Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. — Али, синко да ћутиш!... До суда, о томе не сме нико ништа знати! — Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
И ту су моруну запленили и однели! Књиге запалили, моруну однели! Боље би ти било да о томе ћутиш! Нико ме више неће ућуткати! Ако треба, викаћу и с вешала! Ако треба, говорићу и с коца!
То си и сам могао досад да научиш! А ако ниси научио шта да говориш, бар си могао научити да ћутиш! Ако ти пред сваким будеш говорио као да сведочиш на Последњем суду, никад нећеш постати ни коњушар!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
” — И није! И ја кажем да смо онда сви огрешили душе и о онако красног младића и о ону кућу. Милош се заћутао. — Што ћутиш? Милоша је било лако поколебати. Он никад није имао своје мисли о селу и сељанима.
— Је ли, море? Лазар не одговара. — Хоћеш ли да видиш ко је у кући Алексића, је л̓?... Па што ћутиш?... Што не кажеш?... Је ли?... Лазар заусти да нешто рекне, али му реч умре на уснама.
!... — Зар мени? — пита она. — Теби, јест!... Зар не проговорисмо толико година речи честито, па јако те питам, а ти ћутиш! — Шта да ти кажем? — Па... ето... — рече он одобровољивши се — јеси ме пожелела? — А што ме питаш?!... Зар не знаш?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Е, то си ти прва женска што ћутиш! — Ћутим, Спиро, и једем се само у себи... нисам нека свађалица. Слушам па гутам. Слушам само шта говоре за нас...
— Па... онако... к’о мислим, зар ти се не досади све тако да целим путем ћутиш?... Ја знам да кочијаши хоће покаткад и да запевају... — Та... знате... како кад... — Како: »Како-кад«?
Црњански, Милош - Сеобе 2
“ Његова жена, на то, стрча са чардака и поче да га хвата под руку, преклињући: „Ђурђе! Деце ти! Ти да ми ћутиш! Знаш да си срдитко! Ако дигнеш руку на профоза, ни Павлу неће бити живота!
Теодосије - ЖИТИЈА
због њега, и говораху му: „Бруко породице и срамото, наша, зашто са друштвом радовати се не изађеш, него свагда ћутиш и безгласан као да си у жалости за киме ходиш?
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Зашто ћутиш? Чини се да те је она мала смотала баш сасвим? помакао се и ја сам сео до њега. Он је врхом сандале нешто као шарао по
А ти? Шта ти верујеш? — Забога, Рашида! — окренуо сам је према себи. — Удавиће ме рођена савест ако наставиш да ћутиш! — Ти немаш савести. — Ја немам ништа. У реду. Главно је да ти имаш. — Немам. Ту и то је оно.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ЖЕНА: Назвао се тобож муж, па ни капу није вредан да купи. МУЖ: Ти да ћутиш кад ја говорим! ЖЕНА: О, како да није! Ја да ћутим, а он може говорити што оће. МУЖ: Ја сам старији.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук. — Па кад ме је она питала. — Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Моја сестра би да се опрости с дететом! Што ћутиш? Нећеш ваљда да превариш? Изнеси то дете, немо да си такав, нека га мајка погледа, макар надвоје-натроје, па д
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
За асталом ако рекнеш коју, три стотине вила и што ти ја знам; ако ћутим, а она: „Шта ћутиш, шта не говориш; зашто си ме узео, кад мрзиш на мене“.
Код паметни, ако млого говориш, обрао си бостан, како год и код непаметни, ако ћутиш. Шта су речи? Вересија. Један оће да се жени, ту ваља проводаџија да говори.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Ти имаш да ћутиш! САРКА: Па ћутаћу, де, само хтедох да ти кажем, што рече ти малочас, нисмо ми дошли у ову кућу да плачкамо, него да
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ЈЕЛИСАВЕТА: Господине, ако ви немате начина да ућуткате ову жену... ГИНА: Ко да ме ућутка? БЛАГОЈЕ: Гино, да ћутиш ту! ГИНА: Ама коме да ћутим? Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим?
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— Ето ти рече он старцу — узми блага колико хоћеш па подигни цркву у славу моју и Божју. Старац је ћутао. — 3ашто ћутиш? — питао га је цар. Али је старац и даље ћутао тако да се цар диВио не разумевајући старчево ћутање.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
А како си, бре, смео за њега да гласаш? МЛАДЕН: Па... молила ме госпођица... СПИРИНИЦА: Ију! СПИРА: Ти да ћутиш! СПИРИНИЦА: Па казала сам само: ију! СПИРА: Немој ни „ију” да кажеш! СПИРИНИЦА: Па не могу ја зачепити уста!
Никога нема сад кад ми највише требају. А и ти (издера се на Младена), бар да умеш честито да ми кажеш. Што ћутиш, брате? Што не говориш: иду ли, ко иде, је л' одавно иду, је л' овамо иду. А и ти, Спиро, што си се ког ђавола смрзнуо?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Вређаш се? Па и хоћу, да те вређа! Дође час да се за милост моли! Знао си да нам окренеш леђа, А сад ћутиш, покуњен ко ђак у школи...” „Кукавни, бедни анархисто! Скитницо, љубитељу лепих предела!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
наша брише, Што и сама већ одвратно на ђубришту неком трули С целим својим дивним светом од обмана равним нули. Ћутиш? — Реци ко нам краде Цео свет наш немилице И од њега вазда ствара Ову беду, ове трице? Ћутиш?
Ћутиш? — Реци ко нам краде Цео свет наш немилице И од њега вазда ствара Ову беду, ове трице? Ћутиш? — Реци ко обара Наше благо, наше наде? Коме треба наше крви И зашто се она лије?
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Чекајде доднесем овом зграновнику! (Носи ракију Милету) МИЛЕ: А ти се никад не изјашњаваш, само ћутиш! СТАВРА: Ја сам ућуто кад сам видо ко је све проговорио! МИЛЕ: Направили клику и клан, па групаше!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А, вире ми, то је добар начин за младе, јаке људе. Кад прождереш зрно, послин николико вримена ћутиш се ласан кâ перо!...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир.
Ниси кроз уста реч процедила Како одлазиш од нас црвима. О како ћутиш под тим дрвима Где ти је место коб одредила Да лежиш одсад сва побледила Без трунке боје коју крв има.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
У лов не идеш. Кућу не чуваш. Хајде, закевћи мало, као некад кад смо јурили лисице. Хоћу сад да те чујем. Хајде! Што ћутиш? Ђорђе се спусти на сламу.
— Очи не скида са Ђорђа. — Боле да ћутиш! — Андра се утисну између њих. — Морам да идем. Шта ћу ја да радим ако ми Адам... Сви су отишли. Сви.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
ти си једна ствар, једна клада, један буздован, разумеш! Гледаш ове балавце како дижу павиљон на главу, и ништа: ћутиш, кезиш се и бленеш у њих као идиот. Па поново запишти очајно до промуклости: — Јесте ли ви у болници, господо?
Шта трепћеш, шта ћутиш, Србине тужни? Зар не знаш твоју дужност српску и београдску? Ми смо, вели, Пијемонат, ми смо срце и централна глава,
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
СТАНА: Ти ћутиш, Спасо!... Шта је то? Зар хајдук један да те приволи Да срећу своју ногом погазиш? Где ти је кућа, где је колиба,
ХАСАН: Па онда веле: „Покорна раја!...“ Покорна неком! Ал’ није свугде, и није сва!... ПРВИ ТУРЧИН: А ти, што ћутиш, Ћериме?... ЋЕРИМ: Ријечи му у памети биљежим, а муком ми се груди трзају, као да сам ћезапа сркнуо... Јарамаз ољу!...
Главаш сам. ГЛАВАШ (лупа на врата): Чује л’ ме ко? Изиђи мало, моја трлице!.. Ти ћутиш?... Спасо!... Врата отварај! То нису Турци да те чекају... Ја сам, твој Главаш!... С пута доходим!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Само ти ћутиш, Радошу?... Шта је то?... РАДОШ: Боље да ћутим — Нег’ оном стазом да се упутим На коју сте ми ногом несрећном У
Ал’ сад је стар... (Један крајишник улази и ћути.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Што ћутиш?... Говори шта је?... КРАЈИШНИК: Опрости, господару!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да ти опростим?...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Ево су дошли стари господари. Јеси ли сита крви што спасава? Ти ћутиш. Ветар кости развејава. (1912) ВЕРА Тада дохвати се очију њихових говорећи: По вери Вашој нека вам буде.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Ја, плава риба, ал' треба је упецати. Треба вешто натаћи мамац, спустити удицу у воду, па, мирно... ћутиш, не дишеш... а тек пловак заигра, а ти — хоп!... Искочи удица, а кад погледаш: на удици — класа! Класа, дабоме!
) Је л' мора, господин-Жико, да се чита писмо? ЖИКА: Па оно, мора! ЂОКА: Боље, немојте читати даље. КАПЕТАН: Ти да ћутиш, јеси ли чуо! (Милисаву.) Је л' и ти, господине Милисаве, велиш да се мора читати? МИЛИСАВ: Па јес'! КАПЕТАН: Добро!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Шта си оно урадио? Шта ти имаш по твојој глави да мењаш боју, и да шараш точкове, и правиш од мене вашар? Шта ћутиш?... напослетку, ћутање и јесте најбоља капа за све празне главе.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Шта је то, кажи ми одмах шта је то? — навалила мајка на мене, не би ли изгладила увреду. — Немој да ћутиш, него реци шта је то? — Квадрат од хипотенузе раван је збиру квадрата од оба катета!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— упита, а Златокоса постаде беља у лицу од брезе на коју се наслањала. — Зашто не умеш да ћутиш? 3ашто невољу из гласа зовеш? — упита тихо, а младић подиже главу увис и Мирно рече: — Шта ти је друга жеља, реци!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Куја је нетремице пиљила у правцу њихове букве, затезала узицу и жалосно цвилила. Малишан викну: — Мир, Жуја, да ћутиш! Сад ћу ја доћи.
Кога, реци ми? Луња се још више приби уза њ и протепа: — Откуд ја знам, та ти увијек само ћутиш. — Да, ћутао сам — признаде дјечак. — Тебе је мој друг волио па зато...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Опет мењају чибуке и доносе друге кафе, а Замфир једнако ћути. Паша већ унемирен. — Што си ћутиш, чорбаџи-Замфир?!... — Па... питај ме, пашо, па ће си зборим!
— одговара као мало услужно и понизно, али и хладно, Замфир. — Не ли те пита, а ти си сал ћутиш! Замфир слеже раменима, пушта густе димове и гледа у страну кроз пенџер.
— Их, црна Доко! — викну очајно Јевда — кад ће памет да си спечалиш веће?... Што си не ћутиш веће?!... Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те па питује?!...
— Их, црна Доко! — викну очајно Јевда — кад ће памет да си спечалиш веће?... Што си не ћутиш веће?!... Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те па питује?!...
— Е, што си је за зборење? — Ја што сам ти? Тетка ли сам ти, што ли сам?! Што си ћутиш како нèмâк? Род смо си... Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!... — Ама што да си зборим?
— Да си фрљија и стануја мерак на оно Зонче Замфирско, ете, тој сам чула!... — Ба! — пориче Мане. — Ти да си ћутиш! Све разбра’! Све си знајем. Све ми веће каза Васке, измећарка њојна. Ич да се риташ како пуле, ни па да ме л’жеш...
Тету Зону ти искају да гу украдну!... Нећеш више да спијеш код тету — ће гу украдну. А ти си ћутиш ту, а имаш си такво убаво краљевско име!... Јазук, Миланче!