — шиљак у нос!

Она није крива. О томе неће с њом... — Онај још спава? Она само уздахну и саже се да заложи фуруну. — Чим се разбуди, нека дође до мене.

) Не, не! Не треба лампа. Ја ћу сад да се скинем и мало одморим. Много ти хвала... (Шта ћу с њом оволико обрадованом?) У капуту седе на кревет и уздахну.

јаче: он ће смирити Ђорђа, да и ова ноћ не буде као прошла, иако је он ушао у двориште као да је туђе и поздравио се с њом као да је не познаје.

Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа! — Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом. На њу иде шубара, црна, шиљата, ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи. — Јесам!

Стид јој се разгоре у глави и на лицу. Прошлост, погубљена и заборављена у пословима, Виси сада сва пред њом, похабана и у ритама, као сиротињско одело. Никада до овог тренутка није помислила да јој је живот јадан и пуст.

Док је жива, палиће ти свећу на гробу. А ти знаш каква је твоја душа: рибица у крви! Не можеш да умреш с њом. Помисли само... — Напоље, стара кујо, напоље, кад наређујем!

Играла са књазом Александром, трапавим... Народ — то је њој нешто прљаво и лукаво. Прерово — вучја јазбина! С њом, шта ће бити мој живот?

Може још више наљутити оца, и он брзо пође у кухињу да се посаветује са Симком. Под њом, повијеном, у плитком дрвеном шафољу с топлом водом њене руке свађале су се с посуђем.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Би јој обећано да ће се за неколико дана вратити кући. Али, само што је Златопрста ушла у дворац, за њом су се залупила тешка гвоздена врата.

— у потрагу за њом! — нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала. Где је све нису тражили, где све

А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор. Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину. — Па, овде има неког? — узвикну и стрча се низа степенице.

Где сам? — зачуди се, али је цврчак упозори да ништа не пита. Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата.

А и чему би? Сва деца из улице, као некада њихови очеви и дедови, трчала су за њом, вичући: — Татага! Татага! Да ли их је примећивала? Ко зна.

Ко је Татага и шта ради у шуми? Радозналци су се за њом све чешће освртали. На леђима јој је вечито иста врећа, увек пуна.

— То што звери иду за њом, не значи зло! Давно, још кад се град зидао, живео је пустињак који је друговао са зверима, али и људима помагао

Трже га тек риба која му се на длану преобрази у златоперку. Он је пусти да падне у воду и загледа се за њом, запањен: из белог, светлуцавог песка пружали су се ка њему румени прсти корала између којих су промицале златне рибе.

Да си ме убио, као луди ветар би светом хујао. Нека ти је срећан пут! — птица се вину увис, а дечак полете за њом. Ко зна колико је тако летео? Колико планина, пустиња и мора прелетео док није стигао до родног града?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Над њом су се преплитале несазнане светлости година у настајању са тминама минулих постојања и, осветљене, магле су дрхтале.

Осим тога, плашио се јер је опажао како она његова жеља опет бива све јача, како се све теже бори с њом и све теже је савлађује. Да би је некако потчинио, почео је, са стрепњом, да припрема њено остварење.

Учинило јој се да се све светлости потапају у некој невероватној магли. Пред њом као да је искрсавао црн пролаз који се није могао мимоићи. Буљила је у себе и можда је сад њено око било жуто.

Љубица је знала да је то последњи октобар који промиче и над њом. Умрла је девет месеци после окршаја у Жабарима, у мају 1843. године.

Искушавала га је а он је слутио да с њом неће моћи брзо да изађе на крај. И уплашио се, он, за кога се веровало да не зна за страх.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

И заман хита наше слабо око Куле тог мора да позна и спази; Истина мора да лежи дубоко Ми над њом гремо по незнаној стази. Питања наша шум нејасни срета, И жудном духу одговора није; Гдје је почетак?

“ Онамо, 'намо! - сабљи за стара Негова ребра да тупим рез По турским ребрим': да б'једној раји Њом истом с руку рас јецам вез. Онамо, 'намо, за брда она, Милошев, кажу, пребива гроб!... Онамо!...

„Доле ћемо јако сести; Ал' ће да се слади! Мор'о бих те, рибо, јести И да није глади!“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти Чун се љуљну - он се трже Оде санак пусти! Бр. Радичевић ВИИ ЂАЧКИ РАСТАНАК .......

„Та да имаш крило лако, да прнеш облаку, Не би мене чедо јако Утекла јунаку!“ Па се млађан за њом стисну, Дохвати је саде; „Јао мене!“ она врисну, Па под липу паде. О да чудна ваљушкања По зеленој трави!

Пред њом, у ормару Од ебаноса, укожени красно, Тасо и Платон... У камину стару Још жива ватра и црвени јасно... Будна је.

На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом; А ветар суморно звижди кроз црна и пуста пола, И густе слојеве магле у влажни ваља дô...

В. Илић ЦВИИ ДРУГУ Сто је припремљен давно, и мирта, и мајске руже; На столу амфора блиста, и скромна вечера с њом. На празник светлога Маја похитај, љубазни друже, У овај мирни дом.

Страшћу и слашћу миришу јој уста; Опија, пали њена пјесма пуста. Гомиле јуре, худе, пјане, плахе, Помамно за њом, и улице звоне Од пјесме, цике, и од страсти боне... Ах, - еухое, Баццхе, Баццхе, Баццхе! М.

Очи јој сјаху. Један блистав прамен Беше јој просут преко лепог чела. Пред њом се уз пут сплетаху стоструко Вињага, павит, и бујад зелена; Купина трњем задираше грубо У њене скуте танушне к'о пена.

Слободна је раја, она душа чиста, Над којом се, давно, заплакала Вила: Цар Душана круна у Скопљу се блиста, Над њом Бели Ор'о раширио крила!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Од рубина хиљаде мостовах у правилне над њом стали дуге; сви редови гордијех фонтанах, који скачу у небесна поља, од ње иду, у њу се повраћу.

За њом време са великом хуком на зефирна сљедоваше крила у широке своје коловрате, неће ли је како ухватити. Радимости ове

Попа, Васко - КОРА

капији жутој КОКОШКА Верује Само веселом пијуку Својих жутих сећања Нестане Пред снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних језера Што над њом круже Одскочи Од своје крваве главе Која је у ноћ

пијуку Својих жутих сећања Нестане Пред снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних језера Што над њом круже Одскочи Од своје крваве главе Која је у ноћ гњура Одскочи На легало да узлети МАСЛАЧАК На ивици плочника На

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Научих како се са њима рачуна, како се они сабирају, како рашчлањују. Увидех шта је то размера двају бројева, како се њом могу мерити углови.

“ То говорећи, показа руком према врту, рашири свих пет прстију своје деснице, стави је пред своје чело и учини њом покрет који у мимици означава шашавост.

Еуристенес пружи редом сваком од њих поједино златно и сребрно посуђе право у руку да њом одмери његову тежину. Његови пратиоци распростреше пред присутним госпођама скупоцена ткива и бацише их у лепе наборе

Архимедес прегледа пажљиво круну и замоли од Хијерона његов златан прстен, а од Еразистрата затражи вунену марамицу. Њом истрља прстен да би га ослободио његових спољних нечистоћа; онда упореди његов златан сјај са сјајем круне.

Граматика се учила због знања црквеног језика, реторика да се њом Свевишњи хвали, астрономија да се саставља хришћански календар, музика због пјенија Богу.

Савлада постепено целокупну науку Птолемајевог система света, и то тим лакше што се са њом упознао већ у Кракову преко свог учитеља Бруџевског.

Овом полугом може се клип много лакше покретати овамо онамо“. Он се насмеши задовољно. „Са њом сам постигао много јаче ефекте, но још важнији били су погледи које ми је она створила о природи ваздуха“.

Он беше исповедник изборног кнеза, па му овај поклони целу збирку мојих справа. Са њом се добро упознао, па ће, како ми је ових дана писао, о мојим опитима известити научни свет у своме делу „Механика

Њутн одржа своје обећање и посећиваше често породицу апотекареву. Ту би често затекао и госпођицу Стореј и са њом се забављао.

“ „Госпођица не може чекати годинама на тебе, она је прешла двадесету.“ „Ето увиђаш и сама!“ „Но вери се са њом, па ће да причека“. „А то тек не иде; не могу чинити обећања кад нисам сигуран да ћу их моћи испунити“.

Њутн је свом ујаку говорио како би волео да дође до једне тростране стаклене призме да њом прави оптичке експерименте.

Иако се и даље водио безначајан разговор, Њутн је час бледео, час се зарумењавао и био наблизу до тога да пред њом падне на колена као покајник. Један неочекивани непозвани гост пресече ту душевну драму. Њутн се диже да пође.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

„И такав ћеш умрети.“ „То не знам. Али сад такав сам. И то од зимус кад сам једно вече по првом снегу шетао са њом пустим улицама. Тај снег, рекао бих, много је утицао.

Ти ми се можеш смејати, јер се слабо у овоме разумеш, али ја ти не могу исказати са каквим сам усхићењем, идући за њом, гледао у траг њене мале ципелице по чијој се ивици био нахватао згрудван, чист снег и у коврџице њене црне косе

мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње. Али ми се сад све учини друкче него некад.

поменутог заната, била је веома проста: пратити трупу дотичног гарнизона у свима њеним тактичким кретањима, ићи за њом у стопу: на маневре, у ратну службу, као и на егзерциришта, стрелишта, гађање и купање.

Тек при крају села угледам једну скоро окречену зграду и пред њом младу сељанку, сва се бели. Наслонила се била уз разваљен плот, а једра и чиста као за смотру.

Наслонила се била уз разваљен плот, а једра и чиста као за смотру. Ја застанем, поздравим се с њом и кажем јој шта тражим, а она ме радо и весело уведе унутра и показа одаје. Разуме се да су ми се допале...

кажем јој шта има да спреми, а све је поглéдам испод ока онако нареднички — био сам онда наредник — и разговарам с њом по сељачки. — Па како, снајо, прођосте од Аустријанаца? — Не питај.

Ко је газда у овој кућу?“ Па си ућутим, и месец дана, нећеш ми верујеш, не говорим с њом. Бре моли ме, бре куми, клечи, преклиње, па она, па мајка, па сви редом, јок: ја само ћутим (а плаче ми се) и лечим

И Свилар осети: како с њом заједно потону доле негде у мрачни бездан, унеповрат, све оно што се онако муњевито и кобно сломило у њему, сав онај

У постељи, у пени из чипака, лежала је болесна жена и дисала брзо. Над њом, сасвим младом, лелујали су се лаки облаци завесица од белог тила, а према њој, на зиду, висио је гоблен са мотивом

Кад се постепено савладао, а умирила га тек неумољива одлука да умре заједно с њом, он лагано, на прстима, приђе вратима да ослушне.

И час прелазећи у суседну собу да узме њезину слику веренице, да је посматра кад је здрава била, љуби и над њом плаче најболнијим плачем, а час враћајући се к њој да гледа у њено слабо, сјајно од ватре лице и како се убрзано

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А пред њом мала чистина са четири кржљава багрема, која су се с прољећа разлиставала штедљиво и суздржано. Стан је био уздужно

Мој „смртно заљубљени” отац остао је кратко вријеме уз моју мајку, с њом зачео мене, свог сина, па опет одлутао морима.

Надаље, гаравуши с омота била је слетјела на рамена рајска птица, која је скупа с њом тужила. Још и данас морам да извршим свјесни напор како бих из представе моје мајке отјерао ту наметничку птицу што

извор и свој прави основ: њеним нестанком као да је нестало без повратка и многошта друго, привидно без икакве везе с њом.

А кад бих се на улици срео с њом, обарао сам поглед и нисам успјевао да смогнем чисто физичку снагу која би ми подигла капке до висине њеног погледа.

у тој Егидијевој пажљивости према баки има као нека клица отпора и неодобравања према дједу, и извјесне солидарности с њом у некаквом уображаваном, прећутном али латентном распору између ње и дједа.

Једне вечери, подрашкан радозналошћу, и можда подбоден ко зна каквом сумњом, почекам иза угла, па кришом пођем за њом. Становали су у високом приземљу. Био је почетак љета, прозори отворени.

Изишла је, опет нечујно, и полако затворила врата. Дуго сам гледао у та бијела врата која су се за њом заклопила. XВИИИ Кад је овако лијеп и ведар дан, он као да ме узме за руку и поведе натраг на изворе мог дјетињства.

И већ се губи нада. Али онда се појави тачкица свијетла: трапамо, басамо, за њом, не марећи што обијамо стопала и што ударамо челом, о хриди; занесено, мјесечарски срљамо за њом.

трапамо, басамо, за њом, не марећи што обијамо стопала и што ударамо челом, о хриди; занесено, мјесечарски срљамо за њом. И, најзад, голи и празноруки избијамо на сунчану чистину у присоју. То је старост. Лијепа је старост.

Лицем у лице с њом. Иза стакла лијевале су бесконачне кише, које дају слику једне неутјешне вјечности, тиштале нијеме мрклине ниских

За шкољку, заједно с њом умире небосклон њезине седефне коре. За марвинче, с њим умиру само јасле; јасле и рудо. До Колумба, с човјеком су

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом. Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут

Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди.

Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу.

Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...

— Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... Станци прекипе. Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала

А Станка му задаваше највећу бригу. Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.

— А она... Станка, шта ћу с њом? — Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...

Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. — Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. Не остаде им више од стотине корака до реке.

— Она то и тражи једнако — рече он. — Па лепо, болан. Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. — То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене.

— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. — Шта? — рече она зачуђено. — Знаш... да си тешка...

како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. — Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. — Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад...

стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар пристане и пође с њом. Идући тако, девојка му је показивала своје пустаре и марву која је на њима пасла. Напослетку дођу до једне бразде, на

Него немој се преварити; што ти год уздаје немој узети, него му ишти прстен. Па пође пред њим. Малиша ће те за њом, а она ти га уведе, побратиме си драговићу, у некакву пећину.

Најприје бацише бабу у јаму — јала, душо, држи се зубима за вјетар! — па за њом закотураше стијену. Лети баба, лети стијена, док одједном доље у бездан буб, оста заувијек.

И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана.

Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати.

низ кревет, па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом, и тако их нестане. Онда ђипи и царев син па повиче: — Шта је то? Кад тамо, али баба под креветом.

Баба, не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости, па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна

А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.

а лисица побегне у једно језеро које је било усред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају; онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом!

шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају; онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом!

„А што ћу се ја толико мучити? Узећу ову лопату железну, замахнућу два-три пута њом, и трс ће бити мој. Док се стража пробуди, ја ћу дотле побјећи.

Да сакате јабуке, боже! То чудо још није својим очима видио. Под њом забоден штап, један дрвен, други гвозден. Онда рече лија: — Ено, побратиме, види, под оном јабуком је један штап

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

да тада ни небо ни човек заплакао није, Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије, Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

Она, без живота И младости, спава на крилима туге; Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге По њој: она спава, с њом њена лепота.

Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота; Можда живи и доћи ће после овог сна. Можда спава са очима изван сваког зла.

Сенку и с њом мене водили сте собом... Силна дрскост беше овладала мноме; Ја сам само знао бити њеним робом — Да Вас пратим, гледам

Видим једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи, Ил' ту зато стоји да нејасно, тавно, Каже шта је било

Поворка доба изумрлих сада За њом се креће: нит ропће, нит цвили, Увело лишће шушти, тихо пада — Живот нестаје, ал' траг за њим мили.

Ја опет сањам. Дошла ми кћи, И дан велики: сунце је греје. Али и с њом мати. Срећни смо сви. Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

И не само да сам је савладао већ сам је из свог срца ишчупао тако да није остао ни траг од жеље за њом. Отад сам према свакој коцки равнодушан, као према чачкању зуба.

Онда се инжењер забринуо и рекао да треба обавестити инспектора Авердека (Авердецк). Позвали смо ту важну особу, са њом разговарали, испитивали, расправљали и одлучили да сијалица треба да се помери два инча, односно да се врати на место

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Са њом се губила и земља чије сам прве обрисе тако нестрпљиво желео да видим оног сунчаног мартовског дана пре девет година,

Немачка не би опстала дуго времена да није било брзог развоја челичне и друге индустрије која је убрзо дошла за њом. Организовање Немачке као економске целине, обезбедило је и њену јединствену политичку организацију.

Познавао сам историјску позадину Декларације независности, а исто тако и оно што је за њом уследило. Сувише много сам знао о томе да бих могао себи дати потврдан одговор.

“ Једна од Џексонових сестара отишла је тог лета у Италију, а ја сам пошао за њом. Када се враћала тамо проведе део лета, а ја сам јој се опет придружио.

Ћипико, Иво - Приповетке

Најпре искрцала се варошка чељад, а за њом наврвише Загорци. Отимају се ко ће пре, као да неће на свакога доћи ред да изађе.

Купљачи једва одолевају побирати их. Лашње их је чешљати: куд год ставиш руку, сијасет их под њом нађеш. За јутрењу заложише се хлебом и напише се сити налеваша.

—Биљет амо! — завика морнар и устави је. Жена се учини невешта. —Одлази! — љутито ће морнар и истера је напоље. За њом изиђе и Марко. Свет се смијао том неретком случају. Даска је истегнута. Пароброд помало натрашке измиче.

Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се. Цвета иде прва, а за њом Марко с напрћеном торбом на леђима.

Мали Марко турио је руке у одело да их загреје; ћути и чека. Одједном Цвета, забринувши се, диже се. Марко нагне за њом. Пођоше журно комшијској кући. Те две закумљене куће добро се пазијаху, мада је њена сиромашнија.

Већ је заноћило. Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла. И њену главу захвати светлост — рекао би свиће. У загону брецну на вођи звонце.

Самотан и празан простор зевну јој пред очима и ужасом је потресе. Мека месечева светлост продре пред њом до на крај куће, све до кревета. Осветли га, спуштајући се на њ. Цвета полети за том светлошћу.

Устави се код увијек зеленога бора самца што се у пучини затона огледа и вјечито над њом бруји, као тајанствена пјесма из даљине.... А сунце јој полако у сусрет долази и захвата својим увијек топлим зракама.

Једнога јутра, у јесен, пошла је она с њиме, носила му је јело за више дана, — а он је пред њом гонио овце што их господар бијаше горе код њих купио. Дува јужина.

Спасоје иде увијек пред њом, не чудећи се већ ничему; охрабрен је честим виђењем. Био је с војницима и с њима говорио, и долазио је до самих

Иде, а снатри о нечему нејасноме. А пред њом доље, по уској пучини, гоне се бијели валови, као овце у трку, кад их на со вабе.

Али наједном из тога стања отрже је брзина пароброда, заселци и питоме баштине што за њом заостају. Још једном, на догледу града, брдина и заосталих заселака, буде се осјећаји и дрхте; још једном мисао

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Навешћу само три примера. Кад лепа Тодора захвата воду, вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје: Лепа Тода на воду дооди, Сама гу се вода заваћаше.

Али су оне свеједно значајне. За прву ћемо касније видети да је са њом слика иста као у извору из ког нам је дошла, а друга само појачава то што се у проширеном опису после небеских тела

поистоветила се с њом). Из прве рођењем излазимо у свет, да би нас друга, мрачна мајка, на крају прогутала. Улазак у ову другу песник је

Јер Љепосаву сахрањују „откуда се јасно сунце рађа“, а свекрва за њом нариче „када буде на истоку сунце“. Милића, насупрот, сахрањују „куда јарко смирује се сунце“, а мајка за њим нариче

Ту песнички говор постаје таутолошки. Разуме се да није посреди пука метричка схема него и све што са њом у присној повезаности иде: сечење реченице на стихове и њен прелазак из стиха у стих, вођење синтаксичкоинтонационог

у поезији, преовладавала позитивистичка линија, коју он везује за „кодекс патријархалне и грађанске етике“, а с њом корелира и онај малограђанскосентиметални и у суштини конзервативни дух (друго сазнање) које је дотекао све до лирике

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

МОМАК: Није! ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га! ЧЕДА (за њом): Нигде га нема! ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога!

XВ ЖИВКА, ДАРА, ЧЕДА, АНКА, МОМАК ЖИВКА (носи цилиндер и глади га рукавом од блузе.) ДАРА и РАКА (долазе за њом). ЖИВКА: Кад га, несрећник, метнуо под миндерлук и напунио га орасима! Ко би се сетио да га тражи под миндерлуком?

ДАРА: Не остаје ти ништа друго него опет с мајком да разговараш. ЧЕДА: Само кад би се с њом могло честито разговарати.

ЧЕДА: Само кад би се с њом могло честито разговарати. ИИИ ПРЕЂАШЊИ, ЖИВКА ЖИВКА (долази споља под шеширом а за њом један фотографски шегрт носи преко руке хаљину увијену у бели чаршав): Метни овде!

ЖИВКА (окрене се на собним вратима): Па-па! Папа! XИИИ АНКА, ЧЕДА АНКА (гледа за њом изненађена. Затим прилази огледалу и, квасећи прсте на уснама, дотерује обрве и удешава фризуру).

Него, дедер ви, душо моја, видите је ли ту гдегод моја жена. Хтео бих да разговарам с њом. АНКА: Хоћу, само, је л' те пристаћете да вам испричам сан? ЧЕДА: Разуме се!

ЧЕДА: Разуме се! АНКА (полазећи): Верујте, врло је интересантан сан. (Оде.) XИВ ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (гледа за њом): Хм! ДАРА (долази). Где си, бога ти? ЧЕДА: Ја? Код адвоката. ДАРА: Шта ћеш код адвоката?

од овога тренутка тебе не сматра за свога зета; с тобом не жели више ни да разговара као са зетом и, ако имаш што с њом, можеш доћи само као странац, поднети преко млађих визиткарту и молити је да те прими – и само званично да разговараш

доћи само као странац, поднети преко млађих визиткарту и молити је да те прими – и само званично да разговараш са њом. ЧЕДА: Тако је поручила? Није ли вам казала треба ли да метнем и цилиндер? ВАСА: И цилиндер, дабоме.

АНКА: Лепо! А после? ЧЕДА: А после, споразумећемо се. АНКА: Идем одмах! (Одлази у собу.) ЧЕДА (погледа за њом, па излази на задња врата).

XИ ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (долази из собе држећи визиткарту у руци, за њом Анка): А он вам ово дао? АНКА: Да, господин зет. Он чека у предсобљу.

Одмах, разуме се, врло хитно! Да! (Оставља слушалицу.) XXИИ ДАРА, ЖИВКА ДАРА (долази из десних врата, за њом Рака). ЖИВКА: Даро, кћери, звала сам те да те припремим. Буди храбра, дете моје, да поднесеш ударац који те очекује.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Рођак је и млађи је да би га она без зазора могла пустити веома блиско, чак толико да телом уз тело с њом ковибрира.

33 Прва реченица у Газда-Младену још мање се прелива у текст који за њом следи, још мање се за њега везује, него се, напротив, сама за се односи на целину радње, сама раскрива поглед на сав

Будући да није имао довољно (школовањем стицане) контроле над њом, Станковић је реченицу по правилу склапао под појачаним притиском призора који се том реченицом описује, приповеда.

Стога је свадбена и с њом уопште фолклорна подлога прилично јака у Нечистој крви, мада на први поглед није и довољно видљива.

рукама о образе, који би јој се надмели и још више поруменели, са састављеним плећкама, са наднесеном целом гор њом половином, њихај ући се полако и осећајући драж у тој својој извијеној половини, у испупчености и раздвојености

Једновремено осећа оно што се збива у близини и доле, под њом: „А доле, из куће, из кујне и оне велике собе, ништа се није чуло; такође ни из дворишта, ни из баште.

су се окретала и цврчала читава телад - све јој се то учини као неки логор, као неко одмориште, где се они сад сви са њом, својим пленом, зауставили да се одморе, па опет некуд, далеко, незнано куд крену се и пођу. . .

]” 134 Склоњена у засебно дозидану собицу, и после свега што се с њом збило, нарочито после Марковог покушаја да на трећи дан свадбеног весеља место сина оде у њену ложницу, што и јесте

каже аутор, „не осећа земљу, одозго није заклопљена кућним кровом, димњаком,138 већ као да се све то око ње, заједно с њом, креће, иде, и све веће бива“.

Невоља с њом није у томе што ју је Станковић нејасно саопштио, него, напротив, што ју је превише истакао. Она је, прво, добила

А што тај живот највише усмерава и окупља, у најприснијем, најличнијем делу, то је љубав и с њом еротски, полни нагони.

Аранђелу „се учини као да се појављује високо небо”. И у том магновењу: „Као и његов брат, у сну, и он је над њом видео, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у њима звезду”.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

А неки се крсте. Севне брза муња, Нечиј’ приход справља; За њом нема грома, Чека се, чека се — Ал’ Бог се не јавља. Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла.

А богат је онај свако Ком’ претече кора хлеба. — А грешан је јако, ако Не учини с њом што треба. 889. ДОБАР МЕЂУ ЗЛИМА (Уз слику) Ко је онај што га вуку, Подлом злобом на њ кидишу? Ох, не питај...

Шална воља бршљала те с поља, Њом се крило што је врло било. Вредан био, сиромаш помагô, Свуд прилагô што је Србу драго.

На њојзи је бисер, злато, драго камење, Пред њом клече и уздишу многи робови, А она их грди, псује, па и чупа их.

“ И ја лебдим око флаше, Јер ми за њом срце вене; Доћ’ ће време, па гле нема Ни флаше ми, па ни мене — Само суме неплаћене. »Стармали« 1884.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће! ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч. ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.

ПОЗОРИЈЕ 5. АНЧА, ПРЕЂАШЊЕ АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Каква је ово свињаруша! С њом није вредно ни разговарати. (Пређе к огледалу, и почне намештати косу.) АНЧА: Мајсторице!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

саветује плодовима љубав н разум ВАТРА И НИШТА ПЕПЕО НИЈЕ НАСТАО ИЗ ВАТРЕ ВЕЋ ИЗ НАШЕГ ДОДИРА СА ЊОМ И ДЕЛИ НАШУ ПРИРОДУ. ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид. Клону сунце преко свега.

ако су лепе Бестидно звуче и лажу На неком месту туђем Прелетајући дубине туђе Мами ме птица све луђе Да за њом у ватру уђем ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ Ако хоћете песму Сиђите под земљу Ал припитомите животињу Да вас пропусти у

Петровић, Растко - АФРИКА

Док је утоваривао ствари нека кашичица, или нож, упала је у воду, и он се, уплашен од казне, одмах свукао и бацио за њом.

Трава је мека, неугажена, а невидљиве птице дозивају се над њом страсно. Милиони инсеката који удружено исткивају своју песму.

све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму ту, баш када је био са њом највише.

Целога дана ова мешавина воде и вина била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на граници да зажалим што сам и дошао у ову земљу.

на својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.

(Ти угој сестру, а ја ћу је платити и доћи да се оженим њом кроз три године.) — Палфе, мусје, тоа пландле „мус“ (жена) мон се', тоа девенил мон флел озулдуи мусје!

Силазак са брегова ка Банфори необично је живописан. На седам километара пред њом, Самба застаје да види своју породицу и да је позове да му дође у Банфору.

Тако је страшна беда и несрећа и у овоме селу, да нема скоро ниједне колибе од пурпурнога блата, а да се пред њом не виде, чак и мускулозне девојке, витке као ратници, чак и младићи снажни и светли, тек намазани палмовим уљем, са

је тражи само кад треба да је понова начини тешком; она је тешка скоро без престанка, а за то време ни не сме да иде с њом. Човек се такође сједињује са женом и у фетишу, када је нарочити там–там, мистерија или обред.

Чак не питам ни да ли има деце са њом, пошто ми он то није никада рекао. Гроб Сумангуруа налази се под истим џиновским гранама.

их уверавам да је сликање већ готово и да неће ништа имати; још пола сата оне не скидају мараму са жене која се под њом гуши. Одмах затим прилази ми неки старац и тражи десет франака. — 3ашто? — Да ме сликаш!

То је био исти сетни осмех жене која доцветава, исти покрет старице која је канише за свадбу. Младић говори са њом, наговара је тихо, без нагоњавања без нестрпљења.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

“ Не кидај срце, добар човече! Кад мајка старим гледа очима Порода бедног главу клонулу Како је над њом џелат свирепи Са чврстом руком пȁлу издигô; Још тренут само... и мудра глава Крвљу ће својом бедем мастити!

Тамо да водиш ову старицу. А кад се бака добро увери Да су је старе очи варале, А ти се врати с њом... (Ћерим са Станом одлази.) СУЛЕЈМАН (сам): Ја не знам шта је то?

Сви ТУРЦИ: Евала твојој мудрости! ЋЕРИМ: Момци ће његови за њом у потјеру, а ми ћемо га сама у очајању напасти... Мањ да га не бије олово, те да остане!...

А некака баба, бог је убио, рањена, а једнако крешти за њом: „Удрите је, Турци! Вежите је! Ту кују! Ту јараницу хајдучку...

ИСАК: Убијте је! ПОБУЊЕНИ НАРОД: Убијте је!... Посеците је!... Нека изгори!... Под камен с њом!... итд. СТАНА (клечи): Милост! О, смилујте се мени, грешници!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Сутра дан Турци уђу у варош и поступе с њом по турски. Од Зајечара води један друм најпре y јужном, а после у југо-источном правцу преко Грљана, Планинице, па

Наслон Хрватовићевих положаја пред Бањом био је Алексинац, око 30 километара удаљен од Бање и свезан с њом доста добрим путем.

сабљу, а ви крст у руку, па кад она војска, што маршира за нама, стигне у Алексинац и пође у бој, ми да идемо пред њом и да је одушевљавамо нашим примепом и беседама! Пристајете ли? — Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то?

Сва је коњица полако касала, а понеки од Черкеза утркивали су се напред. Намера ове коњице и пешадије, што је за њом ишла као потпора, била је очевидно та, да обиђу наше лево крило, да га обзину и тиме принуде целу линију на повлачење.

изнурена Фазлијина се колона одмарала у Рсавцима, сачекавајући и друге турске колоне, које су се полако кретале за њом из Књажевца.

— Шта је с оном батеријом? — рече Черњајев упирући доглед на косу више села Пруговца. — Она поодавно не пуца, а пред њом се види дим од турскога стрељачкога ланца и он јој се примиче. Да није демонтована? Т.........

Али Турци су близу пред њом; зашто батеријска заштита не пуца?! Зашто батерија не бије картечом? Т........., узмите што више коњаника...

Ах, кад би место суза крв из уцвељенога срца могла прокапати на мутне очи, чини ми се оточио би се с њом и овај бол и јад што ме овако дави својом смрвљавајућом тежином. ...

! Сећате ли се да пре 2—3 месеца Мак-Махон умало што није учинио с њом оно што учини Наполеон 1851. Зар сте заборавили да је републиканска странка у скупштини победила само са једним гласом.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

— Најпре куша цпећа, да л’ ће га уморит’; Плахом силом јурне, да га огњем спржи, — Срце се одржи. За њом дођу боли, лед и мраз га сколи, — Срце им одоли.

Ако хоће да је схвати, Мора бола осећати. Срећан срећом за њом гине, — Ал’ остаје још празнине. Њена с’ међа тужном крије, — Ал’ бол ипак испуни је.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Несвесно сам подавио ноге испод себе, не би ли ишчезла непријатна визија, а с њом и црне слутње. Тада сам се наједном сетио баш оне змије. Као да ме нешто смлати. То мора бити неко пред сказање.

Тада ми изненада падоше на памет речи које сам некада слушао: „У рату наступа прво пешадија. За њом артиљерија. Онда се ређају штабови дивизије, армије, Врховне команде. Најзад иду лиферанти и забушанти.

Она пође напред, ми за њом. Пењали смо се уз слабо осветљене степенице, готово до на врх и, већ задихани, застадосмо пред једним вратима, где она

— Она вам је сестра? — Могуће... кажу — говорила је расејано. — Њу сви воле, мене мрзе. За њом трче људи, а од мене беже. — Ах, није тако... — Јест, јест...

Опирала се, нећкала и све се нешто изговарала на Лулу. Уверавао сам је како ћеш за то време ти шетати са њом, да ћеш чувати нашу тајну... А-ја! Лулу, па Лулу...

Прошетао сам два-три корака и зауставио се пред њом. Обухватио сам јој главу и гледао у овлажене очи. Рефлекс од суза и притајени, чежњиви сјај плавих очију давали су

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Многи њојзи шешир скида, ал то она и не гледа. Фризур носи холандијски, када шета, игра пољски. За њом скупа свила шушти, око грла сва се злати.

војска силна љута диже, Сабља сева, пушка пуца, чета чету стиже, А Дрина се плачем гуши, Мачва тешко дише, Јадар са њом и Поцерје и Шабац уздише. Облак се вије, Сунце се крије Сербији.

У то доба пред њом било Момче младо голобрадо Са уснама руменијем Од црвених јагодица. Кад су клекли на јастучић, Уста устма

Зашто да навек она душа кука Која пропаде ни дужна ни крива. Нит’ може светлог угледати данка Јер јој с њом рано мила умре мајка! Заслуга дели по правди награду: Чим’ онај старац доби дане своје?

врата, Покуљаше из њих виле, Оне поју песме гњиле, Оне носе младог брата У хлад младе трешње ране, Да га под њом — ах! — сахране. На носилам’ сува злата Дванајст вила њега носе. За носилам’ ко је оно? Вила којој сузе теку!

Црна тешка земља духове не гњечи: И тљенени човек само под њом јечи. Ој, путниче сваки, пред споменом клечи! Обожавај сталне Радивоја труде: Он раскрчи тешке довде теби путе!

је Остојић забележио на своме препису; 2) код последњег стиха пете строфе (Како да не плачу) има звездица а у дну под њом примедба: Зри при концу књижици, док при „концу књижици” стоји следеће, несумњиво јасно упућивање: „Обладајушчи

5. ст. 2. 20. 50. 70.”; и најзад, 3) код последњега стиха десете строфе (О себје пекут сја) опет има звездица а под њом у дну белешка: Плач Јер. 2. 14. Јез. 34. 3. 5. 8.

(Орфелинова) најбоља песма... У инспирацији може се поредити с њом само Доситејева Востани, Сербије, а у коректности форме и од његове је боља, тако да је то најбоља песма што је дао

Орфелиновим, ваљаће тек решити пажљивим проучавањем руске књижевности XВИИИ века а са становишта Орфелинових веза с њом; јер у Сјетованију има нешто података и алузија (или би оне то могле бити) које би се могле објашњавати и Орфелиновим

Поред Тренодије, али у нераздвојној вези с њом, Орфелин је, у истој млетачкој штампарији, истим словима, у истоме облику а безмало и у истој величини, такође и у

Уједињен ш њом, храним моју жалост, Јер серце већ не зна другу радоѕт... Окол мене сав свет ужива весеље, Док ја вапијем.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Тек нешто ново јест? Па виђаш ли је, ха? ВУЈО: Играм се с њоме. БОГДАН: Шта? Шта, Вујо, Играш се с њом?... КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње! И он се игра с њом!

КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње! И он се игра с њом! — — ВУЈО: Знаш, матор је човјек дијете — избиј зубе, лези у бешику — до јучер се играх јунаках, а данас, под сиједу

ВУЈО: Жнам!... (При одласку.) И напустићу га баш!... Господе, да немилокрвне туђинке, не волим се с њом ни ражговарат...

Нећеш ми брату очи кљувати. (Узима са земље једну пушку.) Је л’ српска пушка то? Јесте, српска је — е, њом ћу гађати. (Пуца, а гавран пада доле.

Мој данче сјајни! Санче варљиви! Грехова мојих друже марљиви!... (Јелисавета, подскакујући, а за њом Ђурашко, излази.) ВУЈО: Е Изједе ме!... Опчини!... Проклета бог дô... Мрак је изјео!... О! о! о!... (Умире.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Како би било да ми ту несретну краву преселимимо царевини, па нек се она тамо ш њом мучи и девера?“ „'Вала, велим ја, царевини која се толико за ме брине! Води, брате, води одма'!

Судац: Зар ти је тако жена наопака? Давид: Е, мој господине, не до ти Бог ш њом живити! Ништа ти нема горе, главати господине, него кад се удовица распали, да Бог милостиви сачува!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Заспала срећа тешко спава, А над њом жуди јасмин снен, Лицем јој бол се разиграва И страшћу дише зрели клен. Похотно шуми јасмин снен.

А под њом сазрева Вера и понос. Но свемоћ не трубе. Славе пут што га Вечни Закон дубе И грме рођај сахрањених днева, Кад

Закрвавише се старе ране. Ја видим дивљу, страсну Крв прадедова. Пени, хуче, Чека, да као лава шине, да њом се муње пакла сруче И, шинув, сунце с небеса скине.

И рекнеш ли ипак, да се мора стати, Учињено биће, јер судија ти си; Последњу кап крви бесно ћемо дати, Да се њом испишу грозни летописи. Но тада и твоје погрепшће се име; И тад залуд плоче слаћеш са Синаја.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Одмах затим појављује се узбуђена). АНЂА (долази за њом): Што да разбијеш шерпењу? МАРИЦА: Па шта бих друго могла разбити кад ми је шерпења била у руци?

АНЋА: Па шта? МАРИЦА: То што сам ти казала — Ђока! (Одјури весело у собу, из које је дошла Анђа.) АНЂА (гледа за њом и крсти се).

АНЂА и МАРИЦА (повлаче се у собу). ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено говорећи сам са собом). АНЂА (и за њом Марица долазе носећи једна качкет, а друга пиштољ): Ама, кажи, човече, шта ће ти пиштољ?

Над клупом слика кнеза Милана Обреновића, под њом нека прокламација и са стране неколике писане наредбе излепљене на зид. Дужином левог зида рафови и у њима фасцикуле.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Модел за ту опширну ратничку нарацију нађен је у Српској Александриди, српској верзији славног романа, а с њом и лик идеалног српског владара прераста у лик ратника и витеза, који је, како се према недовршеном животопису

књижевна делатност, у првом реду обредна поезија, која је читаво време пратила успостављање светачких култова, а с њом и њен саставни део, кратко житије. У другој половини 14. века она достиже свој врхунац.

године, око које се концентришу "мале теме" и склопови мотива у корелацији с њом али и у међусобној, узајамној вези.

Пред њом не може да одоли. Када се појави "Хајкуна ђевојка", он престаје а се прави мртав, заборавља једину могућност свога изба

Иако је термин узет из немачке књижевности, управо у ово време контакти с њом и њен утицај осетно слабе. Само у српским земљама које су се тада налазиле под влашћу Аустро-Угарске (Војводина,

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Грдно ли је неко наказање, Зло сколило на крштену душу, Опачина нека ударила: Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије црне, Па зацрни куд проклета прође, Нема кога да благује благо.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта, пошаље, а он је послуша, услужи.

Не од бола, не од љубави, већ од њега. Све се бојала да можда он у потаји не пати, не тужи за њом, и да кад је још види, онда да му није још теже. Да му није тешко виђење, говор с њом.

Да му није тешко виђење, говор с њом. И зато готово увек, кад год би дошло време ручку, вечери, кад се знало да ће он доћи, она би одлазила од њих.

ниједан није се обраћао њему лично, као стид их било, а и бојали се да их не одбије, већ би увек прво молили бабу, с њом уговарали о цени, о интересу и као увек, из страха да не буду одбијени, да не би морали од другог непознатог да

Докле ће она њега тако, и докле ће он са њом да има посла! Али, ипак, трже се. Продужио је даље, пославши ч̓а Марка да иде кући и умиривши га да ће он данас доћи и

Али, ипак, трже се. Продужио је даље, пославши ч̓а Марка да иде кући и умиривши га да ће он данас доћи и свршити са њом. Ч̓а Марко оде. Али не умирен.

И мајка, не казујући никоме, дозва њу, Јованку и, чисто пред њом оптужујући га и издајући, тужећи се на њ, плачући, рече јој да она сама, насамо, у четири ока, каже му, тражи, да

Баба Стана сиђе и приђе кући. За њом је носио слуга бошчу. Пред њу изиђе чак и сама гледарица. Омања, сува, у сурој, простој одећи сељанке.

она да он види, зна што она хоће с тим довођењем у службу младих жена и девојака) — већ што неће као да и он греши с њом у томе.

И да би то угушио, ту њену понизност изравнао, увек, долазећи, с њом се здравио: — Како си ми, нане? Она, од понизности није ни одговарала. Ужурбано викала би у кујну: — Свеће!

Нарочито је то било за мајку Младенову. Свесрдно ју је оплакивала, плакала за њом, одлазила на гроб, не пропуштала ниједан празник, ниједну суботу а да јој не оде и увек понесе понуде да раздаје.

— Шта јој је? И не хте да сиђе, ни да види. Само чуо како она из куће излете. За њом брат му са свећом, да она где у мраку не натрапа, спотакне се. Она је била чисто луда, без свести.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Дафина. У једној митолошкој песми »племенита« д. расте сред раја: гране су јој од злата, а лишће од сребра; под њом је постеља посута сваковрсним цвећем, највише босиљком и ружом, и на постељи се одмара свети отац Никола (Вук, Пјесме,

са четири листа, додирне њом ону ограду, а ограда се распадне; сад човек треба да јој притрчи и отме д. (јер би је она иначе одмах после употребе

нека је после извади и обнесе око себе три пута, и метне под прстен: кога момка тим прстеном дотакне, он ће се за њом окренути (Беговић, 219). Такође има магичну снагу и д.

(ЗНЖОЈС, 7, 1902, 195). Иначе се о ж. в. верује да под њом станују нечастиви. Стога, кад грми, не ваља ићи под њу, јер је свети Илија удара громом, гађајући ђаволе под њом (ГЗМ,

Стога, кад грми, не ваља ићи под њу, јер је свети Илија удара громом, гађајући ђаволе под њом (ГЗМ, 6, 1894, 371). Име јадика носи у себи рђаво знамење, и то је прави разлог што се њено дрво употребљује у

За змије кажу да имају некакву златну ј., коју чувају »као очи у глави«; њу зими лижу, а лети се њом играју. Ако ко покуша да им је узме, јуре га док га не убију и ј. не поврате (ЗНЖОЈС, 19, 119).

у цркву (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 185). О демонској снази к. сведоче и различите забране с њом у вези. К. не ваља сејати Велике (ни Беле) недеље, јер ко би од ње понео кошуљу, тај би се разболео од »велике

Тројановић, Ватра, 75; 79; 81; 105; 152; 237). Словенци верују да у л. не удара гром, »јер се под њом одмарала Богородица кад је бежала с Исусом« (Рад, 1. с., 156). Обратно, Срби кажу да под л.

Н. је врло популаран у [етимолошкој] љубавној магији. Невеста доноси своме мужу у кити цвећа невена, да би венуо за њом (народна песма, Вук, 1, 645; Врчевић, Помање, 32). Ако девојци никне н.

У култу и веровањима, п. је углавном дошао на место пшенице, или се јавља с њом заједно. У западној Славонији, кад се о Божићу врате домаћи из цркве, посипају их п. или пшеницом (Беговић, 86).

и у три маха закуну суђеника да им дође на сан (СЕЗ, 40, 43). Уочи Ђурђевдана девојке украду п. од кога суседа, и с њом преспавају; који младић од те п. после окуси, осетиће љубав према дотичној девојци и испросиће је (СЕЗ, 40, 65).

У љубавним народним песмама спомиње се често; са њом се често идентификује млада девојка (упор. Софрић, 192 ид). Љубавна гатања с помоћу ње врше се на Ђурђевдан.

Ћипико, Иво - Пауци

Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој: — Под мојом новом кабаницом биће нам, вала, ноћас љепше и пространије него у кући... ...

И једнога дана, не рекавши никоме ни ријечи, одбјегне га. Илија тога јутра опази да је нестаде и похита за њом. Стигавши је у пољу, вели јој: — Врати се, Машо! Удараш у образ мени и Ради .... Куд си накастила? — Својој кући...

Па, премишљајући, као да се каје што се не користи овом лијепом згодом! Сада га мори жеља за њом, таман као неко вријеме што га моријаше кад би се, ојачао, у ноћи сјетио ње — немирне, најарене, какова бијаше док је

Па гле чуда! Код своје жене бијаше је као заборавио, а сада опет пробудила се снажна жеља за њом и, као негда, мори га... И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном.

И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном. А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи за се.

Раде, напојивши кобилу, сатјера је узбрдицом; гледа часом за њом, па, окренувши се Маши, вели јој да сједне. Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву.

— И за собом повуче врата од колибе. Упоредо упуте се планином. Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом. — Нека је на мени— одговори он замишљен.

Гдје је то? Бог с тобом! Нека је земљи благословен и труд, и напор, и зној наш!... Не будали, нема сељаку над њом бољега хранитеља. Раде ућута.

— Идем, — вели у сузама. Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом. Радивој иде први, а њено дијете узастопце за њим. ...

Поп Вране, откада чобани пронијеше глас да су Раду видјели са Машом у јари ноћу, страсније чезне за њом. Сили се да је из себе истисне; чак другу жену тражи да је њоме замијени, али све залуду: она му се увријежила у

Опрости ми! — Бог да нам прости! — рече у плачу Маша к крене низ цркву. Попа—Врана, гледајући за њом, сузе облише прекрсти се и још дуго, клечећи и молећи се богу, остаде у исповједници. ...

Али што га има с њиме? Маша ријетко када му и треба”. Погдјекад, истина, понесе га ум за њом, занесе се; али, ако му није на дохвату, прође му...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

али оно што сам видео, а ваљда и остали, било је оно треперење на лицу, оно задовољство у изразу кад се вратио с њом. Монах сам и грех је што се разумем у те ствари. Не бих се хвалисао тим да не морам овде изрећи истину.

Данима смо уз вино препричавали своје згоде. Сваки од нас је с њом имао незаборавни доживљај, неко у житном пољу у долини, неко на ситном моравском песку у данима илинских жега, неко у

Хвалили смо се својом истрајношћу у окршајима с њом, претеривали наравно у својим приповестима, гргољали смо, прдели, хрипали од смеха, причајући згоде са тих састанака,

Чим је почела пупити и надолазити као хлебно тесто кад се у њега стави пена од шљивове џибре, одједном се с њом нешто необично догодило.

Човек изгуби вољу да с њом има посла. Док је ослободи оне љуске, жела га остави. Хтео сам да кажем: Па, забога, Кирча, данас је барем била лако

свету бије моју битку, а најмање тај матори куштрин који ионако једва гмиже по земљи и без трнове постеље, а камоли с њом. Јелена Лауш је најзад излечен. Тако је рекао Доротеј.

Онај скромни младић се готово саплео преко прага кад га је Јелена пресрела на улазу у горње двориште. Шта се то с њом дешава? Је ли та жена при чистој свести?

Не даш Прохору да се вине у твоје висине, остављаш га доле у блату с краставом жабом да се натеже, с њом да другује, велиш, Прохор и није за боље друштво.

Смрт се цери, тајновита и окрутна, омамљива као дубок сан. Гледам ове људе како се престрављено и панично с њом суочавају.

Но тада су у Вратимље довели неку Јању, војничку курвицу. Кирча је, као и сви остали, с времена на време замицао с њом по ћошковима. У прво време се ништа није примећивало, или барем, нико на то није обраћао пажњу.

Шапеља за њом као усопљени товљеник, размеће ноге лево-десно као да се огузо. Нешто мумла. Зној му се цеди низ дебело лице у

„Гађао си га?“ Само то је питала. Није вредело да се правим како не схватам о чему је реч. Да, био сам ту пред њом оно што јесам — проклети никоговић, себар. Био сам ништак који се заборавио. Усудио се и прешао границу свога порекла.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И стократно је срећан свак Те песме ко је плен; Живота у њој трепти зрак, И бол је сладак њен! О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881.

сања ведри драгин лик; И дух се с песмом стапа, Па бурно, страсно стари дом Облази жељом живом, и самац гором блуди с њом, Покривен маглом сивом. Ах, мили друзи!

То беше узор оних дана, Кад је у младом срцу мом, Трептала бледа Татијана И романтични Ленски с њом. Кад сам по сву крај Пушкина Лепота женских сневô чар, И плашио се Ањегина, И неговао срца жар.

Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ал' он од смрти страха нема, Него се гордо срета с њом. 1887. ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Двороги месец над нама се сија, Језеро плаво пред нама се нија.

Висока трска узнела се горе, И ситни вали међу њом жуборе. Шумори трска и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали...

собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажни вала дô...

1889. ДРУГУ Сто је припремљен давно, и мирта, и мајске руже, На столу амфора блиста и скромна вечера с њом; На празник светлога маја похитај, љубазни друже, У мирни овај дом.

Под њом је калифа нежни, уморан од дневна рада, Сањао завичај мили и своја времена млада: У једноликоме шуму широких палмових

1891. РЕАЛИСТА Познавô сам стихотворца у сећању мом далеком, И та бедна амфибија волела се с праљом неком. С њом је суви хлебац јео, а суботом шому пио, А тајно је за комшиком неутешне сузе лио.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Па како сам од Вас, не учећи, много научила, ја Вас молим да наставу продужите, и дозволите да се и други њом користе.“ Ви очекујете, дакле, лако разумљиву Астрономију у писмима. Зрелу за јавност!

Заиста, у полутами храма трепери џиновска статуа египатске богиње, прекривена златом, бисером и драгим камењем. Пред њом стоји велики мраморни жртвеник, а испред овога урезан је у каменом патосу велики круг са дванаест знакова зодијака.

неко Баш пред Египтом самим, а Фарос зову га људи, Тако далеко од Нила, колико за дан преплови Пространа лађа, кад за њом зуји и дува ветар; Има и згодна лука, из које потискују пловци Широких бокова лађе, кад свеже зграбе воде.

побећи у Сирију, али се онде није смирила него је, благодарећи својој лепоти и вештини, скупила велику војску да са њом удари на Египат.

Мало по мало могло се из њене рике разабрати шта та руља хоће. Она је захтевала да се Мелетиус ИВ, одмах ту пред њом, одрече своје части и положаја и отступи са патријаршиске столице.

и одлучним речима изјави он тада да одбија да ту руљу призна за легалног представника своје пастве и да неће пред њом одрећи се свога положаја, па ма шта било.

Сад ћу да се спустим у дубоку долину коју Аустријанци, скромни какви су, зову јарак. Њом ћу се отшетати до старог замка Клам, чије зидине живо причају о старим витезовима и о једној њиховој плавокосој ћерци,

Обузе ме жеља да са њом надопуним свој харем наука. Моје бекство у даљ било је, у неку руку, наше свадбено путовање.

Последња његова слика била је београдска железничка станица. Пред њом се опраштају сви ратници са својим милима, а ја ни са киме. Не остављам никог иза себе, само један нерешени проблем.

Ружичаста светлост овлађује целом Земљином површином, а и доњи слојеви атмосфере обојени су њом као каквом бенгалском ватром.

Земљоделац ће орати, сејати, косити и вршити машином, интелектуалац ће њом обављати своје послове, а глумац и певач изводиће своју уметност, не пред одабраном публиком, него пред апаратима,

Но оне не мењају чињеницу да сваки човек може да проживи само једну младост; ја сам своју проживео и срдачно се са њом опростио. Ваш љубазни позив да божићни распуст проведем у Вашем дому, примам радо и захвално.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Доле ћемо јако сести, ал' ће да се слади! Мор'о би те, рибо, јести и да није глади!“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти… Чун се љуљну… Он се трже Оде санак пусти!

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Видиш колика си и каква, Ташана? Ох, видиш? (Приступа јој, надноси се над њом): Ево не дрхтим, не клецам од страсти за твојим телом, већ само осећам како би ми ту, код тебе, било све моје: и

(Седа, око њега хаџије и остали.) ХАЏИ РИСТА (тапше рукама). Улази Стана. ХАЏИ РИСТА (се подбочи пред њом): А ти, кучко селска, ти беше проводаџисала да се опогани ова наша света кућа?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Тамо на обронку, у јевтинијој и тешњој гробници, лежи сестра госпа Нолина, лепа Јулица, и с њом њен „Маркиз”, њен средњи муж, други од тројице.

Ја сам је прозвала златном рибицом; и шалила сам се с њом, кад не слуша, да ће је мачка појести. Нешто заједничко породично, од оца наслеђено, имале су ипак обе сестре: сузе,

Узео је жену с којом се упознао на броду путујући за Трст. Довео ју је, и венчао се с њом. Чудна беше та жена. Говорило се по варошици да је Туркиња; па Јеврејка.

од оне скривене туберкулозе коју, типично, добијају лепи, витки брђани, још је држао своју дивну главу, и очарао њом адвоката.

Гос-Тоша је сад прави човек, има жену и дете, заљубио се поново у своју Нолу и ишао за њом као куче. Салаш Мој мир сав се преображио. Дозидали су још једну терасу. Гвожђа су била препуна цвећа.

Ту ће сад да лежи док је ветар и сунце не дигну, или док се ово мало калдрме под њом не угњили... А код нас тамо, вода има крила, лети низ планину као тица!... Аох, куд мене судбина занесе...

— Према њој силу не смем употребити; с њом не могу дуго расправљати; не смем заборавити да је она у овој породици доживела тежак случај и понела последице; ако

Госпа Нола седи у једном ћошку и рачуна. На свој начин. Дечја таблица од шкриљца пред њом, по њој пише и брише, и напослетку оно што је тачно израчунато преписује у доста малу свеску, прилично искрхану, и

И јесте гроб и није гроб. Хумке нема. Мраморна плоча квадратна, не већа од оних којима се поплочавају цркве, а над њом здепаст камени крст. Тамо где се закрштавају два крака, чита се још помало видљиво почетак и крај натписа...

Јова се тад сетио једног од оних података на рабошу, одговори Рози опширно и својски, оженио се њом, и спасао душу своју.

Нос Павлов је био мало одвише крепак мајчин нос. Брада опет ко зна чија, нежна, вечито дрхтава детиња брада. А над њом јака вилица. Ту необичну главу кварила је коса, коса Павлове мајке, бледоцрвенкаста и очајно слаба коса.

Те улоге играју не увек симпатично, али жилаво. Жилавост уопште није симпатична, али се с њом траје и без ње нестаје. Јевреји играју своје улоге и са заносом, лудачки! Зар ти то не видиш! побогу брате!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Случајно опази Роксанду и сасвим се восхити лепотом њеном. Он пође за њом, у надежди искусити ко је и гди седи, но како се удиви кад примети да је Роксанда пут иза села управила!

Мидер као гадну и вредоносну ствар презираше, и смејаше се кад се која фрајлица пред њом са својим суптилним струком поносила.

и једна мисао да је може бити она, као што смо рекли, волшебница (надежда је од свитака јело) принуди га да за њом из тамнице изиђе.

али Роман, коме мирис несносни нешто мало досађиваше, морао се на другу страну окренути, и почне копати нос шта ће с њом радити. Јер њу оваку, у овој форми узети, волио би смрт. Да је живота лиши? — но ја трагедије више не пишем.

Младожења А долази; девојка му се допала, и он овако с њом говори: Момак: Господична, ја имам кућу, као што вам је познато, имам два винограда и земљу, имам другог покућства.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

ухватио сам такав страх да ни доцније у животу, кад год бих срео женску која се зове Магдалена, ја не бих смео пред њом да свлачим панталоне. Било је и лекција које ми нису правиле тешкоће.

осећао извесну грађанску обавезу према овоме предмету, ипак нисам никако успео подесити да будем на доброј нози са њом.

— Шта бива са заградом кад се пред њом стави плус? — пита професор. Ђак одмах прошапће у себи стих: „Кад је пред заградом знак више, заграда се и изврши ту

По њему, ако корњача са једнога места пође а зец, рецимо, на сто метара за њом потегне у истом правцу, онда док зец учини половину пута од сто метара, дотле је корњача измакла две-три стопе и тиме

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гр-ру! Гр-р-р-ру! Гр-р-р-ру! Прсти су ми заривени у земљу, као да бих хтео да се слепим са њом. Ах, боже, ала сад осу! Нешто се цепа, пара. Гр-ру! Случајно се ослоних на ногу. Хвала богу. Грр-р-ррру!

То није била жалост славољубивог командира који је изгубио своју јединицу и са њом команду, већ искрен бол за изгубљеним друговима својим. Саосећао сам са њим, те нисам ни покушавао да га тешим.

Прва хаубица наиђе на стрми одсек и као откинута са опруге полете, гурајући, гужвајући волове и возаре. За њом друга, трећа, четврта.

Куда ћемо с њом? — У албанске планине... а после видећемо. 3аћутасмо... Пред очима имамо визију оних кршева које смо гледали у

А отаџбину су сада изгубили, са њом и огњиште своје. Земља се брани са кућног прага. У Другој линији потичу они од хајдучкога колена и носе дубоко

Досад њихова колона била је тешка и гломазна и пред њом су се са страхопоштовањем склањали родови оружја. Војници су се поносили. Сада им је тако пусто и празно.

Прођох и поред кујне једне батерије: ватра, над њом гвоздени троножац, на којем се пуши казан. Изнад казана на четири узане мотке разапели шаторско крило.

Мало подаље лежала је на води још једна сива и огромна, са два оџака, безброј прозора и више спратова... И баш пред њом заустави се наш мали бродић. Искакали су сада војници, вешто и хитро се пели уза степенице.

Болови су постајали све јачи. Рука људи бивала је сва дрвена и као да је парализована, нису се могли њом служити. У току ноћи код многих је скочила и температура. Неки су добили и несвестицу. Сутрадан било је најтеже.

Она као да опази, јер познаје добро људе. Онда скочи хитро са кревета и дохвати хаљину. Ја за њом, али она истрча из собе. Остао сам сâм, па ме, људи, спопаде неки бес. Сав сам цептао.

Уто улете „теткица“ и поче нешто да виче. За њом уђоше још два Грка, апаша, стисла уста и накострешили се. Али, и мени је већ било дошло до гуше.

— и показах му руком. Војник одјури... Отуда је у најжешћем трку јурила једна запрега. За њом одмах друга. Прикупио сам дизгине. Имао сам утисак као да ће налетети на мене и сав се најежих.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Као храну, Прождире туберкулозу. Под њом пустош крша, Ровитих стена. Или је једини грозд окачен о лозу, Као сок из тебе сише туберкулозу.

Кад локомотива одјури срце ми се бедно стеже, Железне пруге за њом спајају се у пољубац и беже; И срце ми се стеже, усамљеност моста је дубока, Прохујала локомотива, зашкрипала кола

да се стремље када сам се као Магбет у толикој журби родио; над реком а под небом ловцу на домет лети чајка: за њом, о за њом, стихови моји будимо хајка! Будимо хајка!

се стремље када сам се као Магбет у толикој журби родио; над реком а под небом ловцу на домет лети чајка: за њом, о за њом, стихови моји будимо хајка! Будимо хајка!

Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства. Да прихватимо се њом врелине сунца, О ви плећа гола сад у одмицању бегунца Што кроз све постеље прониже своја курварства: Више го, но мржња

Мени и није толико баш стало до супе мога детињства, колико до дивоте да о њој певам и на један нов начин се нахраним њом.

Овде ни једна зграбљена страст не прими се кореном среће, Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће, И од ужаса ево самог да у смрти је глупост краја.

је Нераздвојна скрије их својим рукама И стрепи да ли ће моћи да злобу своју збришем својим ноћима, Или ћу отровати њом још једини спас мира у небесима.

Сузама врелим тако збришем јој особен лик, Па, да познати је више нећу, обузме над њом ме страх: Очајним, јединим, болом испустим из себе крик.

Прихватив најзад јој руку, као да своју не знам склопити над њом, Већ пун јецај гледам из мира њеног мени тај зрак. Каткад једрима сна допловим у њу као у дом.

Као огледало ја бих се бавио само њом, Али нека ме не остави самог у тренутку ужасном; О присна, присна, све моје мане и моје зло заборавља: Осмехом, целим

Ослобођен видех кружна сливања да покрећу И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему?

Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину. Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу. Корална грана нестрпљиво одмахну главом.

»Могла бих их понети собом!«, помисли и као крилата полете с маковим чахурама у наручју. Над њом је било небо, под њом зањихано поље мака, црвено и бескрајно. Није се питала како то, одједном, лети; куда лети.

»Могла бих их понети собом!«, помисли и као крилата полете с маковим чахурама у наручју. Над њом је било небо, под њом зањихано поље мака, црвено и бескрајно. Није се питала како то, одједном, лети; куда лети.

ОГЛЕДАЛО Корачала млада жена улицом, а за њом се и велико и мало освртало. Такав је сјај и таква радост из ње избијала да се чинило — сунчана се зрака у Лепотицу

Јесу ли године пролазиле?... У собу коју је пресецао зрак Месеца, уђе млада жена, за њом дечаков отац. — Гле! — узвикну млада жена. — Вечерас као да је неко овде био?

— Шта? — осмехну се дечак. Била је тако мала, тако стара, једва се њом могао почистити праг или отирач испред врата. Али, била је устрајна. — Да почнемо, да почнемо! — понављала је.

— понављала је. — Важно је почети, даље иде и само... — наваљивала је метлица, све док дечак није с њом изашао на улицу и почео да чисти. Ој, како су му се смејали, како су му се ругали становници улице, становници града.

Узалуд је за њом јурио, узалуд псовао. Метлица му је стално измицала и одлазила онима који су мислили и на друге. Трчао је и трчао,

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине! Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио.

Прошло је то време. Него, ово ће ваљда трајати док је она девојка; а после, кад се уда, неће ваљда толико за њом трчати. ТОМА Па што се не уда? Што ти то... Силом! Зашто си власт? АРСА (правдајући се): Па то и радим. Гледам.

АРСА (одгурне је, понова полицаји): У затвор! И када Коштану сватови поведу, само тад је пусти, да се с њом опрости. А до тада ни воде, ни хлеба, ништа! (Одлази.) САЛЧЕ (кричи вијући се): Не, газдо! Шта учини?

Ох! (Улази у колибу.) ПОЛИЦАЈА (иде за њом и стаје на врата од колибе): Само брзо! Долази Митка. МИТКА (пева): Механџи, море, механџи, Донеси вино, ракију,

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ја за њом гинем! Њој ме душа води! О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи У гору, у твој завичај! О, ходи, С тобом ћу бити и дане

— Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА... Пошље много лета овдје опет стојим; Лепеница тече исто као прије, Над њом стара врба још једнако бдије И Високо шуми врховима својим. Гдје си?

Пред њом свићу јутра жетвена, и она Све стубове кутње, младе кô кап росе, И дичне и светле кô краљеви с трона, Гледа међу

Један лептир, што је био Пун златнога прашка над њом разви крила, Док је сребрн вео титрајући крио Пурпур њеног т'јела.

Један крупан лабуд чекô је и бдјео; Лако, кô дах тихи што ИЗ палма вије, На устремљена му она сједе крила, И с њом лабуд крену што је могô прије... Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја!

Од оног часа њезин корак мио Ја свуда чујем, и све мислим на њу, И с њом у срцу носим свијет цио... Ноћу, кад мјесец топи се по грању, Она ми дође на доксат кô неки Шум тајни.

41 Сневах о чеду краљевском, Лице јој је сузно и свело; Под грањем липе сеђах с њом, И ми се грљасмо врело. ''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу скиптра краљевског, Ја хоћу тебе

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

помислих, стара моја мајко, боље ми је погинути овђе но срамотно дома долазити; па потегох даровницу ђорду, њом ударих Белил-агу страга по рамену и по десној руци, а зажмурих очи обадвије, да не виђу кад ћу погинути.

прста завлачи; што Момчилу таман сабља била, Вукашину с' аршин земљом вуче; што Момчилу таман џеба била, краљ се под њом ни дигнут не може.

) у замкове, јуначка пјесма је, с њом, прешла у дворце и замкове“; 3) „на дворовима владара и највиших великодостојника она, очито, није дуго остала“, него

и највиших великодостојника она, очито, није дуго остала“, него је „остала да живи као поезија мјесне властеле и с њом повезаног народа, долазећи, преливајући се од једних другима“.

прста завлачи; што Момчилу таман сабља била, Вукашину с' аршин земљом вуче; што Момчилу таман џеба била, краљ се под њом ни дигнут не може! Тад говори крале Вукашине: „Авај мени до бога милога! Нуто курве младе Видосаве!

С њом лијепи пород изродио, породио Марка и Андрију, а Марко се тури на ујака, на ујака, војводу Момчила. 3 ЗИДАЊЕ СКАДРА

“ Пусти Марко својега сокола, он одлеће небу под облаке, и увати утву златокрилу, пак с њом паде под зелену јелу. Кад то соко угледа везирев, врло му се тешко учинило, а наваду лошу научио: отимати ловак од

“ Изишла су два нејака брата, изишла су на тавничка врата: коса им је — њом би се покрили, нокти су им — укопали би се.

Тад побјеже Хасанагиница — да врат ломи куле низ пенџере. За њом трче дв’је ћере дјевојке: „Врати нам се, мила мајко наша! Није ово бабо Хасан-ага, већ даиџа Пинторовић беже“.

“ Превари се Туре на кошуљу, те Вуксану попустило руке; не шће Вуксан свлачит одијела, од џелата сабљу уграбио, њом му русу осијече главу, па побјеже преко Скадра града.

против псеудолитературе уопште, и романтичари и реалисти, ослањали су се често и много на народну књижевност. Њом су се инспирисали, узимали грађу из ње и учили се на њој тако велики писци као што су Есхил, Софокле, Еурипид,

: којих жешћих у Приморју нема), задржавање прве именице у номинативу док се идућа која је с њом у вези употребљава неком другом падежу (нпр.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Доћи ћу ја овамо. Окренула се, одлучна и љутита, и без ријечи се упутила кроз Гај. Дјечаци су зачуђено гледали за њом. Ко би се то од Луње надао, од оне тихе ћутљиве Луње. Једини Николица напући усне. — Их, да ми женско дође у логор!

— Шта је оно? — промуца Ђоко. — Па то је Жуја! — досјети се Николица. — Зове мене. — Умири је, враг с њом! — прошишта Стриц. Николица се спусти на најдоњу грану и провири.

Луња је сједила уз једну букву, плела чарапу и пратила их погледом. Да би се пред њом показао вјештији од осталих, дугоноги Стриц, измичући од свог прогониоца, трчао је натрашке.

— Дјецо, почео је рат! Јутрос је Београд бомбардован. Сви се збише у гомилу пред њом, а она их још једном свију редом погледа и понови им још једном, опширно и разговијетно, као да им објашњава најновију

Нек ме и усташе укебају, само нек нијесам с њом. Луња шмрцну готова да заплаче, а онда нагло заглади косу и у очима јој сину повријеђен понос.

Земља се поново стресе, затим још једном, а онда заређа да се ђипа и подрхтава као да под њом врије и тутњи сам паклени котао. Одјек бомби слијевао се у једну непрекидну хучну и моћну грмљавину.

Тиха и блиједа, Луња је ћутке гледала за колоном. С њом су, можда заувијек, одлазили они које је највише вољела у животу.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А каде се он већ виде да је невоље допао и зла, паде пред богородичину икону и поче се пред њом молити да би га она од оне свезе ослободила. Ама она икона одврнула се својим наличем од њега.

Виде кроз свој пенџер младу белу жену у туђој башћи јер пере своје ноге. И срдце му задрхта за њом. Дотле није од своје жеље одстао се догод је није к себи добавио и био је шњоме. Пророк божији и то упослова!

А кад је смотре његов син Сихем Хореос, кнез оне земље, што је и град на његово име сазидат, каква је лепа, врло за њом зажели, узе је за руку, одведе и уведе је настрану у потају, те је силом облежа. И више не пусти је из дама од себе.

Дођох к номе месту где стајаше она икона пресвете Богородице, клекнух на колена пред њом, ове речи узех говорити: »...од сад куда ти је воља управи са мном и упути ме.

А онај, гине за њом! Нити је пак називљем белорумену, црних веђа и очију! Него ју је видео бледу и сасма ружну. И пожели за њом.

Нити је пак називљем белорумену, црних веђа и очију! Него ју је видео бледу и сасма ружну. И пожели за њом. Ама он је не остави таку наружену, него је напре излечи и опра је и оми, те је учини младом, хубавом девојком, и

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ко је није знао и ко се није за њом окренуо кад, поносито као паун, промине чаршијом?! Од пуковника па до наредника, од старог начелника па до ћосавог

Сва чаршија гледа за њом, и мимопролазећи и они што седе по ћепенцима и шију фустане и памуклије; само је погледају, махну главом и груну се у

посао, примакао би своју табакеру, направио цигару и пуштао густе димове и дуго и дуго занет у мисли гледао би за њом чаршијом.

Бленуо за њом и чинило му се као да је остало трага од ње, као да види траг њен, — дугу зелену пругу од бундице и жуту од сукње и

А ако се Зона поносила што се свет за њом окретао, могла се, вала, поносити, и те још како, кад се за њом осврне Мане кујунџија!

А ако се Зона поносила што се свет за њом окретао, могла се, вала, поносити, и те још како, кад се за њом осврне Мане кујунџија! јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године.

Мане је најчешће водио коло. Само позове по једну девојку да с њом поведе коло. А она се стиди, хоће од стида да прогута ону мараму коју је метнула на уста, и сва срећна пружа руку

размирица и неспоразума, зврцнуо кмет Виден, носио је ћата три недеље од истог прстена чворугу на челу, па изгледао с њом на челу као инорог.

и залудила, него је интересовало и дражило оно што равнодушно крај ње пролази, што је не гледа и не осврће се за њом.

И мала Зона није знала шта је то; није ни слутила шта је то што се с њом збива, али је и она пошла за гомилом, за старијима њенога пôла.

Уосталом, и укућани је не сматрају већ више за дете; то се види и по томе што сад много штошта и не говоре пред њом, него кад хоће тако нешто да говоре и да се као старији изразе, а они је пошљу по нешто где ће се морати задржати

Црна Ташано! Иди си па се беси о ону криву дафину!... — викну и удари у плач, а за њом одмах удари у плач и Ташана, мајка Зонина, и све остале тетке, ујне и стрине, које се десиле на окупу...